ZIVOTNI PUT JEDNOG GORSTAKA

NA P U T U K A V E Č N O S T I


G O D I N A 1949.
_________________________


Topli dani, žege i omorine – uveliko su prošle. U Mainoj Gori i Retkovinama -po bukvama i hrastovima treperi poneki požutjeli listić od silnog sjeverca koji sa Bjelasice preko Jabučna – prema Galici i Sokocu duva svom žestinom noseći teške sive oblake kiše, sa ponekom snežnom pahuljicom.
Na krčevini ispod malene čakmare, pored gomilice posečenog kukuruza na onoj malenoj ziratnoj njivici - sa južne strane, prema Papama – sjedi Dujo i komiša.
Udari snažnog vetra često mu podižu kapu sa glave, ali on samo ćuti – kao da sve to i ne primećuje, priteže kačket i povremeno uzdiže kolijer kišne kabanice koji se njiše i leprša od silne vjetrine.
Noćna tama i pomrčina pritisla čitavi kraj.
Ništa se ne čuje i ne vidi, osim poneke duvanske varnice koja sa cigarete – gonjena vetrom, odleti nekoliko metara prema Zelenom viru i nestane na vlažnoj zemljuštini.
Visoko gore - preko obronaka Maine Gore i Duge Njive, dolje prema džadi i reci Ljuboviđi – lagano se spuštaju svijetle senke mladog meseca, koji se nekako stidljivo pomalja iza Bandere, da bi obasjao ovo imanje, ovu krčevinu i ovu rupetinu – kao poslednju tačku na ovom njegovom kratkom puteljku do zalaska, preko vrhova sela: Tustva i Žaljeva.
Iz časa u čas zvižduci vetra bivaju sve jači.
Duju ispade iz zuba cigareta, vetar je podiže i ona preko korušine odlete kao ptičica pravo u Ljuboviđu.
U istom trenu snažan snop blistave svetlosti od farova nekog automobila iza Spasojeve okuke obasja čitavu gomilu kukuruzovine.
Dujo se odjednom trže, videći ispred sebe malenu gomilicu sitnih žutih čatoljaka, i učinje mu se da vidi veliku gomilu zlata, pa zadovoljno desnom rukom protrlja prosedu bradicu i poče sukati vrhove crnih brkova, istovremeno gledajući mali brzi automobil koji pored Zelenjaka – džadom umače prema Golom brijegu i Vučjem potoku.
Biće proje i kačamaka – još samo da bude sira i varenike!
Za nas troje – to će biti do proleća, a onda dako se nađe još!
Posejaću malo ječma i helde, a tu su i Retkovine i Majina Gora!
Drva ima dosta – još samo da bude kupaca!
Ali neka – biće valjda i koja pečurka – razmišljao je Dujo.
Malo se podiže i ispod sebe izvuče malenu prtenu vrećicu i poče kupiti klasove.
Samo da ovaj vetar prestane, da ovo mirno skupim i dignem na tavan – pa onda neka pada koliko hoće – promrmlja tiho kroz zube i brzo stavi ruku u džep, izvadi duvankesu i poče kidati okrajak požutele novine u koji sa dva promrzla prsta desne ruke stavi nekoliko grama sitno narezanog samoniklog divljana – kojeg je čitavog leta brižljivo gajio, kopao i zalivao – između nekoliko mednica koje su rasle pored dva velika oraha - niže savardaka.
U tili čas – silan nalet severca naneti duvan odnese u nepovrat.
Šta se ovo večeras dešava ? – promrsi ponovo Dujo - onako zajedljivo.
Malo se saže, okrenu prema korušini, privuče kabanicu prema stabljikama i ponovo zavuče ruku u džep iz kojeg izvadi parčence novine – oliznu jedan kraj i brzo zamota cigaretu.
Iz levog džepa izvadi kremen, kresivo i trud pa poče kresati.
Desnom rukom je snažno kresivom udarao po omalenom belom kamenčiću, pritisnutom levom rukom malenim parčetom vlažnog bukovog truda, kojeg je u avgustu ubrao sa jednog natrulog panja, gore u Darinkinom valju - blizu velike divlje trešnje, sa koje se skoro uvek mogao čuti cvrkut vrabaca, gromko graktanje orlova ili kreštanje kreja koje su uvek tamanile pozamašne količine još ne dozrelog kukuruza.
Kresao je tako Dujo, kresao i kresao - čitavih pola sata.
Malene svetle varnice letele su na sve srtane ali se vlažni trud upaliti nije mogao
Od ovoga vajde nema ! – reče Dujo, podiže glavu, malo se pridiže, pogleda gore svoju čakmaru i vide maleni prozorčić – kroz kojeg se mogao nazreti odsjaj blage svetlosti petrolejke koja je gorela na zidu u maloj sobici i pomisli.
Sprema se kiša !
Skoro će i sneg !
Čitavog dana tesao sam one bukove štice i visio gore na krovu, ispravljao i ukivao čivije, samo da bih zakrpio one rupetine, a noćas evo do kasno u noć sam komišam ovaj kukuruz po ovakvom đavoljem vremenu !
Ubi me ova prokleta vetrina !
I ovaj vlažni trud noćas mi velike muke zadade !
Neka ga đavo nosi !
E vala je za danas dosta !
Valja se malo i odmoriti !
Naglo se okrenu u jedan polukrug, snažno zamahnu rukom i odbaci daleko od sebe čitavi taj pribor, a onda skoči prema vrećici, hitro čučnu i opet brzo poče kupiti sitne klasove. Natrpa skoro do vrha, uze tanju stabljiku kukuruzovine, dobro je uvrnu i vreću zaveza, a na ostatak prebaci nekoliko povezanih snopova pa onda ponovo skoči, uprti džak na leđa i krenu uzbrdo kući.
Koračao je gotovo neprimetno, podižići lagano svoje premrzle noge, teturajući se poput nekog pijanca.
Probijao se sporo kroz silne nalete vetra gore prema ogradi.
Učinje mu se da će sve prepreke, na putu do svoje malene čakmare lakše savladati uz neku pesmicu, pa poče tiho pevušiti:

- Duvaj vetre, zviždi jače,
- Smrzle mi se moje gaće,
- Samo dokle plot preskočim
- I u kuću da uskočim,
- Pa furunu da založim,
- Da se malo raspoložim,
- I da zgrejem kosti moje,
- A klasovi neka stoje....
Pevušeći tako brzo se nađe na malenom puteljku, iskorači još nekoliko koraka i brzo stiže do plota, kojeg je prošle godine ispleo od ljeskovog pruća – kako bi zaštitio ono malo njivice od silnih naleta životinja koje su neprestalno vrebale i tražile pogodan trenutak da se nekako dočepaju pitomine i potamane ono malo useva što je raslo na ovoj ziratnoj njivici.
U mrkloj tami jednom rukom dohvati ljesu, koju je preko puta stavio umesto vratnice, napipa žicu kojom je vezao za tanki hrastovi kolac, odreši je i gurnu u stranu, pa se kroz delimično odškrinutu strugu progura na drugu stranu ograde, a ljesu ponovo vrati i zaveza, dok je drugom rukom čvrsto držao zavezani džak kukuruza ne skidajući ga sa ramena, pa krupnim koracima žurno nastavi hod prema svom kućnom pragu i za samo nekoliko trenutaka, noseći vreću na leđima, stiže Dujo do svoje kuće.
Ispod strehe, kraj praga ulaznih vrata, na žutoj prljavoj fanjeli, legao šarov – uvukao glavu ispod sebe i zaspao kao da ne želi slušati fijuke snažnog i hladnog vetra, koji ispod natrulih bukovih dasaka krova snažno odliježu i u vidu jake promaje vitlaju tamo pozadi kuće, gube se i nestaju između oraha - dolje prema Ljuboviđi.
Videći gazdu, malo se lenjo podiže, ustupi prolaz, pa se ponovo vrati na svoje mesto koje beše podobro ugrejao, skupi i podvi noge, savi glavu, pa opet leže i utonu u čvrsti san.
Dujo uđe u portik, podiže poklopac velikog drvenog kašeta, skide vreću sa leđa i istrese u njega kukuruz, pa otvori vrata male sobice i uđe unutra.
Na malom drvenom tronožcu između drvenog kreveta sa slamaricom i male užarene limene furune, napravljene od nekog starog bureta, sjedi Vidna i prede.
Nogom ljulja drvenu kolevku sa malom jutanom vrećom - napunjenom slamom, na kojoj uvijen u jednu prtenu pelenu, leži četvorogodišnji sinčić Blažo i slatko spava dubokim snom.
Za strukom ispod kecelje zadenula prešlicu. Levom rukom lagano čupka i izvlači pramičke vune, a desnom okreće štiljegu na koju mota niti vunenog konca.
Kad Dujo otvori vrata - naglo se trže i okrenu prema ulazu.
Dujo – đavole !
Ulazi više – smrže se noćas !
Čekam te čitavo veče !
Hajde sjedi tamo na krevet !
Vatru sam dobro naložila - dako se malo ugreješ !
Dujo skide opanke i baci za vrata, zatim kabanicu i kaput svuče i objesi na čiviluk iza furune, sa eksera na zidu uze suve vunene pantalone i ode u portik da se presvuče, a onda ponovo uđe u sobicu da večera.
Šta imaš za jelo ? - upita Vidnu – nekako umiljato.
Ima dva – tri kumperića ! - reče Vidna i dohvati sa malenog drvenog stočića bakarni kotlić, izvadi iz njega nekoliko kuvanih krompira, stavi ih na aliminiski tanjirić
i pruži Duju.
Evo uzmi !
Pojedi dok su još vrući !
A imali đe malo sira ? – upita Dujo.
E bogomi nema ! – Znaš li da je vezulja steona, skoro će da se teli pa je zakapila! Evo daću ti jednu glavičicu luka !
Hoćeš li crnog ili bijelog ? – odbrusi Vidna.
Donesi bijelog ! – reče Dujo, nekako zadovoljno, znajući da drugo ništa nema, a srećan što se i to našlo, pa lagano sjede na drvenu klupu pored kreveta i poče večerati.

