ZIVOTNI PUT JEDNOG GORSTAKA

Mi radnici smo o tome dugo komentarisali izražavajući sumnju da se radi o nekakvim smicalicama, jer da smo redovno ovih zadnjih meseci radili do ovoga nebi ni došlo jer bi i u silosu bilo mesta, da se pšenica okreće i prebacuje iz ćelije u ćeliju, a ne da vlažno žito stoji na jednom mestu, što je i dovelo do njegovog klijanja i kvara.
Pa zar su to ovi radnici krivi za sve to ?
No evo mi smo skoro održali zbor na kojem smo se dogovorili da pozovemo ovog čoveka u pomoć, pa ako što-god uradi onda i da ga primimo, bar na određeno vreme ovde kod nas, a ta njegova supruga ovde sa Marijom može ponešto raduckati, a verujemo da će i on biti bar toliko sposoban da pronađe još kojeg pekara ovde po Vojvodini, jer ih ima svuda i u svakom mestu, kao i u našem Bečeju, te bi samim tim i ona tu mogla biti neka blagajnica.
Pa eto da mi o svemu ovome malo bolje razmislimo i da se malo strpimo i ne donosimo takve užasne odluke, nekako preko kolena, jer je strpljen spašen, a ovaj čovek neka ovih dana tamo ode sa našim Lalicom i izvidi situaciju, ima li leka za nas – završi diskusiju Mladen.
Bravo Mladene !
Tako je Mladene !
Novoizabrani direktor Karčika skoči na noge, postavljajući samo jedno jedino kratko pitanje.
Šta ostali o ovome misle ?
To je tako, direktore i mora tako i ostati, tu nema više šta da se kaže, nego ga svi jednoglasno podržavamo i neka bude onako kako reče Ćerin – prihvatiše u glas mlinari, pokupiše stvari i odoše kući.
Samo tu u maloj mlinskoj trpezariji ostade Mirko sa Majorom i dva Karolja Šataijem i Vinkovićem – te čitavi sat vremena nastavi sa njima diskusiju.
Pa onda ja nemam mnogo o tome da kažem.
To je Odluka svih radnika, ali kako ja da odem ponovo tamo na ono tržište, da ponovo ubeđujem te ljude, kada su već tako ni krivi ni dužni od nas jednostavno otkačeni.
Ja mogu tamo poći, ali ni u kom slučaju ne mogu garantovati ni za kakvu prodaju brašna, a pogotovu ne za ovo ne kvalitetno, koje je iz mnogih mesta već vraćeno i stoji nekoliko meseci po ovim magacinima, nego što je tu je – idem opet da ponovo okušam sreću.
Imam tamo i neku rezervu, gde se u ovih par proteklih godina nisam smeo ni pojaviti, pa eto da koristim i taj adut – možda ipak nešto i ’’upali’’.
Samo da nađem neki smeštaj, da nismo nas dvoje na ulici, a stići će mi i deca, pa se odmah javljam vama da idem na put, a Lalica neka bude spreman.
Pa mi ćemo pripremit Lalicu, a ti sa njim idi gde ti drago i gde god znaš –
nastavi Šatai i blago se smešeći ustade pozdravljajući se sa svojim imenjakom.
Pa daj Bože da nešto učiniš i neka ti bude sa srećom i da se budemo divili tvom uspehu, kao prošle godine kada si nam mnogo pomogao, a ja od prvog idem u penziju i selim za Adu, pa ću ovom mom novom nasledniku preneti da ti u tome da punu podršku i da ti maksimalno pomogne, samo da ovi moji radnici nastave i dalje da rade i da ne ostanu bez posla na ulicu, a to su da znaš izuzetno vredni i pošteni ljudi pa će ti oni svako dobro, dobrim vratiti, a i naš komercijalista Major to će znati da ceni, pa vam obojici želim svu sreću i uspeh, kako u životu, tako i u budućem radu – zaključi Vinković i ode odmah tu u svoj stan i svoje odaje.

ULICAMA ISPOD KIŠOBRANA

U popodnevnim časovima, tog šesnajestog februara dvoje Prijepoljskih došljaka, šćućureni ispod malenog crnog kišobrana, mokri kao miševi, lutaju tim ne poznatim, blatnjavim i ne asvaltiranim Bačko - Gradištanskim ulicama od kuće do kuće, od vrata do vrata, pitajući nepoznate stanovnike i domaćine o eventualnom nekom praznom prostoru za smeštaj, pa makar to bila kakva prazna šupa, samo da sklone glavu od hladne i nesnošljive zimske kišurine koja ih do gole kože nakvasi.
Nisu ni slutili da će biti loše vreme pa su od kuće poneli samo jedan kišobran
Lutajući tako nekoliko časova obiđoše sve ulice i popreko i uz duž, ali nigde ni stana ni smeštaja, pa u sami sumrak ponovo izađoše na Školsku ulicu i uputiše se na autobusku stanicu da put nastave prema Novom Sadu i tamo traže prenoćište u nekom hotelu, nameravajući da se ponovo narednog dana vrate ovamo u Bečej ili Gradište, pa da opet nastave pretragu.
Na jednom ćošku, stotinak metara od škole, na trotoaru ispred omalene kuće prizemljuše, sklonjeni ispod strehe stoje i razgovaraju tri starija čoveka, sa nakrivljenim šeširima do samoh očiju i ušiju, pa izgledaju kao neki kauboji.
Među njima jedan debeljuckasti prosedi, lepo doterani i uglađeni gospodin, pripodiže svoj veliki crni sombrero, malo žmirnu oćima, rukom potapša po ramenima svoje drugare, pa izusti nekako preko usana.
Vidi Boro, gledaj Vaso ovaj nepoznati mladi par što nam nekako stidljivo prilazi, kao da su štogod izgubili pa izgleda da tu nešto traže, a kada ovo ugledah nešto mi se u glavi pomuti i srce mi se sledi, jer se setih mojih prošlih dana kada sam ja bio mlad i iz Smedereva sa mojom Anicom po ovakom ne vremenu, ovuda po Gradištu tražio neko sklonište i krov nad glavom, ali smo mi onda imali malu decu pa smo se zaista mnogo namučili dok smo ovde našli stan.
Vidite li vi kako su pokisli i mokri ko miševi !
E isto smo onako bili mokri ja i moja lepa Anica !
Nego što ono prelaze čas na jednu, čas na drugu stranu ulice ?
Mi smo onda išli onim uzanim trotoarom preko cigalja, iako nije ni onda bilo asvalta, kao što ga ni danas još nemamo, a ko zna i hoće li ga ikada i biti !
Mi to sigurno nećemo ni doživeti da idemo asvaltom ovde do naših kuća !
Hej mladenci - Jeste li vi nešto izgubili i šta tražite po ovom blatu ?
Dođite ovamo da vas još nešto pitamo – viknu glasnije Žika skidajući šešir.
Ma nismo ništa izgubili nego tražimo stan ili prenoćište – odgovori Mirko.
A imate li vi dece – priupita ponovo Žika.
Imamo dvoje, ali su srećom ostala dolje u Prijepolju inače bi ovako pokisla
E Boga mi teško ćete vi ovde pronaći stana, nego tražite još ovih pola sata, dok se još vidi, a ako ništa ne nađete, obavezno se vratite ovde da nešto vidimo – odgovori Žika nekim sažaljevajućim tonom i izvadi iz džepa maramicu da briše oči.
Ne mi odavde idemo odmah na autobusku stanicu pa pravac Novi Sad.
E ako je tako onda izvolte odmah svratite kod mene da se malo odmorite.
Evo to je moja kuća, ja sam bio kafandžija, ovde sam živim, ali rano ujutru idem u Prolom Banju i tamo ostajem tri nedelje, pa ću u povratku svratiti kod moga Baje u Smederevo bar jedno deset dana, a vama evo ključevi od cele kuće. Eno tamo u onom bokalu stoji novac pa ako vam zatreba uzmite kao da su vaše, ali samo zaključavajte sva vrata bilo gde da odete – to vam je za sada jedini uslov.

REZERVNI ADUT

Pokisli i premoreni celodnevnim lutanjem Gradištanskim ulicama došljaci su brzo upali u duboki san, a ujutru narednog dana na velikom Žikinom kuhinjskom stolu našli su samo ispisanu malu ceduljicu.
Video sam i znam da ste bili umorni i premrzli, da ste u toploj sobi brzo i slatko zaspali te vas nisam hteo buditi, ali vam evo ostavljam ovo ceduljče s napomenom da ako vam slučajno zatreba novac uzmite iz ovog bokala koliko vam god zatreba, bez ikakvog ustručavanja kao da je lično vaš !
Vidimo se kroz mesec dana - vaš čika Žika Mitrović.
Nama zbilja neugodno.
Prvi put smo se sreli u dalekoj nepoznatoj sredini.
Sa njim nismo sedeli ni jedan sat vremena, a on nepoznatim strncima koje prvi put u životu vidi i ne zna ko su, šta su, niti odakle su, celu stvoju imovinu stavlja na raspolaganje i to na celih mesec dana, a ne zna ni koliko će dana ti došljaci tu ostati.
Pa čak i veliku hrpu novca ubačenu u veliki bokal, za koju možda ni on ne zna koliko tu tačno ima, a kaže – uzimajte koliko vam god zatreba kao da je vaš.
Stvarno neverovatno - malo je takvih ljudi koji bi imali takvo razumevanje.
E pa kada je to već tako onda nemamo kud – moramo opravdati njegovo poverenje i tu ostati makar do njegovog povratka ovih narednih mesec dana – zaključiše supružnici i tu ostadoše koristeći celu nameštenu kuću kao svoju.
No draga moja, ja odoh tamo na mlin da se čujem sa direktorom i odoh sa Lalom na nekoliko dana dole do Crne Gore da vidim može li se tu što god učiniti, mada u sve to sumljam, imajući u vidu činjenicu i situaciju u kojoj se sada nalazimo.
Ti ostani tu kada se već mora i radi šta znaš, a ja odoh dole u naš rodni kraj
Stiže Mirko narednog jutra u ’’Bjelasicu’’ pa šta da se radi – davljenik se i za slamku hvata.
Upade odmah kod ’’generala’’ Milisava pa s neba u rebra.
Dobro jutro radni narode Crne Gore.
Dobra ti sreća naša pobeguljo !
No kakva te muka nanijela ?
Velja muka i nevolja ljuta.
Kakva je to golema nevolja ?
Jes golema da veća ne može.
Dok si bio kod nas u ’’Cobeksu’’ – za nevolje mi znali nijesmo !
No mi jado ti za muke reci – kakve su te muke spopanule ?
Zate Mirko i tvoje poštenje – ja bih ruke u vatru turio !
Kad si kod nas u ’’Cobeksu’’ bio – s tobom sam se svuda ponosio !
Ti si bio naša uzdanica – od Bijelog Polja do Užica !
No kakvi te jadi naćeraše – te bobeže od nas iznenada !
Ti su jadi bili iznenada,
Zato odoh do Bečeja grada.
Da prodajem mlinske proizvode.
Od Užica do Morače vode.
No me evo muka naćerala,
Radnici nam imaju belaja.

