ZIVOTNI PUT JEDNOG GORSTAKA

E dragi moj gospodine !
Hleb je rak rana nama Novo Bečejskim trgovcima, zbog kojeg ćemo svi ludnice dopasti, jer nam ga donose negde ispred sumraka, kada se skoro završava naše radno vreme, a ljudi nam u ogromnim redovima ispred prodavnica ili čak unutra satima čekaju da stignu ta njihova prokleta vozila sa hlebom i to onim suvim i bajatim, odnosno ne prodatim koji je vraćen iz Bog zna koje kakvih objekata i prodavnica, pa nam ga tako predveče ovde nama utrpaju i uguraju da se mi sa njim ovde kao stoka bakćemo i guramo, a ljudi nam u tim gužvama više pokradu, nego što je vrednost tog hleba, pa ćemo mnogi iza brave i ćorke dopasti, a niko nas trgovce za to ne razume.
Kao drugo da vam kažem da je ovde nama hleb potreban u ranim jutarnjim časovima, jer je ovo poljoprivredno područje, pa narodu hleb treba da nosi na njivu, a ne sa njive onako umoran i prljav još da ide u prodavnicu i čeka po tri ili četiri sata u red, gledajući na ulicu, hoće li već stići neko vozilo sa onim bajatim hlebom, ili će im stići još i neko od dece da im se pridruži u red i tako u onoj gužvi i gundžuli nešto od robe nama trgovcima drpi i stavi u džep.
Eto zato moj dragi pekaru mi moramo svakih desetak ili petnajest dana vršiti ove kontrolne iventare da bi videli i utvrdili koliko nam je robe zbog tog prokletog hleba pokradeno i koliko smo u buli – eto vidite kao ovo što i danas činimo, a zbog čega ste nas toliko vremena čekali, jer smo i mi trgovci zbog toga ojađeni i ogorčeni, da više ne znamo ni gde nam je glava.
No molim vas da o hlebu više i ne pričamo jer mi se, ito ne samo meni nego svim nama trgovcima, smrkne na svaku pomisao o njemu.
Pa dobro druže Andrašu, ja sam Mirko komercijalista iz Bečejskih mlinova, pa sam ti doneo eto tu veknicu hleba da probaš, a došao sam ovde kod vas u Banat da nudim hleb na prodaju, ali vidim koliko je sati pa idem odmah tamo u Bačku da vam više ne dosađujem.
E vidim, vidim druže Mirko da imate baš kvalitetan i dobar hleb !
No veruj mi na reč – kada bih mogao odnekud dnevno, ali ujutru. dobiti bar pet stotina vekni ovakvog hleba ja bih bio najsrećniji čovek u ovom našem Banatu i taj dan početka te isporuke slavio bih kao svoj rođen dan.
Pa evo druže Andraš, ako je to tako, ja sam spreman da ti malo u tome pomognem, samo ne sa pet stotina vekni, nego možda za poćetak po tri stotine, naravno ako bi ti sa tom količinom bio zadovoljan.
A reci mi molim te druže Andraš, onako informativno – od koga dobijate i ko vas snabdeva sa mlekom i mlečnim proizvodima – priupita ga Mirko.
O moj dragi prijatelju !
Mi mleko dobivamo od Senćanske mlekare i moram ti reći da nikada sa njima niko od nas trgovaca nije imao ni jedan jedini problem i to već godinama unazad jer su nam mlekari veoma ekspeditivni i tačni, a svaki vozač ima ključeve od ovog našeg malog priručnog magacina, i to ne samo ove nego i svih ostalih prodavnica, tako da nas oni snabdevaju u ranim jutarnjim satima ostavljajući ga tu sa otpremnicom, pa ga mi tu uvek nađemo kada otvaramo svoje radnje i ono tako rano ujutru bude dostupno svim mušterijama i potrošačima.
Eh kada bih ja i hleb tako ujutru nalazio – srećnijeg me nigde nebi bilo !
No ti mi Mirko pomenu onih tri stotine vekni, pa ako bi moglo šta od toga biti i misliš da vi sa takvim isporukama nebi omanuli, hajde molim te da odmah idemo kod mog Ace direktora da mi makar toliko pomogne !

Pa možemo moj dragi kolega Andraš odmah ići, naravno ako si slobodan i imaš vremena, ali samo pod dva uslova i to kao prvo; - da hleb budeš dobijao kao i mleko, to jest u nekim ranijim jutarnjim časovima, i da ga tamo svakog jutra nađeš u vašem priručnom magacinu, a kao drugo - da odmah ne idemo kod tog vašeg generalnog direktora Ace, nego postepeno, najpre kod tvojih kolega, jer hoću da čujem njihovo mišljenje, a ceo naš razgovor ću prepustiti tebi, pa ti sa njima razgovaraj, pošto ja tu nikoga ne poznajem, pa ako se svi složite i nađete neki zajednički jezik i dogovor onda možemo ići, ako treba i zajednički kod tog vašeg Ace.
Pa onda hajdemo odmah tu do moga kolege Ivana u sledećoj samousluzi na oko trista metara odavde, da i on o ovom malo čuje jer i njega tište iste brige i problemi, a ja ću uzeti evo ovaj odavde hleb da mu ponesemo kao uzorak da ga on vidi, pa neka odluči, kao što i hoće bez ikakvog razgovora, jer mi trgovci ovakve uslove i torturu više ne možemo izdržati, pa smo se nekoliko nas dogovarali da na nekom sledećem sastanku ili kakvom kolegijumu mi poslovođe ovih samoposluga i malo većih objekata hleb otkačimo i prepustimo ga ovim manjim prodavnicama, gde mušterije nisu dostupne rovariti iza tezgi, a sami razlog svega toga sam ti već objasnio.
E moj Andrašu – ostavi ti tu taj tvoj hleb, jer ga ja dole u kolima imam još desetak vekni pa ćemo podeliti i ostalima, samo ti hajde sa mnom kada si već raspoložen i tako odlučio, a kod kolega me samo predstavi i pričaj mesto mene, a ja ću vas pažljivo slušati i po mogućnosti udovoljiti vašim potrebama.
Dobro, onda idemo druže Mirko !
Možemo i mojim kolima, pošto vi možda i ne znate gde su naše ove malo veće prodavnice !
Ne, ne kolega Andraš nego idemo mojim – pošto su tamo i uzorci pa da ih ne preturamo i ne vućemo tamo-amo, a ja ću te posle ovamo vratiti.
E onda uredu – složi se Andraš, dohvativši telefonsku slušalicu da nazove svog kolegu Ivana, da proveri dali je tamo i da nas sačeka.
Za samo nekoliko minuta Mirko sa Andrašem stiže kod Ivana, koji nas zaista ljubazno i dostojanstveno primi i dočeka, pa poče i poslovna priča, sa potpino istim zaključcima.
Idemo odavde kod sledećeg pa ćemo onda kod još jednog našeg kolege, a to će biti sasvim dovoljno jer samo nas četvorica dnevno prodajemo blizu dve hiljade vekni hleba, a ove ostale ćemo mi obavestiti, samo kada budemo videli sa našim direktorom šta dalje da činimo – saglasi se Ivan.
Ma ne Ivane, hajde da mi ne zadržavamo čoveka, jer on možda ima još nekih obaveza, pa neka ide za Bečej, a mi da uzmemo još ovih nekoliko vekni kao uzorke pa da ih mi njima ponesemo, jer mi oba znamo da oni misle isto kao i mi i hoće da otkače hleb sa svoje grbače, pa smo zato i zakazali ovaj sledeći sastanak sa Acom za četvrtak, gde će nas tamo biti više od trideset, pa da se dogovorimo o količinama i da mu odmah damo naše porudžbine i trebovanja, samo da ne zaboravimo tu uvrstiti i one količine hleba koje preko nas idu u ’’Polet’’, ’’Kluz’’, ’’Jadran’’, škole, zabavišta i druge objekte koje mi snabdevamo.
Dali se ti Mirko slažeš sa ovim mojim zaključcima – upita Andraš.
Pa potpuno se sa tobom slažem druže Andraš, samo gledajte da to trebovanje ne bude toliko veliko da vam ja tome ne mogu udovoljiti, a u međuvremenu se međusobno dogovorite i o tim kopijama ključeva. Vidimo se u četvrtak u deset časova u vašoj firmi – gore na spratu.

U taj prvi četvrtak, a po dogovoru sa Andrašem i Ivanom, otputova Mirko ponovo u ’’Potisje’’ – Novi Bečej, na zakazani sastanak trgovaca sa početkom u deset sati, a na samom ulazu u zgradu tog trgovačkog preduzeća, nekako izuzetno i veličanstveno bi sačekan i dočekan, kao kakav njihov veliki dugogodišnji prijatelj ili poslovni partner od izuzetnog interesa i značaja, očigledno predhodno najavljen i rado očekivan gost, što mu nikako nije moglo ući u glavu takvo prijateljstvo, takva ljubaznost i takav srdačan prijem od strane ovih nepoznatih domaćina.
A onda se na telefonski poziv lepe i ljubazne portirke odmah tu stvoriše Andraš i Ivan sa još tri kolege trgovca, pa uz strmo stepenište svi dospeše do lepo uređene pomalene salice za sastanke, u kojoj se veoma brzo pojavi i lepo odeven i veoma prijatan visoki crnomanjasti gospodin, prestavljajući se imenom Aca – direktor, sa kojim ga odmah upoznaše ivan i Andraš.
Evo tog gospodina Mirka iz Bečejske pekare o kojem smo vam juče pričali i koji nam je ponudio izvesnu pomoć u snabdevanju pekarskim proizvodima, a koji nam je obećao čak i nemoguće izuzetne uslove oko snabdevanja hlebom i pecivima, obećavši nam da ćemo te proizvode ujutru naći kao i mleko u našim pomoćnim skladištima, za ranu jutarnju prodaju, samo da im damo naše kopije ključeva da sve to mogu tamo ostavljati kao i mlekari, a to je direktore za nas prava stvar, jer smo mi o takvim uslovima samo mogli sanjati, jer nam ni Novosađani, kao ni Zrenjaninci to nikada nebi mogli obezbediti.
Nama je hleb potreban ujutru, a ne uveče, jer poljoprivrednici rade na njivama i hleb tamo nose za obedovanje, pa bi samim tim automatski eliminisali ove naše uglavnom goruće probleme.
Pa dobro momci, ako vi kažete da je to tako, neka bude kako vi odlučite, samo da je manje tih problema, nego i sami znate da mi sa ovima imamo neke zaključene ugovore i obaveze, pa nekako gledajte, da i njima malo udovoljimo, mada mi je sve jasno i dobro poznajem situaciju sa snabdevanjem pekarskim proizvodima, jer nam oni svašta trpaju ono što oni ne mogu prodati pa guraju nama da ih vadimo i ovde se crvenimo pred potrošačima, dok sa druge strane cvetaju privatni pekari, a mi sve manje i manje hleba prodajemo.
Ja uskoro odlazim na novu dužnost – Presednika Opštine, pa pošto smo tu u neposrednoj blizini i komšiluku, ja ću njemu uvek dati prednost, prioritet i podršku u snabdevanju naših prodajnih objekata, smatrajući ga našim čovekom zbog same blizine jer on uvek tu može veoma brzo reagovati ako nam možda nešto neplanski ili iznenada zaškripi, dok oni iz Novog Sada to ni u kom slučaju nemogu učiniti.
Meni je ta vaša situacija potpuno jasna i ja se sa vama slažem, ali ovo za početak trebujte samo jednu trećinu vaših potreba, a za kasnije ćemo lako, jer vam se ja u te stvari više neću mešati, ali i vi gledajte da budete prema ovom dobavljaču sasvim korektni i da prodate sve isporučene količine bez ikakvog vraćanja, izuzev ako je taj hleb izgoreo ili možda na neki drugi način oštečen te da se isti ne može prodati, što bi bilo i opravdano.
Isto tako nadam se i verujem da će i ovaj čovek uvek biti prema vama korektan, strogo vodeći računa o vremenu i načinu isporuke, jer vi dobro znate šta je to snabdevanje pekarskim proizvodima, jer se ne može i ne sme desiti da naprimer neka škola kojoj dnevno treba oko hiljadu komada nekog peciva, to blagovremeno ne dobije no ostanu deca bez doručka.
Kakva bi tek to bila bruka i sramota ne samo za nas, nego i za njih kao pekare