SUDBINA JE TAKO HTELA

Na drvenoj klupi pored kreveta i furune sjedi Dujo i slatko uživa jedući onih nekoliko vrućih krompira što su se kuvali u malom bakarnom kotliću - dok je dole ispod kuće komišao kukuruz smrzavajući se na onoj silnoj vetrini.
Na malom tronožcu pored njega čučnula Vidna, uzela mašice i tarka hrastovi žar u usijanoj furuni – dodajući poneki čvorovak na vatru.
Ispod gustih crnih obrva i trepavica, sijaju joj dva zelena oka - koja sa nekom čudesnom toplinom pogleduju Duja.
Preko kolena, sve do članaka, pala joj široka, tkana kecelja, ispod koje se izmaljaju obrisi kožnih svinjskih opanaka, upletenih tankom oputom, a razvezane vrnčanice vuku se po prljavim daskama poda, kao kišne gliste u vreme kakve silne kišurine.
Niz prsa i grudi, sve do povraza kecelje, spustila duge smeđe pletenice, na čije krajeve vise crveni krajevi vunenog konca i njišu se od topline hrastovih žeravica, sa kojih s vremena na vreme sine poneka svetla varnica i odleti visoko gore iznad furune.
Bi li ti dosta ? - viknu iznenada, a Dujo zatečen njenim pogledom, brzo se trže, dohvati još jedan vruć krompir, malo ga okrenu u ruci, stavi u usta i nekako nevoljno odmahnu glavom pa nežno odgovori.
Bijagu fini i topli – baš kao i tvoje vrele usnice kada mi ih ponekad poklanjaš kada dođem umoran kući iz Maine Gore, kad tutam i vučem ona drva u Vučjem potoku.
E moj Dujo ! – To ti je što ti je. Ja više nisam imala. Dobro je što se i toliko našlo ovde u portik, jer nisam mogla otići do trapa da donesem još koji, od ove male pogani Blaža, što se ceo dan nešto knjezio i plakao - ako se nije prehladio.
Zaspao je evo baš malo pre.
Neka ga neka - neka spava !
Samo malo tiše da ga ne probudimo, a ti skupi tu štiljegu i ostavi tu prešlicu pa ajde malo da se odmaramo i da me malo ugreješ – reče Dujo, dok su mu smeđe - kestenjaste oči sijale nekim čudesnim i toplim sjajem od kojeg Vidna oseti veoma čudesnu draž od koje joj i srce radosno zaigra, a oseti i neku blažesnu i vrelu toplinu po celom svom telu.
Kao oparena, brzo zatvori vrata na furuni i skoči sa tronošca, stavi na njega prešlicu sa vunom i gurajući ga nogom pod krevet, rukom malo podiže veliku suknenu belu dekicu ispod koje se ukaza čisti šareni čaršaf, malo ga povuče ulevo, pa se brzo okrenu prema Duju i nežno ga zagrli.
Njene vrele usne sa blagim osmehom na licu, treptale su na blistavoj svetlosti petrolejke koja je visila pored tople furune.
Ustade i Dujo sa klupe, naže se nad lampu i svom snagom dunu kroz začađelu staklenu srču, iznad koje se kovitlao neprekidni oblačić gustog crnog dima od petroleja.
U malom sobičku nastade potpuni mrak, samo se s vremena na vreme čulo pucketanje poneke varnice od hrastovih drva i grančica koje su dogorevale u maloj, okrugloj furunici koju je napravio Dujo od nekog starog bureta koje je nanela nabujala, mutna i brza Ljuboviđa, negde od Tomaševa ili Pavinog Polja i zaglavila ga u lomovima negde oko Zelenog vira – ispod Vučjeg potoka.
Zagrljeni tako, oboje brzo uskočiše u krevet, a šta su dalje radili nije mi poznato, ali znam da je devet meseci posle toga, na veliku gospoinu, nastalo veliko veselje, radost i slavlje povodom mojeg rođenja – 28. avgusta 1950. godine.
Čitavi taj dan, odjekivale su Retkovine i Maina Gora od raznih pucnjeva i pesme do kasno u noć, na sve strane do Papa, Okladi, Toševina, Tustva i Duge Njive.
To su, rođenje drugog sina, Vidni i Duju, čestitali i slavili svi rođaci, kumovi, prijatelji i komšije, ovi uvek prijatni, razdragani, vedri i veseli Jabučanski gorštaci.