Pa šta su ti to ti mlinski proizvodi – upita Milisav žnatiželjno.
To ti je moj direktore brašno i drugi proizvodi, uglavnom od pšenice.
No dobro reci ti meni imaš li ti i kakvih trica ?
Ma imamo i trica i mekinja, ali mi to zovemo stočno brašno.
Ma sve jedno nama treba nešto i za krmad, pa nije ni važno kako se to zove; stočno brašno, trice ili mekinje, no da samo imamo šta i stoci dati, a posebno paščadima i svinjama, a ovce, koze, konji i goveda mogu jesti trave i sijena, a mogu i da brste.
Jes, jes druže direktore no mi nemamo trica baš toliko koliko bi vama trebalo za vaše prodajne objekte, posebno ove po selima.
Znam ja da ti toga nemaš toliko, nego imaš li ti kakvog brašna ?
Ma imam direktore brašna u izobilju, ali tebi ne treba toliko koliko ti ja mogu ponuditi, ali nažalost kod nas je neka ustaljena praksa pa tražimo avansnu uplatu.
Ma znam ja i to da mi ne možemo toliko malo prodati tih možda desetak ili dvadesetak tona, odnosno prostije da kažem možda čak jedan kamion mesečno, jer mi imamo, kao što i sam znaš samo nekih dvesta pedeset prodavnica, rasprostrtih od Čačka do Ulcinja, ali imamo i nekih šest ili sedam povelikih društvenih pekara koje snabdevamo sa brašnom; ovu našu Bjelopoljsku, zatim Beransku, pa Mojkovačku, Kolašinsku, Titogradsku, Budvansku i Barsku.
Zato ti mi tu malo možemo pomoći, jer ti možda radiš za neki mali, možda čak i privatni, mlinčić koji možda melje nekih pet-šest tona dnevno, a naše tržište je tako malo i pokriva ovaj uglavnom kameniti i bez žitni region, gde ne raste žito iz kamena.
Da, da dragi moj direktore.
Sve ja to vrlo dobro razumem, pa vam se zato u ovih proteklih tri godine nisam smeo ni javiti upravo iz tog razloga što je to malo tržište, jer tih dvesta pedeset objekata koje ima ’’Bjelasica’’ je veoma lako snabdeti, pogotovu u ovom gorštačkom regionu, mada za ovih nekoliko malenih pekarica koje snabdevaju te gradiće koje mi nabrojaste ja nisam ni znao nego prvi put čujem.
Ali ja sa druge strane nisam imao ni obraza da vam se javim i brašno nudim, jer ste me vi lično primili za šefa ’’Cobeksa’’ pa me je bilo čak i sramota što sam vas napustio.
Za firmu u kojoj radim mogu ti takođe, kao i ti meni reći da je dosta malena jer melje svega kako ono reče pet tona, samo što tih pet tona treba uvećati bar za još desetak puta, jer su u pitanju tri povelika društvena mlinčića, a ne jedan omaleni privatni, za koji ja uopšte do sada nisam ni čuo da ga ima u Vojvodini.
No dobro, poznajući tebe kao mog dobrog i vrednog radnika neka bude tako jer te to moram verovati, znajući da me nikada nisi nešto slagao niti omanuo, nego ti meni ne reče kakav je kvalitet tog brašna koje ti prodaješ i dali mi što god od toga možeš ponuditi, jer bi meni trebalo svakodnevno bar po nekoliko kamiona, ali samo pod jednim uslovom da to bude sigurna isporuka, a za to avansno plaćanje nije nikakav problem jer ja ako ga ti imaš mogu odmah da ti uplatim trista tona, ali hoću tih trista tona da bude isporučeno makar za nedelju dana, kako bih ponovo mogao obnoviti avans i izvršiti uplatu narednog kontigenta, ali isključivo pod uslovima koje sam ti ovde napomenuo.
Meni nisu potrebna obećanja, e lako ćemo, a da od toga nema ništa, nego mi treba čovek koji o tome može strogo voditi računa i vršiti proveru i kontrolu tih dnevnih isporuka, za koje se dogovorimo, jer naša ni jedna pekara ne može i ne sme ostati bez brašna, jer su u pitanju povelike i ozbiljne količine hleba koje se proizvode u ovim gradovima koje sam naveo.
Prodavnice su nešto drugo. Ako neka prodavnica i ostane bez brašna nije toliki problem, jer se seljaci uglavnom na vreme obezbeđuju malo povećim količinama i nikada niko od ovih seljaka neće ostati na jedan džačić, jer im ponešto i za živo treba.

Jes direktore, kod nas nije količina u pitanju, nego baš trenutno imamo neki drugi malo veći problemčić.
A dobro Mirko, kakav te to problemčić muči ?
Pa eto kao prvo imamo u jednom osrednjem mlinčiću nešto lošiji kvalitet brašna jer nam je silos prokisnuo pa nam žito proklijalo, te nam se podosta tog brašna ponekad vraća nazad, jer ga ni krmad neće, a drugo ponekad imamo problemčića i sa vozilima jer ne možemo blagovremeno obezbediti prevoz robe, ali hvala Bogu ovuda je sada proradila železnica što nam je te problemčiće malo ublažilo
Ma jok Mirko, kakva železnica !
Mi ovde imamo mnogo transportnih preduzeća koja prevoze robu po celoj Vojvodini, ali muku muče za povratne ture, jer otuda nemaju šta prevoziti, pa njihovi vozači tamo čekaju po nekoliko dana da bi našli nešto za utovar.
Kao što i sam znaš tu je ova naša, kao i Užička, Prijepoljska i Kolašinska ’’Raketa’’, a tu ti je i ’’Prevoz-Pljevlja’’, pa ’’Ivangrad-prevoz’’, zatim Cetinjska ’’Tara’’, pa onda ’’Rumija-trans’’ Bar i mnoga druga, a tebi ne treba ništa više nego to Beransko koje ima i svoje predstavništvo tamo u Bačkoj Topoli, a ja ću ti evo dati i njihove brojeve, pa sa njima možeš odmah stupiti u kontakt, ali ti najpre preporučujem Boru iz Topole, koji nikada ne omane.
No šta mi ono napomenu da imaš neko loše brašno !
Pa ništa mi nisi rekao imašli neko kvalitetnije ?
Imam direktore i kvalitetnijeg, nego mi je trenutno ovo rak rana kako da ga se oslobodimo i da nam mlin krene već jednom da melje kvalitetno žito.
E lako ćemo, ako imaš tog kvalitetnog, no bi bilo najbolje da mi sjutra zajedno odemo dole do Budve i obiđemo sve ove naše pekare pa da se tamo sa njima zajednički dogovorimo, da nam ti od desetak kamiona dnevno isporučiš tri tog lošeg i sedam dobrog, ali mi moraš obavezno reći u kojem kamionu ti je to loše, a mi ćemo dalje znati šta ćemo i kako ćemo sa njim.
Isto tako i za ove naše prodavnice mi moramo znati koje je to loše, a koje dobro, a trgovci će već znati svoj posao i kako da ti to udome kao stočnu hranu ovim seljacima.
A šta ako neko vrati to brašno trgovcu ?
E moj Mirašu !
Za seljaka lošeg brašna nema, a ako se desi da je neko loše on to odmah razmuti ili zabrka sa vodom i dade krmadima ili kokoškama.
Ti se za to ništa ne sekiraj, to je naša briga, jer mi brašno nazad ne vraćamo nikome pa kakvo bilo da bilo - samo da ga dobijemo.
Ja sada pre podne imam nekih poslovnih obaveza, ali evo predlažem da dredveče posle četiri odemo malo u ovu našu Bjelopoljsku, pa onda Ivangradsku, a sjutra idemo da malo prošetamo dole do Titograda, Budve i Bara da vidimo šta ti možemo pomoći, jer si ti to i zasložio za one dve godine dok si bio naš poslovođa, pa ako se nešto konkretnije dogovorimo, a ti brzo put pod noge pa u Bačku, a ja ću ti već prekosutra uplatiti bar pet stotina tona avansa, pa nam odmah šalji makar za prodavnice, ali pazi vozači obavezno da nam kažu kakvo je zo brašno da bi ga mi ovde mogli klasirati za prodaju, jer seljak ako odjednom kupi desetak vreća brašna, i te dvije lošeg mu dobro dođu za stočnu ishranu, kako sam ti već pre rekao.
A sada Mirašu doviđenja, pa se vidimo danas u osamnajest časova, samo gledaj da mi opet ne pobegneš, kao iz ’’Cobeksa’’ – završi Milisav i ode kod Radoja.

MI MELJEMO ŽITO, ŽITO...

Nakon uspešno obavljenog posla iz Budve oko pola noći krenusmo nas trojica prema severu, gde ja i Lalica ostavismo Milisava u Bijelo Polje i odosmo dalje za Bačku.
Dok sam iscrpljen i umoran dremuckao na sedištu ’’Volva’’ tu pored Lalice, s vremena na vreme, kao kroza san slušao sam njegova zapitkivanja i komentare.
E vala Mirko svaka ti čast, ti napravi pravi posao !
Ja Boga mi ni u snu nisam mogao očekivati takav uspeh i rezultate !
Boga mi ti spasi onaj mlin i one radnike da ne ostanu bez posla i idu pod stare dane na ulicu !
Ni ja vala u to nisam mogao verovati !
A šta će tek oni reći kada tamo stignemo ?
Tih sedamdeset radnika, ali i oni ostali iz Bečeja ima u zlato da te okivaju !
Tako nešto niko nije mogao ni slutiti !
Bogami i u Bečeju u oba mlina ima dosta zalihe brašna tipa-600, a ima i tipa 800.
I oni malo, malo pa stanu – nemaju mesta !
Ali ti si opravdao poverenje radnika !
Ja se sećam i one večeri pre dvije – tri godine kada smo bili kod tebe na večeri kod onog visokog mosta na onoj velikoj raskrsnici pored one reke, kada si nas obradovao sa onim pastrmkama, pa su te tu i oni moji vrbovali da pređeš kod nas u ’’Mlinsku industriju’’, a samo da znaš da su nam za tebe rekli i oni konobari iz one kafane, kod one kisele vode blizu Bijelog Polja, da si dobar organizator i da si stekao tri diplome, pa smo mi zato odmah i došli kod tebe da te vrbujemo - da budeš naš.
I Bogami se nismo prevarili, ali si i ti kod svih naših radnika stekao veliki ugled.
Malo, malo pa slušam kako pričaju da si prošle godine ovaj mlin spasio zaliha.
Znam da si negde skoro, u Bijelom Polju završio i trgovačku školu.
E da bar imaš i neku višu – možda bi u Bečeju mogao biti i neki direktor, a to ti i leži, jer vidim da umeš sa ljudima, lepo komuniciraš i da si neki pravi biznismen.
O pa Mirko ti izgleda spavaš ?
A ja se ovako raspričao sa tobom da ne zaspem za volanom!
Evo smo prošli Stepojevac, pa još malo sad će i Beograd, a ja bih malo svratio i kod nekih mojih prijatelja na kaficu, na jedno pola sata, kada već ovuda prolazimo, a to je u Hilendarskoj broj četrnajest i da se malo odmorimo, a taj moj prijatelj Lojpur radi odmah tu u blizini njegovog stana u nekoj višoj školi, čini mi se trgovačkoj, pa bi uzgredno mogli kod njega i da se raspitamo jer bi ti mogao vanredno i to završiti.
Neka ga, nek ima – od viška glava ne boli !
Hajde Mirko probudi se – evo ga Beograd !
Vidi kakva gužva – kao i uvek !
Idu ljudi na posao – sada je baš najveći špic !
Hajde, hajde evo nas ispred te škole za koju sam ti usput pričao !
Da vidimo šta tu piše !
Eno gledaj piše – Viša trgovinska škola ’’Jezdimir Lović’’
A sada gledaj imali negde mesta da se tu parkiramo, pa ću najpre da pogledam da možda nije moj prijatelj Lojpur već stigao tu u školu da daje časove studentima, a ako ne bude idemo malo tu kod njega na stan.
E fino, evo baš ovde ima jedno prazno mesto da se parkiram – završi Lalica dodajući mi kaput da se obučem.