A sada dragi moji drugari ja vas moram napustiti, jer imam još nekih drugih obaveza ovde u Opštini, pa vas srdačno pozdravljam, posebno ovog našeg gosta, a vi sada imate odrešene ruke da se međusobno dogovorite i sastavite neko trebovanje, pa dajte čoveku da ima nekog uvida u naše minimalne potrebe za ovim pekarskim proizvodima, pa već od ponedeljka možete startovati sa tim količinama, a u međuvremenu umnožite ključeve od tih vaših priručnih skladišta, kako bi ih njegovi vozači blagovremeno dobili u naredni ponedeljak ili utorak i tako samim tim olakšali naše međusobno poslovanje u obostranom interesu - izjasni se direktor Aca, pa ustajući sa svoje stolice sa svima se pozdravi i napusti ovu malenu, lepo dekorisanu i uređenu salicu za sastanke.
Ubrzo potom i Mirko dobi pismena trebovanja pa se pozdravi sa trgovcima i ode sopstvenim automobilom odmah u Stari Bečej da izvesti nadležne o postignutim dogovorima, vezano za prodaju i isporuku pekarskih proizvoda na ovom tržištu, pa odmah i ne svraćajući u svoju kancelariju produži do Karčike i njegovih saradnika, koji se zaista veoma brzo okupiše u njegov kabinet sa znatiželjom da čuju izveštaj ovog ’’čarobnjaka’’, kojemu se nije moglo poverovati prilikom njegovih izlaganja i diskusija u toku prepucavanja sa Kaletom.
Odmah ga Karčika veoma učtivo i radoznalo zamoli za izveštaj, kako bi hitno mogao obavestiti i Kaleta, koji zaista brzo dolete u Presednikovu kancelariju, te čujući izveštaj veoma brzo dohvati telefonsku slušalicu i pozva njegovu saradnicu Klaru radi saopštenja i preduzimanja daljih instrukcija i aktivnosti.
Zaista se i ona veoma brzo obrete u ovu kancelariju, pa čujući od svog prvog predpostavljenog buduće obaveze i zadatke odmah je uhvati neka nesvestica i zadihano se svali na veliku crnu fotelju, pa sva uzbuđena drhtavim glasom ispusti nekoliko ne artikulisanih glasova koji se u prvi mah nisu mogli ni razumljeti.
Štaaaa direktoreeee !
Treba hlebaaaa tri hiljadeeee i sedam stotinaaaa vekniiii !
Aaaa trebaaa još i hiljaduuuu komadaaaaa pecivaaaa...
Paaaa toooo direktoreeee ja nikakooooo neeee moguuuu pripremitiiiii !
Upalit će mi se i izgoretiiii sva ovaaaa mojaaaa pekaraaa...
Dosta Klaro !
Neću više da čujem ni jedne reči – Evo i ja izgubih onog mercedesa kojeg sam obećavao na mnogim našim zvaničnim sastancima, jer ni ja nisam mogao verovati da taj tvoj mladi ekonomista, taj tvoj plavojko, za čitavih ovih nekoliko godina nije bio u stanju otići makar tu do Novog Bečeja, na svega desetak kilometara odavde, a ovaj moj gorštak obiđe celu Jugoslaviju i pređe mesečno po nekolijo hiljada kilometara da bi nam prodao brašno i obezbedio nam ovako velike lične dohotke, kakve malo ko ima ovde u Vojvodini i što je još najinteresantnije, svo to brašno prodaje avansno i unapred naplaćeno, tako da ova naša tri mlina non-stop rade, pa nismo u stanju na tanane uraditi čak ni remonte, a on je sposoban da nam proda svo brašno, čak da imamo i još tri mlina nebi mu bilo dosta ovih proizvoda – gromoglasno i ljutito Kale prekide Klaru, koja nakon toga potpuno umuknu, savi glavu i besno izleće iz Opštinske kancelarije.
U tome se nadoveza i Dragan, pa Jovica i ostali obraćajući se Mirku rečima:
Šta nam ti o svemu ovom možeš reći druže Mirko ?
Pa evo samo da kažem da Kale nije izgubio tog ’’mercedesa’’, jer ja imam mog ’’aleka’’, pa mi drugi auto i nije potreban, ali insistiram na tome, kada ste se već ubedili u tome mom predhodnom izlaganju i tvrdnji da se i hleb može prodati jer je stanovništvu svakodnevno potreban, da me u ovom podržite oko isporuke ovih proizvoda na ovo, za nas na neki način novo tržište, dok se to bar malo uhoda, pa makar i mi ovde kod nas ostali povremeno bez hleba.
Bravo Mirko i svaka ti čast, ni mi u to nismo mogli verovati – zaključiše prisutni.

IZGRADNJA NOVE PEKARE
GODINA 1986.

Redovno je Mirko obilazio sve prodajne objekte na ovom novom tržištu pekarskih proizvoda pa biranim i lepim rečima smirivao i tešio trgovce, nezadovoljne vremenom isporuke zbog skučenog prostora i nedovoljnih kapaciteta postojeće stare Bečejske pekare, ulivajući im nadu da će se jednoga dana stanje popraviti, a snabdevanje biti znatno bolje, čime je zaista nailazio na njihovo izuzetno razumevanje i poštovanje poslovnih odnosa.
No i oni su zaista ovim našim snabdevanjem bili koliko toliko zadovoljni, jer su imali daleko manje brige i problema i odnosu na ranije snabdevanje, te su i oni uvažavali naše teškoće i Mirku odavali poštovanje na njihovoj izuzetno velikoj pomoći.
I Klara je donekle uspela organizovati posao i unaprediti proizvodnju, mada je svakodnevno strepila o bilo kakvoj većoj i dodatnoj proizvodnji, a Kale je potpuno zaćutao znajući da tu i nema neke naročito veće pomoći u već postojećim uslovima proizvodnje, pa je čak skoro svakodnevno bio u kontaktu sa Mirkom i Klarom, interesujući se dokle, šta i kako dalje.
No i Mirko je često kljuckao nad glavom, ne samo njemu, nego i mnogim nadležnim Opštinskim strukturama i organima - da se što pre gradi nova pekara.
Te njegove jadikovke i žalopoljke dosadile svima pa reše da se na prvom sastanku i sednici Izvršnog Veća o tome raspravlja i donesu određeni zaključci i odluke, pa pozovu i njega da prisustvuje toj konferenciji, radi nekih eventualnih pojašnjenja i obrazloženja u vezi zahteva tržišta i eventualng mišljena o potrebnim kapacitetima te potencijalne gradnje nove Bečejske pekare.
Tom sastanku prisustvuje i Kale pa traži da se hitno preduzmu mere i gradi nova pekara kapaciteta 20.000 vekni hleba i eventualno oko 2.000 komada sitnog peciva, sobzirom da je na staroj izbio požar, koji je mogao potpuno uništiti sve kapacitete postojeće pekare, sravnivši je sa zemljom, ali na veliku sreću tu u neposrednoj blizini bila je smeštena protivpožarna služba koja je munjevitom brzinom reagovala i ugasila vatru na objektu, na sreću svih zaposlenih radnika ove pekare.
Dobro, dobro stani malo Nidžo – dodade Karčika, upadljivo gledajući Mirka.
Da čujemo šta o tome drugi misle, kao naprimer ovaj Mirko, koji nam evo muke zadade da sad moramo i pekaru pravit, ali šta ako to bude prevelik kapacitet tih 20.000 vekni, pa ponovo budeš tražio pomoć i nudio ’’mercedese’’ kako bi popunio tvoje proizvodne kapacitete.
Hajde Mirko, tebe da čujemo – dobaci Jovica.
Pa evo ljudi, kada me već prozivate, da kažem i ja koju, a na vama je da mi verujete ili savet poslušate. Moje lično mišljenje je da se i to što pre počne graditi neka malo savremenija pekara i to po mogućnosti na gas pošto ovuda uskoro prolazi gasovod pa se ista na taj energent može priključiti odmah prilikom gradnje, a što se tiče kapaciteta moje je mišljenje i lični predlog da to bude kapaciteta bar duplo nego što ovo reče Kale, to jest oko 40.000 vekni hleba i najmanje oko 20.000 sitnog peciva, koja mogu biti napravljena čak i nekoliko časova ili dan ranije, pa smeštena u prikladnoj hladnjači koja bi bila u sastavu te nove pekare, odnosno njeno prikladno i priručno skladište, a o daljoj sudbini tog peciva bila bi moja obaveza da je prodam i za njega pronađem kupce.
Svi junaci nikom ponikoše i u crnu zemlju pogledaše... Svi skočiše na noge lagane i uz grohotan smeh započeše međusobni komentar.
Ma ovoga netreba slušati ! Vidite li da je lud i nenormalan. Kome on toliko robe da proda svakoga dana. Pa to nebi moglo ni deset komercijalista, a ne samo jedan, koji eto i brašno prodaje i to za tri mlina.

