ZIVOTNI PUT JEDNOG GORSTAKA

Šta si to sinoć besnila Milice, šta ti je to bilo najednom ka’ da si pomanitala – izdera se maleni čovečuljak na prosedu kuvaricu ubrađenu belom povezačom.
Dođi ovde u separe da malo popričamo !
E slušaj ti moj direktore Vukota Jovoviću, ti meni dovodiš nekakvog balavca, koji još ni slinu nije u stanju obrisati, a ne da mi bude nekakav šef i da mi on naređuje i komanduje, to mi nije radio ni onaj mrčo što zaglavi iza brave, pa vala neće ni taj mali, a za priču ja nemam vakta ni vremena, a kamo li slobodnog zemana, no vidiš da pečem ovijeh desetak krmadi, jer će mi sade početi dolaziti oni Beogradski proždrljivci, što nam eto Pivu pregrađuju, gradeći nam nekakvu struju, a mi fala bogu iz našeg Nikšića i Glave Zete, struje dosta dobijamo i sa njom nijesmo ni u kakvoj oskudici, a i sam znaš da smo doskoro koristili onu petrolejku i lampu gašnjaču, pa smo se i u mraku viđali, nekako mnogo bolje i srećnije no danas kada nam svijetli ta elektrika, a oni na radiju sole pamet, baš kao da smo nekakvi maloumnjaci.
Kamo velike sreće da nemamo ni te radio aparate ni ove televizore, što su od skoro načinjeni, da nam pamet i um remete !
Pa dobro, dobro Milice ti ispeci tu krmad pa zovni i nas na ručak, da i mi malo brke omastimo, pa ćemo onda o svemu lakše parlati kad se dobro nažderemo i nakalabusamo.
Hoću, hoću Vukota, samo moram naseći malo i ove kupusine uz ovu krmetinu da vi ne zapre i da vi se ne smuči od ove masnoće, a vala ti Marko mog’o bi mi malo i pomoći
jer znam da ti od mene bolje i sitnije režeš, no ne znam oću li imati dosta zejtina da ga malo začinim !
E vala Milice ako memaš dosta zejtina, a ti uzmi malo masti iz tih tepsija od toga pečenja pa njime podmaži taj kupus, da bidne malo masniji – završi direktor razgovor i ode da sedne u separe, a Mirka slušajući njihov razgovor, uhvati nekakav grohotan smeh.
O mladiću, mladiću !
Reci mi Boga ti, što se tako slatko smeješ ?
Ništa, ništa gospodine, čuo sam da vas oslovljavaju direktore, pa vam se zbog toga izvinjavam, a nasmejao sam se samo onim šalama između vas i one tete iz kuhinje.
A kakvim to šalama dečko moj dragi !
Mi se vala nismo uopšte šalili nego ozbiljno pričali i razgovarali iako smo tako reći
do juče zajedno ovce i koze čuvali po ovim Pivskim gudurama i planinčinama sve do izgradnje ovog našeg hotela, koji u početku nije mogao ni opstati jer nismo imali ni gostiju, ali srećom početkom godine poče izgradnja ove hidro elektrane tu u Mratinju, pa hvala velikome Bogu, sad imamo poprilično posla, a ovde se kuva i više od pet stotina obroka dnevno, a tu je smešten i veliki broj radnika, pa nam i piće ide dosta dobro, no eto imadosmo malo problema sa jednim Srbinom koji bješe ovde kuvar, pa nas izgleda on uvuče u neku nepriliku, kao što reče i Milica.
Ja i ona i nismo Bog zna neki veliki hotelski stručnjaci, iako su nam konobari dosta dobri, ali su i oni iz ovih našig predela, pa su i neki od njih kao ovaj ovde Marko, goveda čuvali, ali Bog je dao bar su hitri i poslušni, pa su se ovde dobro obaškali i uklopili.
Vala su nam i gosti dobri, to su uglavnom većinom radnici, ali ih dobro hranimo, imaju svaki dan pečenje za sitne pare i da jedu do mile volje, koliko god ko može, pa se na hranu vala niko i ne žali.
Mnogo vole pečenje, naročito jagnjeće, jer su ih na to navadili onaj Srbin i Milica, pa za neka druga jela takoreći i nisu mnogo zainteresovani, no im nekada pomalo mesa i ostane jer im Milica nakrka do vrha, po pun duboki tanjir, pa je verovatno naša Milica u tome stekla malo prakse, pa je izgleda zbog toga ona i ljubomorna i neda da joj se u tome i tim njenim poslovima neko meša.

No moj mladiću ti izgleda nekako prećuta ono moje pitanje – zašto si se nasmejao ?
Pa nekako se nasmejah kad rekoste da sa onom mašću od svinjskog pečenja kuvarica zamasti kupus salatu da bude masnija, ali sam ujedno i ja primetio da u onim dubokim tanjirima stoji podosta svinjskog pečenja bez ikakvog garnira, te da je to za neke dobro ogladnele goste, kako ste sada rekli da ih teta dobro hrani i da nema reklamacija, samo neznam da li se te porcije prodaju po nekim ekonomskim cenama, ili onako ofrlje.
Ja tako nisam učio da serviram jela dolje u Titogradu, ali ni na praksi dolje po primorju gde sam bivao tamo dvije godine, po nekoliko meseci za vreme turističke sezone.
Pa momče mene je Milica rekla da ide sa nekakvom maržom od trideset procenata, što je to za nas dosta velika zarada i sa takvom maržom možemo pokriti sve nastale obaveze i ostvariti kakav takav lični dohodak.
To bi konkretno značilo ovako, kako mi je Milica kazala.
Ako naprimer kupi jagnjad i ’oće da ih peče u one velike limene tepsije ona ih pre stavljanja u rernu izmeri pa ako je naprimer tu stotinu kilograma ona to ima u vidu, jer mi ta jagnjad plaćamo po sto dinara za jedan kilogram pa ona posle to pečenje meri i prodaje po sto trideset dinara za jedan kilogram, i tako na sto kila jagnjetine zarađujemo tri hiljade, ali bogami mi nekada dnevno prodamo i po trista kila te jagnjetine, pa mi Milica reče da zarađujemo fine pare, te sam zato ja odobrio i naredio šefu sale i konobarima da hleb uopšte nikome ne naplaćuju, kako bi prodali što više tog pečenja dnevno, a mogu ti iskreno reći da mnogi putnici koji ovuda prolaze ili idu tamo za Foču i Sarajevo uvek svrate ovde u hotel kod nas, pa kupe po nekoliko kilograma jagnjećeg pečenja, da ponesu kući djeci i svojoj porodici, ali ima i Nikšićana koji samo zbog toga dolaze kod nas ovde u Plužine.
Da, da moj dragi direktore, evo i ja ću odmah sad kod te tetke Milice da kupim deset kilograma tog pečenja, čim se ispeče, pa i ako nije jagnjeće, nego svinjsko.
Dako mi to bude dosta za ovih nekoliko dana dok budem ovde u Plužinama, po mogućnosti u ovom vašem hotelu, pa ću platiti smeštaj koliko god košta, zajedno sa ovom proteklom večeri, dok se očiste putevi i osposobi saobraćaj tamo za Nikšić, te ako mi ne bude dosta ja ću još dokupiti, da se makar ljucki najedem te brdske i planinske pečene jagnjetine
Hleb mi uopšte neće trebati nego neka to ostane tu za druge potrebe ovog hotela, a svakako ću kad krenem odavde kupiti još najmanje deset kila da odnesem tamo u Titograd ili mojima u Bijelo Polje, ako odande budem produžio put.
Pa moj mladiću, ja se nekako na prvi pogled složih sa našom Milicom, kad mi ono reče da si ti mladi kuvar, bez iskustva, no me čudi ta priča, a naročito ta tvoja odluka da odavde bežiš što pre, ali i da poneseš malo više pečene jagnjetine.
E vala dok sam ja ovde ti nećeš ništa plaćati, nego te evo molim da sada sa Markom malo prošetaš kroz ovu našu kuhinju i malo pregledaš po njoj, a ja ću vas ovde sačekati da nešto od tebe čujem, kakva je ova naša kuhinja i ima li kakvih nedostataka.
Hajde Marko i ti mladiću molim vas – poslušajte vašeg druga Vukotu !
Pa druže direktore, dok smo pre bili u kuhinji kod tetke Milice, ja sam odmah brzo uvideo sve nedostatke, a o nekima ste evo i sami ispričali, tako da nema potrebe da tamo više idemo ni Vi, ni ja ni šef Marko.
Hajde dečko molim te reci mi šta si to onako na brzinu ovde uočio i zapazio !
Pa ljudi moji, pre svega sam uočio i zapazijo da tetka Milica, mada ima i dosta svojih pomoćnica u kuhinji, izgleda više ništa i ne pravi izuzev tog pečenja koje nažalost servira u dubokim tanjirima, jer nema plitkih, ali ni dezertnih tanjira, pa čak nema dovoljno ni potrebnog posuđa, šerpi, lonaca, escajga i drugog, a i ono što meri, ako ga uopšte i meri,
meri na onoj velikoj, a ne maloj kuhinjskoj vagi, a cena pečene jagnjetine od 30% u odnosu na svežu ne pečenu nije dovoljna ni da pokrije ono ulja i energije za pečenje,a ne šta drugo.

Oooo – čuješ li ti ovo moj Marko !
Idemo svi ponovo tamo kod Milice u kuhinju da joj ja nešto saopštim i što se mora ispoštovati, dok se ne uverimo u neke kvalitete i sposobnosti ovog našeg mladića.
E od ovog momenta ovaj momak je naš kuvar, biće makar za neko izvesno vreme, ovde kod nas šef ove kuhinje, a koliko mi se čini i kako sam ja mogao zaključiti po ovoj njegovoj priči izgleda da će on ovde kod nas i penziju ostvariti. jer ako ova naša kuhinja dok on bude tu ne bude imala kakvih gubitaka, ja mu neću dozvoliti da bilo kud ode bar dok sam ja živ i ovde u Plužinama.
Zato kako sam ja i napisao u onoj ponudi njegova plata biće onako kako je i napisano, a kako se cene budu menjale i njegova plata će se povećavati, a ti Marko gledaj da mu gore na drugom spratu obezbediš najljepše i najbolje prostorije za smeštaj, pa gledaj da budu kompletirane, da ima i radio i televizor i sve drugo šta god hoće i šta mu tu treba, a ti dragi naš kolega od sjutra ujutru ovde zapovedaš, napiši trebovanje šta treba nabaviti za ovu kuhinju, a čim se osposobi saobraćaj preko Javorka od mene već imaš amanet, ali ćeš dobiti i potpisani putni nalog, te da sa našim vozilom i našim vozačem, što pre odeš tamo u Nikšić, Titograd, a ako treba i u Beograd da nabaviš sve ono što smatraš da treba da ima ova kuhinja, bez obzira šta to i koliko bude koštalo.
Milica od sjutra ima samo da ćuti, gleda i da sluša šta joj se kaže !
Ovaj mladić, naš novi šef kuhinje ima o svemu da me, bez ikakvog stida i ustručavanja o svemu obavesti i traži sve što mu bude potrebno, jer sam ja kao što sam mu malopre i rekao do juče po ovim stranama goveda čuvao.
A ti dragi naš novi šefe sad mi se odmah izjasni šta misliš o ovoj mojoj odluci ?
Pa druže direktore, da je put čist i prohodan, Vi me sada ovde nebi ni videli, ali kad je već tako neka bude kako kažete, ali s tim da ništa odmah ne preuzimam nikakvu komandu niti pak kakve direktive, dok se makar ne nabavi potrebno posuđe i ostalo što je neophodno za neki normalniji rad ove kuhinje, ali ni onda ja smatram svoju obavezu da ovde radim, a ne da komandujem, ali se uzajamno moramo ceniti, poštovati i raditi u interesu našeg preduzeća i kolektiva, a ne u cilju nekih sopstvenih i individualnih interesa.
Ali moram napomenuti da nikakvu odgovornost ne mogu prihvatiti ovako naoko i ofrlje bez predhodnog iventarisanja zalihe sirovina, ali i šireg ovlašćenja oko buduće nabavke istih, nad kojima bih mogao imati i sopstvenu kontrolu i evidenciju koja će svima biti dostupna na uvid.
E šefe svaka čast, ja ti na svemu ovom čestitam i neka ti bude sa srećom, a ja ću odmah čim se budeš vratio iz te nabavke formirati tu Komisiju za iventarisanje, a od mene ćeš imati i to puno ovlašćenje i pravo potpisa prilikom nabavke robe i sirovina koje budu potrebne za rad ove naše kuhinje, ali ćeš dobiti i ovlašćenje za neku drugu kontrolu, kao i za otvaranje nekih naših novih restorana i kuhinja tu u Mratinju, Šćepan polju i Brezni – izjasni se Vukota, potapša Mirka po ramenu i sa nekim blagim smeškom, zadovoljno ode u svoju kancelariju, gore na prvom spratu hotela.
Ostade tako Mirko u hotelu ’’Piva’’ više narednih meseci, dobi i poziv za odsluženje JNA u Somboru, pa dođe vreme da preda kuhinje i da se razduži svojih obaveza, ali po sopstvenoj želji obavezno uz inventar određene nadležne hotelske Komisije, a radi saznanja o svom poslovnom uspehu, moralnoj obavezi, mirnoj i čistoj savesti, iako su neki kolege, ali i direktor tvrdili i odupirali se iventarisanju, jer je knjigovodstvena evidencija pokazivala i beležila pozitivan rezultat poslovanja kuhinje.
Komisija na sravnjenju dokumentacije utvrdi zaista izuzetno pozitivan rezultat kuhinje, o čemu se dugo poslije toga pohvalno pričalo o mladom Titogradskom kuvaru, kojeg je kasnije tetka Milica u zlato okivala, čekajući da se iz ravne Vojvodine i dalekog Sombora nakon odsluženja vojne obaveze, tamo što pre vrati i sa njima nastavi svoj rad.