MALI PRIDOŠLICA
                  ( G O D I N A  1 9 5 0.)
                                 ____________________________    

         Tog divnog, sunčanog i toplog meseca, a prvog dana posle '' velike gospoine''  bijaše 29. avgust. Dujo se malo odmorio, posle onog jučerašnjeg veselja i slavlja do kasno u noć, pa rano ustao da nahrani i napoji goveda u štali, pomuze vezulju, procedi vareniku i ode da vadi krompire, gore kod Mare u Jabučno.
          U maloj sobici ostala Vidna, leškari na onoj slamarici, na kojoj se rano juče  porodila, malo se oporavlja i zadovoljno pogleduje malog novorođenog pridošlicu, sva srećna što je donela na svet jednog malog lijepog i mirnog muškarčića, od kojeg se mali Blažo, juče veoma uplašio i pobegao ispod drvenog kreveta, kako bi se tamo sakrio i samo ponekad neprimetno izvirivao i  pratio situaciju gledajući  goste kako se vesele i pevaju.
           Izvukao se u sami sumrak i onako uplašen skočio na krevet, uvukao se ispod vunene ponjave, koja je visila preko slamom napunjene prtene slamarice pa slatko zaspao i ne misleći o večeri.
         - Samo da prođe ova noć, pa ću sutra videti šta me očekuje – mislio je mali Blažo i tako ćuteći, umoran od žege i tako napornog dana, mirno i  brzo zaspao.
            Sada je budan, pa kao mišić izviruje ispod ponjave i radoznalo gleda dole na podu drvenu kolijevku, virka preko mame, misleći i očekujući neke glasiće ili pojavu malog pridošlice  kojega doduše i nije očekivao.
            Pored  njega i Vidna, samo se smeška, a isto kao i on misli na malog mališu, da li je gladan i zašto samo miruje i ćuti.
            Maleni je mirniji  no Blažo,  glasno povika Vidna, pritom misleći na Duja, koji radi na njivi kod Mare. Možda je i on gladan, pomisli ona i hitro skoči da sprema večeru. Iz portika hitro dograbi parče luča, vrati se ponovo u kuhinju i sa drvene police dohvati šibicu da pripali vatru u onoj staroj limenoj furuni, napunjenoj suvom korušinom, sitnim ljuskama i okrajcima suve hrastovine koju je doneo Dujo gore iz Retkovina, još maja meseca, kada je krčio livadu gore iznad Zelenog vira.
             Okupaću najpre maloga mališu, promrmlja Vidna tiho kroz zube. Otvori vrata male sobice i opet uđe u portik, zgrabi kofu  i nali  bistru vodu u malo veću činkanu šerpu, pocrnelu od gareži i dima u kojoj su prošle godine kuvali koprive i sitne krompiriće vezulji.
             Prinoseći vodu zagrejanoj furuni dohvati usput mali peraći sapun i  limenu banjicu u koju stavi  vunenu pelenu, pa dohvati malog mališana da ga pripremi za kupanje.  
             Užarena furuna brzo zagreja vodu u kojoj je malo novorođenče kasnije veoma uživalo, praćakajući po njoj malim  nogicama.
             Skoči i Blažo, na noge lagane, navuče malene gumene opanke i brzo, preko portika, zbrisa napolje.
            Đe ćeš to Baktijare ? -  doviknu Vidna i teturajući se onako tromo za njim stade ga tešiti. Donesi Banjo onu kanticu da uberemo koju maunu, tamo u njivi i taju skuvamo malo večere, jer će doći umoran i gladan od kume Mare – dodade Vidna, nekim mirnijim tonom, kao da hoće da ga malo ohrabri i okuraži, pokazujući kažiprstom na neku staru prljavu aluminijsku kanticu, sličnu malom kotliću u kojem su često njih dvoje muzli krave, držali vareniku ili kuvali kačamak, kada bi Dujo samleo malo kukuruza u onoj maloj drvenoj vodenici  pored Ljuboviđe -  dolje na  Gevčini god Zorke i Lakića.
             Moram nahraniti i ovog našeg malenog pridošlicu. Bogomi je mlogo mirniji od tebe, kada si se rodio, no ću predložiti taju da mu damo ime MIRKO, pošto o tome do sada i nismo mnogo razmišljali jer sam ja mislila da će mi se roditi žensko – promrsi Vidna nekako sama sebi onako kao zajedljivo.
Kasno popodne, pred sami sumrak, tog vrelog ljetnjeg dana stiže i Dujo, gore od Mare,
pa sav znojav i umoran, znajući da Vidna nije mogla ništa učiniti oko kuće, hitro projuri pored plota, stiže do savardaka i naglo otvori vrata, kroz koja ubrzo izađe Vezulja, a za njom Jablonja koji se ričući, kao da se raduju izlasku iz štale, brzinom sjuriše dolje do Ljuboviđe da se napiju hladne i bistre vode.
Ispred kuće, sa veriga, Dujo brzo skide okačeni maleni kotlić i ode dolje do Ljuboviđe da pomuze Vezulju i dogna goveda. Terajući ih tako uzbrdo ispred sebe brzo se zagna do obližnjeg plasta, zgrabi dobar naramak sena, uđe u štalu i položi ga u jasle. Goveda mučeći uđoše za njim, navališe na seno, a on se posle nekoliko minuta ponovo pojavi na vrata savardaka, noseći kotlić varenike i brzo sa smeškom, kao da ništa dotle nije radio, zadovoljno uđe u kuću.
Evo Vidna, varenike za malog đetića – samo da je procedim i skuvam – povika Dujo, gledajući malog Blaža koji se veoma obradova tati i skoči u njegovo naručje.
Ovaj mangup i danas je bežao i krio se dole u izbu i gladan i žedan – promrsi Vidna.
Od ove varenike biće sutra i kiselog mleka za sve nas. Ima tamo u kolibi i malo brašna, pa ću napraviti i proju, samo da se malo okupam i odmorim – uzdahnu Dujo.
Nego Vidna, šta je radio taj tamo ?
Držeći u rukama malog mališana Vidna skoči sa malog tronošca, potapša Duja po ramenu, malo se nasmeši i blago reče:
Bio je mnogo dobar !
Bogomi Dujo ovo je pravi mirko. Ajde da mu nađenemo ime MIRKO.
Slažem se s tobom, ako je tako – odgovori Dujo i nežno poljubi Vidnu, pa sede na klupu pored kreveta da se malo odmori i večera boranije sa suvom slaninom, od koje je cela soba tako lepo mirisala, a gladnom Duju nekako unapred otvarala apetit, jer nije ni doručkovao, a Mara se nije ni setila da mu na njivu donese ni ručak, a kamoli doručak ili užinu.
Kako ti Dujo bi kod kuma Mare ? – upita Vidna, očigledno čitajući njegove misli i gledajući ga pravo u oći.
Pa Vidna, da ti pravo kažem da se kuma nije baš oduševila što sam malo zadocnio i što joj nisam došao na njivu pre zore u četiri sata, kako je mislila ! – reče Dujo nekako zbunjeno.
Kopao sam čitavi dan, povadio joj sav krompir, pokupio i odneo u trap, a ona ? – Ni čašu vode.
Išao sam po vodu čak u njenu krčevinu, brao i jeo zukava.
I pre sam ja radio kod nje.
Sjekao drva, kosio livadu, tresao i kupio šljive, pekao rakiju i mnogo štošta.
Ali neka. To mi je škola - odbrusi ljutito Dujo.
Bolje da si Dujo goveda čuvao ! – reče Vidna nekim sažaljevajućim tonom.
Narednih dana Dujo je ustajao nešto kasnije, kosio, plastio i trpao otavu, kupio šljive, kruške i jabuke, pripremao drva za zimu, pekao rakiju, pravio drveni most dolje na Ljuboviđi preko Zelenog vira čuvajući Vezulju i Zekonju, a Vidna radila kućne poslove, gledala i pazila Mirka i Blaža, kuvala obroke i prala odeću.
Dani su nekako brzo proticali. Mirko je pomalo rastao bio miran, a knjezio se, derao i plakao samo kada je bio gladan ili žedan.
Ljeto je tako brzo prohujalo, došla jesen, pa zima i tako prošla i ova 1950. godina.
Godina rođenja malog, umiljatog i mirnog Mirka Dujovog.