I Karčiku uhvati panika pa samo gleda u jednu tačku i sleže ramenima, kao da bi hteo nešto da kaže, ali mu se nekako neda, pa samo ćuti i sluša komentare.
A kako ti to misliš i na osnovu čega donosiš takve zaključke moj druškane – ubaci se i Dragan u razgovor.
Pa ja sam se ovde i rodio – al’ još tol’ko nisam doprineo.
Znaš li ti šta je 40.000 vekni hleba, a još i 20.000 komada peciva, kako kažeš da bi se svakoga dana moglo prodati ovde na ovom malenom tržištu, gde je prisutno Bog zna koliko privatnih pekara. Pa valjda i oni nešto rade i verovatno ne sede skrštenih ruku, kao što je sedela Klara Kaletova, a u toj postojećoj pekari ima oko sedamdeset zaposlenih radnika, pa ni oni nisu imali toliko posla, a drugo;
Znaš li ti moj brajkane koloko je samo tih 40.000 vekni hleba. Pa tu bi bilo da se napune četiri šlepera i to ako bi sve stalo, a tek toliko peciva. Pa nije to samo hiljadu ili dve, nego kako ti kažeš 20.000. Pa samo to nebi se moglo prevesti sa ovim njihovim postojećim voznim parkom – neznam ni ja već koliko imaju tih vozila za prevoz hleba, ali mislim da ih i nema više od pet ili šešt. No ko zna dali su im sva još i ispravna.
Hajde nam kaži kako si mogao tako proizvoljno i to baš ovde nama na Izvršnom Veću dati takav komentar i sugestije, a valjda i znaš da je ovo veoma ozbiljna ustanova i veoma važan faktor u odlučivanju i donošenju svih važnih Opštinskih Odluka koje se tiču svih naših građana.
Pa ljudi – upade mu u reč Karčika.
Ja sam jedno vreme bio njegov direktor, pa ga nekako u dušu poznajem i nesmem ništa protivu njega tako ni pomisliti, a kamoli reći, jer mnogi od vas već znate kakva je bila situacija u toj ’’Mlinskoj industriji’’ – gde je bivalo i preko osam stotina vagona brašna na zalihama, a bilo je čak i oko 450 vagona onog lošeg i skoro neupotrebljivog brašna od proklijale pšenice u Gradištanskom mlinu, zbog čega je trebalo da se zatvori i onaj mlin, kao što znate još 1976. godine i otpusti preko sedamdeset radnika, ali eto kako se on pojavio, sve je to očistio, prodao i naplatio, pa spasio od propasti ne samo mlin nego i te radnike, na čemu su mu svi oni veoma zahvalni i na njega nedaju, što ono kažu sada ni prstom vrčiti, već se danas sa njim zaista ponose, a kao što i sami znate on je zamenio osam komercijalista, koji danas samo sede kući i preko njegove grbače primaju debele plate.
Znate i da je prošle godine, a po njegovoj inicijativi tamo napravljena i ona sušara, koja je sebe isplatila i opravdala ovu investiciju već u prvoj godini, što znači da će već ove godine doneti čist prihod za ove mlinove.
Pa i jeste Presedniče, to ti je živa istina – oglasi se i Kale.
Zaista odkada nam je on komercijalista, a doduše tu je došao pre mene, jer sam ja radio u Petrovom Selu, mi zaista nemamo nikakvih problema oko plasmana brašna, a evo čak smo se i sada uverili oko prodaje pekarskih proizvoda, jer ovo niko nije mogao verovati da će on uspeti da plasira duplo više ovih proizvoda, to jest i što smo mi ovde uopšte i mogli zamisliti, pa ako danas donesemo i tu odluku da gradimo novu pekaru, to će uglavnom biti isključivo njegovom zaslugom.
No samo ovo u vezi kapaciteta te nove pekare nije mi baš sasvim jasno i sa tim nisam baš načisto pa bih zamolio da pozovemo i našeg generalnog direktora Milana, jer nebi bilo na odmet da ipak malo o tome utanačimo, da posle nebi imali problema, kao što reče Dragan.
Evo ja ću ga odmah pozvati, nije mu daleko pa neka malo prošeta i dođe do nas, ako bude slobodan i ne bude imao nekih drugih obaveza.
Lično mislim da je potrebno čuti i njegovu reč – jer više nas više znamo.

O evo ga i naš Milan – dobaci Julija !
Izvolite gospodine generale, sedite na tu fotelju – dodade Karolj !
Evo se baš sada nešto dogovaramo i komentarišemo kako da malo pomognemo Kaletu i da mu napravimo neku novu pekaricu, jer mu je ova postojeća zaista stara, pa se i zapalila, a ima i potrebe za nešto više hleba, pa eto da se nešto napravi i da se malo pomogne i ovim našim građanima – makar hleba da imaju.
Pa to vam je drugovi moji za svaku pohvalu – povika Milan.
Da se gradi i samo neka se gradi !
Sve što mogu ja ću da pomognem !
Znam Milane da ćeš nam ti pomoći i da će cela ta investicija ići preko tvojih leđa, no smo eto želeli malo i tebe da čujemo – nastavi Karčika.
Pa da čujem o čemu se radi – radoznalo ga priupita Milan.
Pa radi se burazeru o kapacitetu te pekare, sobzirom da je Kale predložio da to bude negde oko 20.000 vekni hleba i 2.000 komada sitnog peciva, no smo evo u nekoj velikoj nedoumici i dilemi, jer se evo ovaj tu momak javi pa reče da to treba duplirati i to na 40.000 vekni hleba i oko 20.000 komada peciva – što je po nekima nenormalno jer za to ovde nema tržišta, a da se nešto napravi i da sutra zvrji prazno, da radnici nemaju posla i sede prekrštenih ruku, smatram da bi za sve to bili mi krivi, jer bi nas i građani prozvali i osudili da smo sve to neplanski uradili, pa bi nam se zbog toga možda i malo podsmevali.
A koji je to momak što vam to predloži – upade mu u reč Milan.
Pa eto taj Mirko koji radi na prodaji brašna, pa se na Kaletov predlog i oko hleba dohvatio, mada koliko znam za to Klara ima posebnog službenika zaduženog za taj posao.
E pa ljudi ako je to ovaj Mirko, mi mu zaista moramo verovati i u njega imati poverenja, jer verujte mi iako sam ja generalni direktor ovog velikog kombinata, morao sam i ja lično i to u nekoliko navrata kod njega ići da mi malo pomogne, mada sam imao potpuno ovlašćenje da to sam uradim i bez njega, ali eto smatrao sam da se ipak moram lično njemu obratiti za pomoć kako da mi obezbedi određenu količinu brašna za neke naše kupce od kojih je naš kombinat imao neke posebne interese i veoma uspešnu dugoročnu i višegodišnju poslovnu saradnju, pa me je baš ovaj Mirko u tome veoma dobro razumeo i zbilja mi dosta pomogao. Ali i poznata mi je ranija situacija što se tiče ove ’’Mlinske industrije’’ i njenim izuzetno velikim problemima oko prodaje tih proizvoda sve do njegove pojave, a od onda više nikada nisam ni čuo ni za kakve probleme oko prodaje brašna, a znam da svu robu avansno prodaje kupcima, o čemu za njega skoro svakodnevno čujem sve pohvale po čitavoj ovoj našoj Vojvodini.
Što se mene tiče ja zbilja sa mlinovima nemam nikakvih ni najmanjih problema, a evo da čujemo i njega šta on o svemu tome misli, i na sve to kako rekoste da ste od njega čuli.
Pa drugovi dragi, ja sam izneo samo svoje viđenje i o tome izrekao svoje mišljenje, što i nemora biti prihvaćeno, niti pak usvojeno, ali smatram da ta pekara treba biti upravo ovog kapaciteta, iako nisam nikuda mrdnuo dalje od Novog Bečeja, mada je tu i Čurug, Nadalj, Turija, Srbobran i eventualno Ada, jer celokupno to tržište snabdeva Novosadska i Zrenjaninska pekara, koje su znatno dalje od nas, pa nam nemogu biti nikakva prepreka, s jedne, niti bilo kakva konkurencija s druge strane. Moram samo napomenuti da je ovaj mali korak za sada samo svega tridesetak procenata stvarnih potreba ovog novog tržišta, što znači da bi ta isporuka na ovom tržištu morala biti najmanje 15.000 vekni hleba u dnevnoj isporuci i znatnija količina peciva, gde ja imam i neke moje posebne ideje oko snabdevanja većeg broja škola na ovom području i našoj neposrednoj blizini, sobzirom da imam i malo iskustva oko svega toga. No šta ako dođe povremeno do nekakvog kvara u pekari. I o tome treba unapred misliti – jer pećke nemogu neprestalno biti usijane.
Bravo, bravo Mirko – tako je i potpuno si u pravu, pa se slažemo sa tim tvojim idejama i predlozima, složiše se svi i doneše jednoglasnu odluku o izgradnji nove pekare.

AL’ SE NEKAD DOBRO JELO
GODINA 1987.