Narednog dana rano u šest časova pozva me telefonom direktorova sekretarica, da dođem kod njih na kaficu i da čuju tzveštaj sa mog putovanja, jer je Lalica po Bečeju već razglasio da je napravljen kvalitetan sporazum u vezi prodaje mlinskih proizvoda, uz avansno plaćanje nekih pedeset vagona, pa Karčika u to prosto nije mogao verovati, te je za svaki slučaj pozvao i neke njegove Opštinske drugare da čuju koju Mirkovu reč.
A kada Mirko pokaza zaključnicu i dispoziciju direktoru, on prosto zaneme od neke radosti i iznenađenja, a Julija skoči sa stolice pa stavljajući ruku u svoju tašnicu izvuče crvenu novčanicu i dade sekretarici.
Evo zbog ovog ja častim bocu viskija – idi Soke u prodavnicu pa donesi !
Par minuta nastade mukla tišina i tajac, a onda se začuše i komentari.
Svaka čast ovom mladom čoveku !
Dako Bog da da spasimo i taj Gradištanski mlin !
Ako bude tako ovaj čovek zaslužuje sve pohvale, ali i da bude naš komercijalista, a ja ću se potruditi da mu u ovoj novoj Pikovoj zgradi, čija izgradnja uskoro počinje, obezbedim najlepšu kancelariju i to prvu na najvišem spratu sa pogledom na ceo naš grad – dodade presednica Izvršnog Vijeća.
E dobro ljudi čuli ste izveštaj, a sada da se prihvatimo posla – nastavi Mirko diskusiju.
Ja tom čoveku čvrsto verujem da će sve biti tako kako smo se dogovorili, jer je to bio moj direktor tamo u Crnoj Gori, ali me je on lično i primio na posao, u neki motel, odakle sam prešao ovde kod vas, a inače je od poštene kuće Moračana, pa nema razloga da bilo šta u to sumnjamo, ali moramo i mi održati reč i poverenje, pa ja idem jedno vreme da budem u tom mlinu Gradištanskom makar dok očistimo ono loše brašno i oslobodimo se zaliha.
No eto za svaki slučaj da sačekamo ova dva dana bankarski izveštaj o uplati tog avansa, pa da se onda ozbiljno latimo posla, a ja ću sutra ili prekosutra skoknuti tu časom do Beograda da upišem vanredne studije organicacije rada na Višoj trgovinskoj školi.
Ako slučajno taj naš dispečer ne bude mogao obezbediti kamione za prevoz, ja ću se prihvatiti obaveze da mu malo pomognem oko toga jer sam i dobio neke savete i instrukcije, pa smatram da će nam one dobro doći.
Dok budemo čistili magacine tražim vašu podršku u tome da svi radnici tog mlina budu angažovani na utovar brašna, bez obzira na kom radnom mestu su zaposleni, da kamioni ne bi dugo čekali, a evo i ja sam spreman da se prihvatim kolica i guram džakove da bi koliko toliko pripomogao.
A sada idemo na posao – zaključi podpresednik Joca, otvarajući flašu viskija koju donese gospođa Soka iz obližnje prodavnice.
I tako narednih mesec dana očistiše se zalihe iz mnogih magacina, dođe Major da povede Mirka u novu kancelariju za glavnog referenta prodaje, a ostali kolege se povukoše, da iz svojih kuća budu regionalni predstavnici prodaje, za sve Republike po jedan, tako da ’’Mlinska industrija’’ dugo godina posle toga nikada više nije imala nepotrebnih i prekomernih zaliha robe, a radnici ove industrije narednih godina su imali vodeće lične dohotke preko izmeljave i zavidnog pozitivnog poslovanja ove firme.
I eto, bio je to onaj zadnji adut u kojeg je Mirko imao punu nadu i poverenje u svoje prijatelje – nadu da se pomogne radnicima i spasi jedan mlin, koji će još dugo i dugo vremena biti čuven po izuzetnom kvalitetu proizvoda.

VELIKI DOBROTVOR


Posle mesec dana gostovanja u Prolom Banji i Smederevu stiže Žika svojoj kući u Gradište, pa kada ugleda njegove okrečene, preuređene, očišćene, raspremljene i lepo doterane dvore i sve unutrašnje prostorije, ali i čitavo dvorište ispred i iza kuće, stade se krstiti, pa oduševljen i prezadovoljan poverenjem i zahvalnošću njegovih nepoznatih novih stanara, koje tu zastavi i smesti u svojoj kući pre mesec dana, stade iz svoje putne torbe vaditi poklone.
Ovo je za Vas gospođo, ovo je za tog tvog dobrog supruga, a ovo je za tu vašu malenu dečicu, koja liče na mamu i tatu.
E vala mogu vam reći da ste me zaista prijatno iznenadili i potpuno oduševili ovim generalnim spremanjem ove moje kućice, koja nije ovako raspremljena sve od smrti moje Anice, koja beše velika čistunica i velika domaćica, ali eto iznenada je zadesi smrt i sirota mlada umrije, pa eto tako i ja ostadoh jadnik i udovac, a kuća stoji na ženi, a ne na zemlji – mnogo vam hvala za ovo.
Ja se mnogo izvinjavam zbog one večeri kada sam morao otići u banju.
Video sam da ste pokisli i premoreni, pa ste odmah slatko zaspali.
Ja sam za tamo imao lekarski uput, jer imam neku gangrenu na nogama.
Kako je počelo izgleda da ću obrzo ostati bez ove desne noge, a već su počeli da mi seku parče po parče, dok tako ne stignu do kolena, a možda i do kuka
No sada kao prvo moram da vas pitam što ste došli u Gradište i gde radite, a ja kada sam vas video potpuno sam se šokirao jer sam tako išao i ja sa mojom pokojnom Anicom isto tako po zimskom vremenu, kada je padala velika kiša, a mi onako kao vi, bez zimskih odela, šćućureni ispod jednog malog kišobrana.
Samo što je naš bio crveni, a vaš crni.
E pa takva nam je sudbina moj čika Žiko – upade mu Mirko u reč.
A dobro šta ste završili i šta imate od škole ?
Pa ja sam bio šef jednog ugostiteljskog objekta, a moja supruga je tekstilac, jer je završila tekstilnu školu i radila u jednom vunarskom kombinatu, pa smo prešli u trgovinu gde smo radili čitave tri godine, ona kao poslovođa jedne prodavnice, a ja kao predstavnik ovog vašeg ’’Žitoprometa’’, odnosno komercijalista, s tim što sam radio i na otvaranju više maloprodajnih objekata, pa eto tako malo pomalo dođosmo čak i u ovu Bačku, hoću reći u Bečej.
E moj Mirko, sudbine su naše slične !
I ja sam nekako tako slično prošao, pa sam onda ovde u Gradištu sa mojom pokojnom Anicom držao jednu kafanu, sve dok je smrt ne zadesi i to vala iznenada, a bila je tako lepa i tako mlada.
Svi su nam se ovde divili, a Bogami smo u to vreme imali baš dosta gosti.
No sada evo ostadoh sam, a inače imam dve udate kćerke.
Jedna mi živi ovde u Bečeju kod železničke stanice, jer joj je muž otpravnik vozova, a druga mi živi u Uljmi, tu između Vršca i Pančeva.
One ne žive loše, ali mi slabo dolaze, jer imaju svoju decu i svoje obaveze.
No ipak ponekad tako i dođu s vremena na vreme, jedan put do dva puta godišnje – šta ćeš takav je život.

Zar ste morali doći ovamo iz te daljine u ovu nepoznatu sredinu, gde će vam trebati možda i malo više vremena da se snađete i uklopite među ovaj vama nepoznati narod ?
Jes čika Žiko, bilo je to silom prilika, jer je takva direktiva da se te prodavnice pozatvaraju, smanje mlinski kapaciteti i da se ugasi bar jedan od tri mlina koji su u sastavu ovog ’’Žitoprometa’’, ali su radnici ovog mlina na nekakvom zboru doneli odluku da nas prime ovde na rad, kako bi im pomogli i spasili firmu od propadanja.
Pa ja sam čuo svakodnevne komentare od ovih Gradištanskih radnika da ovaj ovde naš mlin ima neke ogromne zalihe brašna i da ga ne mogu prodati, jer navodno nema kupaca za brašno, a i ja se tome čudim kako to da brašno nikome ne treba.
Svi kažu da je čak i Biserno ostrvo prepuno brašna po onim starim napuštenim zgradama i magacinima, a kažu da ga nose čak tamo u Bečej u nekakvu staru školu i da ga tamo skladište.
Sobzirom da niste završili nikakav fakultet, mislim da ćete se ovde teže uklopiti i napredovati, nego bih ja imao nekoliko sugestija i preporuka, posebno Mirko za tebe, a to uostalom ostaje na tebi da o tome sam odlučiš i da me poslušaš !
Pre svega ako slučajno nisi član Partije, odmah se koliko sjutra učlani u Komunističku Partiju, jer ti bez toga ovde nema ništa i nikakve šanse da bilo kako napreduješ u poslu, pa da imaš i tri fakulteta.
No pored toga moraš se što hitnije uključiti i u sportski život, bar toliko da te ljudi vide, a ja sam ovde predsednik kuglaškog kluba ’’Vojvodina’’, već evo punih osam godina, a sledećeg četvrtka imamo i godišnju Skupštinu za izbor novog predsedavajućeg, pošto mi ističe mandat, a pošto vidim da bi ti ako bi se hteo toga prihvatiti bio dobar kandidat, pa da te predložim na moju funkciju, a ja ću se prihvatiti za sekretara, te bi ti to, malo i uz moju pomoć i podršku, bila neka velika odskočna daska za tvoje dalje napredovanje u poslu.
Tako bi smo ja i ti u narednom periodu menjali svoje funkcije, ali bih ti ja u svemu pomagao, posebno u osmišljenju nekih predloga, što bi bili u interesu celokupnog ovog stanovništva, kao naprimer izgradnju nove automatske kuglane i slično, a onda bih te upoznao i sa našim novim sekretarom Mesne zajednice, pa ako bi imao sreću još da te negde koptiraju za člana Saveta, gde bi se mogao čuti tvoj glas na ovim sastancima, kao naprimer izgradnja ambulante, pošte, kapela na grobljima, telefonizacije, asvaltiranju ulica i slično, a to bi te da znaš uzdiglo do neba.
Ovaj kuglaški sport u Bačkom Gradištu ima dugu tradiciju od pre sto trideset godina, ali nažalost još čunjeve ručno postavljamo, a tehnika napreduje pa već postoje automati koji sami nameštaju te čunjeve.
Možeš misliti kako bi te ljudi i ovi moji kuglaši prihvatili, kada bi im ti to rekao na ovoj izbornoj skupštini u četvrtak, pa još naprimer da im predložiš da formiramo i žensku ekipu i tako po nešto, ne da bi te svi jednoglasno izabrali i prihvatili, nego bi te u zvezde okivali.
Kao što vidite ovo je naše selo dosta veliko.
Ima preko sedam hiljada stanovnika, a kao što vidite imamo samo tridesetak telefona u celom selu, od kojih je bar polovina u Društvenom sektoru, dok privatnici imaju svega petnajestak, najviše dvadeset.
Pa i ove naše ulice – ima ih toliko, a samo jedna jedina, ona prema Bisernom, je asvaltirana. Ja bih te kasnije i o tim stvarima pomalo savetovao i podučavao pa bi ti ovde čudo učinio. Ovaj naš Milovan je izuzetno dobar čovek, ali mu treba podrška.
Hajde ti Mirko o tome mi se odmah izjasni !
Pa čika Žiko, čini mi se da si ti ovde neki šerif – pa ako kažeš neka bude tako.

PO SAVETU PRIJATELJA SVOGA
GODINA – 1977.