LJUBOVIĐA SPASILA ZEKONJU
G O D I N A 1 9 5 1.

Ciča zima i studeni dani polako prolaze. I Ljuboviđa se nekako smirila i postala bistrija i plavetnija poslije onih njenih velikih divljanja i haranja, kada je nosila sve ispred sebe i pustošila sve do čeg je doprla. Valjala drvlje i kamenje, rušila priobalno drveće, nosila drvene mostove, drvljanike, seno, mnoge štale, harala njive i livade, rušila mnoge bregove i sve što joj se našlo na putu do Lima.
Nanosila je ona ne samo ogromne štete okolnim seljanima, nego i velikom broju gradskog stanovništva, ulivajući se u nabujali Lim, činila ga još strašnijim i nepodnošljivijim. Plavila mnoge kuće, uništavala cele garniture nameštaja i iseljavala mnoge porodice iz svojih stanova i kuća sve tako do Drine.
Nanosila je ona veliku štetu i Duju nanoseći mu na onaj lug ispod Zelenog vira, ogromne gomile peska i kamenja, kojeg su on i Vidna morali nositi i micati sve od sredine marta do početka meseca maja.
Tako je bilo i ove godine. Priroda se polako budi, niče zelena trava između koje se nazire poneka bela visibaba i rozi đurđevak, a sive obale Ljuboviđe i okolna prla, tu oko Jabučkog potoka, polako pokriva zelena kopriva između koje se šire žuti cvetovi maslačka.
Preko Ljuboviđe iz Maine gore u Retkovine preleću jata vrabaca čiji cvrkut odjekuje čitavom ovom dolinom, a samo poneka kreja, s vremena na vreme hitro preleti Ljuboviđu, kreštanjem umiri taj cvrkut i odmah nestane gore prema kršu.
A gore povrh kuće veliki hrastovi razvijaju svoje pupoljke, kao da znaju da Dujova goveda jedva čekaju da se dočepaju malo brsta, posle one duge i hladne zime, malo razbiju monotoniju i promene obrok od kojeg su tokom tih zimskih meseci dobili samo zazubice od onog divljeg štira i koprive, koja je rasla gore u Dugoj Njivi.
I vezulja je dobila prinovu. Otelila malog vočića Zekonju, kojemu se ovoga puta najviše obradovao Blažo i odmah sa njim stupio u igru. Branio mu da sisa, vukao ga za rep i često ga izagonio iz savardaka, terajući ga sve do izvora i drvene česme odakle je svakodnevno donosio bistru vodu za kućne potrebe.
Mali Zekonja se na njega ljutio. Nije mu bilo do šale i igre, te je često u brzom galopu dostizao i do druge strane imanja, sve tamo do Zelenog vira. I Blažo je često jurio za njim, ne obazirujući se na strmine i stranputice koje su ga usput čekale.
Često se oglašavala i Vidna, sprečavajući Blaža u takvoj igri i braneći Zekonju, a plašeći se da ne zbriše preko Ljuboviđe i pobegne negde u Mainu goru, gde su ga mogle snaći mnoge neprilike, nevolje i opasnosti, od vukova koji su gladni često zavijali od Vučjeg potoka i Golog brijega, pa sve gore do Radosavljeve pečine i obronaka gornjeg Jabučna.
Radovao se i Dujo malom Zekonji, koji će kada poraste kroz tri godine umnogome pomoći ocu Jablonji, koji je svake godine podnosio veliki teret, sam vukući drveno ralo sa tupim raonikom, a onda i seno iz Duge njive, pa drva niz Retkovine i preko Ljuboviđe, pa natovarene saone, često puta i kada snega i mraza nije bilo i tako od silnog tereta na vratu dobijao debele žuljeve i rane koje su mu tokom ljetnjih meseci život zagorčavale, od silnih muva i obadova koje su na njih žestoko navaljivale. Tu mu ni hladna Ljuboviđa, u kojoj se često hladio, razmahujući i udarajući po vodi dugim sivim repom i razganjajući njim silne rojeve crnih muvetina, u vreme toplih ljetnjih meseci, nije mnogo pomagala, osim što se malo rashlađivao misleći da će se nekako otarasiti te silne gamadi. Nesnosni obadovi selili su se na mokroj koži ispod njegovog trbuha i nemilosrno mu sisali vrelu krv, što ga je dovodilo do izvesnog ludila, obadanja i jurnjave, sve do Suvog potoka i malog luga.