U rekordnom roku, za nepuna tri meseca u industrijskoj zoni pored sojare niče velika crvena trospratnica – pekara sa najsavremenijom tehnologijom i opremom za preradu mlinskih proizvoda u Vojvodini, kapaciteta oko četrdeset tona dnevne proizvodnje, pa se na otvaranje i puštanje u pogon ove savremene pekare pridružiše Aca i Šaca iz Novog Bečeja, kako bi dali svoj doprinos, maksimalnu podršku i pomoć oko realizacije ovih pekarskih proizvoda na njihovom tržištu, a onda se i Mirko brže - bolje dade na teren da pronađe nove kupce i obezbedi posao za još pedeset novoprimljenih radnika, pekara, vozača, tehnologa i inžinjera.
Nekako se i Klara raspoloži, te objeručke prihvati organizaciju rada i aktivnosti u novo otvorenoj fabrici hleba i peciva, radujući se svakodnevnom povećanju tražnje ovih proizvoda od strane trgovaca.
Ali i Mirko se nekako u sebi pomalo radovao zbog maksimalne popune raspoloživih kapaciteta proizvodnje i bio srećan što su mu se ostvarile njegove vizije o mogućnosti prodaje ovih proizvoda na ovom veoma skučenom tržištu, pogotovu iz razloga što je na ovom obližnjem gradskom i prigradskom regionu bilo prisutno preko dvadeset privatnih pekarskih radnji.
No i pored toga stalno je priželjkivao neku dugoročnu sigurnost i ujednačenost dnevne proizvodnje, pa će jednog jutra oko osam časova malo do tamo prošetati i priupitati glavnog tehnologa i rukovodioca ove pekare.
Dobro jutro drugarice Klaro !
Ja pozdravljam sve tvoje drugare, sve kolege i druge pekare !
Ja bih hteo nešto da vas pitam – jer ko pita nikuda ne skita.
Zdravo bio moj dragi kolega - samo reci ako ti šta treba.
Pa evo Klaro da odmah pređemo na otvoren razgovor, ali bih želeo da tu budu prisutni ti tvoji tehnolozi i inžinjeri, da i od njih ponešto čujemo, sobzirom da se radi o nekim malo ozbiljnijim stvarima, koji možda i nisu za neko podcenjivanje – naravno ako se u tome svi skupa složimo i pređemo sa reči na dela.
Dano ! - Joška !
Dođite odmah u moju kancelariju, tu je i Mirko – zapovedi Klara svojim podčinjenim kolegama.
Isporuka teče, tu problema nema !
Najbolji smo odavde do Srema – ponosno se i srdačno izjasni Dana, blago se smeškajući i pozdravljajući pridošlog gosta došljaka.
Pa dobro nam došao dragi prijatelju, naš poštovani i uvaženi referente prodaje.
Izvolite molim – čime vas možemo malo poslužiti pored kafice i nekog pićenca ?
Kojom vrstom peciva iz poznatog našeg asortimana ?
Sve je sveže, toplo i kvalitetno !
Idi Jožika donesi nam nešto - dodade Dana, sedajući na stolicu pored Klare iza velikog drvenog kancelarijskog stola.
No šta želi naš poštovani i dragi gost od naših peciva – ponovo znatiželjno priupita Dana, brižljivo prihvatajući telefonsku slušalicu sa radnog stola.
Milovane !
Pošalji nam po Jožefu jednu tacnu raznoga peciva – evo ti ga odmah šaljem.

Pa dobro onda dragi moji poštovani inžinjeri, kada ste već toliko navalili onda ću da i ja probam ove naše proizvode iz ove novo-otvorene pekare, pa da malo degustiram i ocenim vaš kvalitet rada i vašu sposobnost kao tehnologa, pa ako mi se ti proizvodi svide i dopadnu, predložiću da napravimo i neki degustacioni centar u ovom našem Bečeju, kako bi to bilo u interesu i opšte zadovoljstvo svih građana ove Opštine.
Ja imam cenovnik ovih vaših proizvoda, no nemam jelovnik, pa sam eto baš iz tog razloga došao danas ovde kod vas da malo o tome razgovaramo i izvidimo neke dodatne mogućnosti oko proširenja asortimana odnosno neke buduće sigurnije realizacije i još uspešnije prodaje na ovom našem malenom lokalnom tržištu, uključujući tu naravno i ove naše najbliže komšije iz Novog Bečeja, Ade, Srbobrana, Čuruga, Žablja i Temerina.
Sobzirom da sam poreklom neki gorštak iz onih predela gde se hleb peče svakodnevno, pa je tako i moja majka samouka, ali dobra pekarka, čak joj basta da dobro i lepo priprema i razna peciva, uz koju sam i ja dosta naučio, pa znam i ja da pomalo mesim, ali sam možda čak i na neku moju veliku sreću i zadovoljstvo završio i donekle ispekao ovaj zanat da se mogu u životu snaći, ako mi nedaj Bože zatreba.
No iako sam sve to prilično dobro ispekao i završio to ugostiteljstvo, gde sam čak bio i poslovođa jednog povećeg ugostiteljskog objekta, čuvenog ’’Cobeksa’’ na Slepač Mostu, odakle sam se sa suprugom, polako preko Prijepolja uputio trbuhom za kruhom i eto stigao i do Bečeja, ipak sam nekako navikao da tokom putovanja širom ove naše lepe Juge često pogledam u jelovnik po raznim kafanama, restoranima i hotelima, te tako vidim asortiman i ponudu, iako to zvuči malo čudno i za nekog pomalo nelogično.
Znam takođe da vi svakodnevno pravite oko desetak vrsta uglavnom slanog peciva, ali je moja želja da mi ovih dana, pa makar i zajednički načinimo neki asortiman, ili kako bih drugim rečima rekao neki jelovnik namenjen uglavnom školskim kuhinjama, gde bi u toku jednog meseca u ponudi bili sve različiti proizvodi, koji se nebi ponavljali sem jednom u toku tekućeg meseca, za ta dvadeset dva radna dana, pa bi posao tih servirki u školskim kuhinjama bio samo da deci podeli već gotov doručak, koji bi u mnogome bio daleko kvalitetniji, ali i mnogo jeftiniji od onog koje one tamo pripremaju, a s druge strane to brojno stanje i njihove svakodnevne ustaljene dnevne potrebe i nama bi znatno olakšale proizvodnju i ovoj našoj pekari, dok bi moja obaveza uglavnom bila da obezbedim malo poveći broj ovih dnevnih obroka i zaključim dugoročnije ugovore sa potencijalnim kupcima ovih proizvoda.
Pa Mirko svaka ti čast, moram priznati da si stvarno veoma promućuran i zbilja veliki trgovac, te kao rođen za ove stvari – razdragano dobaci Klara skočivši sa svoje stolice.
To ti je zbilja fenomenalna ideja i zamisao, pa od mene, ali i svih nas imaš u tome potpuno punu podršku, jer mi imamo sve uslove da sve to blagovremeno pripremimo, a eventualno i uskladištimo ako treba jedan ili dva dana u ovoj našoj ogromnoj hladnjači, kako bi mogli sve to proizvesti na vreme i u određenom roku, a ovo što nam pomenu da bi čak i unapred imali uvida i mogli blagovremeno pripremiti te proizvode i udovoljiti potrebama ovog našeg veoma probirljivog tržišta zaista zaslužuje se pohvale i veliko poštovanje – tebe kao trgovca, odnosno našeg referenta prodaje, o kojemu se ne samo u ’’Mlinskoj industriji’’ nego i ovde po Bečeju, ali i dalje pohvalno komentariše.
No samo mi još reci kakav bi to jelovnik trebao da izgleda prema tvom mišljenju ?
Pa Klaro, ako u našem proizvodnom asortimanu imamo naprimer neku kiflu, zemičku i slično, ona se može pojaviti u tom jelovniku i više puta mesečno, ali sa različitim garnirom – zavisno slanim ili slatkim, a sve servirke bi po jedan primerak tog jelovnika imale kod sebe, te blagovremeno mogle imati uvida šta dati kao prilog tom proizvodu, jogurt, mleko, čaj i slično.
Pa Mirko, u ponedeljak već startujemo sa ovim i srećno – zaključiše tehnolozi.

KAD DIREKTOR PRITEGNE KOČNICU
GODINA 1988.

Ceneći i poštujući zaključke i dogovor sa tehnolozima i direktorom novo izgrađene pekare obiđe Mirko sve škole u neposrednoj blizini Bečejske opštine, pa njegova ponuda zaista oberučke i sa zadovoljstvom svih direktora ovih ustanova, prosvetnim radnicima i drugim pomoćnim osobljem beše odmah i bez komentara prihvaćena.
Zaista kako je i obećao na tom sastanku ovezbedi potreban uvid u dnevne i mesečne potrebe svih škola, čime su bili oduševljeni ne samo radnici i tehnolozi u pekari, nego i mnogi roditelji, ali i mnogi oduševljeni znatiželjnici sa šireg ovog područja, pa i cele Vojvodine, gde su stizale te priče, pohvale i hvalisanja, pa je u narednom periodu Mirko svakodnevno dobijao telefonske pozive i najave njegovih kolega širom Pokrajine, da ih primi radi poznanstva i uspostavljanja prijateljskih veza među njegovim kolegama iz mnogih žito mlinskih preduzeća.
Čuli to i predstavnici dečje ustanove ’’Radosno detinjstvo’’ iz Novog Sada, pa svakodnevno zovu Mirka na prijem i dogovor o poslovnoj saradnji – vezano za svakodnevnu isporuku dvanajest hiljada komada peciva sa jednim ili eventualno dva vozila većeg kapaciteta koje bi bilo istovareno na jednom mestu u njihovom centralnom magacinu, odakle bi oni dalje svojim vozilima isto razvozili do Futoga, Beočina, Sremske Kamenice, Sremskih Karlovaca i dalje prema njihovim potrebama i zahtevima tržišta.
No nažalost i pored ukazanog izuzetno unosnog posla obezbeđenog za duži vremenski period, Mirko je i pored mnoštva molbi sastanaka, zahteva i nastojanja da se udovolji potrebama ovog kupca, ipak morao dići ruke, odbiti ih i odustati od njihove potražnje, jer se umešao i direktor ’’Mlinske industrije’’ pa strogo naredio da se odbije takav posao i saradnja, jer je zahtevao dodatno angažovanje nove radne snage, a možda eventualno i zaposlenje novih radnika, jer bi dnevna proizvodnja ovih artikala prelazila trideset hiljada komada, što je bilo van svakog očekivanja, iako su sasvim postojali normalni uslovi za prihvatanje takve proizvodnje i zaposlenje još najmanje deset radnika pekarske struke.
Ubrzo po Bečeju počeše kolati priče, šale, naglabanja i komentarisanja.
Pa ovaj Mirko će izgleda zaposliti i svu našu decu i penzionere, jer kako je krenuo poput onog Dragana Palme iz Jagodine ili onog Smiljanića iz Apatina, naš Bečej neće imati nezaposlenih, a ko bi mogao znati – možda se kod nas budu i Kinezi masovno zapošljavali, pa ko će nam onda trošiti penzije i uživati u mirovini.
To je Kale dobro sračunao, pa zato i ne dozvoljava prekomernu proizvodnju, jer nam mogu pojesti i svo brašno koje nam melju ovi mlinovi – pa šta ćemo onda mi ?
Mogu doći gladni vuci
Da tu rade mnogi vele,
Kako ćemo mi življeti
Kada oni radit’ žele.

Neće Kale ništa da promeni
U krvi mu Crnogorski geni,
Kad bi onaj kamen narod povadio
Ko bi onda tamo tu zemlju radio...

GASIFIKACIJA
GODINA 1989.