Na izbornoj konferenciji, po Žikinom insistiranju i predlogu kuglaši jednoglasno izabraše Mirka, kao volontera za Predsednika, a Žiku za sekretara kuglaškog kluba ’’Vojvodina’’ u naredne četiri godine.
Postojeća kuglana beše trošna i dotrajala.
Prokišnjava na sve strane, pa se Mirko i Žika dadoše u potragu za dopunskim sredstvima i investicijama za izgradnju nove dvostazne automatske kuglane, radi nastavka vekovne tradicije ovog sporta u Bačkom Gradištu.
I zbilja gde su se pojavili svuda su nailazili na razumevanje odgovornih faktora i funkcionera, te tako naredne godine i poče izgradnja ove malene, ali savremene kuglane, te se i sportisti, brzo proslaviše, osvajajući nagrade, medalje i priznanja na velikom broju utakmica širom Vojvodine, ne samo te nego i u više narednih godina.
Otvaranju te dvostazne kuglane prisustvovalo je oko trideset kuglaških ekipa iz raznih gradova, kao i Republički, Pokrajinski i Opštinski funkcioneri, uz prisustvo velikog broja oduševljenih građana.
A onda rukovodioci ponovo nastaviše da daju svoj doprinos ovom sportu, pa na sledećoj godišnjoj Skupštini kuglaškog kluba ’’Vojvodina’’ Mirko predloži da se u ovaj sport, imajući i vidu dugogodišnju tradiciju, uključe i žene, tako da se uz pomoć i saradnju svih kuglaša ubrzo formira i ženski kuglaški klub ’’Deko’’, a njegove sportiskinje ubrzo počeše osvajati niz zlatnih, srebrenih i bronzanih medalja, kao kasnije i prvo mesto na Državnom prvenstvu.
No Mirku su ovo bile samo sporedne stvari i dopunske aktivnosti, pored svakodnevnog rada, na poslovima referenta za prodaju mlinskih proizvoda, a da bi se obezbedio normalan i kontinuiran tad blizu pet stotina zaposlenih radnika ’’Mlinske industrije’’.
Taj posao je zahtevao svakodnevno putovanje po svim Republikana SFRJ, redovan obilazak kupaca i održavanje poslovne saradnje sa svim poslovnim partnerima
kao i pronalaženje novih kupaca – urednih platiša iz svih regiona, ali i privatnih pekara koji su robu nosili uglavnom svojim vozilima uz avansno plaćanje ili eventualno gotovinski na mlinskoj blagajni ili bankarske uplate u Bečejskim i drugim bankama.
Zato je on neumorno prelazio i po pet stotina kilometara dnevno, od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana, misleći samo o svojim radnicima i svojim prijateljima.
Širom svih Republika u svim ovim prostorima upoznao je, pored mnoštva poslovnih saradnika i partnera iz Društvenog sektora, preko tri hiljade privatnih pekara, tako da je obišao celu Jugoslaviju i uz duž i popreko, pa je zavirio skoro u svako mesto, samo ako je bilo asvaltom povezano sa glavnim saobraćajnicama i putevima.
Brašno se isporučivalo na osnovu njegovih pismenih dispozicija, a tovarilo ispod ’’čekića’’ u svim mlinovima, jer ga na zalihama nije moglo imati.
Nikada niko njega nije pitao da li je gladan ili je žedan, da li je umoran ili odmoran, ali on to nikada nije ni tražio, jer je taj posao radio sa velikim elanom, ljubavlju i zadovoljstvom, a sve za dobrobit, prosperitet i zadovoljstvo svojih radnika – mlinara, koji su u tom vremenu ostvarivali najveće zarade i uvek redovne lične dohotke.

JA HOĆU TELEFON
GODINA 1978.

Dojadio komercijalisti život bez telefona, jer ga traže i zovu sa svih strana, iz svih Republika, a on nema nikakvu vezu sa svetom, jer ni Žika telefona nema, a tu u ovom velikom ušoranom selu živi već dugo godina.
Nemaju ga ni seljaci starosedeoci, pa Mirko kada se nađe u Gradište malo, malo pa trk u Mesnu zajednicu, da pita Milovana kako da se nekako priključi na telefonsku mrežu, pa šta košta – neka košta.
Dosadio to sekretaru Mesne zajednice njegovim napornim zahtevima kojima se nikako ne može udovoljiti, pa će mu jednoga dana ljutito odbrusiti.
Čuješ li ti došljače !
Ti mi se više na glavu pope sa tim tvojim zahtevima za koje ti niko ovde ne može pomoći, pa ni Savet ove Mesne zajednice, jer ne postoje uslovi, niti telefonska centrala da bi se bilo kome nešto tako moglo udovoljiti, jer u čitavom ovom Gradištu nema ni dvadeset telefonskih brojeva, a ja sam ovde samo figura, no eto ti Savet pa se ti lepo njima obrati.
Danas je ponedeljak, a mi u petak u sedamnajest časova imamo sastanak pa to ti reci njima.
A kako Milovane da im kažem, kada ja nemam pravo prisustvovati tom sastanku.
Evo ja ću ti obezbediti mesto da sedneš i slušaš naše priče, a ti o tome odluči.
Pa onda dobro, dobro Milovane, ako je već tako da mogu prisustvovati tom vašem sastanku vidimo se u petak u pet – završi Mirko razgovor, uze biciklo i ode kući.
Tog sumornog petka u popodnevnim časovima okupio se Savet pa poče neka žustra priča i polemika o teškoćama oko nabavke ogreva.
Došao tu i Mirko, pa ispred vrata male salice zastao kao ukopan, jer nekako nema hrabrosti da uđe i sedne.
Stiže napokon i Milovan, pa uze za ruku nepoželjnog došljaka, uvede ga u salu pa mu zapovedi !
Eto – sedi tamo na tu stolicu pa čekaj red, a mi ćemo ti posle dati reč !
Sede Mirko u ćošak pa sluša diskusiju vezanu za probleme i nestašicu ogrevnog drveta, jer se i zima primiče, a penzioneri i veliki deo stanovništva nema ogreva.
Na kraju se usvoji zaključak da se ode u ’’Univerzal’’ i traži pojačanje isporuke, za potrebe seoskih domaćinstava u ovom selu, pa ustade i Milovan da dade reč i prisutnom došljaku.
Evo vidite ljudi, ovaj ovde mi dušu izvadi tražeći da mu se uvede telefon tu kod Žike Mitrovića, a mi za to nemamo nikakvih uslova niti bilo kakve mogućnosti, pa mu evo vi to recite !
Pa ja se izvinjavam što sam tako iznenadno upao na sastanak ovako visokog društva ove naše Mesne zajednice - nego mi dogustilo pa sam morao.
No eto čujem, ali se izvinjavam što upadam u vaše probleme, da imate malo poteškoća oko ogreva, pa bih vam samo malo mogao pripomoći, jer su mi se ljudi na glavu popeli nudeći mi ogrevno drvo u kompenzaciju za brašno i druge poljoprivredne proizvode, pa bih vam eto mogao obezbediti ogrevno drvo ako treba i za pola Vojvodine, a ne samo potrebe Gradišta – koje sada snabdijeva Pišta, a vaš zaključak da će sve to snabdeti ’’Univerzal’’, od toga vam ljudi neće biti ništa.

Nego eto i mene je muka naterala da danas dođem ovde kod vas, da bih izvideo mogućnost priključenja telefona, jer mi je to nekako i životna potreba jer sam tu u ’’Mlinskoj ibdustriji’’ neki komercijalista, te sam često i više na terenu nego u kancelariji, pa eto vidite da bi mi to trebalo – ko umreti, što bi neko rek’o.
Oho, pa ti bi druže mnogo hteo, ali mi smo bedno selo, kao što vidiš ni ulice nismo asvaltirali jer nemamo dovoljan priliv sredstava u Opštinski budžet i našu Mesnu zajednicu, pa idemo kaljavim ulicama jer ih ne možemo srediti, a ti bi još da imamo i telefone !
E to vala neće moći, kako mislim ove noći – glasno i kao nekako ljutito odgovori jedan član Saveta, a Milovan samo odmahnu glavom i dodade.
Eto vidiš druže da od toga ništa nema.
Pa čekajte malo ljudi, meni se čini da je ovo poveliko selo i da ovde živi podosta stanovnika, a ja sam došao iz jednog pomalenog i to planinskog sela gde nema ni dvadeset razbacanih, a ne ušoranih kuća, a Bogami svaka ima telefon, koji su ti ljudi uveli berući po šumama pečurke i mahovinu.
E jes to su verovatno bogati ljudi, a ovde nema ni pečurki ni mahovine, nego samo kukuruzne i pšenične njive koje ovi seljaci i oru i kopaju, a većina ih živi samo od plata i penzija koje se dotiraju iz budžeta ili se sopstvenim radom zarađuju, kao ja u ovoj našoj zadruzi, onaj sa kamionom, Jožef na mlini, Ili Benke na drvari, a Miloš čeka penziju jedared mesečno pa kada bude, ali i sekretar mora odnekud da zaradi i izbije platu, ne samo za njega nego za još nekoliko njih koji su ovde zaposleni, a za telefone svi mi znamo, ali kada se ne može – ne može se i kvit.
E ljudi, znam ja to vrlo dobro – verujte mi da ni meni nije lako mesečno preći na točkovima po desetak hiljada kilometara, da bih obezbedio posao i plate za blizu pet stotina zaposlenih, ali se ne žalim, kao što se ni oni ne žale, jer imaju dobre plate, pa ako ih ima još i bez telefona, a tehnika tako brzo napreduje, pa grehota je da nemaju makar telefon, da se čuju sa najbližim znancima ili rođacima.
Vidi ovog, finu li nam priča – odbrusi mi povisoki suvinjavi čiča.
To jes lepo što on govori i kaže, ali kad bi za to novaca imali.
I naši su stari bez telefona živeli pa ni nama ne trebaju, jer hvala Bogu svi imamo i radija i televizore da nešto vidimo i ušima čujemo.
Pa dobro ljudi, ja više ne bih nadugačko i naširoko komentarisao, jer vidim da mi od toga nema vajde, moraću izgleda tražiti neki drugi stan tamo u Bečeju, ali mi je žao mog dobrog gazdu Žiku, koji mi je bio najveći učitelj, ali i humanista – dobrotvor, kojeg nikada zaboravit ne mogu i neću, ali evo samo još jedan moj kratak predlog.
Vi bi mogli formirati nekoliko manjih grupica ili komisija, pa obići sva ova domaćinstva, od kuće do kuće, da čuju mišljenje ovih građana i eventualno popišu broj zainteresovanih, pa ako to bude interesantno, uvesti neki minimalni samodoprinos, možda na godinu ili dve, pa ko hoće i može imao bi šansu i da dobije telefon, koji će u svakom slučaju biti potreban i njegovim potomcima, ako ne u ovom ono makar u narednom dvadeset prvom veku, a ta godina ili dve, tako bi brzo prohujala da to takoreći niko od ovih građana ne bi ni osetio.
Moglo bi to biti recimo dva ili tri procenta od ličnih primanja ili katastarskog prihoda po jednom domaćinstvu, pa bi možda čak i pretekao poneki dinar da se i ove ulice jedna po jedna asvaltiraju, da ovi jadnici ne gaze blato, kao što sam ja i moja supruga, kada smo onog kišnog šesnajestog februara prošle godine tražili stan ovuda po Gradištu po onoj velikoj i nesnosnoj kišurini koju nikada nećemo zaboraviti.
O prijatelju potpuno se slažemo sa tobom, pa te sledećeg sastanka zovemo.

Nakon mesec dana, jedne subote ugleda me Pišta pa viknu.
Ej Mirko - sačekaj malo da ti nešto ispričam !
Zove me Milovan u Mesnu kancelariju, jedan dan i veli da je nakon onog našeg zaključka angažovao nekoliko članova da obiđu ova domaćinstva kako si onda kazao, pa reče da se izjasnilo blizu hiljadu i pet stotina građana za telefon, a isto tako za ona drva što si nam pomenuo od ’’Univerzala’’ nema ništa, nego me poveži sa tim tvojim kupcima, a mojim eventualnim dobavljaćima, pa da se ja još više uključim u snabdevanje, pošto si me ti onog dana na neki način prozvao, mada sam se ja stvarno koliko je bilo u mojoj moći, trudio i angažovao oko snabdevanja sela ogrevom, ali su Čuružani više kupovali nego ovi naši Gradištanci.
Reče mi on da je na osnovu te ankete, razgovarao sa nekim Opštinskim čelnicima, pa su se oni oko toga složili, a spremni su i da nam donekle pomognu oko tog projekta, pa da se počne ta telefonizacija, ali navodno ova naša stara pošta nema odgovarajuće prostorije i uslove, pa bi se morala praviti nova.
No da ti o tome dalje ne dužim, nego će se Savet sledeće nedelje ponovo sastati, a ti ćeš obavezno biti pozvan da čuneš te detalje, onako kako je rečeno, pa ja na sebe preuzimam tu obavezu da te obavestim u vezi dana i vremena tog sastanka, pa ti planiraj da dođeš.
Sutri dan obavesti me i Milovan za sastanak Saveta, u sredu te nedelje sa početkom u šesnajest časova u istoj malenoj salici.
Skupili se članovi Saveta sem jednog koji već duže vremena ne dolazi jer je navodno negde odselio, pa ga nisu mogli obavestiti - no ko zna bili i sada došao.
Naravno dnevni red bio je; - Izgradnja nove pošte i telefonizacija.
A onda članovi počeše diskusiju, pa razvezli kud koji – mili moji, o svemu i svačemu, ali i o telefonizaciji i uvođenju telefona u selu, o čemu ih Milovan detaljno o svemu informisa.
Eto vidite, došlo je vreme da se ipak uradi nešto od koristi za ovo selo, što nam predloži ovaj čovek na onom našem zadnjem sastanku, o čemu su kasnije građani svakodnevno masovno diskutovali o svemu tome, pa evo sada ja predlažem, mada ste za to vi nadležni a ne ja, no moram ipak da kažem da bi se od nas malo ko setio da tako nešto predloži, pa evo sada ja predlažem da se taj čovek koptira mesto Lacike, pošto on već duže vreme ne dolazi na ove naše sastanke, pa makar za privremeno dok se on pojavi i bude redovno dolazio, ali i onda ako se pokaže dobar i hoće da radi, mi u interesu sela možemo savet proširiti sa još dva člana, tako da bi vas umesto pet bilo sedam, a ja bih u tom slučaju bio osmi, a ne šesti kao sada.
Da se koptira, da se koptira – svi se jednoglasno složiše.
Pa eto neka bude tako kako vi kažete, slažem se i ja – dodade Milovan.
Moramo najpre naći izvođače radova, a ova naša telefonizacija može potrajati i nekoliko godina, jer će nam trebati veliki broj stubova i bandera da premostimo sve te kalove.
Ma ne ljudi, hajde da mi to uradimo malo drugačije, da to u ovom momentu bude brže i jeftinije, a kasnije ako bude potrebvno možemo postepeno ponešto i dograđivati. To bi moglo sada da se ti kablovi pruže sa krova na krov, pošto je ovo ušorano selo, ili eventualno podzemnim kablovima, a bandere neka ostanu za kasnije – upade Mirko u reč Milovanu.
Bravo Mirko, ja ću sa nadležnima i o tome razgovarati – zaključi Milovan.