KAD JE MIRKO REGRUT BIO
G O D I N A 1 9 6 9.
Stiže Mirko iz Pive u Jabučno, samo dva dana do ispraćaja i odlaska u JNA, pozdravi se sa društvom i roditeljima, dograbi platnenu vrećicu pripremljenu za povraćaj civilnog odela, pa krenu na Bjelopoljsku autobusku stanicu, da nastavi put prema Somboru.
U autobusu sve sami polupijani ali razdragani i veseli mladići – regruti.
Hej momci imali od vas ko za Sombor – viknu Mirko iznenada negde oko Prijepolja.
Evo nas dvojica Beranaca !
Ima ovde kod nas jedno slobodno sedište, dođi ovamo da se malo upoznamo i zajedno idemo tamo bez razdvajanja !
Eto mene dolazim odmah kod vas – skoči Mirko i probijajući se između sedišta uzanim prolazom starog, oronulog autobusa pocepanih sedišta, dođe na zadnji kraj i sede
Uz priču, šalu i razna naglabanja putovanje do Beograda brzo proteče, a onda momci presedajući u već postavljeni voz, nastaviše direktno putovanje do Sombora, gde su ih na železnićkoj stanici čekali parkirani pristigli vojni sivo-maslinasti autobusi sa Somborskog aerodruma, kojima za nepunih pola sata stigoše do prijemnice, ispred većeg broja ogromnih višespratnih kasarni, gde ih dežurni oficir brzo prihvati i odvede do berbernice i ogromnog kupatila, sa stotinak tuševa.
Posle šišanja i kupanja stiže i naredba da se obuče zimska plava vojna uniforma, a civilna odela, upakuju u pripremljene platnene vrećice, adresiraju i odlože u priručni vojni magacin, odakle će kasnije biti vraćena u sva mesta odakle su pristigli novi mladi ’’fazani’’
Mirko se među ogromnim brojem jednako i istovetno obučenih mladih vojnika plavaca, koje ne bi prepoznala ni svoja rođena majka, nađe usamljen i pored čvrstog obećanja svojim drugovima da se ne razdvajamo i budemo čvrsto jedan uz drugoga.
Izgubi se među tom silnom plavom masom, pa zaboravi i rod i porod i resor i jedinicu, pa poče ceo božji dan lutati od kasarne do kasarne tražiti svoja dva upoznata drugara, ali uzalud - pronaći ih nigde nije mogao.
Došlo vreme i večeri, pa hajde da se negde ugura bar u jednu od tri duge kolone ispred ogromne kuhinje opkoljene visokim kasarnama.
Pored svake kolone desetine mladih razvodnika, kaplara, i drugih oficira, ali svi znaju svoje drugare jer su zbog njih tu i postavljeni pa mladi nesnalažljivi regrut nema sreće nigde da upadne, samo ga zgrabe za ruku i izbace iz stroja, pa se gladan udalji dalje od kuhinje sede na jednu klupu sa koje poče pratiti dalja zbivanja, i buljiti u nepoznate mlade ’’fazane’’, stare ’’kvrge’’ i oficire – njihove starešine i predpostavljene.
A posle fajronta i vremena za spavanje, posle 22,00 časa tuda naiđe i dežurni oficir pa videvši usamljenika na klupi, brzo mu prilete i strogo upita.
Ej ti mladi vojniče - jesi li ti pijan i zašto ovde sediš u ovo vrijeme i ovako kasno ?
Znaš li ti da je fajront i da svi već uveliko spavaju.
Brzo mi daj tvoje podatke i reci iz koje si jedinice ?
Pa druže kapetane, ja sam se ovde izgubio pa tuda lutam već od jutros i gladan i žedan, pa nikako ne mogu da se snađem među ovoliko nepoznatih vojnika, a neki mi čak i viču - ’’ubij se fazane’’, a za jedinicu sam zaboravio kako se zove, pa se nikako nemogu setiti kako se ono zovijaše.
Pa što ćemo sad, kada se ne možeš setiti ni svoje jedinice.
Nego ’ajmo dole do portirnice, pa ću ja preko zvučnika objaviti da vidimo kome se to vojnik izgubio, - a reci mi jesi li ti kakvu školu završio ?
Završio sam srednju ugostiteljsku i to za kuvara.
O pa što mi to odmah nisi rekao, ti onda mora da si itendant – zaključi oficir, uhvati vojnika ispod miške i krenu da ga preda u kasarnu, gde je smeštena intendanska jedinica.

PRIMERAN KUVAR

Raportirao je dežurni oficir narednog jutra komadantu garnizona general – pukovniku Veljku Maškoviću o stanju i događajima u jedinicama, odelenjima, vodovima i četama u vremenu njegovog dežurstva, pa između ostalog napomenuo kako je pronašao usamljenog i zagubljenog tek prispelog regruta – itendanta.
A kako se zove taj vojnik i jesi li ga smestio u svoju jedinicu kojoj pripada – zapitao je komandant garnizona svog dežurnog oficira.
Izvolte druže komadante, evo upisao sam njegovo ime u ovoj svesci !
Evo, zove se Mirko Raković !
Kako to reče druže majore – Mirko ?
Raković – druže generale !
A odakle je taj vojnik Raković ?
Pa ne znam baš odakle je, ali mi se čini po njegovom naglasku da je Crnogorac.
E kad je Raković naređujem ti da mi ga odmah pronađeš i dovedeš gore u moju kancelariju, jer imam nešto lično da ga pitam.
Razumem druže generale – pozdravi major generala i pođe da pronađe mladog intendanta – kuvara Mirka Rakovića.
Brzo je ušao u kancelariju načelnika jedinice, saopštio mu generalovu naredbu, pa pozvao druga zastavnika da pronađe vojnika Rakovića i dovede do kancelarije, odakle će ga major i kapetan dovesti na raport kod komadanta ovog velikog vojnog garnizona i predati uz obavezan vojni pozdrav i saopštenje.
Izvolite druže generale !
Postupili smo po Vašoj naredbi i naređenju, te doveli ovog mladog vojnika, koji se juče bio izgubio i nije mogao ovde da se snađe i smesti u svoju itedantsku jedinicu.
Pa dobro nam došao vojniče na odsluženje svog vojnog roka ovde u ovom našem Somborskom garnizonu, a na ovom našem ravnom i lepom aerodrumu.
Reci mi vojniče moj kako se ti zoveš ?
Ja sam Mirko Raković iz sela Jabučina, opština Bijelo Polje u Crnoj Gori, odgovori mu skamenjeni vojnik, drhteći i tresući se na nogama, kao prut nad vodom, u stavu mirno ispred najvećeg vojnog čina u ovom garnizonu.
A odakle Rakoviću vi potičete ?
Mi smo druže generale poreklom iz Kuča, a moj deda i otac jedno vreme su živeli tamo u Gornjoj Morači, u mestu zvanom Dragovića Polje, pa su se naselili u Kolašin, odakle su ubrzo preselili u ovo Bjelopoljsko selo.
Reče li to Dragovića Polje ?
Da, da druže generale.
Odatle je i moja majka Vidna iz bratstva Bukilića dok je njena majka, a moja baba iz istog tog sela, ali od roda Maškovića.
E zbog toga sam i tražio moj dragi Rakoviću da te dovedu ovde kod mene na ovo ispovedanje, pa sam te tu i čekao da mi nešto kažeš, jer sam ja od tog roda Maškovića, rođenog brata te tvoje babe.
A sada voljno i idi u tvoju jedinicu, no pošto su mi rekli da si kuvar, ja ću se malo potruditi, da te oslobodim obuke, pa da te u ovih nedelju dana, to jest najdalje do ponedeljka premeste tu u Sombor u naš dom JNA da ponešto kuvaš za naše oficire i tu obavezno ostaneš do kraja vojnog roka, a i ja ću ti tamo biti veoma čest gost, jer stanujem tu veoma blizu pa da i kod mene dođeš na stan i da se malo više upoznamo.
Tako se i desi, pa Mirko osta u Somborskom domu JNA do kraja vojnog roka.

ZBOGOM VOJSKO – ZDRAVO ZAVIČAJU
G O D I N A 1970.

Služiti armiju u domu JNA u lepom, ravnom, zelenom i lepo uređenom gradu Somboru za mladog šefa kuhinje, koji je u slobodnom vremenu, bez ikakve dozvole i u svako vreme mogao izaći i prošetati po bilo kom delu varoši i ostati do mile volje, bilo je pravo zadovoljstvo, pa su mu ti vojnički dani strahovito brzo prohujali i protekli, a nebi zažalio da je tu ostao bar još nekoliko meseci, ali čemu vakat tome i vrijeme, i tome dođe kraj da odsluži vojni rok i pozdravljajući se sa velikim brojem oficira, ponovo sede na voz i odavde ode svome rodnom kraju, svome mestu i svom zavičaju.
Srećni otac, majka i dva brata izvestiše celo selo, da dođu na proslavu, čast i veselje povodom odsluženja vojnog roka njihovog najdražeg člana porodice.
Evo ti Mirašu stiglo nekoliko pisama iz onog hotela gde si radio prije vojske, pa se ti ljudi mnogo interesuju i pišu ti da čim vojsku odslužiš i dođeš ovđe, da im se odmah javiš i odmah ideš tamo na posao, jer te vele već dugo čekaju, pa se evo raspituju kad ćeš doći da što pre tamo ideš.
E fala Bogu Mirašu, kad osluži tu vojsku, no vala nećeš još tamo ići dok se malo odmoriš barem jedno dvadesetak dana – poče majka ubeđivat sina, kojeg uopšte nije videla skoro osamnajest meseci, jer je njemu fino i udobno bilo u tom Somboru, kao na moru, pa nije ni dolazio na osustvo.
Pa dobro dragi moji, odmorit ću jedno nedelju dana, mada nisam uopšte umoran, pa da idem opet tamo u Plužine, kad se već kao što vidim po tim pismima, toliko za mene interesuju, jer mi je obezbeđen stalni posao, a to je sada i za mene i za vas najpreče.
Pa dobro Mirko, kako ti želiš, no je nešto onaj naš Milorad Raković umutio, pa je nekoliko puta ovde dolazio da vidi jesi li ti stigao iz vojske i stao nas nešto ubeđivati kako je pričao sa nekim direktorom dolje u Bijelo Polje koji veli treba da otvori nekakav restoran tu na Slijepač Mostu, pa su veli riješili da tu tebe prime za šefa tog motela, pa bi ti to moj Mirašu bilo najbolje ovđe pred nosom da imaš pos’o, no da opet ideš nekud tamo Bogu iza leđa, a ja ću danas otići malo gore u Tusto kod Duće da viđu jeli Milorad još tu i da joj ufatim muštuluk za tebe.
Dobro, dobro majko, otidi pa vidi – reče joj sin i ode preko Ljuboviđe tamo kod Milja i Darinke da se malo vide i onako na dugačko i naširoko izrazgovaraju.
Posle malo poduže priče i ćaskanja sa Miljagom na prozoru se pojavi Darinka pa pomalo znatiželjno povika.
Pogledajte tamo kod Dujovog mosta stade neka besna limuzina !
Skoči i Miljov iza astala pa gledajući i on pored Darinke kroz prozor prema Dujovoj kući stade komentarisati.
Ooo Vidi Mirko kakva limuzina stala ispred vaše kuće !
Eno izlazi nekakva gospoda sa mašnama, a eno Vidne i Duja idu prema njima !
Eno ih nešto pitaju, kao da nešto ili nekoga traže !
Eno Vidna nešto rukom pokazuje ovamo na našu kuću !
Ustani Mirko da vidiš onu gospodu, ili ajmo tamo kod njih da vidimo šta to hoće !
Odoh ja tamo da vidim ko su – dodade Miljo pa nazuvajuću na node gumene opanke brzo istrča iz sobe i kasom šmugnu dole niz džadu prema kući Rakovića.
Ooo Mirko.... Mirko, O Mirko, dođi brzo ovamo traže te neki ljudi iz Bijelog Polja, začu se Vidnin glas sa druge strane Ljuboviđe.
Evo ga Vidna evo, dolazi odmah za mnom, samo malo da obuje opanke – odgovori joj Miljo sa makadamske džade.