Obilazeći poslovne partnere i njihove prodajne objekte jednoga dana kod sela Nadalja ugleda Mirko jedan ogromni rovokopač koji kopa i prevrće zemlju preko seoskih niva i atara pa malo zastavi svoje vozilo blizu benzinske pumpe, na samom izlasku iz sela pored jednog radoznalog gledaoca, te mu se malo primače, kao neki radoznali posmatrać da priupita o tim njihovim aktivnostima.
Bože dragi jake li mašine
Koja kopa zemlju u dubine,
Kad je gledaš strahota te hvata
Mora da će tuda poteć nafta...
Ma jok vala gospodine !
Jes da su tu u blizini i naša naftna polja, ali ovaj radi nešto drugo !
Neće tuda teći nafta nego gas, to će biti našem selu spas.
A kakav to gas moj dragi prijatelju ?
Da to nije onaj zemni što je pre dvadesetak godina buknuo tu u Bečeju pa se narod imade pogušit’ – no ga srećom naši umiriše ?
Ma nije to gospodine onaj Bečejski nego verovatno onaj Ruski koji će tuda proći.
E ako je prijatelju Ruski, mi ćemo ga rado prihvatiti.
Evo baš večeras imamo neki savet naše Mesne zajednice pa ću i ja malo uzeti reč na tu temu pod tačkom razno, ako mi dozvole moji kolege i sekretar Milovan.
Upali onda Mirko svoju limuzinu pa pravac Gradište – da nebi kao jedan od članova zakasnio na sednicu saveta svoje Mesne zajednice.
Nakon pozdrava i rukovanja sa svima zauze stolicu, tu do vrata – odmah pored Pište.
Šta mi radiš moj kolega Pišta ?
Umoran sam ne pitaj me ništa – odbrusi mu Pišta mirno, ali na neki čudan način.
Pa i ja sam na terenu bio, al’ ko da sam livadu kosio – odgovori Mirko onako staloženo pa zaćuta kao zaliven.
Diskutovali kolege po svim tačkama dnevnog reda, a on ništa ne priča – no samo ćuti.
Šta je s tobom danas Mirko – trže se najednom Pišta kao iz nekog dubokog sna ?
Ja te takvog nisam vala nikada video – samo ćutiš ništa ne govoriš !
Pa šta da vam kažem kada me ništa nećete verovat’.
Mi ti Mirko vazda verujemo – dodade Cinika !
E pa ljudi da vam onda nešto kažem, mada sam evo pomalo uplašen – naravno pod tačkom razno, ako ste završili razgovore, jer nebiih želeo da vam skrećem misli sa glavnih tema – jer su moje misli pružaju do Srema.
Pa šta ti Mirko sada tražiš po tom Sremu – da nećeš možda da i njima šalješ hleba.
Ma nije meni ljudi za hleb, nego za ove naše lepe, plodne i rodne njive, što ih eno prevrću mašine – nevidi se ništa od prašine.
No kakve te sad mašine spopadoše – ubaci se u riječ Šolević !
One brate što zemlju kopaju.
Pa to mora da su bundožeri – dobaci Mitar onako malo sa strane !
To nijesu ljudi bundožeri jer oni ravnaju, a ovi kopaju.
Pa đe to i šta kopaju – radoznalo upade u reč Miladin pa tapšući Mirka po ramenu predloži mu da se malo smiri i odmori, jer nekako izgleda umoran.

Ma dragi drugari, nije meni to što sam umoran, no izgleda hoće da nam uzmu vodu.
Ama kakvu vodu ako Boga znaš !
Gradištanci bar vode imaju – začuđeno doviknu Pišta.
Kod Nadalja jedan rovo - kopač, krenuo je prema tom kanalu što provodi vodu prema Tisi, a ti Pišta video ga nisi.
Oooo, pa što nam to Mirko odmah ne kažeš – doviknu Pišta smejući se grohotom.
Pa to oni gas provode – nisu željni ove naše vode !
Kakav oni to provode gas, a da niko i ne pita nas – priupita Mirko Pištu, nekim mirnijim tonom, praveći se kao bajagi da o tome ništa ne zna i da o tome pojma nema.
Ma onaj Mirko što ti kod mene na drvari kupuješ u bocama pa nosiš kući da se na njega greješ ili kuvaš kafu, ručak, večeru i Bog zna šta još - samo se taj gas umnogome razlikuje od onog mojeg jer se provodi cevima i instalira svuda po kući tamo gde je najprikladnije i na dohvat ruke, a ima ga u izobilju, pa nema potrebe da stalno buljiš u ventil i misliš kada će nestati i hoćeš li moći vode ugrejati, a zimi sobe tople - tople pa milina, možeš i u košulji.
O ljudi, čujete li vi ovo što mi reče Pišta – uzvrati Mirko, praveći se nevešt i kao da prvi put čuje o tome.
Ako je to tako ajmo ljudi pod hitno da i mi to što pre uvodimo, jer ako budemo čekali da nam doteraju drva iz Crne Gore ili Bosne – nećemo se nikad ogrejati.
Ja imam neko centralno grejanje pa sam za ovih desetak godina isekao svu moju šumu, tamo u onim vrletima, pa debelo platio da mi se to ovde dotera, a onda navalio da ložim, pa ode tako preko tristotine kubika drveta – sada više nemam ni palice, a ko se dima ne nadimi, taj se vatre ne ugreja.
E Mirkašu, moj Mirkašu !
I vredi ta tvoja - ko se dima ne nadimi, taj se vatre ne ugreja – malo pobode Milovan.
Pa Bogami druže Mirko ! Ti nam ovde lijepu napriča, ali se nemože i neće moći ove noći. Kad se nema - samo može da se drema.
Ma ljudi ima se, može se, lako je - samo nema ko da misli.
Pa daj više Mirko prekini tu priču – završi više ! Vidiš da još nismo ni telefone završili, a ti hoćeš još ! Mora malo da si šeno – ponovo se oglasi Šole.
Pa evo ljudi – vidim da sam vam zbilja dosadio pa evo da prekinem, ali samo još jednom da podvučem.
Vi o tome malo razmislite pa ćemo možda nekada o tome malo trezvenije razmišljat’.
A kako ti to Mirko misliš malo trezvenije – upade Milovan.
Pa tako – da se taj gas dovede makar do ove naše benzinske pumpe, ako ne odmah u selo, a kad se radi i Bog pomaže.
Eto ja sam hteo samo toliko i sa ovim završavam – odoh kući pa mi vi zdravi i veselii bili.
Čekaj malo čekaj, samo jedan minut – povikaše svi u jedan glas.
Kako ti to misliš da se radi bez novaca ?
Pa lako, lako – drugari.
Hitan zbor građana, pa uz fino obrazloženje biranim rečima i osmehom na licu malo ubeđivanja – čujte ljudi, čujte i počujte !
Sad ili nikad – ovaj gas biće za nas spas, zato treba odlučiti brzo, da se nekad neko nebi smrzo.
Umesto onih dva procenta samodoprinosa, vašom današnjom odlukom idemo na četiri, pa počinjemo odmah gasifikaciju našeg sela – jednu od naših najboljih investicija.
Taman Mirko u kuću ušao - kad počeše zvonit telefoni.
Bogami si Mirko ti bio u pravu, zbog tebe se oštro prepirasmo – sad ili nikad !
Pa evo te samo izveštavamo da se ipak složismo da se to tako brzo sprovede u delo.
Eto tako dovedosmo gas i to nam je sada pravi spas... A dali danas svi to imaju ?..

NA DRŽAVNOM PRVENSTVU SFRJ U KUGLANJU, GDE SU UČESTVOVALE 73
KUGLAŠKE EKIPE IZ CELE JUGOSLAVIJE – TE 1989. GODINE EKIPA ŽENSKOG KUGLAŠKOG KLUBA ’’DEKO’’ IZ BAČKOG GRADIŠTA OSVOJILA JE PRVO MESTO, ZLATNU MEDALJU I PEHAR KAO NAJBOLJA I NAJUSPEŠNIJA KUGLAŠKA EKIPA.
NAŽALOST BILO JE TO POSLEDNJE DRŽAVNO PRVENSTVO SFRJ.
U TO VREME MIRKO RAKOVIĆ VRŠIO JE FUNKCIJU PREDSEDNIKA OVOG
KUGLAŠKOG KLUBA, ALI JE ISTOVREMENO BIO I PREDSEDNIK OPŠTINSKOG
KUGLAŠKOG SAVEZA, KAO I ČLAN PREDSEDNIŠTVA KUGLAŠKOG SAVEZA
VOJVODINE ( NA SLICI PREDSEDNIK KUGLAŠKOG SAVEZA JUGOSLAVIJE
DODELJUJE PRIZNANJE KUGLAŠKOM KLUBU ’’DEKO’’ – BAČKO GRADIŠTE,
ZA OSVOJENO I. MESTO U KUGLAŠKOM SPORTU 1989. GODINE.)

DEGUSTACIONI CENTAR
GODINA 1990.

Beše tada u toj glavnoj Bečejskoj ulici, odmah preko puta autobuske stanice neka stara oronula prazna zgrada, pa sobzirom da beše na samoj raskrsnici gde se ukrštaju dve najveće i najprometnije ulice zapelo je to Mirku za oko, pa jednog dana na sastanku predloži da se tamo izgradi jedan takozvani degustacioni centar u vidu jednog maloprodajnog objekta, gde bi se prodavali isključivo proizvodi ove novo izgrađene Bečejske pekare, pa prisutni razmatrajući potrebu i opravdanost ove ideje jednoglasno odlučiše da se ta postojeća trošna zgrada hitno renovira i osposobi za tu svrhu, a u cilju eliminisanja većih gužvi i udovoljenju mnogih želja građana za kompletnim asortimanom ovih proizvoda koji bi se mogli kupiti na jednom mestu, te bi takva investicija ovde u strogom centru grada zaista imala i svog opravdanja za njeno postojanje s jedne, ali i rasterećenje dosta velike jutarnje gužve posebno od djece koja tu gravitiraju iz četiri škole koje su locirane upravo tu u neposrednoj blizini – s druge strane.
Svi opštinski organi ovu ideju su sa zadovoljstvom prihvatili, izuzev direktora koji je bio kategoričan i protiv takve ideje i izgradnje ovog objekta, no sobzirom da prevlada mišljenje o potrebi takvog objekta, odmah se poče sa radovima i objekat brzo bi otvoren.
Bilo je to ono obećanje od pre nekoliko meseci koje Mirko predloži Klari i Danici prilikom njegove prve posete ovom novoizgrađenom objektu – najsavremenijoj pekari u Vojvodini, onoga dana kada se dogovoriše da zajednički naprave taj školski jelovnik.
Tome su se zbilja radovale Danica i Klara, ali i Jožef – tehnolozi ove nove pekare, pa im se na neki način ispunila i njihova priželjkivana želja i čežnja da se ujedno ovim činom i reklamiraju njihovi kvaliteti i radne sposobnosti samih njih, kao inžinjera ove pekare.
Imajući u vidu činjenicu da je nekada bio vrstan i priznat ugostitelj imao je Mirko i drugih ideja, prvenstveno za otvaranjem jedne veće narodne kuhinje u sklopu tog objekta, gde bi se svakodnevno kuvalo najmanje dve hiljade obroka, koji bi po nekim pristupačnim, ali ekonomskim cenama bili dostupni ogromnom broju potrošača, no nažalost zbog skučenosti prostora u ovom objektu nije se tome moglo udovoljiti.
Premesti Klara iz pekare desetak radnika pa poče rad i ovog degustacionog centra, koji ubrzo poče beležiti izvanredne pozitivne rezultate poslovanja, samo se direktor nikako nije mogao osloboditi pakosti. zlobe i zavisti, pa je često znao i podmetati klipove.
Pa zar ova moja blagajnica mora i ovde te silne gomile novaca brojati ?
Zar moj Lala mora vreće novca preturati ?
Bože mili dokle ćemo vako dogurati ?
Ovaj mora da je avetnuo
Dok je tolki pos’o nametnuo,
Biće bolje da ga najurimo
Pa da malo mirnije živimo.
Sedam – osam njegovih drugara
Svakog dana kući se odmara,
Ima evo desetak godina
Kao da su Nikci od Rovina.
Niko od njih ni živ se ne čuje
Možda rade kako dolikuje,
Ja ću robne stvoriti rezerve
Da ne kidam više moje nerve.