UREĐENJE SPORTSKOG CENTRA
GODINA – 1979.

Uveliko počeše radovi na telefonizaciji, a Mirko boraveći često sa Žikom na kuglani, pomalo uviđe i primeti da bi se bar malo trebalo posvetiti i uređenju sportskog centra, ali i fudbalskog igrališta, jer se tu pored kuglane održava veliki broj utakmica, kako fudbalskih, tako i košarkaških, ali i stono teniskih i mnogih drugih kulturnih i sportskih manifestacija, gde tu boravi veliki broj sportista, ne samo iz Gradišta nego iz mnogih Vojvođanskih mesta i gradova.
Zato na sledećoj sednici Saveta Mesne zajednice, pored ostale diskusije postavi i pitanje i predlog uređenja stadiona i sportskog centra, pa i Milovan prihvati sa oduševljenjem njegov predlog i ideju, jer je i on bio veliki ljubitelj fudbala, pa se sa zadovoljstvom narednih dana prihvati obaveze oko prikupljanja materijala i finansijskih sredstava, radi uređenja ovog prostora i unutrašnjih prostorija u sportskom centru ’’Đorđe Tapavica’’.
I Žika za to saznao i čuo, pa jedne večeri pozva Mirka u njegovu sobu na kaficu i čašu rakije.
Čuješ Mirko, čujem od seljaka, a naročito od ove omladine da si na Savetu predložio da se one prostorije u sportskom centru malo srede, prekreče i doteraju, pa ti vala na tome zaista čestitam i odajem sve pohvale, kada si se za to sam setio, mada sam i ja hteo da te o tome malo informišem, da ti dam neke ideje i da ti to isto predložim, ali mi je zaista drago što si se ti sam tome setio
Ali i Milovan je veliki ljubitelj fudbala pa će i on dati sve od sebe da se tu nešto učini, a hvala Bogu uspeo je i ovaj naš referendum o samodoprinosu, pa će valjda moći i otuda da se izdvoji koji dinar za ovaj naš sport i kulturu, što ovo naše selo i zaslužuje.
No evo i ja sam nešto dugo mislio, šta da radim !
Ovako sam više ne mogu, jer me ova noga sve više boli, a može doći i do toga da mi je odseku, a idu stari dani.
Moje Anice više nema te nema, da mogu ja bih je odmah vratio, kao mojeg najboljeg životnog partnera, ali iz zemlje se još niko ne diže.
Ja sam pre neki dan, malo razgovarao sa nekom babom Jovankom iz Čuruga, pa pošto je i ona sama reče mi da bi se za mene udala, pa se možda njome i oženim, a dobro bi bilo za vas da odete i pitate Milovana za neki plac da ga kupite i napravite malo sopstvene kućice, jer ti to dobro znaš, svoja kućica – svoja slobodica.
Ti ga pitaj, pa ako bude bilo šta odmah kupuj, prevedi na sebe i spremaj papire, da praviš svoju kuću, kada si već tako malo stao na svoje noge.
Meni je žao vas i nikada vas nebih od sebe otpustio, jer ste mi veoma dragi, a inače vidim da ste izuzetno vredni ljudi, pa je bolje radi vaše dece, a ne radi mene da što pre dođete do svoje kućice i malo krova nad glavom, jer i deca brzo rastu, pa će i njima trebati.
Ja sam čuo od Vesa da će se uskoro tamo u Mađarskom kraju deliti neki placevi no to ne propusti, no odmah kupi taj plac i radi, a ko radi i Bog mu pomaže.
Možda i ja uskoro ovu moju kuću prodam, jer mi se tu na tom prvom ćošku ukazala prilika da kupim onu Urbanovu kuću, gde je bila ranije prodavnica, pa ako se budem oženio sa tom Jovankom, ja ću se tu odmah useliti, a ko zna kakva će ona jezičara biti.

MOBILNI TELEFON I NOVA KUĆA
GODINA 1980.

Prihvati Mirko taj Žikin predlog, ubrzo kupi plac i prevede na svoje ime, podiže u banci kredit, pa užurbano, uz rad i sportke aktivnosti, stade pribavljati potrebne papire za početak izgradnje nove kuće u Bačkom Gradištu.
Početkom meseca marta te godine, obilazeći teren po Sloveniji, u Novoj Gorici dobi informaciju da su se pojavili nekakvi bežični telefoni, poput male radio stanice ili ’’toki – voki’’ uređaja, pa reši da ga pod svaku cenu nabavi i kupi, jer bi mu to uveliko olakšalo njegov rad i smanjilo potrebe za putovanjima.
Funkcionisanje tog ’’Superfona’’ zavisilo je od direktne telefonske mreže na koju se priključivala glavna kutija sa antenskim odašiljačima i prijemnicima, a njegov domet zavisio je od konfiguracije zemljišta, tako da sam se sa prijemnikom u ravničarskim krajevima mogao udaljiti i preko stotinu kilometara, a da me redovno svako mogao dobiti, kao da sedim u kancelariji.
Isto tako mogao se pozvati svaki telefonski broj bez obzira na kontinent i udaljenost, tako da je svaki razgovor sa ulice ili nekog drugog mesta van poslovnih i kancelarijskih prostorija izazivao pravi bum i neviđeno čudo, te bi se tako gomile radoznalaca sjatilo da se čudu čudi, ne verujući u takve mogućnosti opštenja i komuniciranja, posebno udaljenijih regiona, pa su me mnigi nepoznati gledaoci širom Vojvodine tako proglašavali nekim van zemaljcem, zbog takve vrste razgovora i komuniciranja sa spoljnjim svetom.
Tako mi početkom maja meseca, te 1980. godine ’’Superfon’’ u večernjim časovima zazvonje u centru Zrenjanina, pa čujući neprijatnu i do tada najtužniju vest – ’’umro je drug Tito’’, smrači mi se mozak, te briznuh kao malo dete u plač, a narod se masovno stade oko mene okupljati, ne verujući toj vesti, ali ni uređaju pa su se mnogi stali među sobom zapitkivati i komentarisati, ovaj je izgleda malo ćaknut i opičen.
A narednog dana cela Jugoslavija je oplakivala svog voljenog vođu i predsednika Države
Bila je to najtužnija nedelja u istoriji celog Jugoslovenskog naroda.
Eto tako je ’’Superfon’’, kojeg sam ja prvi u Bečeju imao, postao preteča današnjih savremenih i modernih mobilnih telefona, koje sada imaju i deca, a mnogima služi i kao igračka.
Tog avgusta meseca počeh i kuću da zidam, a radnici mlina ’’22 Oktobar’’, znajući za to svi do jednog skočiše na mobu i u pomoć, tako da je ta kuća nikla ne čuvenom i ne verovatnom brzinom, jer sedamdeset ljudi za dva sata vremena, sa šest betonskih mešalica, kuću podignu iz temelja do krova, pa se tako u narednih nekoliko godina pričalo da je Mirkova kuća, u ovoj Opštini najbrže izgrađena, tako da je on sa svojom porodicom u nju uselio za samo nedelju dana, a sve zahvaljujući humanitarizmu i pomoći svojih drugova – mlinara.
Beše to ujedno i najlepši, najveći i najdraži poklon ovoj porodici za Mirkov trideseti rođen dan.
Bila je to nagrada, zahvalnost i pažnja radnika za njihov spas i opstanak u ovom mlinu u onim za njih najtežim i sudbonosnim trenucima, kada su ni krivi ni dužni silom prilika, trebali biti otpušteni i izbačeni na ulicu.
Njihovom useljenju u svoju novu kuću radovao se i njihov gazda, veliki humanitarac i dobrotvor Žika, pa jednog vikenda stiže kod svojih stanara na useljenje sa bocom rakije prepečenice.
Srećno bilo, dragi domaćini.
Da mi do veka budete zdravi, živi, srećni i veseli, pa da vam se još dece ovde rodi i da imate bar desetoro unučadi, a ti se Mirko spremi sutra za kuma – dovodimo Jovanku Čuružanku

NIČE ASVALT – NESTAJU KALJUGE
GODINA 1981.

Uselio Mirko u svoju kuću, pa svakog radnog dana svojim ’’Alekom’’ u rane jutarnje časove u Bečej na posao.
Kada nema padavina, uzanom prašnjavom ulicom nekako uspijeva da se svojim vozilom dočepa asvaltnog Čuruškog puta i tako bez ikakvih problema stigne na svoje radno mesto, gore na spratu novo izgrađene PIK-ove zgrade.
Ali kada padne kiša, nema vožnje limuzinom nego se mora na vreme spremiti i pešice doputovati do prvog autobuskog stajališta, pa polako autobusom do grada.
Dojadilo mu takvo maltretiranje pa će na sledećem sastanku Saveta postaviti konkretno pitanje.
Dobro drage kolege, ja bih vas pitao pod tačkom razno, kada ćemo prestati gaziti ove naše ulične kaljuge kojima se ni biciklom ne može proći.
Sredili smo naše igralište, pošta i telefonizacija lepo napreduju, urađena skoro polovina radova, pa moramo polako početi i ove ulice asvaltirati.
E Mirko, Mirko – ti odmah sa neba pa u rebra !
To ne može tek tako s’ brda – s’ dola !
Ta dva procenta uvedenog samodoprinosa nisu dovoljna da se bilo šta drugo može uraditi, no čekaj da najpre ovo završimo, pa ćemo onda videti, dokle se možemo prostrijeti, jer se moramo pružiti prema guberu – izjasni se Miloš.
Ja blato ne gazim, meni je kuća blizu asvalta – dodade Benke.
A moja je od tvoje kilometar daleko, pa kako ovo reče Mirko kad je kiša, gazim blato, a tako bih volio da kada negde izađem u selo, dođem kući čistijeg cipela- ubaci se u razgovor Cinika.
Pa ni ja ne idem asvaltom nego moram okolo, naokolo – dobaci Mitar.
Ima tu Mirko pravo, mi moramo hteli ne hteli polako sagledavati situaciju i čim se ukaže neka mogućnost polako jednu po jednu asvaltirati, pa makar ovih nekoliko paralelnih, pa ćemo kasnije preći i na ove poprečne, no moramo sačekati dok završimo ove telefone, pa ćemo videti – nastavi Milovan.
Blago tome ko do kuće asvalt ima – ponovo se Mirko uplete u priču.
Pre desetak dana idem ja mojoj kući ulicom Dušana Vasiljeva, kad tamo iza Felvinca, gde je ona velika uvala prekrila voda čitavi taj put, a tuda išao jedan izgleda pijanac sa biciklom, pa se okliznuo i pao u ono blato, pa se nabo na pedalu i onesvestio. Okupilo se tu oko dvadeset građana, ali niko i ne reaguje da izvadi i izvuče povređenog iz vode i blata.
Ja brže bolje skočih, izaprah mu i izvadih blato iz usta, sa sebe svukoh i pocepah košulju, te mu previh ranu, dadoh mu i veštačko disanje, te ga srećom oživljeh i život mu spasih, a da tuda nisam naišao, on bi odatle na groblje dospeo.
Ta mani se Mirko tih ružnih priča. Nije to ovde prvi i jedini slučaj no je bilo podosta takvih slučajeva, no reci šta ti misliš da bi trebalo raditi.
Pa evo šta bih ja - sazvao hitan zbor građana pa predložio umesto dva, četiri posto samodoprinosa, jer kada se radi i Bog pomaže, pa bi se jednog dana i to zvalo lane, a mi bi te puteve polako mogli raditi, pa bi bio asvalt od ribnjaka do ciglane.
Bravo Mirko i ja sam nešto tako mislio, ali nisam imao hrabrosti da kažem- pa se sa tobom slažem da se tako i uradi – završi Milovan diskusiju.