Odmah Mirko navuče na noge opanke, pa trčećim korakom ’’napred marš’’ niz džadu, ali posle odsluženog vojnog roka i u civilnoj uniformi, pristiže Miljova pa oba galopom preko Ljuboviđe brzo stigoše do Dujove kuće i uleteše da vide nepoznate pristigle goste, koji tu pre desetak minuta stigoše, onom besnom velikom crnom limuzinom, koju parkiraše pored reke - tu odmah pored drvenog mosta.
Dobar dan momci !
Jeste li se malo izjurili i izigrali po ovim zelenim livadama pored ove bistre reke – dobaci radoznalim momcima, malo krupnijim glasom, omalen prosedi, debeljuckasti, lepo uglađeni i doterani crnomanjasti gospodin.
Pa nismo nikuda jurili niti gde jurcali, nego smo sedeli kod mene u sobi, divanili i pričali o kojekakvim svakodnevnim dogodavštinama po ovom našem Jabučinu i onim tamo ušoranim ravničarskim Vojvođanskim selima, odakle nam juče stiže i ovaj naš momak, a moj veliki i nerazdvojni drugar Mirko – odgovori mu kao iz topa Miljo.
Pa čekaj malo – koji je od vas Mirko i jeli to taj što je učio neku ugostiteljsku školu dole u Titogradu, pa je bio u vojsci negde tamo u Vojvcodini !
Evo drugovi ovaj ovde, ovo je naš sin – ubaci se Vidna u razgovor.
E onda lepo, hvala Bogu imadosmo sreće, jer nam je o njemu pričao vaš rođak iz Tustva, pa nam je rekao da je završio ugostiteljsku školu, pa smo mi zbog toga i došli da se malo raspitamo kada stiže iz vojske jer smo tu dolje na Slijepač Mostu napravili jedan dosta skroman restoran, pa evo već skoro mesec dana čekamo tog momka da ga primimo za šefa tog našeg motela, pošto verujemo našem drugu Miloradu, a inače nismo mogli nigde naći na ovom našem terenu osobu sa takvom kvalifikacijom da može voditi taj posao i biti šef tog motela sa dvadesetak radnika koje smo već primili i rezervisali za posao. No to su, kako da kažem, takoreći skoro sve neki samouki čobani i čobanice iz ove naše bliže okoline i ovih sela, a nama je potreban i poneki školovan kadar, a za šefa odnosno rukovodioca ovog objekta nam treba baš takav, koji poznaje malo i kuvarstvo, pošto je to objekat pored ove naše Jadranske magistrale gde prolazi veliki broj putnika namernika, ali i turista koji tuda prolaze i idu dole na more, pa će se verovatno tu morati kuvati više različitih jela.
E ljudi, bog vam dobro dao – upade mu Vidna u reč.
Rekoh ja njemu jutros da je Milorad kod nas dolazio i da nam je o tome pričao !
Bog vam dao svu sreću, kad se setiste da nam primite ovo naše dijete da ne ide tamo daleko u nepoznat svijet, đe evo tri – četiri godine nijesmo mogli, niti imali prilike da ga vidimo, a kada mi jutros reče da će opet tamo da ide – mrče mi svijest !
E vala Mirašu – nećeš tamo više ići nego ćeš, kao što nam rekoše ovi ljidi, taman ovđe kod nas raditi, tu na pragu naše kuće – upade u reč i Dujo, pa skoči da poljubi govornika.
Čekaj malo, čekaj domaćine !
Nismo čuli ni njegov odgovor i pristanak na ovu našu poslovnu ponudu !
Šta nam Mirko ti na ovo reče ?
Pa ja sam juče stigao sa odsluženja vojnog roka i planiram da se odmorim jedno nedelju dana, pa pošto sam pre armije jedno vreme radio u hotelu ’’ Piva’’ gore u Plužinama, Mratinju, Brezni i Šćepan Polju, gde sam imao obezbeđen stan, hranu i prilično veliku platu, a evo ako hoćete možete i da vidite, stiglo mi je od njih i nekoliko pisama da se, odmah nakon odsluženja vojnog roka, što pre njima javim radi nastavka posla, jer me i oni čekaju evo skoro godinu i po dana, pa pravo da vam rečem, ne znam ni šta da vam kažem, ta vaša ponuda i jeste zaista unosna zbog blizine moje kuće i mojih roditelja, ali meni ni tamo nije bilo loše.

Ja znam da su moji roditelji, kao i moja braća emotivno vezani za mene, kao što su i pokazali u predhodnom razgovoru sa vama, ali bez obzira što je taj vaš novi motel odavde udaljen svega šest kilometara, nebi meni bilo sasvim lako i jednostavno svakodnevno pešice putovati po dvanajest kilometara odavde do Slijepač Mosta i obrnuto, a pogotovu nebi mi bilo lako putovati sam noću u kasnim satima preko ovih nepreglednih pustara i šumetina.
Ali i rukovodilac tog objekta tu bi morao biti neprestalno prisutan i posle svog radnog vremena, jer je to ugostiteljstvo koje nema radnog vremena za rukovodioca tog i takvog objekta, koji bi prema mojem ličnom mišljenju, pogotovu ako bih se ja toga prihvatio, morao raditi non-stop neprekidno dvadeset i četiri časa.
Čak ni putovanje biciklom ovim makadamom uveče preko ovih rupetina bilo bi sasvim nemoguće.
Mirkašu, Mirkašu - skoči Miljo sa drvene klupe.
To putovanje ćemo mi lako rešiti, jer mi juče reče jedan gore na pijaci u Tomaševo da ima neki Tomović u Lepencu koji prodaje neki moped, pa bi mi otišli tamo kod njega da mu udomimo ono tvoje biciklo, da mu još nešto doplatimo i da kupimo taj motor, da bi ti sa njim mogao u bilo koje vreme putovati jer on ima i svetlo, samo ti ostani tu da radiš u tom motelu i poslušaj tvog tatu, mamu i ove ljude što su došli ovde da te traže.
Ooo vidi, vidi ti ovoga momka – nastavi crnomanjasti uglađeni čovečuljak.
Izvinjavam se što se nisam prestavio !
Ja sam Milisav Moračanin, generalni direktor trgovinskog preduzeća ’’Bjelasica’’, a ovo je Radoje Ružić - moj komercijalni direktor !
Na našem kolegijumu mi smo malo razgovarali i smartali da je dovoljno da taj objekat radi u dve smene to jest do 22,00 časa, a ti odmah već razvijaš pos’o, pa bi hteo da radi non-stop. Mi se baš tako mnogo u ugostiteljstvo i ne razumijemo, no izgleda da si ti u tome tata mata.
Šta ti o ovome misliš Radoje ?
Bogami direktore izgleda da on baš ima pravo jer tuda ovim novim asvaltnim putrm, non-stop vrzmaju razni automobili i kamioni po celu veče, pa bi to kao što reče ovaj momak možda i bilo najbolje da to radi celu noć do zore i da se nikako ne zatvara – ni noću ni danju.
U pravu si Radoje, nego ajmo odmah ako se slažete da ovog momka povedemo dole do motela da ga on pogleda i malo razmisli o svemu, pa ćemo ga odmah i vratiti dovde da ne ide pešice, a ako odluči da ostane onda, pošto je sutra nedelja, u ponedeljak otvaramo taj naš novo-izgrađeni objekat – dodade smešeći se Milisav.
No još nešto hoću da kažem, jer ako ovaj momak se odluči da tu dođe za rukovodioca tog našeg motela, ja ću se radi njegovog prevoza malo potruditi da mu se malo pomogne i dade malo kredita, da kupi neko makar polovno vozilo da može stići kući sa posla, možda bogami i često puta umoran, ako bude radio, kao što reče non-stop, a ja imam saznanja da naš SUP u Bijelom Polju uskoro kupuje pet novih tristaća, a one stare fiće će biti prodate na licitaciji, pa bi tako mogao položiti i vozački ispit, da bi mogao kasnije voziti jedan od onih malih plavaca fića koji su još u izvarednom stanju.
Ti Popadiću idi odmah i okreni kola a nas eto odmah za tobom – upade u reč Ružić ustajući sa klupe i hvatajući Mirka ispod miške.
E ljudi – hvala vam, mnogo vam nezaboravna hvala, a ti Mirašu gledaj da ne izneveriš ove ljude nego se tu zaposli kod njih, ovde je to blizu naše kuće da te makar možemo gledati – zahvaljujući im se isprati ih Dujo.

U MOTELU ’’COBEKS’’ – NA SLIJEPAČ MOSTU

Velika crna luksuzna, brza i konforna limuzina vijugavom makadamskom džadom, pored Ljuboviđe, u tren oka stiže na Slijepač Most, gde je vozač Popadić parkira na svega nekoliko koraka ispred glavnog ulaza velikog lepo urađenog modernog svetlog i sveže ofarbanog montažnog motela, sa napred izgrađenom velikom betonskom terasom na kojoj se može po potrebi postaviti preko dvadeset okruglih ili četvrtastih stolova sa četiri stolice.
Sa druge strane te betonske terase, izgrađena je ogromna pokrivena sala i restoran sa znatno većim prostorom i kapacitetom preko sto pedeset sedišta, ispred koje se prostire velika savremena i lepo urađena kuhinja sa svim potrebnim priručnim magacinima i ostalom potrebnom opremom i uređajima.
U neposrednoj blizini kuhinje urađena su i opremljena još dva izvanredna salona i separea sa televizorima, predviđena za ugodan boravak i nešto mirniji odmor umornih vozača i njihovih saputnika - sve lepo, prikladno, savremeno i konforno.
Pa Rakoviću ti si tu već odavno, pre mesec dana, primljen za rukovodioca i šefa ovog objekta, pa srećno bilo i da nam budeš priznat i čuven poslovođa, da ovde pošteno i dobro radite, a mi ćemo ti svakodnevno iz Bijelog Polja slati podosta gostiju, ali ćemo i mi često ovde dolaziti sa našim poslovnim partnerima i saradnicima, na doručak, ručak ili večeru, a ti imaš otvorene ruke za nabavku robe i dobro snabdevanje ovog objekta, ali samo da znaš da želim da nam gosti koje mi budemo dovodili budu izuzetno zadovoljni našim uslugama, te da će svo to jelo i piće ići na reprezentaciju, pošto mi za to imamo planirana određena sredstva u našem poslovnom fondu, a šta sve to košta mi ti se u te stvari nikada nećemo puno mešati jer si ti za to stručniji od nas, ali gledaj molim te da ovaj objekat bude poslovao pozitivno – bez gubitka.
A sada nam ovde reci, molim te jesi li ti negde samostalno radio i koliko si dugo radio na tim kuvarskim poslovima, jer nas to prvenstveno interesuje, pošto smo često puta slušali koje kakve priče i pričice da kuvari po ovim našim Bjelopoljskim kuhinjicama znaju često da naprave i određene malene gubitke.
Pa poštovani i dragi direktori naše na daleko čuvene ’’Bjelasice’’, ja sam završio za kuvara, mada pomalo poznajem i poslastičarstvo, ali i usluživanje, pa kad je to već tako i kada ste odlučili da me primite, ja vam se na tome mnogo zahvaljujem, ostajem ovde na poslu, prekosjutra u ponedeljak dolazim na otvaranje ovog objekta i odmah nastavljamo sa radom, s tim što sam kada se već mora tu ostati, čvrsto odlučio da steknem i ove druge dve diplome, pa ću s vremena na vreme otići dole do Titograda da i to što pre završim, jer lično smatram da i to moram imati položeno, a za moj kvalitet i organizaciju rada u ovom budućem našem objektu ostaje da se vidi, ali ću i od svojih radnika, saradnika zahtevati malo više rada i discipline na poslu, te sam siguran da ni rezultati u tom slučaju neće izostati, ali mi se čini da će ovaj naš parking za automobile uskoro postati mali, pa bih vas unapred zamolio, ako se za to ukaže potreba da kupimo ovu Milevu livadu tu iza školskog dvorišta, kako bi proširili ovaj parking, jer ja planiram da ovde dovedem neku dobru muziku, ali imam i nekih drugih ideja, samo mi treba vaša podrška, kao na primer da za vozače autobusa, koji ovuda svaki čas prolaze, čak i u karavanima po nekoliko njih jedan za drugim, a koji dovezu po pedesetak putnika besplatno dam poneki obrok.
E šefe u svemu tome i tvojoj ideji svaka čast – od ovog momenta od nas u tome zaista imaš punu podršku, a ti do ponedeljka razmisli kako da damo ime ovom objektu,
Pa ja predlažem, ako vi to prihvatate, no to je vaše i da odlučite – ’’C O B E K S’’.