RASTURANJE

Pošto je u to vreme ‘’Mlinska industrija’’ bila jedna od najjačih firmi u ovoj opštini i jedan od najjačih i najperspektivnijih OOUR-a u sastavu PIK-a ‘’Bečej’’, a taj Mirko nije dozvoljavao stvaranje nikakvih gubitaka u tom OOUR, već je danonoćno radio na širenju i održavanju postojećeg tržišta za sve mlinsko – pekarske proizvode, a posebno nije dozvoljavao urušavanje poslovanja i stabilnosti celokupne te OOUR-a, te kako nije imao nikakve mogućnosti da taj OOUR rasturi, a finansijski i materijalno oslabi kako bi ga doveo do nelikvidnosti, da bi ga nešto kasnije udomio i prodao predajući ga u privatne ruke, direktoru nije ostalo ništa drugo nego da najuri tog Mirka i mesto njega dovede desetak rasturača, jer tako jaku firmu, a pogotovo ‘’Mlinsku industriju’’ koja je u svom sastavu imala tri velika mlina, veliku novu savremenu pekaru, taj novi degustacioni centar, te ogromni silos i šušaru, nije bilo baš tako jednostavno i lako oterati u stečaj, sobzirom da je hleb jedini artikal koji je celokupnom stanovništvu svakodnevno potreban i neophodan, pa zato 20.06.1990. izdade ovo O b a v e š t e nj e, koje se moralo strogo ispoštovati radi opravdanja i dovođenja na posao desetak novih komercijalista – da zamene ovog jednog neumornog ‘’avetinju.’’

MOJ ZAVIČAJ



Na samoj polovini puta Bijelo Polje – Mojkovac, idući sa sjevera ka jugu Crne Gore, nalazi se mesto Slijepač Most, od kojeg ispod ogromnog gvozdenog železničkog mosta, vosokog stotinak, a dugačkog nekoliko stotina metara, koji spaja dva susedna brda na pruzi Beograd – Bar, pa pored rijeke Ljuboviđe, vodi nekada makadamski, a sada asvaltni, uski krivudavi put, preko Tomaševa (nekadašnjih Šahovića), Pavina Polja, Kovrena i Vrulje do Pljevalja.
Na šestom kilometru ovog puta je moje rodno mesto – moj zavičaj. To je živopisna malena kotlina u obliku broda, skliještena između sela Jabučna i visokih šumovitih brda: Maina Gora sa desne i Retkovine sa leve strane reke Ljuboviđe. Po samom svom izgledu, ova kao oaza uvek zelena ravničica, nazvana je Jabučki Brod. Uzduž je preseca bistra i hladna reka Ljuboviđa, a dva žuboreća i brza Jabučka potočića spuštaju se sa njene leve strane, ulivajući se u reku, na samim krajevima ove prelepe dolinice. Između ova dva potočića, uzbrdo vijuga novo izgrađeni seoski makadamski put, sa betonskim mostom preko reke, kojeg takođe izgradiše meštani ovog malenog sela, svojim ličnim radom, čvrstom upornošću, pregalaštvom, slogom i samopožrtvovanjem.
Kada se tim putem krene uz Jabučno u dužini od oko dva kilometra, stiže se do škole u Gornjem Jabučnu, ispod mesta Bandere, odakle se ukazuju i vide izuzetno živopisni predeli koji se teško mogu rečima opisati. Treba to lično videti i doživeti.
Predeo liči na ogromnu divno rascvetalu ružu, bolje rečeno na veliki beli cvet petrovac, sa lepo i pravilno raspoređenim cvetnim laticama, od kojeg smo mi dečaci i devojčice u ljetnjim mesecima, za Petrovdan, čuvajući stada ovaca, pleli venčiće i kitili glave naših baka, majki i sestara.
Bili su to oni nezaboravni dečački dani, koji se nikada više ne mogu ponoviti, niti vratiti.
Iz samog podnožja, u obliku lepo sadenutog velikog plasta sena, uzdiže se visoko prema nebu Maina Gora, taj veliki zeleni tučak obrastao ogromnim listopadnim drvećem. Do polovine te velike gomile raste uglavnom bukva, jasen, javor i brest, a od polovine prema vrhu tog tučka, raste veliko dubovo i hrastovo drveće, dok sami njen vrh prekriva mešavina svih vrsta ovog drveća, uključujući tu i poneku jelu i smrču.
Okolo te ogromne gomile ili tučka su velike cvetne latice poređane u jedan pravilan krug, od kojih svaka predstavlja po jedno zasebno selo, između kojeg teče i žubori po jedan bistri potočić, dok oko samog tog tučka, kao pčelice na cvetu, teku čiste i kao suza bistre rečice prepune ribom.
Sa severa teče Potrčka, a sa juga Zekića rijeka, čiji su izvori na samo nekoliko stotina metara jedan od drugog i teku u suprotnim polukružnim smerovima oko brda Maine Gore, tako ga opkoljavajući, te ulivajući se na istoku u Ljuboviđu, čine je još većom i snažnijom. Reke su pune potočne pastrmke, lipljana i mladice, a nađe se i poneka mrena i klen, dok skobalj iz Lima, zbog njihove hladnoće, nerado zalazi u njihove tokove. Poslednjih godina, lično sam iz Vojvodine doneo i pustio u reku Ljuboviđu, nekoliko stotina kilograma riblje mlađi: mekiša, babune i drugih vrsta , što je bio moj skromni doprinos razvoju ribarstva i ribolovnog sporta na ovom području.

Sa istočne strane Maine Gore i leve strane reke Ljuboviđe su Retkovine obrasle velikim stablima hrastovog drveća, sa Suvim potokom koji vodu dobiva jedino za vreme obilnih padavina, a onda se ređaju sela: Pape, Papratine, Gornje Jabučno sa vrhovima Banderom i Krscem – između kojih je zaseok Okladi. Sa istoka su: Donje Jabučno, Toševine i Majstorovina. Sa severa, a desne strane Ljuboviđe su sela: Pali, Žari i Tustvo. Na zapadnoj strani su sela: Potrk, Žaljevo, Duga Njiva i Poznanovići .
U Retkovinama i Jabučkom Brodu, između Vučjeg potoka, Golog Brijega, Zelenog (Dujovog) vira i Ćuzovog vira, žive porodice R A K O V I Ć i Vuković.
U Papama žive: Marjanovići, Radovići, Bulatovići, Bugari, Boškovići, Jakšići, Đurišići i drugi.
U Gornjem Jabučnu i zaseoku Paprati žive: Dulovići, koji čine najveće bratstvo u selu Jabučnu, a zatim Čuljkovići, Buronje, Radovići, Peruničići, Juškovići, Vukovići, Markovići, Lasice, Bulatovići, Rosavljevići, Janketići i Vojinovići.
U Donjem Jabučnu, gde spada i Jabučki Brod su: Rakovići, Radovići, Vukovići, Jovanovići, Đurišići, Mrdaci, Rutovići, Raonići, Šćepanovići i Rakočevići.
U Okladima su: Šećkovići, Madžgalji i drugi.
U Toševinama i Majstorovini žive: Šćepanovići, Bakovići, Boškovići, Đokići i drugi.
U Palima su: Ćetkovići, Raonići i drugi.
U Žarima i Potrku najveći broj stanovništva su iz bratstava: Boškovići i Bulatovići, a ima i Radovića, Damjanovića, Vujisića i drugih.
U Žaljevu su: Rutovići, Krsmanovići i drugi.
U Tustvu žive: R A K O V I Ć I, Kovijanići, Strunjaši, Dacići, Jovanovići, Pekovići i Zejaci (koji čine najveći deo stanovnika ovog sela).
U Poznanovićima žive: Mirovići, Raščani, Popovići, Stožinići i Mrdaci.
U Dugoj Njivi su: Krsmanovići, a ima i Kaljevića, Anđelića, Mrdovića i Sošića.
Svi ljudi ovih sela su stanovnici mlađeg doba, naseljeni u ovim krajevima u prvoj polovini XX. vijeka, na ovom lepom živopisnom cvetiću, uokvirenom planinama: Bjelasicom, Burenom, Obodom, Komovima, Durmitorom, Sinjajevinom, Galicom, Lisom i Gradinom. Treba samo doći i videti ovaj božanstveni dar prirode.
Čist vazduh, dobra pitka izvorska voda, zdrava hrana, a nadasve prijatan, ljubazan, gostoprimljiv, srdačan, ponosan i velikodušan narod ovog kraja, pruža turisti i putniku namerniku utjehu, zadovoljstvo, spokojstvo i mir, te svima leči dušu i telo, a ko jednom dođe u ove krajeve teško da sve to može olako zaboraviti, a da ponovo ne navrati u ove krajeve da se potpuno odmori i okrepi svoju dušu i srce. Treba se samo upoznati i sprijateljiti sa ovim uvek ponosnim i izuzetnim gorštacima, koji su neraskidivi deo ovih izuzetno lepih prirodnih prostora.
Ja nisam putopisac ni etnolog, ali nisam mogao odoleti, a da o ovom i ovako lepom kraju i sredini, bez obzira što sam se tu rodio i odrastao i što je to moj zavičaj u kojem ću večno i posle života ostati, ne napišem i zabeležim makar ono najosnovnije, jer na kugli zemaljskoj malo gde ima mesta koje je priroda tako lepo i umetnički oslikala, kao ovo gde vam se sa svake latice ovog cveta iz bilo kojeg ovog sela pruža veličanstven vidik i pogled na sva okolna sela kao da su tu ispred vas na samom vašem dlanu. Zato ću kao uspomenu na moj rodni kraj napisati samo jednu veoma malu i kratku pesmicu:
Jabučino moj rođeni kraju,
U tebi je živet ko u raju.
Ti si selo ljepše od Pariza,
Lepo iz daleka, još lepše iz bliza.
Zavičaju živopisni cvete,
U tebi sam rastao ko dete.
Te ljepote u državi nema,
Od Jadrana do ravnoga Srema.