DA SE GRADI SUŠARA
GODINA 1982.

Te godine u Bečejskoj industrijskoj zoni poče izgradnja najveće fabrike za preradu soje na Balkanu.
Kiša je svakodnevno padala, pa dojadilo čitavom stanovništvu, a posebno seljacima, jer su mučili grdne muke da zaseju planirane useve, pa i žetva pšenice nekako poče sa zakašnjenjem, a traktori i kombajni često zaglave u njivi pa dugo vremena ni makac sa mesta.
Sa svih strana pristiže veći broj traktora sa pšenicom, prekriveni plastičnim ponjavama, ali nema suvog zrna, pa se stvorili redovi dugi čitavi kilometar od mlina ’’22 Oktobar’’ prema Bečeju, pa vozači prolaznici često čekaju poduže vremena, kako da se probiju kroz kolonu i nastave svoj put - tamo prema Novom Sadu.
Upade i Mirko jednog dana u tu gužvu pa čeka. čeka čitavi sat – nikako da prođe, a oko njega veliki broj seljaka stao u red, pa čeka naredbu, šta da rade.
Kuda sa pšenicom - kada nemaju mesta za njeno skladištenje.
Šta se ovo Mirko radi ?
Ćekamo već nekoliko dana na istovar, a niko da ode sa mlina – samo dolaze
Pa šta vam ja ljudi tu mogu – viša sila nebeska.
Pada skoro svaki dan i nikako da stane.
Evo ni ja od vas ne mogu da kolima prođem i kući da dođem.
Dežuramo evo i mi danima, a ovi sa mlina ništa ne preduzimaju, nego nas šalju da vozimo pšenicu na sušenje tamo u Vrbas ili Zrenjanin, što bi značilo da i tamo moramo čekati nekoliko dana, dok žito osušimo, a ko zna kada bi ga mogli utovariti, da bi ga vratili ponovo ovamo i tako suvo predali mlinu, jer imamo ugovor sa Zadrugom da žito obavezno moramo predati ovom našem mlinu.
Pa znam ljudi da imate ugovore da ga ovde predate u naš silos, ali šta je tu je, nije lako ni onima iz Banata i Srema – vidite li da pomoći nema.
Biće valjda sledeće godine bolje – ako bude bilo dobre volje.
Evo ja ću pokušati da i taj problem za ubuduće nekako bude rešen i da više ovi naši zemljoradnici ne muče muke tantalove, kako da predaju pšenicu i kud će sa njom, ako se ne daj Bože trefi i desi ovako kišna godina, kao što je ova.
Na prvom kolegijumu ’’Mlinske industrije’’, iako ne odlučujem ni o čemu, ili nekom većem Opštinskom kvorumu, kategorično ću tražiti da se što hitnije ovde u dvorištu ovog našeg mlina napravi sušara, pa će doći vreme kada ćete vi tu sušiti i kukuruz, a ne samo pšenicu - jer kada može sojara može i sušara.
E svaka ti čast, to nama treba i svi mi to hoćemo !
Hvala ti Bože kada se neko setio da bar nešto predloži, a mnogi po Gradištu pričaju da si ti uporno tražio od Milovana, onda kada si se doselio kod Žike, da se uvedu i telefoni, pa vidimo da se izgradila i kuglana, pa sredio, okrečio i doterao onaj sportski centar, pa igralište, a sad se naširoko i nadugačko priča da će se sad negde ovih dana održati zbor građana da se asvaltiraju i još neke ulice.
E dragi moji sugrađani, kad se nešto radi i sami Bog pomaže, a ovom Gradištu još mnogo što šta treba, kao naprimer dve kapele na ovim grobljima i još mnogo što-šta drugo.
A sada čoveče zaslužuješ, da ti ako treba i na rukama prenesemo to auto – zaključiše seljaci pa gurajući ’’Aleko’’ potrudiše se da mi oslobode mesto za prolaz.

SUVO ŽITO – LAKŠE SE SAMELJE
GODINA 1983.

Počeli su Novogodišnji praznici, a onda su nastupili i oni Božićni, pa razne slave i proslave i tako je ceo januar protekao s puno pesme i veselja, ali je i proradilo blizu hiljadu telefonskih brojeva, izgrađena je nova zgrada sa poštom i telefonskom centralom, te se ovaj Gradištanski narod ipak nekako prijatnije dostojanstvenije i srećnije osećao, jer je tu pored uređenja igrališta i sportskog centra, asvaltirano i nekoliko ulica, očišćeni svi postojeći bunari i kupljene nove hidrantne pumpe, pa se i vodovodna mreža postepeno počela širiti na sve strane i uzduž i popreko po Gradištu
Na bazi jednog predloga sa sastanka Saveta Mirko je napomenuo i izrazio želju i predlog da se odmah poćne i sa izgradnjom dve kapele na grobljima, što su kolege, ali i sekretar objeručki prihvatili, kao zaista neophodne objekte potrebne ovom selu, kao prioritetne zgrade, pa su i one svakako bile planirane da se što pre izgrade.
Brzo protrča i mesec februar, pa se zemljoradnici masovno pripremaju za prolećno oranje i sejanje useva na svojim oranicama, ali mnogi prolazeći traktorima već asvaltiranim ulicama, kada prođu pored Mirka često malo uspore i mahnu rukom, ali poneki i zastane da se sa njim pozdravi i upita za zdravlje, znajući da će od njega dobiti prijatan pozdrav, a često i duhovit odgovor – da se malo nasmeju.
E drugovi, drugovi – koliki su vam ti plugovi,
Ali ako sami oru – šaljemo ih za Crnu Goru.
Poneki od njih smejući se pomalo i uzvrati.
Šta će njima plugovi – kad ne znaju orati,
Niti znaju orati – niti hoće kopati.
Naši preci su im nekada, u onim najtežim predratnim i posle ratnim vremenima, odavde iz Vojvodine slali kamionima naš kukuruz u klipu, pa su nam ga oni vraćali, jer je bio ne okrunjen, a oni neće da krune no hoće sve okrunjeno.
No sada nam reci Mirko, šta ti ovako laički prognoziraš za ovu godinu ?
Hoćemo li i ove godine morati u stroj ili kolonu pa za Zrenjanin ili Vrbac da sušimo prenicu, ako bude i ova godina onako kišna kao prošla.
E dobro je ljudi kada mi to napomenuste.
Imam uskoro neki sastanak kolegijuma ’’Mlinske industrije’’, pa ću tamo postaviti to pitanje i tražiti da nam tu sušaru ovde u Gradištu što hitnije naprave.
Moja firma je jaka i ima dovoljno sredstvava za tu investiciju, pa nam tu ne trebaju nikakvi samodoprinosi, a ta uložena sredstva će im se vratiti za samo jednu sezonu no možda će čak i preteći koji dinar i za radnike da podele bar po jednu platu.
A taj predlog je na pomenutom kolegijumu zaista sa oduševljenjem jednoglasno prihvaćen i usvojen, pa mlin ’’22 0ktobar’’ u roku od tri meseca dobi i novu montažnu sušaru, gde su se sušile velike količine pšenice, kukuruza i soje, te se ta investicija zaista isplati za nepunu jednu sezonu.
Ta ideja se kasnije prenela i na proizvođače povrća, te je uskoro u Gradištu nikla nova fabrika sušenog povrća ’’Bag’’, koja je zaposlila preko dve stotine radnika, a proizvodi ove fabrike sušenog povrća sada su na daleko poznati posebno zaćin ’’Bag’’ i drugi – koji su orijentisani uglavnom ka izvozu, ali i našem domaćem tržištu.
Izgradnjom sušare radovali su se ne samo seljaci nego i radnici ovog mlina, ali je te 1983. godine Mirkova najveća radost bila rođenje mlađeg sina Ivana 20 avgusta, pa je to bio najsrećniji, najdraži i najveći poklon za njegov trideset treći rođen dan.

KAD DIREKTOR LEPO DEKLAMUJE
GODINA 1984.


Brašno ide, tu problema nema – Kalezića uhvatila trema.
Komercijalista Mića napustio pekaru, pa prešao u ’’Univerzal’’ za referenta nabavke, a umesto njega primljen fakultetski obrazovan činovnik Lacika, koji visoko kotira i gleda svog posla, jer smatra da je on za to radno mesto Bogom dan, pa samo sedi u kancelariji pored Klare i čeka mušterije i kupce da mu oni na noge dođu, a ne da on tako valjan i sposoban ide na noge njima i moli za opstanak radničke klase, ali i njega u toj malenoj, trošnoj i dotrajaloj pekarici.
Šta je tih stotinak radnika pekara za ’’Mlinsku industriju’’ ovako jaku zahvaljujući tom Mirku, koji odkada dođe u Bečej, ne dozvoljava ni džaka zalihe brašna, no sve prodao i unapred naplatio, pa je to za firmu samo kap vode u moru, a evo još se i sušara izgradi, pa samo kaplje lova do krova, a svaki drugi mesec po jedan lični dohodak onako badava – na izmeljavi.
Samo to bilo bi dovoljno i za još toliko ’’radnika – džabolebaroša’’, pa zašto on diplomirani ekonomista da se tim bakće od nemila do nedraga i nekome traži egzistenciju, kada će i onako mufte dobiti debelu platu.
A direktor Kale na Mirka zavidan i ljubomoran što to tako sve glatko ide, bez ikakve glavobolje, pa mu nekako prosto zajad što nema nekih briga i sa čime da se bakće pa će na svakom kolegijumu ili Opštinskom sastanku izneti svoje mišljenje i malo ga kritički podbosti – eto toliko da se zna i ne zaboravi.
E vala ljudi od kada iz Petrovog Sela dođoh ovde u moje mlinove, ja više ne znam šta su to brige, izuzev što su mi se više te pare na glavu popele, jer mi svakodnevno od strane privatnih pekara pristižu silni milioni u kešu, a ja imam samo jednu blagajnicu koja se sirota o velikom čudu zabavila, jer nije u stanju tolike novce brojati, jer ih mi u banku po pune vreće nosimo, više no što ih ovde u našem gradu sve banke imaju, pa sam prinuđen primiti u radni odnos bar još dve blagajnice, samo da broje novac.
Ona jadnica nema vremena ni čašu vode da popije, jer ispred nje stoji čitava kolona da uplati brašno, kao da ga to mi delimo ili poklanjamo, a Bogami ih je sve više i više jer je ovaj Mirko svakog dana negde na terenu, a Bog zna gde to sve on luta i dospijeva, jer mi priča da lično poznaje preko tri hiljade pekara širom ove naše Juge, ali to se i vidi jer svakog dana oko pedesetak njih pristiže ovde u Bečej sa gomilom novca da nam uplate za brašno – kao da je džabe.
Znam dok je moj predhodnik Karčika tu bio direktor na prodaji našeg brašna radilo je osam komercijalista, pa smo ga uvek imali na zalihama i preko osam stotina vagona, pa smo po nedelju dana radili, a po nedelju stajali jer nismo imali gde robu uskladištiti, ali kada dođe ovaj Organizator prodaje da radi za naše mlinove, zaliha više nema ni praške, nego ga ispod valjaka tovarimo u kamione još onako vruće i ne ohlađeno, a oni se razbežaše svojim kućama da mu ne smetaju.
Kada bih imao još bar dva ovakva mlina ko zna bili bi mu bilo dosta brašna i tada i bili bi mu ga mogli dovoljno namleti, a veliko je čudo od tog momka da sve unapred proda i naplati, a oni predhodni su nudili brašno i na tri meseca plaćanja i otplate.