PRVA MOJA SIMPATIJA
GODINA 1971.

Te subote pred veče, luksuzna limuzina donese Mirka sa Slijepač Mosta makadamskim putem uz Ljuboviđu, do svoje kuće u kojoj zateče i radoznalog komšiju Milja, koji čekaše da čuje ishod razgovora sa predstavnicima ’’Bjelasice’’ i odmah predloži da se narednog jutra u ranim jutarnjim časovima krene u Lepenac radi kupovine onog mopeda, kojim bi novoprimljeni šefčić mogao putovati na posao.
Na otvaranju motela tog ponedeljka u jutarnjim časovima skupio se priličan broj gostiju iz Bjelopoljske opštine, ali i šire okoline, pa se jelo, pilo i mezilo skoro do samog sumraka, a direktor prilikom otvaranja objekta, na neki način prozva i Mirka, napominjući da se po njegovom predlogu prihvata ime motela ’’COBEKS’’, te se on proglašava kumom ovog objekta, ali i upravnikom, pa želeći svima sreću i puno zdravlja sa svima redom se pozdravi, nakon čega uz muziku nasta ovo veliko slavlje i veselje.
Sledećeg dana i Mirko okupi svoje radnike radi dogovora, rasporeda i rada u motelu, pa odmah već u samom startu odredi rad u tri smene po šestoro, a on ode da traži muziku.
Radilo se u ’’Kobeksu’’ danonoćno u tri smene, gde je i gostiju bivalo sve više i više, te je i ovaj objekat kasnije bio veoma cenjen, čuven i reprezentativan na celoj relaciji od Beograda do Titograda, ali i za ovaj region na severu Crne Gore, zbog dobre, kvalitetne i brze usluge, ali i dobre muzike i pevača koji su zabavljali goste sve do ranih jutarnjih časova, ali i kasnije skoro preko celog dana.
Uslužiti tako veliki broj gostiju, od kojih su mnogi u toku ljetnje sezone, čekali i čitavih pola sata da neko ode i njemu mesto ustupi, nije bilo baš jednostavno pa je celokupno osoblje umesto osmočasovnog radnog vremena moralo raditi i preko dvanajest sati, da bi se nakon završetka smene, umorni i iscrpljeni, teturajući jedva dogegali do svojih kuća i domova.
Tako i Mirko jednog toplog i vrelog avgustovskog dana, iscrpljen i umoran, sede na svoj mali motorić pa pravac magistralom za Bijelo Polje, a onda preko Popova prla makadamom do Loznica, gde mu živi sestra udovica, punom brzinom odjuri da se malo odmori.
A tamo kod sestre, u goste stigla jedna smeđa vitka i lepuškasta devojčica, smeđih očiju, koja nekim prodornim pogledom obori s nogu mladića, koji se zacopa do ušiju i reši da je odmah zaprosi i vodi, kao snajku na poklon i da obraduje svoje ostarele roditelje u Jabučinu.

SVE ZA LJUBAV
GODINA 1972.

Ta velika moja simpatija radila je u tkačnici vunarskog kombinata, koji je u to vreme zapošljavao preko sedam hiljada radnika, a njen posao u ogromnoj nepreglednoj sali u kojoj je smešteno preko tri stotine mašina za tkanje, koje su proizvodile ogromnu i nepodnošljivu buku - bilo je pravo mućenje.
Trebalo je imati ogromnu volju i hrabrost da se provede osam časova neprekidnog rada u nesnosnoj buci i galami, poslužujući vunenim nitima tri velike tkačke mašine sa velikim razbojima.
Posle venčanja ta moja velika simpatija i mlada ženica preseli na stan kod zaove Blage, gde je neprestalno buljila dolje na Lim i maleni makadamski put, iškekujući dolazak svog mladog supruga, kojemu se prilikom svakog dolaska i susreta morala požaliti, na grozne i nepodnošljive radne uslove u njenoj fabrici, te neverovatnu pospanost i užasnu glavobolju.
Ni mladi suprug tim informacijama nije bio baš oduševljen, ali nije imao rešenje kako sažaliti i zaštititi mladu suprugu, kada se nigde drugo nije ni moglo tako lako zaposliti.
Te svakodnevne jadikovke, duboko su se uvrzle u glavu mladog ugostitelja, koji je satima, danima i mesecima maštao kako da joj pomogne.
Da je prebaci i primi kod sebe na posao u ’’Kobeksu’’ ?
Da radi u toj prokletoj kafančini kao spremačica, konobarica ili kuvarica ?
Zar da skoči s konja na magarca – da umesto osam radi po dvanajest sati, možda i još teži, mukotrpniji i ne zahvalniji posao.
A ne, to njoj ne dolikuje, niti je za nju takav posao.
To čak ni on nikako nebi mogao ravnodušno prihvatiti.
Da je pijane glave maltretiraju – to nikako ni njemu ne priliči.
Pa šta drugo da radi ?
Da je ubeđuje da napusti fabriku i ode u Jabučino da čuva ovce i goveda.
Da jurca za stokom preko strašnih šumetina, preko Suvog i Vučjeg potoka
Da muze krave, razlijeva karlice, skuplja kajmak i siri sir,
Da ore njivu, sadi povrće i seje kukuruz, ječam, ovas i heldu,
Da uzme motiku, kopa i plevi njivu od jutra do večeri,
Da seno kosi i vodu nosi,
Da seče, stura i tuta drva niz Retkovine i Majinu goru,
Da gazi hladnu Ljuboviđu i preko nje drva vuče,
Da plasti livade, nosi seno, polaže stoci i čisti štale,
Da se vere i pentra po drveću, da bere mahovinu i skuplja pečurke,
Da nosi i melje žito u vodenicu na Gevčini,
Da mesi i peče proju i kuva kačamak,
Za sve je potrebno strpljenje, pa će možda doći i to vreme da je negde prebaci – makar u neku prodavnicu.
Ali kako kad nema takvu kvalifikaciju.
Maštao Mirko tako maštao, danima i mesecima, pa iako je nije često viđao jer su im se smene često mimoilazile, iz njegove mladalačke glave nije izlazila misao i sećanje na njenje žalopoljke i činjenicu da je, zbog te proklete strašne buke i tutnjave, neprestalno i glava bolela, često hvatao i dremež, tako da je bila i izgledala kao uspavana lepotica, uvek tužna i natmurena lica.

UGOSTITELJ ODE U TRGOVCE


Al’ da vidiš jada iznenada !
Minula i turistička sezona pa osoblju ’’Kobeksa’’ malo, koliko – toliko laknulo, ali često naleti i poneki karavan autobusa, parkira se tu ispred motela, pa iz njih izađe blizu dvesta putnika i nagrnu u restoran da se malo okrepe, nešto pojedu i malo se odmore i razonode, slušajući dobru muziku.
Kao i obično tako i tog septembarskog dana ovuda natrča nekoliko takvih autobuskih karavana, među kojima i nekoliko njih sa omladinom, povratnicima sa radnih akcija, jer je te godine počela izgradnja pruge Beograd – Bar, pa pošto oko 22,00 časa odavde ode tamo prema Beogradu i onaj zadnji iz Podgorice, sala za ručavanje u ’’Kobeksu’’ naizgled ostade nekako neobična i polu prazna.
Najednom iz restorana doprije gromoglasan poziv šefa sale.
Šefe, alo šefe – druže šefe !
Traže vas u salu neki nepoznati gosti !
Koji su to nepoznati gosti i šta ću ja tamo - nepoznatim gostima ?
Pojma nemam, ali vas hitno traže !
Eno oni tamo što sede u onom ćošku !
Jedan od njih priča nekako čudno i ne razumljivo, pa mi se čini da nisu odavde !
O ljudi moji, pa ko su sada ti nepoznati da baš mene traže u ovako kasne sate.
Eto mene odmah tamo da vidim ko su i odakle su – dodade Mirko pa ustajući iz fotelje pređe preko malenog separea i izađe na veliku terasu sa koje otvori velika ulazna vrata i uđe u salu, te prolazeći pored muzičara pođe upravo prema nepoznatim došljacima.
Junapod potkivanok – dobaci visoki, suvinjavi golobradi došljak, duge crne kovrdžave kose.
Mirko malo iznenađen i zaprepašćen, a ne znajući o čemu se radi, nađe se u malo neprijatnoj i nezavidnoj situaciji, ali smatrajući da gostu ipak treba nešto odgovoriti samo dodade.
Ovde nema potkovanih junadi, ali ima mnogo govedi, i to uglavnom sve sa golim i ne potkovanim papcima, ali je sada kasno, pa se do ujutru nebi moglo niđe naći neko june ili goveče, ali ako vam baš nešto tako treba onda dođite ujutru pa ćemo se i mi malo potruditi da nešto pronađemo, ako već želite da kupite neko goveče ili june.
Ma ne treba nama šefe nikakvo june ni goveče – skočivši sa tapacirane stolice, nekako kao uvređeno dobaci drugi, takođe nepoznati debeljuckasti prosedi gospodin, pa smešeći se srdačno potapša Mirka po ramenu.
Mi smo Vojvođani, stižemo iz Bečeja, a ovo je Mađar pa ti je nazvao dobar dan, umesto dobro veče, jer se to tamo kod nas dobar dan na Mađarskom kaže – jonapod.
Pa molim vas izvinite, ja ga uopšte nisam razumio, pa mi je to nekako izgledalo kao da traži june potkovano, te sam zato tako i odgovorio, ali vas opet ponovo molim – izvinite.
Ništa, ništa momče Crnogorče, to bi se isto i nama moglo desiti da se ne sporazumemo – ali se eto i to, dešava među nama živim ljudima, pa tome nema mesta ni za ljutnju, ni za uvredu.
Kada smo prošle godine boravili dole u Kotoru, gde imamo neko naše radničko odmaralište i mi smo se malo čudili kad su nas pitali; Đe si to pasa – đe si to pasa !