MIRKO D. RAKOVIĆ


OVU KNJIGU POSVEĆUJEM SVIM MOJIM POTOMCIMA I GENERACIJAMA KOJE DOLAZE – SA ŽELJOM DA IH PODSTAKNEM DA SE ZBLIŽE I NE ZABORAVE, DA BUDU ČASNI, PONOSNI I DOSTOJANSTVENI LJUDI, DA ZNAJU JEDNI ZA DRUGE I PODUČE MLAĐA POKOLENJA DA PAMTE SVOJE PRETKE I ZNAJU SVOJ RODOSLOV JER – KO NEĆE BRATA ZA BRATA ON ĆE TUĐINA ZA GOSPODARA.

KO SE STIDI SVOJIJEH PREDAKA
NJEGA ĆE SE STIDET I POTOMCI

UKRATKO O AUTORU

MIRKO RAKOVIĆ, rođen je 28.08.1950. godine, kao četvrto dete DUŠANA (Ivanova) RAKOVIĆA – od petoro djece koje je Dušan imao sa dve supruge: Stojom – sa kojom je imao kćer Blagu i Vidnom – koja je bila rodom od Bukilića, iz sela Požnja, iz srednje Morače, kod Kolašina, sa kojom je imao četvoro djece: Božidara (Boža) – koji je umro još kao malo dete, Blaža, Mirka i Milovana.
Rođen je na malenoj ziratnoj krčevini, u kući pored reke Ljuboviđe u selu Jabučnu, na putu koji vodi od Bijelog Polja preko Slijepač Mosta, Tomaševa, Pavina Polja, Kovrena i Vrulje – do Pljevalja.
U ono vreme, posle II. svetskog rata, bila je to, kao i mnoge druge, dosta siromašna, ali časna i poštena porodica, koja je služila za primer, kao jedna od najuglednijih i najpoštenijih porodica u ovom kraju.
Četiri razreda osnovne škole završio je u selu Jabučnu – kod učitelja Aleksandra (Leksa) Femića i bio jedan od najboljih njegovih učenika u tom četvorogodišnjem školovanju, a kojeg je učitelj uvek hvalio i isticao kao svog najboljeg i najprimernijeg učenika.
Ostatak školovanja, do završetka osmog razreda, nastavio je u Tomaševu, gde je u više navrata bio pohvaljivan kao dobar i primeran učenik Tomaševske osmogodišnje škole.
Nakon završetka osmog razreda upisuje se u srednju trgovinsko – ugostiteljsku školu u Podgorici (ondašnjem Titogradu), gde sa najboljom ocenom stiče zvanje kvalifikovanog kuvara, poslastičara i konobara i dobija odlikovanje i priznanje od strane Titogradskih vlasti – posebno Predsednika opštine Titograd i njegovih saradnika, što mu stvara veliku ''odskočnu dasku'' za zaposlenje.
Još kao učenik na praksi, po raznim hotelima u Titogradu, a posebno po celom Crnogorskom primorju, od Ulcinja do Herceg Novog, biva zapažen kao izuzetno dobar stručnjak i vredan radnik, gde dobiva niz ponuda za posao i stalni radni odnos.
Kao takav, a kao momčić od svojih devetnajest godina dobiva ponudu od hotela ''Piva'' u Plužinama za stalno radno mesto šefa kuhinje – sa obezbeđenim stanom i znatno velikim ličnim dohotkom za to vreme, opredeljuje se za to radno mesto i odlazi u Plužine, gde se angažuje oko pokretanja rada nekoliko kuhinja u kafanama i restoranima u Plužinama, na Šćepan Polju, Brezni i Mratinju – gde otvara menzu i radnički restoran, jer u to vreme počinje izgradnja hidro-elektrane ''Mratinje''.
Nakon dve godine boravka i rada u Plužinama, dolazi neodložno vreme za odsluženje vojnog roka i odlazi na Somborski aerodrom, gde nakon mesec dana obuke, prelazi u dom JNA u Somboru za zamenika civilnog majstora – šefa kuhinje i ostaje još sedamnajest meseci – do kraja vojnog roka.
Kao dobar i disciplinovan vojnik, izuzetno pozitivnih vrlina, kako u obuci tako i u veoma uspešnoj organizaciji poslovanja u intendantskim poslovima, biva veoma zapažen i dobiva sve pohvale i priznanja, kao i orden od presednika Tita za vojničke vrline, te 1969 godine u Somborskom garnizonu – pod komandom pukovnika Veljka Maškovića.
Po završetku vojne obaveze, vraća se u rodno mesto, sa namerom da nakon nekoliko dana odmora, produži dalje u Pivu, ali njegove planove zaustavlja Milisav Moračanin - direktor trgovinskog preduzeća '' BJELASICA'' iz Bijelog Polja, sa svojim saradnicima i nedozvoljava mu odlazak, već ga odmah prima na posao i angažuje za rukovodioca restorana ''COBEX'' na Slijepač Mostu – koji je radi takvog potrebnog kadra, njegovo otvaranje odložio za čitavih meses dana.
Za vreme četvorogodišnjeg rada u ''COBEX-u'' – Mirko Raković, vanredno stiče
četvrtu diplomu – zvanje kvalifikovanog trgovca, nakon čega ga vrbuju predstavnici jedne Beogradske trgovinske organizacije ''BEOGRAD - PROMET'' i ubede da napusti ugostiteljstvo i pređe kod njih u trgovinu, što isti prihvata radi zaposlenja supruge i prelazi za poslovođu prodavnice u Bijelom Polju.

Nakon saznanja da je prešao u GG firmu – koja je u tom periodu bilo prvo privatno trgovinsko preduzeće na ovim prostorima, ubrzo napušta tu firmu i stekavši zvanje VK trgovca prelazi na rad u PIK ''BEČEJ'' – OOUR ''MLINSKA INDUSTRIJA'' te sa suprugom Stevkom, seli se u Prijepolje, gde radi na otvaranju većeg broja maloprodajnih objekata na regionu južne Srbije i Crne Gore, radeći istovremeno na veleprodaji mlinskih proizvoda - kao predstavnik ovog preduzeća.
Vanredno studirajući, na višoj trgovinskoj školi ''Jezdimir Lović'' u Beogradu, stiče šestu diplomu i zvanje ekonomiste – ORGANIZATORA PRODAJE – nakon čega se, sa porodicom, iz Prijepolja seli u Bečej, gde preuzima sve radne obaveze od osam zaposlenih komercijalista koji su radili na komercijalnim poslovima za celu bivšu Jugoslaviju i vodi celokupnu prodaju mlinskih i pekarskih proizvoda za tri mlina kapaciteta 500 tona mlinskih proizvoda dnevno. Istovremeno radi i na izgradnji najsavremenije pekare u Vojvodini, kapaciteta 50 tona dnevne proizvodnje i prodaju ovih proizvoda uvećava za 10 puta.
Odmah po dolasku u Bečej, brzo se uključuje u sve sfere privrednog, sportskog, kulturnog, zabavnog i društveno – političkog života. Kao sekretar i predsjednik kuglaškog kluba ''VOJVODINA'' u Bačkom Gradištu, bio je u više navrata, zatim predsjednik Opštinskog kuglaškog Saveza – Bečej, gde je 1989. godine organizovao Državno prvenstvo u kuglanju, na kojem je učestvovalo 73 kuglaška kluba iz cele bivše Jugoslavije. Bio je i član kuglaškog Saveza Vojvodine – u četvorogodišnjem mandatu, a osnovao je i ženski kuglaški klub ''DEKO'' u Bačkom Gradištu.
Od 1970 godine, pa sve do njenog raspada bio je član Komunističke Partije Jugoslavije, a osnivanjem Socijalističke Partije odmah se uključuje u istu za koju se trajno opredeljuje.
U dva mandata bio je odbornik u Skupštini Opštine Bečej i član Saveta Mesne Zajednice – Bačko Gradište, gde je uveliko doprineo uređivanju sela, telefonizaciji, gasifikaciji, asvaltiranju ulica, izgradnji doma zdravlja, kuglane, škole, pošte, dve kapele na seoskim grobljima, čišćenju i uređenju bunara i slično.
Penzionisan je krajem 1989. godine, od kada je i redovan član Saveza penzionera Vojvodine
Na izbornoj konferenciji Opštinskog SUBNOR-a Bečej dana 08. maja 2009. godine jednoglasno je izabran za predsednika Mesnog Odbora SUBNOR-a Bačko Gradište, kao i člana Presedništva SUBNOR-a Bečej.
Bio je izuzetno aktivan član Partije udruženih penzionera Srbije (PUPS), te je zbog njegovog angažovanja u toj Partiji stekao veliki ugled i poverenje većeg broja građana – penzionera, pa je na izbornoj konferenciji PUPSA održanoj 12.12.2009. godine jednoglasno izabran i za predsednika Mesnog Odbora PUPS- u Bačkom Gradištu.
Član je i zavičajnog udruženja ''Ostrog'', te aktivista Srpsko – Ruskog prijateljstva, veliki drug i prijatelj sa Ruskim ambasadorom Aleksandrom Kornjukovim i atašeom Aleksandrom Ivanovič u Beogradu, ali i većim brojem Ruskih prijatelja.
Dana 25. 01.2011. godine na inicijativnom sastanku Titovog unuka Joške Broza, na kojemu je učestvovao veći broj građana Bečeja, Bačkog Petrovog sela, Bačkog Gradišta, Mileševa, Radičevića i Poljanice jednoglasno je predložen za člana predsedništva nove komunističke partije, a 20.02.2011. i za podpresednika iste.
Inicijator je i pokretač velikog broja druženja mnogih klubova i udruženja, kao i velikog broja susreta penzionera širom Vojvodine i Srbije, što je doprinelo očuvanju bratstva i jedinstva među svim narodima i narodnostima, pa je zbog toga na veoma čestim druženjima uvek rado prihvaćen, viđen, poštovan i veoma cenjen gost.
Čovek velikog srca, veliki rodoljub, patriota i humanista, borac za pravdu, jednakost i ravnopravnost među svim narodima, nastavljajući i čuvajući tradiciju svojih slavnih predaka, prema svojim mogućnostima uvek je spreman priteći u pomoć narodu, a što ga čini srećnim, zadovoljnim i ponosnim na svoja dela.