MARAMA  -  ZA  8.  MART
                                                            GODINA  1952.                      
             Prošla je tako brzo i ta 1951. godina, pa došla ova nova 1952, a mali Mirko Dujov polako, malo pomalo rastao, rastao i nekako smeškajući se na svaki majčin pogled, bezbrižno provodio mirne sunčane i tople, a onda i one kišne i tmurne jesenje, pa i hladne zimske dane, samo se s vremena na vreme pomalo ljutio na Vidnu,  kada bi zaboravila da ga nahrani, pa je on zato i češće podsjećao na tu njenu obavezu.
          Ali je i ona imala dosta svojih obaveza, uz čuvanje dva mališana spremala je ručak ili večeru, hranila i pojila goveda, pazila kokoške od lukavih lija i grabljivih jastrebova, ili čupala travu u maloj baštici na onoj strmoj ziratnoj njivici iznad rijeke Ljuboviđe, dok je Dujo radio u šumi, sjekao drva, kosio i plastio livadu, kopao kukuruz i krompir, sadio kupis ili paprike, zalivao baštu, tražio po šumi pečurke ili brao mahovinu, kako bi nekako prehranio svoju porodicu, jer nije imao nikakvih drugih prihoda.  
          A posle tih vetrovitih i kišnih prolećnih dana, meseca marta, beše se malo stišala i smirila Ljuboviđa, pa kao nekako zaspala nakon onog velikog i bučnog huktanja i jurnjave preko Pajske luke i Ravne rijeke do Lima, a Dujo rešio da malo prošeta do grada i Vidnu obraduje nekim malim poklonom za dan žena.
          Nije se mogao tako lako odlučiti šta da joj kupi za osmi mart, pa se malo zadržao lutajući po gradu, a onda se setio i Blaža, pa i njemu kupio gumenu lopticu i kožne opanke.
          Sunce je već zašlo iza Bjelasice, pa je najednom vrtoglavo i žustro jurnuo uz Cerovo, da bi se nakon jednog sata brzog hoda našao na vrhu Bandere, odakle se prostire veličanstven pogled na veliki broj sela ispod samih obronaka planine Lise i Bjelasice.  
          Eh bože dragi ! Da sam neka ptica krilatica i da sad preletim preko Toševina, Gevčine, Pajske luke i Rakite, pa preko  one Maine gore, sela Tustva i Pali  do Žari i Lepenca, te  Krsca i Bojne njive, pa bih onda časom preleteo preko Žaljeva, Lijeske i Galice do Vaškova i Barica, a onda bih za čas preko Graba, Kovrena i Pavina Polja preleteo preko Gradine, Čokrlija, Tomaševa i Papa do Poznanovića i Duge Njive i u tren oka preko Vučjeg potoka i Golog brijega stigao bih do mog doma u Jabučno.
          Sve bi ovo ptica za pola sata preletela, mnogo brže nego što pešice stignem do kuće - pomisli Dujo i sede na brežuljak da  malo odmori, gledajući ispred sebe ova živopisna sela, krajeve i predele, pa se okrenu nazad da još jednom pogleda iza sebe Okladi, Cerovo, Đapanov Grob i veliko Bijelo Polje, koje već u prvom blagom sumraku bješe obasjano i osvetljeno velikim nizom blistavih svetiljki,  a blagi i topao smešak pretrča mu preko usana i crvenog užarenog i pomalo znojavog smežuranog  lica.
          E,  snila baba što joj milo bilo – ponovo reče Dujo ustajući sa malog sivog kamena na brežuljku i nastavi put preko livada, očigledno radostan i zadovoljan što je prešao najuporniji i najteži deo puta od grada prema kući. Nizbrdo se sve lakše kotrlja – promrsi malo kroz zube i zapeva pesmicu da malo i sebe uteši.
                                                  Jabučino  moje malo selo,
                                                  Što si tako tužno – neveselo
                                                  Da ti nije reke Ljuboviđe,
                                                  Niko nebi mogo da ti priđe

                                                  Jabučino moj voljeni kraju,
                                                  U tebi je živet ko u raju
                                                  Retkovine tebe krase  
                                                       I Maina Gora - zna se......