No mi smo preko ovog konobara tražili šefa ovog objekta, pa neznam jesmo li na dobrom putu i dali pričamo sa pravom osobom, jer smo mi samo neki takoreći putnici prolaznici, ali nismo besposleni, nego ovuda idemo službeno i istražujemo ovo tržište.
Da, da ja sam poslovođa ovog motela, a ovde se u ovo ovako kasno vreme samo slučajno nalazim – stade se Mirko, kao bajagi pravdati i nekako odbijati koje kakva ispitivanja i propitivanja ovih nepoznatih gostiju.
Pa šefe, kako kažete da ste se tu slučajno zadesili, ja bih vas zamolio da malo sednete ovde za ovim našim stolom, a pošto ste slobodni mislim da vam nećemo uzeti mnogo dragocenog vremena – izvolte sedite !
Hoću, hoću, uvek sa velikim zadovoljstvom volim da malo posedim i popričam sa našim gostima, kada makar imalo imam slobodnog vremena, a posebno sa putnicima namernicima i prolaznicima iz svih Republika ove naše lepe Juge.
Inače u Vojvodini sam služio i vojni rok i to u onom našem lepom, ravnom i zelenom gradu Somboru, u kojem mi je bilo možda čak i lepše nego na moru, gde sam boravio dve sezone sve od Ulcinja pa do Herceg Novog.
Radio sam i u onim Pivskim planinama čitavu godinu dana, gde sam trebao ponovo otići i tamo ostati, još prošle godine, ali eto imao sam sreću da ostanem ovde, kraj moje kuće, samo pet-šest kilometara pored ove reke uzvodno.
E čekaj malo šefe, čekaj – ubaci se u razgovor i treći došljak.
Mi smo čitavim putem od Čačka pa na ovamo slušali neke hvale o nekakvom restoranu ovde negde kod Bijelog Polja, pa su nam i u gradu pohvalili nekakav motel ’’Cobeks’’, a to je izgleda baš ovaj, gde su nam ispričali sve najlepše, kako o osoblju, tako i o kvalitetu usluga, pa smo mi evo tu došli da nešto večeramo ako je to moguće, nego šta nam vi, kao šef ovog restorana možete ponuditi za večeru !
Pa dragi gosti – mi se zbilja trudimo da gostima maksimalno udovoljimo koliko god je to moguće, no evo tu i šefa sale pa on odmah po vašoj želji može doći ovde da vas usluži večerom.
Znamo mi znamo, da on može odmah doći da nas posluži, nego šta bi nam ti preporučio za večeru.
Imamo sve vrste mesa, veči broj gotovih jela i sve po porudžbini - pa izvolte.
E pa mi bi nešto posebno poručili, pa šta košta neka košta, ali smo potpuno sigurni da nam vi to ne možete udovoljiti !
Pa ljudi može biti da mi to nemamo ali mi ipak kažite šta bi vi želeli za večeru ?
Mi bi večerali prženu pastrmku, ali smo sigurni i ubeđeni da to vi nemate !
Pa mi ćemo odmah pozvati i angažovati pecaroše da upecaju koliko god želite.
Jes šefe kad bi ovde ostali dva-tri dana da čekamo te vaše pastrmke.
Pa evo vas ja pozivam da svi zajedno odemo časom na pecanje – dodade Mirko .
Pa evo neka ide sa vama naš vozač Lala, a mi nemamo vremena za čekanje, no idemo dalje.
Pa hajde majstor Lalo da odemo tamo da uzmemo još kojeg pecaroša, da vidiš kako se peca ova naša potočna pastrmka.
Ušavši u kuhinju Mirko otvori vrata ogromnog frižidera – hladnjače u kojemu je samo pre nekoliko časova stiglo dole iz Podgorice, sa Mareze više od dve tone pastrmke za potrebe ovog restorana i ove kuhinje, a Lala videći njihovo praćakanje hitro zgrabi tri najveće, brzo dotrča do šanka i pozva svoje drugove.
Evo Majore, evo Duško da vidite kolike su – ja sam ih odmah upecao, ima tu i većih, pogledajte kako su lepe i šarene, i kako se lepo praćakaju, biće nam ovo dosta za večeru, a ako šta ostane ponet ćemo malo i za sjutra.

O Duško vidi, vidi naš Lalica se ne šali, eno baš tamo za onim šankom drži nekakve tri velike ribetine !
Ajde da vidimo jesu li to stvarno pastrmke !
E bogami baš jesu pastrmke – dajte nam sve tri i recite vašem šefu da odmah dođe ovde kod nas da se malo ispričamo – ljubazno dodade Duško i ode da sedne za svoj sto, a Mirko slušajući njihov razgovor priđe brzo Lalici, uze ga pod ruku i ode kod njih da im se pridruži.
Pa vala šefe, gledao sam svašta, a da neko tako brzo ulovi tri tolike ribe još baš nisam video, mada i kod nas na Tisi kod dolme ima dosta pecaroša koji love šarane ili somove, ali oni tako brzo ne grizu kao ove vaše – dodade debeljuckasti gospodin, pružajući Mirku ruku.
Hajde da se upoznamo !
Mi smo iz ’’Mlinske industrije’’ Bečej. Ja sam Dušan Kovačević – direktor te firme !
Ovaj visoki je Major Janoš referent prodaje ili kako bih drugačije rekao komercijalista
a onaj što si sa njim pecao je naš vozač Lalica.
A ja sam drugovi, Mirko Raković – poslovođa ovog motela u sklopu T.P. ’’Bjelasica’’.
Mi smo malo krenuli na ovaj teren da prodajemo brašno i ostale mlinske proizvode, pa smo malo odmarali tu ispred Bijelog Polja, đe izvire neka kisela voda, te se nje dobro napismo, a naš Lala malo i utoči u jednu poveću flašu, koja mu se našla u kolima, da nam bude za usput, mada smo i mi iz Bečeja poneli bocu one naše žute sa naših bunara, no pošto smo dugo putovali i malo ogladneli oni iz one kafane nas uputiše evo kod vas na večeru.
Jes’ da su vas dosta hvalili, kako imate dobru muziku, kako rekoše negde od Novog Sada ili nešto tako slično, ali i da vam je dobra i brza usluga, pa kako nam rekoše imate dosta i gostiju, te mi i nismo hteli svraćati u onaj vaš novi hotel, čini mi se da nam rekoše da se zove ’’Sandžak’’ nego smo odmah ovamo dojurili, pa čemo onda odavde nazad u grad na spavanje, a da ćemo ovde naći čak i pastrmke, niti smo očekivali, niti smo se tome nadali.
E Duško, da si tamo pogled’o koliko smo ih još upecali, pao bi u nesvest kako se samo toliko riba praćaka, ali ja ugrabih samo one tri poveće, a jedna će biti dovoljna svima za večeru – ubaci se Lalica u razgovor.
Ne, ne, ne jednu nego idi tamo do šanka pa kaži tim kuvaricama da nam prže sve tri, jednu neka iseču u tri porcije, a one dve neka upakuju, da ih s nama ponesemo.
E čekaj malo Lalica - nemoj me prekidat !
Hoću još malo da porazgovaram sa ovim mladićem !
A Boga ti drugar, hoću da te pitam – imali ovde na ovom području neki mlin koji melje žito, pošto vidim da je okolo sve kamenito i šumovito, pa ne vidim nigde ni njivu, a kamoli pšenicu.
Pa ljudi ovo je Crna Gora a ne Vojvodina – ovde se ne radi toliko koliko tamo kod vas jer se mora sačuvat’ ovo kamenje, da bi se održala tradicija, sobzirom da ovde kod nas važi ono naše sveto pravilo;
Kad nekog vidiš da što jede, ti mu se primakni da mu pomogneš, ali ako vidiš da nešto slučajno radi, pogotovu ako nešto ore ili kopa, izmakni se malo podalje od njega pa ga odmah davijaj vlastima da to najhitnije spreče, jer bi se ovuda po ovim stranama stvorile njive, pa ko bi onda to radio i obrađivao ovolika imanja, a onu drugu tradiciju za one vaše Vojvođane što vole da oru i kopaju treba malo i odavde podržati, jer ko bi nam ovamo slao brašno, kukuruz i druge žitarice da nema njih.
Bože mi ’prosti – pocrkali bi od gole gladi ovi naši brđani i gorštaci, koji ne vole ni kera kad im ispod kakvog drveta zauzne hlad, da se ne mogu ka’ ljudi odmorit’.
No ko bi bio tako lud od ovih seljaka da ide kopati njivu, kad može spavati do podne.

O šta mi momče napriča – začudi se Duško !
Iz kojeg to mesta iz Vojvodine ovamo dogone brašno i kukuruz ?
Pa uglavnom iz Bačke Topole, Kikinde, Zrenjanina i šta znam sve odakle.
A kakav je kvalitet tog brašna što ga ovde kupuju ovi brđani !
Ma kakav kvalitet, o ćemu to pričaš ?
Ovde za kvalitet niko živi nikada i ne pita, brašno je brašno samo da ga ima, a što ljudi nemogu pojesti, pojedu paščad i krmad.
Kojeg i čijeg brašna ovde ima najviše ?
Ma ljudi, mi i ne pitamo kakvo je i čije je, nego imali ga da ga možemo kupiti, jer se ovde teško do brašna dolazi, pošto je ovo bez žitni region, a mnogo ljudi živi gore po ovim brdskim selima i planinama, daleko od grada, pa kad se čune da je negde stiglo brašno i da se može kupiti, onda nagrne i ala i vrana, poneko dovede i po dva – tri konja, natovari po trista kila, pa otera gore kući, da ima za jedno vreme, stalno se raspitujući kada će stići ponovo da kupi još, da ima za svoju porodicu i ako ima što živo, a ovde se peče onaj veliki domaći hleb, a ne onaj gradski maleni, što nije ni na zub.
Pa kako to druže Mirko ti reče da ga nema dovoljno, a mi ga imamo toliko da i ne znamo šta da radimo sa njim. Imamo tri velika mlina, koja dnevno samelju i po dvadesetak šlepera, ali nažalost rade samo po nedelju dana, pa onda najmanje toliko stoje, jer ga nemamo gde uskladištiti, ali i nemamo kupaca kojima treba toliko brašna.
O moj druže, o kakvom skladištenju ti to pričaš.
Ovde kod nas ne trebaju nikakvi magacini za skladištenje, jer se sve to u tren oka rasproda još iz kamiona, a mnogi ostanu i bez praške, te se razočarani kući vrate, bez brašna, a slušao sam i svađe mog direktora sa onim direktorima mlina iz Bačke Topole, kada dođu ovamo, jer obično dođu ovde kod mene na ručak ili večeru, pa razvezu priču o lošem snabdevanju brašnom, jer mi na ovom našem području imamo preko dvesta pedeset prodavnica, a svakoj treba najmanje jedan kamion nedeljno.
E Majore, Majore, čuješ li ti ovo - moj Majore !
E Bogami čujem direktore – nego ajde da mi tog momka primimo kod nas, pa da on bude ovde naš predstavnik za Crnu Goru, i da nas oslobodi naših muka i nevolja oko prodaje i tržišta, ako je sve to istina kao što priča taj momak – dodade Major.
Evo ja odmah primam ovog momka da bude naš predstavnik za ovaj region.
E pa druže od sada si ti naš komercijalista – jeli važi ?
Ne ne važi, mene je ovde odlično, pa nebih da tražim hleba preko pogače, jes da se puno radi, ali sve u svemu dobro mi je, ali i kad bih hteo, ja nemam trgovačku školu, niti potrebnu kvalifikaciju za taj posao.
Pa dobro, imaš verovatno završenu, kako mi rekoše, ugostiteljsku školu, a to je vrlo jednostavno da položiš razliku predmeta i odmah dođeš do diplome, a nama ne trebaju nikakve diplome, nego rad i to na terenu, što znači putovanje svakog dana, a pošto vidim da si izuzetno vredan i poslovan, takvi nam upravo i trebaju, te ako si oženjen mi smo spremni da ti odmah primimo i suprugu, pa bi nam ti malo pomogao da na ovom terenu otvorimo jedno tridesetak prodavnica, radi prodaje brašna i drugih naših proizvoda, a tvoja supruga bi bila poslovođa jedne od tih prodavnica.
Mi smo skoro u Bačkom Petrovom Selu prodali jedan mlin, pa smo voljni da taj novac odmah uložimo na ovo tržište, otvaranjem prodajnih objekata, ali i izgradnjom jednog velikog magacina za skladištenje brašna, odakle bi se kasnije razvozilo na sve strane, ali i u te naše maloprodajne objekte.
No dobro ljudi, moram razgovarat sa suprugom šta ona o tome misli, mada je i ona zaposlena, ali nažalost radi posao pod nekim neizdržljivim okolnostima, pa ako se složi i prihvati – prelazimo kod vas, ali samo i isključivo tod tim uslovima što ste rekli.