Odobravali su kupcima čak i nekakav rabat, pa i super rabat samo da ga prodaju, a neki kupci su im račune plaćali čak i posle pola godine, što je kako mi neki dan pričaše moji predhodnici Gojko i Karčika, otežavalo naše poslovanje i dovodilo ove mlinove u potpunu nelikvidnost, ali evo hvala Bogu od kada dođe ovaj Mirko kod nas za samostalnog referenta prodaje, mi više ne znamo za te i takve probleme, evo već punih osam godina dana.
No ljudi moji, ja imam neke druge pomalo goruće probleme.
Naime radi se o toj našoj pekari koja dnevno proizvodi oko četiri hiljade vekni hleba i oko hiljadu komada raznih peciva, a ta pekara ima troduplo veći kapacitet i mogla bi dnevno proizvesti i preko trinajest hiljada vekni hleba, ali nažalost proizvodi sve manje i manje hleba jer izgleda ovom Jugoslovenskom tržištu treba samo brašno, a ne i hleb, a Bogami tu je kod nas u pekari zaposlen jedan visoko obrazovani referent prodaje i eno ga jadnik svakog dana sedi u kancelariji onde pored Klare i čeka kupce, ali nema ni jednog da prave gužvu i čekaju red, kao oni Mirkovi kod moje blagajnice, gde se brašno prodaje po punim cenama koje je Država propisala i to bez ikakvih rabata i bonifikacija, kao i ono što nam avansiraju i ostali veliki kupci iz Slovenije, Bosne, Crne Gore, Makedonije, Hrvatske i drugih delova Srbije.
Voleo bih da vidim bar jednog kupca koji donosi lovu da nam uplati za hleb, kao ovi Mirkovi na našoj blagajni, pa bih bio spreman da odmah zbog toga primim još dve blagajnice da takvi kupci kod nas ne čekaju red da dođu do blagajne.
No iskreno da vam kažem da sam odmah spreman da kupim ovog najnovijeg ’’Mercedesa’’ automatika, koji košta preko sto hiljada Nemačkih maraka onom ko bi mi povećao prodaju hleba za hiljadu vekni dnevno.
Eto ja bih za sada toliko da vam uzalud više ne traćim vreme – završi Kale.
Slušajući njegove žalopoljke Mirko nekako izbuđen skoči sa svoje stolice, pa pozdravljajući sve prisutne u sali, pređe na konkretnu diskusiju postavljajući Kaletu neka pomalo uvijena pitanja.
Pa direktore, mi se ovde malo naslušasmo tih tvojih lijepih ali i nekih pomalo žalosnih pričica, poput one da ti smeta tolika keš lova i roba koja se po punim cenama bez ikakvih popusta, uz avansno plaćanje, prodaje kupcima širom ove naše Juge, no kažeš da ti ta blagajnica mnogo radi, dok ostali sede poput onih tamo u pekari, pa kako reče muke mučiš, jer nema ko da uzme novac od kupaca, što je po meni da oprostite pravi kriminal, jer mislim možda malo drugačije od vas jer kad se ima novaca i ko radi ne boji se gladi. Moguće je i to da tamo nema ko utovariti hleb
No kao što i sam vidiš kolo sreće se okreće, bilo je nekada pre desetak godina u tim tvojim mlinovima toliko zalihe brašna da su blizu pet stotina ljudi, skrštenih ruku dokoni sedeli i čekali da im prođe radno vreme i da idu kući na spavanje jer su tu po ceo dan samo dremali, jer nisu mogli zaspati, pa ih je tako po ceo dan hvatala dremež, zahvaljujući onim osmorici koji su se toliko načekali da im stignu odnekuda kupci da im kupe brašno, kao što to radi kako si nam i sam ovde rekao onaj tamo referent prodaje pekarskih proizvoda i kako kažeš samo čekaš i gledaš hoće li ti ko doći da donese malo para ili da ti kupi malo hleba ili nekog peciva, da onih stotinak radnika bar ponešto uradi i ne dremucka pored onih peći.
Vidim često da se ona Novosadska ili Zrenjaninska pekarska vozila češće pojavljuju na ovom našem tržištu, no ne znam zašto, ako se nisu možda vas zaželeli
No ja o tome moram samo da kažem tebi direktore da bi ti se ta pekara zapalila ako bih ti ja još i hleb prodavao jer ti nemaš taj kapacitet da ga napečeš.

Na više narednih sastanaka i Opštinskih kolegijuma Kale počinje istu diskusiju, ali i Mirko uzvraća istom žestinom obrazlažuži njegovo mišljenje.
E moj direktore !
Juče sam ti popodne video u Bačkom Gradištu dva Novosadska pekarska vozila koja idu od prodavnice do prodavnice i ostavljaju gajbe sa hlebom, a ti nam ovde još pričaš da nemaš dovoljnu proizvodnju pekarskih proizvoda, da imaš dobrog i obrazovanog komercijalistu kojem kosti okapaše sedeći onde pored Klare u kancelariji.
Baš sam ga pre neki dan sreo tu u glavnoj ulici i malo sa njim razgovarao, da mu ako treba malo i pomognem oko kontakta sa trgovcima, a evo šta mi on reče.
E moj druže !
Jesi li ti normalan ?
Ja da idem od radnje do radnje, od trgovca do trgovca i nudim hleb i peciva.
Pa ja nisam za to fakultet učio da radim, nego da rukovodim !
Moje je samo da potpišem ugovor sa nekim kupcem i to je sve !
Ja sam to sa našim ’’Univerzalom’’ već uradio pre godinu dana i više memam šta da mislim, nego neka misli i radi ko šta hoće, ako smatra da može bolje.
Ja nisam kao ti da se bakćem i lutam po terenu od nemila do nedraga i tražim kupce, kao ti za brašno, pa sada toliko Šiptara, Bosanaca, Makedonaca i ko zna još koga ne, dolazi kod nas noseći vreće novca za brašno, a nema ko da primi pare, no neki često dolaze i po dva ili tri puta po istoj stvari – da uplate i čekaju isporuku ili utovar robe u svoje kamione, a ako slućajno ne stignu do dva sata, onda čekaj pa ćeš malo sutra tovariti.
E ja na te grane nisam spao, niti mi to treba, a ja sam sa mojom platom potpuno zadovoljan.
Imam tri puta više bodova nego ti, pa je i moja plata bar tri put veća od tvoje, za koju ti dano – noćno obilaziš toliko terena Republika i Pokrajina, a ko zna koliko samo prelaziš mesečno kilometara i to u većini slučajeva onim tvojim sopstvenim vozilom, pa te i oni tvoji bivši kolege smatraju kao da si lud jer ti sve poslove radiš za njih, a oni samo sede kući i primaju svakog meseca redovnu platu i to tri puta veću od tebe, jer su se njih osmorica između sebe tako dogovorili – svakom od njih po jedna Republika ili Pokrajina, pa neka brašno prodaje ko zna i ume, neka lupa svoju glavu i oko naplate, a njina plata je svima jednaka, kao i moja pa nisu tako ludi i nenormalni da istražuju tržište i traže nove kupce.
Mi imamo po 1.970 bodova, a kada sam negde u sistematizaciji pročitao i video da ti imaš svega 690, prosto sam zanemeo i ni dan danas ne mogu verovati da je to tako.
Radi vole, kada nemaš škole, mada si ti završio i neku višu trgovačku školu za organizaciju prodaje, a svi oni imaju samo srednju školu i zadovoljno samo trljaju dlanove i misle – ko to kaže da ne vredim, plata ide a ja sedim.
Eto tako se moj dragi kolega i ja ponašam, pa mi više nikada ništa na tu temu nemoj pričati, a ti radi šta god hoćeš.
Ja na teren neću, jer meni to ne priliči, nego neka ide Klara ako hoće jer je ona direktorka pekare, pa ako joj fali posla neka ga ona nalazi – ja imam fakultet.
Pa i za onu sušaru koja je napravljena po tvom predlogu tamo u Gradištu, a koja je donela izuzetnu svotu novca i dohotka, a samim tim i spasila te seljake da ne idu do Vrbasa ili Zrenjanina da suše žito, niko više i ne pominje, kao ni tebe koji si se za to zalagao na više ovih sastanaka i kolegijuma.

Ta međusobna prepucavanja na sastancima i kolegijumima slušali ljudi pa međusobno komentarisali i tražili objašnjenja i mišljenje nadležnih organa, dali se tu radi o nekom zezanju, zamajavanju ili neslanoj šali, pa se po tom pitanju obratili i Presedniku Opštine, koji je takođe lično slušao ovu diskusiju.
Zato jednoga dana Presednikova sekretarica rano ujutru pozva Mirka telefonom u Opštinsku kancelariju na jednu kaficu i čašu razgovora.
Jeli to gospodin Mirko ?
Da, da jeste Mirko, ali nije gospodin nego drug.
Pa ja se mnogo zbog toga izvinjavam, nego me zamolio Presednik Karčika da vas pozovem kod nas na jednu jutarnju kaficu, ako ste u mogućnosti i imate vremena samo na jedno pola sata, jer su to tražili Dragan i Jovica iz Izvršnog Veća da vas nešto lično pitaju.
Drugarice moja draga i da nemam baš toliko slobodnog vremena, ja se osećam nekako obaveznim i imam posebnu čast da se nađem i vidim sa tim vašim Presednicima u bilo kom delu dana ili noći, tako da me uvek možete zvati i u jedan ili dva sata uveče ako treba i ako se nalazim negde ovde u Bečeju ili mom Gradištu, uvek se odazivam sa velikim zadovoljstvom i odmah hitno dolazim.
Tu sam kod vas za samo dva minuta.
E onda Mirko, dobro nam došao – čekamo te ovde u Karčikinoj kancelariji a ja ću odmah da te najavim kod Presednika.
Evo ga stiže – ustade sekretarica sa svoje stolice i smešeći se polako otvori vrata susedne kancelarije, odakle se začu umiljat Karčikin glas.
Evo već stigo naš dika iz PIK-a !
Izvolite sedite na jednu od tih fotelja !
No Mirko najpre mi reci šta ćeš popiti pre nego počnemo bilo kakav razgovor ?
Hoćeš li jedan viski – pre kafe ?
Ne druže Presedniče. Uopšte ne pijem nikakvo alkoholno piće, a kafa može i to slađa.
Roža skuvaj nam ovde pet kafa, ali jedna za našeg gosta neka bude slađa
Donesi i neki sok !
Sok može - jeli tako prijatelju moj !
E ako Vi kažete, neka bude tako – druže Presedniče.
No moram ti reći da su ovde u ovoj kancelariji tu preko puta nas i moji poslovni saradnici, pa bi ih ja pozvao da nam se malo pridruže i popiju po koju rakijicu, ako neće hladnu, mogli bi i vruću, samo eto da ih vidiš, a ti ih već dobro poznaješ jer su to Dragan Jovan i Ferika, a Kaleta ovog puta nismo hteli zvati, znajući da je on zafrkant i da samo zaglaba i na ovim sastancima badava traći naše dragoceno vreme, ali nam izgleda kada priča nekako ozbiljno, pa mu mnogi i veruju, a neki jok vala, a ti mi pre nego što dođu ovde reci onako iskreno jeli se vi to nešto zafrkavate ili pričate ozbiljno jer se juče o tome dugo diskutovalo, pa sam te eto radi toga i pozvao da od tebe lično čujemo šta ti o tome misliš ?
Pa vala Karčika ti i sam dobro poznaješ situaciju u tim mlinovima dok si tamo bio direktor, a ja i nemam razloga za kakva zavitlavanja, ali mi samo smeta nerad, pa eto tako onako žestoko sa njim i razgovaram, pošto on permanentno postavlja ta pitanja i drži se na istu temu, kao pijan plota i nikako već jednom da prestane sa njegovim praznim pričama i žalopoljkama.
E kad je tako onda da i njih pozovem da nam se malo pridruže !