Pevušeći tako putem niz Jabučke livade, pa preko Marine krčevine i Retkovina, za nepuno pola sata od Bandere, stiže Dujo do svoje kuće u donje Jabučino – pored Ljuboviđe. I šarov se njemu obradovao, pa hitro potrčao prema njemu, legao ispred njegovih nogu i stao se umiljavati, nešto mu radosno govoreći njegovim nemuštim – psećim jezikom.
Istoga časa razume i Dujo taj njegov nemušti jezik, pa poče sa njim glasan razgovor.
O moj Šaro !
Gde si ti moj Šarine ?
Gde si danas bio i šta si sve činio ?
Jesi li bio gladan ili žedan ?
Jeli ti gazdarica što dala za ručak ?
Nemoj čekati da ti i vode donese, nego ti je tu Ljuboviđa pa sam otidi i pij do mile volje.
Vidna nekako uplašena, stala uz prozor pa sluša glasove.
O Bože ! – Ko li je sad ? Da nije stigao Dujo ?
Brzo istrča pred kuću, pa kad ugleda supruga radosno i glasno povika.
O Dujo ! Dobro mi došao ! Muštuluk Dujo ! Muštuluk ! Imam nešto važno da ti kažem, a biće ti milo kad čuneš.
Pa šta je to tako važno – moja Vidna ?
A šta ti misliš da bi moglo biti ? - upita Vidna, onako kao malo iznenađena na to pitanje.
Ne znam šta bi to moglo biti i kakvo to prijatno iznenađenje !
Da nisi možda prodala ona drva i došla do nekog dinara, jer sam ja potrtošio sve pare pa nemam više ni kinte – smešeći je upita Dujo.
Ne vala Dujo – nego ima nešto drugo !
A šta bi to drugo moglo biti – priupita je on radoznalo.
E. pa nemam šta više da ti krijem !
Prohodao Mirko, pa ceo dan trčao oko Šarova i igrao se sa njim.
To ti je to što ti je malopre hteo reći – dodade Vidna.
E vala draga moja, to ti je zaista radosna vest !
Dosta je on i bauljao – evo nekoliko meseci, pa mu je više i bilo vreme da prohoda !
Ali mi je posebno milo što je to baš danas na osmi mart jer je i on hteo da te nekako prijatno iznenadi kao što sam se i ja potrudio i poranio jutros u devet zora da peške odem dolje do Bijelog Polja i da ti nešto kupim, a za tu veoma meni radosnu vest evo ti poklanjam ovu lepu maramu koju sam ti danas kupio da ti poklonim – čestitajući ti ujedno i tvoj praznik 8. Mart.
Mogu ti samo reći da sam ceo današnji dan izgubio tražeći ovu pristojnu maramu sa resama da te lepo zakitim i ulepšam tvoj dragi i svetao blaženstveni lik – poče se tako umiljavati Dujo, vadeći iz džepa veliku šarenu maramu ukrašenu dugim resama.
Hajde je ubradi da vidim kako ti stoji – dobaci Dujo, očekujući od nje topao i nežan poljubac.
I ona najednom iznenada skoči, zagrli Duja rukama oko vrata i nežno ga poče ljubiti.
O mužiću moj dragi ! Kakva velika sreća i iznenađenje za mene ! Mužiću moj ! Srećo moja i radosti ! Hvala ti mnogo - srce moje ! Nezaboravna hvala ! Takvo nešto samo sam mogla da sanjam ! Hodi da te zbog toga još jednom poljubim – ljubavi moja!
A kako Mirko prohoda – upita Dujo ?
E dragi moj, i da ti kažem nećeš me verovati !
A zašto da ne – srce moje !
Pa eto, kad je on zaspao, ja otišla malo u baštu da plevim vrt i čupam onu travuljinu, kad začuh šarova. Sve nešto kevće i nekako čudno zavija. Nikada dosada ga nisam čula da tako laje. Mislim ja da je neko došao pa se odlučuh da pogledam gore pred kuću, kad imam šta i da vidim. On prevrnuo kolijevku, odvezao se i odvio iz pelena, pa nekako otvorio vrata i izašao napolje. Za veliko čudo da ni jednom nije zaplakao, a šarov se verovatno njemu i obradovao pa me počeo dozivati iz svega glasa.
E moja Vidna baš neko čudo od deteta, ali i od tog našeg šarova. Pa neka je srećan prvi samostalni korak tom našem đetetu – zadovoljno i ljubazno dodade Dujo i brzo uđe u kuću.