U POTRAZI ZA SREĆOM


Radovala se Stevka promeni radnog mesta, pa jedva čekala da i to doživi, a Mirko dugo mislio i razmišljao, ne verujući u takvu mogućnost i obećanje onih Bečejskih gostiju koje nanese put preko Slijepač Mosta, one tople ljetne noći.
No prijatno se iznenadi kada nakon samo nekoliko dana dobi telefonski poziv iz Bečeja da hitno dođe u ’’Mlinsku industriju’’ radi konačnog dogovora i preuzimanje poslova vezanih za prodaju mlinskih proizvoda na ovom regionu.
I spremi se Mirko pa ode u Bečej, gde ga tamošnji domaćini veličanstveno dočekaše, kao kakvog cara, kralja ili presednika neke Države, pa je taj susret ostao u trajnom sećanju ovog mladog ugostitelja, trgovca i entuzijaste.
Zato odmah po povratku iz Bečeja reši da zameni i ostavi moped, pa na licitaciji kupi polovnog fiću, gde sa mladom suprugom popakova malo prtljaga i ode na teren, malo dalje od svog mesta, znajući da je čovek u svom kraju nekako najgori i ne priznat, pa tako krenu na novom poslu da sreću okuša.
Odmah se u prvo susedno mesto lati novih obaveza, pa na ulazu u Veliku Župu zaustavi svog fiću pored jednog crnomanjastog, omalenog čovečuljka sa lopatom na ramenu, ovdašnjeg putara i stade ga pomalo propitivati.
Radoznali putar izbečio oba oka i načuljio uši pa se zabezeknuto izbuljio u pridošlicu, te pažljivo sluša i kao iz topa daje odgovore.
Dobar dan putaru.
Dobra van sreća i dobro nam došli – vidim da ste Bjelopoljci !
Da, da mi smo Bjelopoljci, a hoćemo da budemo Prijepoljci.
Pa neka tako i treba, baš mi je milo i drago – voleo bih da budemo komšije !
Voleo bih i ja, ali to nije izvodljivo.
A kako nije izvodljivo, sve je danas izvodljivo kad je dobre volje !
Ali nama mnogo što – šta treba.
Mi imamo i soli i hleba !
Pa za hleb i so bi se i mi nekako snašli- nego bi nam trebao neki smeštaj i jedan poveliki plac da kupimo, jer bi tu hteli izgraditi jedan poveliki magacin za brašno, a možda bi vremenom na tom placu i kuću pravili.
E vala ako se radi o magacinu za brašno, evo ja ću vam dati jednu poveliku livadu tu odmah pored one Srpske crkve, a pored same ove magistrale i to u samom centru Velike Župe, što je za te stvari mesto kakvo nigde nećete naći odavde do Titovog Užica, a što se tiče smeštaja i za to imam rešenje, jer moj prvi komšija Bogdan, koji tu ne živi nego dolje u Prijepolju, napravio je ogromnu kućerinu sa lokalom koja mu sada zvrji prazna, a obećavao nam je da će nam tu otvoriti kakvu trgovinu, đe bi mogli kupiti malo brašna i ostale kućne potrebštine, da svakodnevno ne vučemo dolje iz Prijepolja i da se ne gužvamo po autobusima, a vidite i sami da je ovo veliko naselje od skoro tri hiljade stanovnika, a baš pored te prodavnice vodi i onaj veliki makadamski put u više okolnih sela, pa svi koji kupuju brašno moraju isključivo tuda proći, jer nema drugog puta, sve odavde pa do Mataruga, gde ima više od petnajestak sela i zaseoka. Svim ovim ovde ljudima je bogomi brašno najpotrebnije, ali ova naša bedna ’’Sokolica’’ nije u stanju da snadbije kako treba ni one prodavnice u centru Prijepolja, pa je ovaj narod zbog toga ogorčen, a veliki deo njih za brašno ide i čak gore u Brodarevo, kroz koje ste verovatno i vi sada prošli.

Prošli smo preko Brodareva, samo petnajestak minuta ranije.
Eto vidite, moj region je sve do tog Brodareva, gde skoro svaki dan dolazim pešice i čistim kamenje, koje se opuči i padne po ovoj cesti, za neku bednu platicu, sa kojom jedva krpim kraj sa krajem, pa ako Bog da i bude napravljen taj magacin ili kakva prodavnica tu na toj mojoj livadi, možda ću imati neki prioritet da istovarim ili utovarim koji kamion kakve robe ili brašna, pa tako budem ostvario neke dodatne prihode, da nešto bar đeci kupim ili da imam neki manji džeparac, pa ponekad možda obradujem i svoju suprugu !
Pa svakako, ako bi bio slobodan ili bio već negde tu u blizini da bi imao neki prioritet, ali bi se tu uglavnom istovaralo ili utovaralo brašno u vrećama po dvadeset pet ili pedeset kilograma, no si mi ti nekako tako pomalo žgoljav i čini mi se da nebi imao snage da sa još jednim ili dva pomoćnika istovariš ili utovariš šleper, a možda i dva dnevno.
O dobri čoveče, istovarao sam ja i po četiri velika kamiona veštačkog đubriva dole na Kolovratu, pa smo čak preko toga i nešto pretovarali iz traktora u kamione – nekakvu robu ili kukuruz za Pljevlja, a koliko sam samo utovario ili istovario kamiona peska i šljunka iz Lima, to ni sami Bog ne zna, nego samo ove moje ruke i ova moja iskrivljena i pogrbljena leđa.
E kada već pomenu Lim, reci mi molimte imali ovde u njemu ribe ?
E ribe čoveče ovde ima u izobilju, pogotovo skobalja koji se po vas dan i noć baca i praćaka, a ima ga toliko da ako znaš da pecaš na plovak, kao neki Pribojci što ovde dolaze da ga hvataju, možeš brate da nahvataš i po pune dvije vreće, pa nosi kući neka žena čisti i prži na zejtinu ili masti, ko što radi i moja Dragica !
A dobro, ti mi pomenu i neku veliku praznu kućerinu sa lokalom i nekog Bogdana.
E jes to je moj prvi komšija što radi u preduzeću ’’Rad’’ i on je tamo neki blagajnik, ali ajde otvorite mi fiću da uđem i da odem tamo sa vama da to vidite, jer on ima ceo gornji sprat slobodan gde ima pet – šest velikih soba sa kupatilom i velikom terasom.
Tu u prizemlju je ogroman poslovni i prodajni prostor, gde je skoro mesec dana radila neka privatna prodavnica iz nekakvog, kako mi rekoše prvog privatnog trgovačkog preduzeća, ali je to izgleda bilo neko preduzeće grupe građana, koje se zvalo ’’Beograd-promet’’ ali oni tu nisu imali ni brašna, ni stočne hrane, ni niđe ništa, pa su to brzo zatvorili i eno sada zvrji prazno, samo unutra još stoje nekakve tezge i prazni rafovi, za koje se niko i ne pojavljuje da ih odatle nosi, a ko zna možda su Bogdanu ostali dužni za kiriju, pa je verovatno on to zaplenio dok mu dug ne oduže, no bi možda bilo najbolje, ako ste vi za to zainteresovani, da mi odmah odavde odemo da to vidite, pa da odemo dolje u Prijepolje do Bogdana i da vi sa njim o svemu tome popričate i detaljnije porazgovarate.
Ja se zovem Desimir Vuković, a ovde me svi zovu Dele – inače sam putar na ovoj magistrali do Brodareva !
A ja sam Mirko Raković, Bjelopoljac sa suprugom Stevkom takođe Bjelopoljkom.
No taman neka bude tako kako ti kažeš.
Najpre da odemo da sve to pogledamo, pa i tu tvoju livadu, pa ako nam to bude odgovaralo odmah idemo do tog Bogdana da se o svemu detaljno dogovorimo i da mi odavde startujemo i počnemo sa radom, pa dokle stignemo.
No reci mi molim te – koliko ta vaša ’’Sokolica’’ ima prodavnica ?
Ima ih oko stotinak, ali su svuda rasturene i razbacane !
Ima ih tu na Kolovratu, Seljašnici, u Ivanju, na Jabuci, u Pljevljima i Priboju, svuda tu po Prijepolju, u Novoj Varoši, na Kokinu Brodu, a ima ih i po Zlataru i Zlatiboru. Uglavnom ima ih dosta i velikih i malih !
E pa ajmo Dele odmah da vidimo i tog Bogdana, pa ako bude kakvog dogovora bićemo izgleda i komšije, a moja Stevka neka ostane kod tvoje Dragice dok se vratimo.

U VELIKOJ ŽUPI – PRIJEPOLJSKOJ
G O D I N A 1973.

Toga popodneva vratiše se Mirko i Desimir iz Prijepolja u Veliku Župu, sa ključevima od stana i lokala, pa odmah poče priprema, čišćenje i uređene prostorija, kako bi odmah podneo zahtev za otvaranje prvog prodajnog objekta, od tridesetak planiranih.
Ubrzo je stiglo odobrenje, saglasnost i rešenje za rad maloprodajnog objekta, pa se i sipruga prihvati posla, a on se dade u nabavku mešovite dopunske robe, ali paralelno i prodaju mlinskih proizvoda na veliko, kao i dalje napredovanje u zacrtanim ciljevima za otvaranje više takvih maloprodajnih objekata, te obiđe i trgovinska preduzeća; ’’ Gradina’’, ’’Sokolica’’, ’’Bojna njiva’’ i mnoga druga, ali i mnoge privatne pekare, sklopi i zaključi više čvrstih ugovora uz pune cene i avansno plaćanje robe, pa relativno brzo očisti nagomilane zalihe mlinskih proizvoda, te omogući redovan i normalan rad svih Bečejskih mlinova.
Otvori Mirko tridesetak prodavnica na celom ovom regionu od Užica do Podgorice, pa je bilo baš lepo posmatrati ispred njih, cele karavane konjskih i volujskih zaprega, natovarenih brašnom i ostalim artiklima, potrebnim za ova seoska domaćinstva.
Pristizao je dosta veliki broj privatnih pekara, pa je i Dele bio oduševljen, kada je u svom slobodnom vremenu mogao sa nekoliko svojih drugara svakodnevno istovariti i preko stotinu tona mlinskih proizvoda, a samim tim za samo nekoliko dana mogao je zaraditi više od svog ličnog dohotka koji je imao u tom putarskom preduzeću.
Dobro je Mirko obradio i razradio ovo tržište, ali u svoju ’’Bjelasicu’’, znajući da ima preko dvesta pedeset prodajnih objekata, nekako nije imao hrabrosti da priviri, smatrajući da je ipak na neki način radi zaposlenja svoje supruge, izneverio svoje velike dobrotvore Milisava i Radoja, napuštajući motel i restoran ’’Kobeks’’ na slijapač Mostu, ali i znajući da ’’Mlinska industrija’’ iz Bečeja i pored tri mlina nebi imala taj kapacitet da udovoljiti njihovim količinskim potrebama.
Oslobađajući se zaliha, zahvaljujući ovom tržištu, mlinari su ostvarivali izuzetno visoke lične dohotke preko izmeljave, pa je ’’Mlinska industrija’’ tako postala najača Bečejska firma u to vreme, pa je mogla kupiti čak i nekoliko odmarališta za svoje radnike, popot onog u Boki Kotorskoj, Opatiji i drugim, gde je i svaki radnik sa svojom porodicom imao besplatan odmor i boravak na više nedelja, ali je uvek puna novčanika, mogao svuda putovati i dospeti u sve Republike one lepe naše SFRJ.
I išli su radnici svuda organizovano, lepo se provodeći, po celoj Srbiji, Crnoj Gori, Bosni, Hrvatskoj, Makedoniji, Sloveniji, Vojvodini i Kosovu, a dugo nakon toga su pričali i evocirali, svoja zapažanja i lepe uspomene.
Među svim narodima i narodnostima živelo je i vladalo bratstvo i jedinstvo.
Bllo je dosta i radnih akcija.
Uz pesmu i rad, zbijao se brat do brata, Srbin do Šiptara, Makedonac do Srbina, Crnogorac do Bosanca, Vojvođanin do Slovenca.
Zbijao se drug do druga – i Barska se tad’ radila pruga.
A na čelu one naše velike i prelepe Juge, bio je najveći njen sin, a i moj veliki drug iz 1970. godine, Josip Broz – Tito, od kojeg i Mirko te godine dobi orden za vojničke vrline.
Slavili smo Dan mladosti nosili njegovu štafetu koja je tokom mesec dana putovanja, stizala u svako selo i naselje, pa i ono najmanje – kujući tako bratstvo i jedinstvo među svim narodima i narodnostima, bez obzira na veru i pripadnost.
Rodila se te godine 18. novembra i moja kćerka Dragica, tatina i mamina mezimica u tom lepom gradu Prijepolju, na obalama reke Lima.