Evo ga dragi moji kolege i saradnici pa mu vi postavite koje pitanje, pa neka vam on da odgovor, jer mi vi niste mogli verovati na neke priče koje sam vam pričao dok sam ja bio njegov direktor, a koliko ga znam uvek je bio veoma ozbiljan, jako vredan i dobar radnik, pa su sve one Kaletove tvrdnje potpuno tačne, jer i ja o tome sve znam, ali i ti Dragane kada si bio na onom zboru u Gradištu, gde je trebalo onaj tamo mlin zatvoriti i otpustiti sve te radnike, ali se on prihvati posla i spasi onaj mlin od propasti, a to je sada najbolji mlin i ima najkvalitetnije brašno koje se u kamione tovari ispod valjaka i bez ikakvog odležavanja.
A znate i sami o onoj sušari što je prošle godine po njegovom predlogu napravismo tamo kod onog mlina, a koja se za samo jednu žetvenu sezonu potpuno isplati i vrati uložena sredstva i opravda njegovu inicijativu, predlog i poverenje u tu investiciju, za koju mnogi nebi ni sanjali.
Dobro ste čuli šta je sve on o njemu pričao, a evo vi dalje sa njim nastavite razgovor.
Ne, ne Presedniče no vi ponešto recite, pošto ste mu bili skoro godinu dana direktor, a mi ćemo vas samo slušati, poštovati i podržati sve ono o čemu se vi ako bude potrebno što konkretnije dogovorite.
Ja ga ljudi nemam o čemu mnogo pitati i zapitkivati jer ga vrlo dobro poznajem, ali ako ga još pošaljemo na teren da i hleb prodaje, bojim se da će Kale izgubiti onaj ’’Mercedes’’ što obećava na svakom sastanku, a to bi svakako neplanski opteretilo i naš Opštinski budžet, jer su to sredstva koja se ipak ovde kod nas vrte.
Sve što do mene stoji, ja samo mogu da predložim da ovih dana malo na tome pomogne i ako nešto bude uspeo da nas o tome u ovih narednih nedelju dana usmeno ili pismeno obavesti i da više ne slušamo ta Kaletova naglabanja, a znamo da tamo sedi i njegov referent za prodaju pekarskih proizvoda za kojeg ništa ne kaže, a mi ga čak i ne poznajemo, niti smo za njega čuli jer je to dosta mlad dečko.
E ’ajde vala nek on izgubi i tog ’’Mercedesa’’ jer verovatno nebi on bez nekog velikog razloga potencirao na tom pitanju da je lako u ovako velikoj konkurenciji još i hleb prodati.
U tim tako silnim i velikim proizvodnim mogućnostima koje on napominje i kaže da ta pekara radi samo sa jednom trećinom svog kapaciteta, a stotinak radnika mu samo sede i badava po pekari zvrje, čekajući da im prođe radno vreme, verovatno i nije moguće svemu tome udovoljiti i naći rešenje, pa je on možda samo zbog toga ojađen i ogorčen, no eto neka Mirko pođe na teren i izvidi situaciju i mimo Kaleta, da možda nebi istrčao pred rudu, a onda ćemo mi njega o tome lako obavestiti i da mu u svemu tome malo i pomognemo, ali ja u sve to sumnjam jer verujem tom Kaletu – zaključi Ferika i nagnu čašicu ’’Rubinova’’ vinjaka.
Pa vala samo da znate da se i nas dvojica u tome slažemo – dodade Dragan tapkajući po ramenu Jovana, koji se naglo okrenu da pozdravi novog pridošlicu Vasa iz pivare, koji nekako razdragano priđe Mirku da se pre svih sa njim pozdravi.
Vala ljudi, izvinite ja ovog čoveka odavno nisam video pa moram najpre njega da pozdravim, jer mi je mnogo pomogao, kada je meni bilo najteže i dok sam bio direktor ove naše Bečejske pivare, jer mi je u to vreme pre desetak godina mnogo piva prodao u onom južnom regionu Srbije, ali i na onom Crnogorskom gde je bilo čuveno po kvalitetu i do tada tu dominiralo jedino ono visoko kvalitetno i poznato vrhunsko Nikšićko pivo.

Ali Bogami i pored svega toga ja sam tamo svakodnevno gurao i isporučivao po dva šlepera našeg svetlog, pa i crnog Bečejskog piva i to po punim cenama i vrlo kratkim rokom plaćanja, što je zaista iznenadilo ne samo mene, nego i sve moje radnike i saradnike, tako da mi je zaista mnogo žao što je napustio i ostavio taj region, koji je za sve nas veoma interesantan i to ne samo za prodaju piva, brašna i stočne hrane, nego i svih drugih PIK-ovih proizvoda; ’’Flore’’, ’’Živinoprometa’’ Poljoprivrede, Zadruga i drugih OOUR-a, ali i velikog interesovanja naših radnika i penzionera za ogrevnim drvetom, Pljevaljskim i Ivangradskim ugljem i mnogim drugim proizvodima i artiklima od obostranog interesa i našeg, ali i njihovog tržišta.
Izvinjavam se vama drugari, ali sam se morao ovako poneti, a sada srdačno pozdravljam i vas.
Zahvaljujući ovom Mirku, kada je on doselio ovde kod nas, zbog velikog posla koji se vremenom tamo razvio, ja sam bio prinuđen tamo u Užicu otvoriti naše stovarište piva, pa mi tu radi jedan veoma dobar i poznati trgovac, koji sve to održava u najboljem redu i za sada nemam baš nikakvih problema oko snabdevanja tog tržišta pivom.
Eto čuste li vi ovo drugari moji – ponovo upade u razgovor Karčika i smešeći se ponudi Vasa da sedne u fotelju sipajući vinjak u čašicu.
Rekoh ja vama – može se desiti da Kale izgubi onog obećanog ’’Merdžu’’.
E vala drugovi meni nije potreban taj Kaletov ’’Merdža’’ jer ja imam mog najboljeg ’’Aleka’’ koji me nikada i nigde još nije ostavio niti izneverio, pa mi ne treba bolje auto od njega, ali ni ja ovako od oka i iz rukava ne mogu čvrsto tvrditi u neki Bog zna kakav poslovni uspeh sve dok se u to lično ne uverim na tržištu, jer zbilja hleb nikada nisam prodavao, mada znam da je svima potreban radi ishrane, a koliko znam ovde kod nas ga donose i Novosađani, pa i Zrenjaninci, a ima i sedamnajest privatnih pekara na teritoriji naše Opštine koji ovde proizvode i prodaju hleb i peciva, mada znam i to da se naš hleb ne nosi nigde dalje od Bečeja, Gradišta, Mileševa i Petrovog Sela.
Takođe znam da ove ovde preko Tise tu na svega desetak kilometara odavde, pa i Adu snabdeva Novosadska i Zrenjaninska pekara, a hleb im donose negde u posle podnevnim časovima ili pred veče, a često čujem da radi toga postoji ogromno nezadovoljstvo i kritike od strane potrošača, ali ne znam zbog čega se tako žestoko bune.
No o svemu tome ću saznati kroz nekoliko dana, kada lićno tamo pođem, pa ću vas o tome uskoro i obavestiti, verujući u to da Kale neće izgubiti onog obećanog ’’Merdžu’’ zahvaljujući meni i mojoj dobroj volji, bez obzira na ishod i situaciju koja bi se mogla dogoditi u slučaju da ne udovolji potrebama potencijalnog novog tržišta, ali ja u tome isključivo od vas tražim podršku da se blagovremeno i potpuno snabde novo tržište, pa makar to bilo i na uštrb ovog postojećeg, sobzirom da Kale tvrdi da ima kapacitet pekare i preko trinajest hiljada vekni hleba dnevno, u šta ja potpuno sumnjam i nikako ne verujem njegovoj tvrdnji, ali živi bili pa videli.
Šta ako mu se pekara slučajno zapali i ne bude mogao udovoljiti potrebama kupaca u njihovim dnevnim količinama, jer ljudi i tržište ne mogu ostati bez hleba.
O čoveče Božji, ja tebe uopšte ne razumem – upade Jovan ponovo u reč.
Kale ima ogroman kapacitet pekare i nudi na poklon novog ’’Mercedesa’’ onom ko mu nađe tržište za hiljadu vekni hleba dnevno, a ti tvrdiš – ostaćemo mi bez hleba. Tu čini mi se nešto debelo ne štima, no ajde s Bogom, pa da vidimo i to.

HLEBA, HLEBA – HOĆEMO JOŠ
GODINA 1985.

Taj ponedeljak osvanu lep, sunčan i topao, pa Mirko rano poranio, sjeo u svoj auto i pravac Bečejska pekara da uzme uzorke hleba i produži dalje s druge strane reke Tise, ali samo tu do Novog Bečeja.
Iz svojeg džepa izvadi novac za celu gajbu vrućeg, tek izvađenog iz pećke belog hleba, pa zaduži portira da isti odmah uplati ba blagajni, čim stigne blagajnica i cedulju od uplate preda svojoj šefici Klari kada se pojavi i dođe na posao.
Za samo desetak minuta vožnje stiže u centar Novog Bečeja i parkira svoje auto ispred tek otvorene velike samousluge trgovinskog preduzeća ’’Potisje’’, pa iz gajbe izvadi četiri vekne hleba, uđe u prodajni objekat i na svakoj kasi predade po jednu veknu ljubaznim trgovkinjama, istovremeno se raspitujući o njihovom šefu.
Izvolte pođite napred do tog magacina i uđite u kancelariju, a ja ću ga odmah obavestiti da ga čekate – smešeći se oglasi mlada visoka crnomanjasta trgovkinja.
Mirko ponovo izađe na ulicu i iz vozila zgrabi još jednu veknu, stavi je pod mišku, uze svesku i olovku, pa ponovo uđe u samouslugu, gde uz pratnju simpatične radnice trgovkinje ode do šefove kancelarije i sede na prvu stolicu pored šefovog stola.
Čekao je tu, čekao i čekao oko pet minuta a onda mu dosadi ćekanje pa skoči sa stolice, ostavi veknu na sto i izađe iz kancelarije da put nastavi dalje.
Prolazeći pored navedenog magacina odjednom ga spazi visoki suvinjavi mladić pa idući u susret njemu poče se svesrdno izvinjavati.
O dobro jutro dragi gospodine !
Izvinite molim vas što sam se malo zadržao, jer imam neki kontrolni iventar, pa sam se eto pomalo zaneo i skoro zaboravio na vas, a znam da me čekate.
Izvolite kod mene u kancelariju, ali vas ponovo molim da mi oprostite zbog ovog, a zbilja vam se mnogo izvinjavam, jer mi je ovo što sam sada radio neka iznenadna i nametnuta obaveza.
Znate, naš direktor Aca je veoma strog, ali i poslovan čovek, predložen je čak i za Presednika Opštine, pa će verovatno i on brzo odavde otići i na tu veću funkciju, pa eto dako i mi trgovci malo odahnemo od njegovih strogih zapovesti.
A sada je red da vam se i predstavim !
Ja sam Andraš – poslovođa ovog našeg najvećeg prodajnog objekta u kojem radi nas osamnajest trgovaca, ovde u centru Novog Bečeja.
Mi smo, kao što znate u sastavu trgovinskog preduzeća ’’Potisje’’ koje ima oko stotinu prodavnica od Kumana do Bočara.
No vidim ovaj hleb, koji izgleda nije Novo Bečejski.
Recite mi molim vas jeste li vi neki privatni pekar ?
Ma kakav privatni – ja sam Državni pekar !
Čekajte malo, molim vas – sada ste me potpuno zbunili tom reči Državni !
Onda ste verovatno neki službenik iz Novosadske ili Zrenjaninske pekare !
Nisam ni iz Novosadske, niti iz Zrenjaninske – nego tu iz blizine.
E onda ste iz Kikinde, jer mi bliže Društvene pekare nemamo, sem privatnih.
A dali si možda čuo za Staro Bečejsku pekaru ?
Pa čuo jesam, no je to nekakva mala pekarica koja nema dovoljno hleba ni za to njihovo tržište, jer im skoro svakodnevno skraćujući naše potrebe, ova Novosadska vozila koja nas snabdevaju tamo nose neke dodatne količine.