Kao aktivan član predsjedništva i predsjednik MO SUBNOR-a i MO PUPSa u Bačkom Gradištu, na redovnim godišnjim Skupštinama SUBNOR-a i PUPS-a održanim u Bačkom Gradištu dana 22.03.2011 i Bečeju dana 15.04.2011.godine, pored niza poklona i priznanja za svoj uspešan rad i doprinos, kako na očuvanju tradicija NOB, tako i na očuvanju zajedništva i sloge među narodima, dobio je priznanja i zahvalnice, kako od Opštinske, tako Republičke i Pokrajinske Organizacije SUBNOR-a Srbije i Vojvodine.
Za uspešan vid saradnje sa velikim brojem članova Saveza penzionera, kao i mnogim aktivima i klubovima žena i penzionera Vojvodine, gde je uvek drag i rado viđen gost, a kao veliki drug i prijatelj, takođe je dobio niz priznanja i zahvalnica.
Veliki je ljubitelj fotografije, čime je uveliko doprineo zbližavanju i očuvanju trajnih veza, poznanstvu, prijateljstvu, ljubavi i slozi ogromnog broja ljudi.
Poznat je kao najbrži fotograf na ovim prostorima, jer kvalitetne fotografije odmah uradi za nepuno jedan minut, a interesantno je da iste radi i u pokretu dok upravlja svojim putničkim vozilom.
Njegove izuzetno kvalitetne fotografije svakodnevno se umnožavaju na velikom broju CD i DVD kaseta širom Vojvodine, a za kvalitet i brzinu izrade fotografija u više navrata dobijao je više pohvala i priznanja, iako nije kvalifikovani fotograf – već samo veliki ljubitelj fotografije koju radi iz hobija.
Kao veliki rodoljub i patriota, uvek spreman da pomogne i pritekne u pomoć ekonomski ugroženom stanovništvu svog sela u vidu besplatnog prevoza do grada Bečeja, zajedno sa svojim sinovima – profesionalnim taksistima, pojedine korumpirane i fašistički nastrojene opštinske strukture iz zavisti, pakosti i ljubomore, tako grubo kršeći sve moralne zakonske norme, akte i konvencije o ljudskim pravima, okomile su se na njega i njegovu porodicu, otimajući i pljačkajući njegovu imovinu, zbog svog legalnog, ustavom zagarantovanog i uredno prijavljenog i registrovanog rada, a često i zbog pružanja humanitarne pomoći ugroženom stanovništvu, što ga je revoltiralo i nateralo da pored knjige BRATSTVA RAKOVIĆI – od postanka do III. milenijuma (Rodoslovi), napiše i drugu knjigu - SVEMIRSKI TAKSISTA i UTRTA PRAVDA, te argumentovano prikaže mnoga zlodela koja mu se protiv zakonito, neosnovano i bezrazložno nameću i pripisuju.
Pored ZBIRKE PARTIZANSKIH PESAMA piše i kratki auto-biografski roman NA ŽIVOTNOM PUTU - kao četvrtu knjigu koja obuhvata samo najsitnije segmente i detalje iz veoma burnog, mukotrpnog i brzog autorovog življenja, isprepletenog raznoraznim događajima iz onih teških, burnih, kriznih, ali i srećnih vremena nastalih u drugoj polovini dvadesetog i prvoj polovini dvadeset prvog vijeka, to jest tokom čitavog tog perioda u kojemu je on živeo.
No i pored tog mukotrpnog življenja, raznih drugih zbivanja i događaja, svojim časnim i poštenim dano-noćnim radom, uvek je nekako odolevao svim tim teškim iskušenjima i uspevao da na put dostojanstveno izvede i čitavu svoju porodicu, čuvajući svijetle tekovine njegovih predaka – da čovek ostane čovek i bude ne okaljana obraza do zadnjeg trenutka svoga života.
Imajući u vidu sva ta zbivanja, ali i mnoge smicalice koje je doživljavao tokom celog svog života, ovo je zaista veoma kratak roman u vidu prisećanja koja samo asociraju na male i kratkoročne trenutke i događaje, o kojima bi se moglo napisati na stotine ovakvih romana, ali je autor sve to morao nekako drastično skratiti zbog svog kratkog vremena i dotaklog dna života, ali i započinjanja ovih pisanija u zrelim godinama
Zbog teške društveno-ekonomske situacije, nedostatka sopstvenih sredstava i loše materijalne i finansijske situacije, najverovatnije da ni ova knjiga neće ugledati svetlost dana pa zbog toga:
Moram skratit i teksta i slika
Jer bi knjiga bila prevelika,
Iako je ovaj život mali
Mesecima ljudi bi čitali.....

MIRKO D. RAKOVIĆ


--------------------------------------------------------------------------------

ŽIVOTNI PUT
JEDNOG
GORŠTAKA

-------------------------------------------------------------------------------

KORICE
Štamparija ‘’Proleter’’ – Bečej


REKTOR
Mirko D. Raković


PROREKTOR
Mirko D. Raković


IZDAVAČ
Mirko D. Raković


KOMPJUTERSKA OBRADA I DIZAJN
Mirko D. Raković


ŠTAMPA
Mirko D. Raković


FOTOGRAFIJE
Mirko D. Raković


TIRAŽ
( Prvo izdanje )
100 primeraka

NAPOMENA ČITAOCIMA

DRAGI ČITAOCI !

OVA KNJIGA NIJE ROMAN.
PISANA JE SVIM SRCEM I DUŠOM JEDNOG GORŠTAKA, VELIKOG RODOLJUBA I PATRIOTE, UVEK SPREMNOG DA POMOGNE U NEVOLJI – KOLIKO JE TO BILO U NJEGOVOJ MOĆI.
DA BI SE RAZUMELA NJENA SMISAO POTREBNO JE PAŽLJIVO I DETALJNO LAGANO I STILSKI ČITATI, A NE SAMO S BRDA S DOLA – ŠTO BI REKLI NAŠI PRECI -NAŠE BAKE I DJEDOVI.
IMAJUĆI U VIDU DA SAM SAMOSTALNO RADIO ČITAVU NJENU OBRADU, POTPUNO SAM SVESTAN DA IMA ODREĐENIH NEDOSTATAKA, MANJKAVOSTI I MANJIH GRAMATIČKIH GREŠAKA, POSEBNO U IZRAŽAJU JER JE PISANA, KAKO IJEKAVSKIM, TAKO I EKAVSKIM DIJALEKTOM, STILOM I NAREČJEM, JER JE PISAC ODRASTAO I ŽIVEO U TAKVIM MEŠOVITIM SREDINAMA – ALI NEMA NE RAZUMLJIVIH REČI, ŠTO ĆE SVAKI ČITALAC VRLO BRZO I SAM UOČITI.
VEROVATNO DA IMA I ODREĐENIH MANJIH ŠTAMPARSKIH GREŠKICA, KOJE PISAC NIJE ODMAH MOGAO UOČITI I PRIMETITI PRILIKOM PISANJA, JER NIJE IMAO NI REKTORA NI KOREKTORA, ALI I TO MOŽE BITI ISPRAVLJENO PRILIKOM EVENTULNOG NEKOG DRUGOG DOŠTAMPAVANJA ILI DOPUNJENOG IZDANJA OVE KNJIGE.
SOBZIROM DA SAM NEPOZNATI PISAC, JER SE DANAS KNJIGE GOTOVO I NE ČITAJU, JER JE MNOGIMA VAŽNIJI INTERNET I DRUGE DRUŠTVENE MREŽE I MREŽICE – GDE IGRAJU IGRE I IGRICE, A OVO JE UJEDNO I MOJA PETA KNJIGA – U KOJOJ SU UNETI I NEKI POJEDINI SITNIJI DETALJI IZ TIH VEĆ RANIJE NAPISANIH KNJIGA (IZUZEV IZ ZBIRKI NARODNIH, JUNAČKIH I PARTIZANSKIH PESAMA) – TE SOBZIROM DA SE RADI O AUTOBIOGRAFIJI SAMOG PISCA – OVA KNJIGA JE UPRAVO UGLAVNOM I NAMENJENA MOJIM BUDUĆIM POTOMCIMA. NARAŠTAJIMA I GENERACIJAMA KOJE BUDU DOLAZILE, PA ZATO I OBILUJE OGROMNIM BROJEM FOTOGRAFIJA – KAKO BI SE ONI PONEKADA, GLEDAJUĆI OVE STRANE, PRISETILI SVOG ŽIVOTA IZ MINULIH DANA I MLADOSTI SVOJE RANE.
KAKO SAM IZUZETNU PAŽNJU POKLONIO IZUČAVANJU MOJIH PREDAKA, NADAM SE DA ĆE I MOJI POTOMCI BITI BAR DONEKLE ZNATIŽELJNI I NEŠTO NAUČITI O SVOJIM KORENIMA, O NAŠOJ TRADICIJI I NEGOVANJU RODA SVOG, SVOJOJ LOZI KOJA DOSEŽE ČAK TAMO DO STEFANA NEMANJE – KOJEG DANAS MNOGI SRBI U SVIJETU IZUZETNO POŠTUJU, CIJENE I SLAVE, KAO I NJEGOVE SINOVE KOJI SU ETO NA NEKI NAČIN ZAČETNICI PISMENOSTI, TE UVELIKO DOPRINELI OBRAZOVANJU, UMETNOSTI, KULTURI I PISMENOSTI NAŠIH PREDHODNIH GENERACIJA, NAŠIH PREDAKA I NJIHOVIH DANAŠNJIH POTOMAKA.
VERUJEM I DA ĆE NAŠE BUDUĆE GENERACIJE BAR PONEŠTO ZNATI DOPUNITI, NAPISATI, TE MNOGE STVARI OD IZUZETNE VREDNOSTI, SAMIM TIM SAČUVATI OD ZABORAVA I TIME SAČUVATI SVOJE LJUDSKO DOSTOJANSTVO I PONOS SVOJIH PREDAKA – KAKO SU TO ČINILI I NEMANJIĆI.
OVIM MOJIM KRATKIM PISANIJAMA POSTAVIO SAM NEKI MALENI KAMEN TE4MELJAC – A NA VAMA OSTAJE DA GA DOPUNJUJETE, ČUVATE I SAČUVATE, PA I DA SE TIME PONOSITE.
(MIRKO RAKOVIĆ 10.10.2014. GOD.)

POPTOVANI ČITAOCI



OVA KNIGA IMA DOSTA SLIKA
FOTOGRAFA RAKOVIĆA MIRKA,
NEMOGAH JE OKOVATI ZLATOM
PA POKUŠAH S FOTO APARATOM.