KAD ZLOBNICI PODMEĆU KLIPOVE
G O D I N A 1974.

U svakom žitu ima i kukolja.
Javljaju se pojedini zavidnici i zlobnici, spremni za podmetanje klipova i rasturanje.
Nekim pomraćenim umovima bilo je interesantnije i unosnije dati robu na dva do tri meseca na kredit i veresiju, nego onom što sve avansno i unapred plaća, pa samo čeka isporuku plaćene robe.
Zato su počela svakodnevna umanjenja isporuke plaćene robe na ovom novom tržištu, da bi se Mirku slomila šija i vrat, omalovažilo njegovo napredovanje i počelo ponovno gomilanje zaliha mlinskih proizvoda, puneći sve slobodne magacinske prostore do kojih se moglo doći, sa ciljem stvaranja ne likvidnosti i otežanog poslovanja, a sve na štetu zaposlenih radnika ove industrije.
Moguće je da je i novoprimljenom dispečeru data direktiva da umesto osam kamiona tovari i šalje četiri, a često puta i manje, što je stvaralo ne viđene probleme zbog zastoja u isporuci već unapred plaćene robe.
Tim njihovim hajkama, marifetlucima i malverzacijama suprostavljali su se jedino Duško i Major, ali su oni bili nemoćni u ’’maloj bari sa puno krokodila’’, pa je zbog toga Duško morao napustiti i otići u susedno selo, na isto radno mesto, ali u daleko manjoj firmi, koju je odmah povezujući se sa njegovim odabranim predstavnikom, ubrzo oslobodio nagomilanih povećih zaliha, a imajući u vidu avansnu uplatu robe, samim tim je spasio od propasti i zatvaranja.
Zahvaljujući njemu ta firma je ubrzo postala veoma likvidna i najbolja u ovoj Opštini, čime je on stekao zavidan glas i položaj u svom novom preduzeću.
A Mirko – šta jadan da radi ?
Zahvaljujući Duškovom razumevanju i ispomoći, koliko toliko je odolevao silnoj potražnji mlinskih proizvoda kupcima na veliko, ali i svakodnevnim kritikama zbog umanjenih isporuka brašna i stočne hrane, pa je svakodnevno morao, po sili prilika usmeravati veliki broj privatnih pekara u sve maloprodajne objekte, koje je u proteklih godinu dana otvarao na ovom regionu, tako da su ubrzo bivale potpuno očišćene svih zaliha brašna, što je i trgovce dovodilo u nezgodnu poziciju i svakodnevno izvinjavanje i pravdanje pred silnim brojem već naviknutih redovnih kupaca, koji su zbog izuzetnog kvaliteta brašna, čak usmeravali sve veći broj novih mušterija, pa su se ispred prodavnica često formirali i čitavi redovi, čekajući i očekujući dolazak nove isporuke.
A onda beznadnežni trgovci masovno navale kod Mirka u Prijepolje da traže robu
Šta je sa brašnom šefe ?
Kada ću već dobiti makar jedan kanion brašna ?
Imam unapred uplaćeno blizu dvadeset tona !
Ovako više ne ide – meni mesečno treba makar četiri do pet kamiona !
O ljudi shvatite već jednom - dobićete za koji dan.
Svi nam se mlinovi pokvarili pa stoje i nemogu namleti koliko nama treba.
Budite strpljivi pa ubedite mušterije da se malo suzdrže.
Okolo su velike šume, pa neka gule koru – dok nam mlinovi ne krenu, ili se negde ne snađu na drugo mesto.
Evo večeras sedam za volan u fiću, pa idem pravac tamo u Bečej da vidim šta je !
Šta je to za mene hiljadu kilometara vožnje – ništa, nije mi ni prvi ni poslednji put

JEDAN PREDE, A OSTALI GLEDE
GODINA 1975.

Putovao Mirko svojim ’’fićom’’ cele večeri, pa cikom zore stigao u Bečej, i odmah u ’’Mlinsku industriju’’ - kod svog poznanika druga Majora.
O dobro jutro i dobro nam došao drug Crnogorac oglasi se on, namerno malo glasnije da ga čuju i ostali mlinari.
Dobro došao naš najbolji komercijalista u ovaj lepi gradić na obali reke Tise.
Gospod Bog te ovamo donio !
Ali što si tako poranio ?
Znam da te je muka naterala !
Al ti u tom ja pomoć ne mogu !
I ako sam referent prodaje - ovde drugi naloge izdaje!
Mi imamo brašna za prodaju – hajde uđi u moju odaju !
Mi imamo zalihe velike – pet hiljada tona otprilike !
Pola sata mi imamo samo, da o tome popričamo malo !
Onda ćemo otić do Gradišta, a o tome ne pitaj me ništa !
Magacini njihovi su puni, a radnici za tebe su čuli !
Zbor radnika tu su zakazali – al’ se tebe nijesu nadali !
Pa ću tebe da povedem tamo – komentare da bi čuo samo !
No dobro Majore, onda ćemo tamo slušati njihove komentare da dalje ne dužimo do beskonačnosti nego da malo skratimo praznu priču, ali pre svega moram od tebe da saznam nekoliko informacija, i eventualno da saznam neke prave stvari, zbog čega sam danas ovde i došao – upade mu u riječ Mirko, mahajući desnom rukom i pozdravljajući prisutne radoznale slušaoce i posmatrače.
Pre svega da pređem odmah na neke konkretne stvari.
Zbog čega mi smanjujete dnevne isporuke već unapred prodate i avansno uplaćene robe, čime gušite ovo zaista jedno od najboljih tržišta vaših proizvoda na ovom bez žitnom regionu, a Vi ste i inicijatori i pokretači otvaranja većeg broja maloprodajnih objekata na onom mojem području, pa bi valjda i bio red da se to, makar brašnom dobro snabdije jer imam neviđenih problema od strane mojih trgovaca, te sam se zbog toga morao ovamo spučiti, da to nekako međusobno rešimo i regulišemo isporuke makar za one maloprodajne objekte, koji su zainteresovani čak i za neki širi asortiman robe, uključujući tu pivo, razne ’’Florine’’ proizvode, zatim mesne prerađevine i proizvode ’’Živinoprometa’’. fabrike stočne hrane ’’Bečejka’’, kao i proizvode ostalih OOUR-a – uključujući tu i poljoprivredne proizvode, pa i žitarice, ako ih možda ima za prodaju.
Moglo bi se tu dosta prodati povrća i voća, možda čak i u kompenzaciji za veštačko đubrivo ili neke druge vama potrebne artikle, a na obostranu korist i zadovoljstvo svih, jer bi i prevoznici koji budu prevozili robu, otuda imali povratne ture da se ne vraćaju prazni, pa makar i drva tovarili za potrebe vaših radnika ili penzionera koji žive ovde u vašem mestu ili neposredno nekom vama bližem ovom području.
Pa Mirko, ja se sa tobom potpuno slažem i meni su potpuno jasni svi ti tvoji komentari, ali su meni vezane ruke, jer je jedan dispečer od mene jači i ja se ovde malo o čemu pitam pa samo moram da ćutim i trpim, a na tom zboru radnika ja ću tebe predstaviti i tražiti da upravo i ti tamo o svemu tome ponešto kažeš.

U mlinu Gradištanskom u osam časova počeo zbor na temu; zalihe i isporuka robe.
Razvezli radnici priču o svemu i svačemu, ali bez glavnog svog rukovodstva, koje ima i prečih poslova i obaveza.
Sa malim zakašnjenjem stiže tu među njih i Major u pratnji jednog neznanca.
Junapod potkivanok !
Junapod mešter, odpozdraviše Majoru svi mlinari – ustajući sa svojih stolica.
Đere ide mešter Major, tešik - pozdravi se sa pristiglima šef mlina i prihvatajući za ruku nepoznatog došljaka, dodade mu tapaciranu metalnu stolicu da sedne.
Ko li je sad ovaj mladić sa Majorom – stadoše se raspitivati radnici međusobno.
Mora da je neki novi komercijalista ili neki kupac naših proizvoda, no momci pazite šta pričate i kako razgovarate na ovom skupu.
Ko zna možda je i nekakav ubačeni agent - dobaci poluglasno majstor Vujica, a fef mlina nastavi dalju priču i diskusiju na Mađarskom jeziku.
Javljao se tu i veći broj diskutanata, nakon čega nasta potpuni tajac i tišina, koju najzad prekide i Major pozdravljajući celokupan zbor, pa nastavi na Srpskom;
Evo ljudi, doveo sam ovog našeg predstavnika za prodaju naših mlinskih proizvoda u onom tamo Crnogorskom regionu, koji se verovatno dajući sve od sebe, izuzetno zalagao i pokazao kao veoma kvalitetan i dobar organizator prodaje, pa je tamo otvorio i tridesetak prodavnica za prodaju naše robe, ali je evo ogorčen našim ponašanjima u posledne vreme, morao doći kod nas na razgovor i neki dogovor, pa ga evo dovedoh kod vas, mada i nisam planirao da danas ovde dođem, jer sam imao i nekih mojih drugih obaveza, ali eto šta je tu je.
Pošto on ne zna govorit’ Mađarski evo ja ću vam prevesti neke njegove iskaze na našem jeziku, mada i svi razumemo Srpski.
Izvolite mladiću – tešik !
Nakon došljakovog izlaganja i diskusije skoči šef mlina i u nekom besu poče diskusiju, a Major sa Mađarskog pređe ponovo na Srpski.
O braćo moja slatka !
O ljudi moji – dali je sve to moguće !
Pa ja o tome uopše ni pojma nisam imao !
Dali je moguće da neko sabotira isporuku naše robe – koja je već u napred plaćena
Zbog naših zaliha i nedostatka magacinskog prostora naš mlin više stoji nego što radi, a naše plate evo već čitava tri meseca stoje, a direktor preti da nam ih u pola saseče i skreše.
Bio je i on u obavezi da ovde danas kod nas prisustvuje na ovom zboru i da naše brige i probleme čuje, ali to izgleda njega ne interesuje.
Hajde molim te Majore, hitno nazovi dispečera da odmah dođe ovde kod nas da čujem i vidim o čemu se to radi i jeli to istina da on neće ili ne može da obezbedi isporuku naše robe koja je već plaćena unapred, a mi na ovim drugim tržištima muku mučimo i po dva do tri meseca da naplatimo našu robu.
Pa to je po meni pravi kriminal – zavri šef mlina sedajući na stolicu, a Major se lati telefona i pozva dispečera.
Radnici se nešto uznemiriše i uzmuvaše, pa stade čitavi jarak po dvorištu mlina, sušare i silosa uz neke ozbiljne prepirke i komentare, kako ih upozna i upozori rukovodilac da im se preti drastičnim smanjenjem ličnih dohodaka, a oni ni krivi ni dužni.
E ljudi Božji, dali je to moguće brašno prodato, a stoji ?
Naši magacini puni, a mi sedimo !
Sedimo i uživamo kao pravi, poput onog grofa Dunđerskog koji beše tako bogat.

Završili radnici pauzu i doručak, ali i dalje komentarišu šefove zaključke.
U tome pristiže besnim žutim ’’Volvom’’ i dispečer iz Bečeja, pa samo klimnu glavom i sede među razbešnjele transportne radnike, mlinare, fasaroše i magacionere.
Hajde drugar reci nam glasno da svi ovde čujemo !
Jeli to istina da ti kao dispečer našu robu ne šalješ tamo gde treba, a koja je već unapred plaćena, nego je izgleda šalješ tamo gde se možda nikada i neće naplatiti, a naš mlin više stoji nego što radi, jer nemamo magacinskog prostora za skladištenje.
Možda ja grešim pa se izvinjavam ovom ovde nepoznatom čoveku, kojeg prvi put u životu vidim, pa neznam dali laže, il’ istinu kaže !
MI ovde već evo sat vremena žustro komentarišemo, pa izgleda da hoćemo još i da se između sebe potučemo, jer mnogi tvrde da laže, a drugi da istinu kaže.
Jedni vele ne – drugi vele da.
Hajde reci kojima da verujemo, jer smo čuli već po odavno da se tu nešto kao sabotira, da bi mi ovde samo sedeli besposleni.
Eto samo toliko, ja hoću da znam – završi majstor Pišta i sede za sto.
Pa zar Pišta ti o tome ne znaš ništa – ubaci se u razgovor magacioner.
Ja sam od Majora već odavno dobio neke dispozicije, na koje čini mi se niko ne reaguje, no se pojedini vade šaljući mi ko nekakve utehe; - biće sutra, biće prekosutra.
Miševi nam štetu naniješe !
Jedu brašno, grizu vreće !
A pacovi samo skaču tamo po magacinima - najeli se site pa pobešnjeli !
Trovati ih ničim ne smijemo jer su zaštićeni da nebi i ljude potrovali.
No evo tu je i naš dispečer pa neka i on koju bekne – završi omaleni debeljuckasti prosedi magacioner.
Pa znate vi mlinari u čemu je stvar !
Nije da ja neću nego ne mogu da obezbedim toliko vozila koliko bi nam trebalo za prevoz brašna jer su sva vozila ’’Bečejtransa’’ zauzeta i na terenu, većinom u Rusiji, Libiji ili Zambiji, pa ne mogu da obezbedim vozila ni za potrebe ovih mlinova u Bečeju, a pošto ste vi malo podalje od nas svi nekako gledamo da lakše operemo ruke, jer što je daleko to je i ne dokučivo, a što dalje to i bolje.
Evo i ovaj Major svakoga dana me po deset puta masira i maltretira, sve zbog toga tu čoveka koje mu treba mnogo brašna, ali mu ga mi nemamo sa čim isporučiti, mada svaki treći ili četvrti dan svi naši vozači za njega tovare.
Botka, Mile i Lacika se čak i grabe da za njega tovare, jer kažu da su na njega već navikli pa se trude da mu što više brašna tamo odnesu.
A tih tridesetak prodavnica koje je tamo otvorio to je kako kažu ovi naši vozači, premnogo da imamo i još tri mlina, pa mi i direktor predlaže da malo prikočim jer se te prodavnice moraju što pre zatvoriti, jer mu ne možemo udovoljiti da snabdemo ni onih nekoliko veleprodajnih firmi sa kojima već radimo i koji stalno plaćaju unapred , a bogami i avansiraju po pedesetak vagona.
E pa dobri ljudi kada dispečer već pomenu vagone, prolazeći ovde kroz Gradište na samom ulazu, tu negde blizu benzinske pumpe video sam neku prugu, pa ako je povezana sa Novim Sadom ili Beogradom onda tovarite odmah po desetak vagona dnevno, dok malo otaljamo i stvorimo uslove za normalan rad mlina, jer je dole kod nas pre nekoliko meseci proradila i ova nova pruga Beograd – Bar, dodade Mirko.
Bravo, bravo momče! Idi Ferika odmah na železničku stanicu i poručuj što više
vagona, pa tovarite što pre da oslobodimo prostor i krenemo sa mlinom, a svi na utovar – zaključi razgovore rukovodilac mlina.

Ostao Mirko u Bečeju još dva dana da prati situaciju i nadgleda utovar i izvršenje dogovora na bazi zaključaka sa zbora radnika mlina, a onda svojim fićom pravac Prijepolje.
I zaista narednih dana iz svih Bečejskih mlinova počeše pristizati cele kompozicije železničkih vagona natovarenih brašnom na teretnoj železničkoj stanici Kolovrat.
Ubrzo potom počeše pristizati i pohvale zadovoljnih kupaca, a jednog prepodneva stigoše i direktori Miloš iz ’’Živinoprometa’’ i Vasa iz Pivare da zaključe kupo – prodajne ugovore sa nekoliko trgovačkih ptreduzeća, nakon čega je narednih nekoliko meseci nastalo veoma uredno snabdevanje i plaćanje robe na obostrano zadovoljstvo i uspešnu poslovnu saradnju.
Beše i Mirku malo laknulo, pa odmah u Bijelom Polju prijavi vanredno polaganje razlike predmeta za trgovinski smer, koje veoma brzo položi i steče, pored one tri iz Podgorice i četvrtu diplomu, a nakon šest meseci posle toga steče i zvanje visoko kvalifikovanog trgovca.
Ali nažalost u međuvremenu i u Bečeju dođe do nekih većih pometnji i reorganizacija.
Direktori se dočepaše većih Opštinskih funkcija, rukovodioci mlinova odoše u penziju, a onda ponovo pritisak na kočnicu, da se ponovo smanjuju isporuke i najednom stiže Mirku vijest iz ravnice – zatvaramo prodavnice, zaključno sa 31. decembrom 1975. godine.
Ta neprijatna vest šokira ne samo Mirka i njegovu suprugu, nego i sve zaposlene u otvorenim prodajnim objektima.
O dali je to moguće da za petnajestak dana ostaju svi bez posla ?
Dali je to nagrada za njihovo maksimalno angažovanje i ogromni doprinos za poslovanje jedne industrije ?
Zar takva drska i surova odluka – odjednom i preko kolena ?
Dali je to nagrada za uspešno i pozitivno poslovanje ovih maloprodajnih objekata, koji su koliko toliko doprineli uspehu ne samo mlinova već i drugih OOUR-a u sastavu PIK-a
Dali je to neka sabotaža, kako zaključi šef mlina na zboru radnika, ili drskost i bezobrazluk ?
Kako sada obavestiti sve zaposlene da se nakon tako kratkog vremena, odmah nakon godišnjeg inventara, spremaju za rastanak ?
Dali to znači kud koji - mili moji, a za Mirka da klekne na kolena i moli Milisava i Radoja da ga ponovo prime na neki posao, i ako su dali sve od sebe da mu pomognu u najtežim trenucima, žrtvujući čitavi mesec dana poslovanja jednog objekta, da ga tu prime za poslovođu, iako ga do tada nikada nisu videli, a on im ipak posle dve godine uspešnog poslovanja, najednom iznenada okrenuo leđa i otišao u drugu nepoznatu firmu.
A šta sa suprugom – kuda ona da ide i šta da radi ?
Dali i ona da klekne tamo u vunarski kombinat i traži milost i oproštaj da bi se ponovo vratila u onu nesnosnu buku iz koje se jedva izvukla, ili da ide gore na selo i čuva koze, ovce i goveda ?
Ali poštenoj duši i Bog pomaže.
Dođe kod nas naš prijatelj Vrebalov sa Majorom pa nas stadoše savetovat.
Ne, nipošto iz ove firme !
Vaše radno mesto je u Bečeju i mi smo došli samo po tom pitanju da vas ubedimo da se selite u Vojvodinu, jer su to odlučili radnici onog mlina, kojima ste mnogo pomogli, a sada su u izuzetno nezavidnoj situaciji, zbog kvara ogromne količine pšenice, pa jedinu nadu čekaju od vas da im ponovo pomognete, jer im je silos prokisnuo i žito im se pokvarilo

KUĆO MOJA - KUĆO U DOLINI

Te 1975. godine Mirko sa suprugom Stevkom poče izgradnju sopstvene kuće na svom imanju u selu Jabučnu, pored reke Ljuboviđe, a po predlogu njegove braće od strica Mića i Milorada iz Tustva.
Za sve radove oko izgradnje angažova Ljaku Vukovića iz Štitarice – koji je u to vreme upravo završio izgradnju njihove kuće u ovom selu.
U te predhodne četiri godine mukotrpnog, dano-noćnog rada ušparao je Mirko i uštedeo solidnu svotu novaca, pa se i nije mnogo cenkao oko pogodbe sa majstorom zidarom, pa po njihovom predlogu prihvati majstorovu ponudu za milion i devet stotina hiljada dinara i avansnom uplatom unapred od jednog miliona.
Mada su njegova mesečna primanja iznosila oko trideset i sedam hiljada u tom trenutku nije puno razmišljao o predstojećem dugu, jer mu je i supruga imala svoju platu oko trideset hiljadarki mesečno.
Tako na Jabučkom Brodu u narednih godinu dana niče ona njegova kuća od kamena pored Ljuboviđe, a Mirkove dalje brige bile su kako izgraditi neki betonski most preko reke i sopstvenim kolima stići do svog kućnog praga.
Zato jednoga dana okupi sve stanovnike sela Jabučna i predloži im izgradnju puta

KAD SMO STIGLI U GRADIŠTE
GODINA 1976.


Tog prohladnog i kišovitog šesnajestog februara stiže Mirko sa suprugom iz Prijepolja vozom do Novog Sada, da bi se odmah prebacili na autobus ’’Bečejtransa’’ i oko pola deset stigli ispred mlina, a onda odmah na zbor radnika, zakazan za deset časova sa dnevnim redom;
- Zatvaranje mlina ’’22 Oktobar’’ i otpuštanje sedamdeset radnika zbog kvara ćetiri stotine pedeset vagona pšenice i dve stotine vagona kukuruza.
Pristiglo celokupno rukovodstvo ’’Mlinske industrije’’ i Opštinskog Veća da donesu konačne zaključke i definitivnu Odluku za zatvaranje mlina, zbog ponovnog nagomilavanja ogromnih zaliha, ali nažalost ovog puta neispravnog i za tržište neprihvatljivog kvaliteta brašna, vraćenog sa svih regiona - sem Prijepoljskog.
Tog dana diskutovalo se o svim segmentima i uzrocima prokišnjavanja silosa, te su se tom prilikom mnogi radnici kritički osvrnuli na predhodno ponašanje bivšeg rukovodstva o namernom kočenju i umanjenju isporuka robe Prijepoljskom i Crnogorskom tržištu, koje je imalo izuzetnih potreba, ali i neprijatnih situacija oko isporuka već avansirane i uplaćene robe, sve do Mirkovog dolaska radi konkretng dogovora od pre skoro godinu dana, a koji je odmah potom potpuno očistio sve njihove magacinske zalihe i omogućio normalan rad mlina celih pola godine.
Po predlogu Presednika Opštinskog Izvršnog Veća i bivšeg direktora mlinova da se mlin potpuno zatvori, a radnici otpuste i da idu kud koji, oko dvanajest časova toga dana nastade neviđena galama i panika među ljudima.
Samo se Mirko, nekako kao silom u sebi potajno smeškao, očekujući reakciju radničke klase i neke konkretne predloge.
I zbilja u tome se nije prevario.
Odjednom sa drvene klupe na noge skočiše Joza i Ćerin, pa besni uz žestoke psovke i galamu jurnuše na protivnike, spremni da ih odmah izbace iz sale napolje.
Šta Vi mislite ?
Da izbacite ovoliko radnika bez iđe ičega na ulicu !
Od čega da žive ti ljudi i njihove porodice ?
Ovo su sve bez zemljaši vezani uglavnom za ovaj mlin i njihove lične dohotke
Sve su to ljudi koji imaju svoje porodice i žive isključivo od svog rada, a nemaju nikakvih drugih izvora prihoda !
Zar su svi ovi radnici krivi zbog nečijeg javašluka i bahatog ponašanja ?
Svi mi dobro znamo da do ovog ni slučajno nebi došlo, da se bivše rukovodstvo naše firme odgovorno ponašalo !
Nama radnicima je potpuno jasno da se sve ovo smišljeno i planski radilo, da bi se ovaj mlin uništio i kako vi hoćete zatvorio, a mi izbacili na ulicu !
Ali neće moći – ove noći !
Eno vidite onog tamo čoveka sa onom ženom, što sede tamo u onom ćošku !
Pa taj čovek nas je prošle godine spasao od propasti !
Prodao nam svu robu i oslobodio naše magacine da možemo raditi !
Bio je naš predstavnik, otvorio više prodavnica, brašno išlo ko alva, a onda odjednom naredba i nekakva verovatno i nelegalna Odluka !
Stop, to nama ne treba – hitno zatvaramo prodavnice !