KAD JE DETE U REKU UPALO

GOGINA 1953.
Protekla je i ta 1952. godina onako uobičajeno, kao i sve predhodne, pa eto nastupi i ova 1953. Tih hladnih i vetrovitih zimskih dana beše i Ljuboviđa sva u ledu okovana. I divlje životinje preko leda su prelazile sa jedne na drugu obalu, doduše veoma obazrivo i pažljivo jer je ispod njih i led u sredini brze reke pucao pa su morale biti oprezne jer bi se u tili čas mogle naći u bukovima i brzacima zaleđene rečine, a često i ispod leda, što im je tako zadavalo rizik i opasnost po život, jer su se ispod klizavog leda nekada teško mogle izvući.
Stradao je poneki jazavac, lisica ili srna, dok su se divlje svinje ili vukovi, zbog njihove težine lakše snalazili i prelazili sa jedne na drugu obalu, iz Maine gore u Retkovine, ali i obratno, lutajući tako iz jedne šume u drugu tražeći neki skroman obrok ispod planinskih masiva, venaca i obronaka Galice, Oboda, Gradine. Lise, Bjelasice, Sinjajevine, Komova i Durmitora. Ali kada te godine stiže mesec april i otopli vreme, ogromna količina visokog pokrivača snega se naglo otopi, silna vodurina se sjati u Ljuboviđu i ona na putu do Lima napravi pravu pustoš. Odnese sve što je mogla dokučiti, drvljanike, drvene barake, svinjce, mnoga sena, ali i poplavi mnoge kuće. Nikakvog drvenog mosta na njoj nije moglo ostati, pa su tako mnogi i do Lima dospjeli, ostavljajući narodne mase da kasnije reku gaze i gazeći preko nje prelaze.
Nestadoše tako i Savov i Dujov i Lakićev i svi drugi mostovi do Ravne Rijeke – otplivaše brzom Ljuboviđom i Limom do Drine, a odatle ko bi mogao znati gde su sve mogli završiti. A kada gore olistaše i zelene livade se cvećem okitiše i Dujo se morade za život boriti, pa ode gore u Retkovine, useče dva brvna i prebaci s kamena na kamen gore na njegov zeleni vir da može preći preko Ljuboviđe i otići u Mainu goru ili Vučji potok da donese hladne vode za piće, usiječe koje drvo il¬i otera na pašu goveda.
Upeklo tako i sunce avgustovsko, livade se pokosiše i sijena sadenuše, pa jednog dana reši i Dujo da preskoči preko vrljika Ljuboviđu, izađe na džadu i odnese malo kukuruza u vodenicu, dolje na Gevčinu kod Lakića i samelje malo za kačamak.
Prešao on reku i otišao dolje niz cestu, a Mirko gledo za njim, zvao ga zvao i dozivao iz sveg glasa, ali uzalud.
Uzalud cikao i vikao, pa mu dojadilo i pošao za njim.
Ali kako pregaziti brzu i hladnu reku ?
Vrlo jednostavno i lako. Preko brvna prema džadi, pa kud puklo da puklo. Uostalom to je hrabar đetić i za njega nema prepreke. Malo je i porastao. Za tri dana puni tri godine.
Čitao mu tajo onu priču o dva jarca na brvnu pa krenuo da pređe i on preko vode.
Ispod brvana je dubok vir – preko dva metra. I da padne, ko zna plivati neće se ubiti, ozlediti, niti povrediti.
Išao tako Mirko, išao i najednom – buć.
Golema dubina, a reka brza.
Koprcao se on tako, koprcao, koprcao, a kako je uspeo isplivati na drugu obalu, ni do današnjeg dana mu nije poznato. Sigurno se dobro nažderao i napio one bistre i hladne vodurine, pa se dobro ugurao i sakrio u onom velikom žbunu bored one debele jofe, koje već odavno nema i tako mirno i dugo uživao do duboko u noć, čekajući da ga neko pronađe. Niti je čuo niti video ni jedan kamion, ako je tom džadom prohujao, ali ni jednog putnika niti prolaznika, ako je možda preko tih brvana prelazio sa jedne na drugu obalu Ljuboviđe. Zna samo toliko da su ga Vidna i Dujo našli tek kasno uveče kada su preko tih brvana prešli i krenuli da prijave njegov nestanak i obaveste svoje komšije i prijatelje o njegovom nestanku, tog dana od ranih jutarnjih sati.

P R O Ž D R LJ I V A B A R E Č

G O D I N A 1954.


Mali Mirko se dokopao četvrte, a Blažo devete, pa galopiraju vremenom i jure napred u budućnost.
Dujo po običaju svakodnevno pomalo otaljava svakodnevnim obavezama, a Vidna se nešto uzjogunila, pa joj sve nekako pomalo smeta i kali svoj bes nešto u sebi gunđajući,
kao da joj ništa nije po volji.
Samo s vremena na vreme zovne Blaža i strogim tonom mu zapreti i zapovedi.
Uzmi bukvar Banjo i pogledaj ona slova što si učio u školi !
Da nijesi koje zaboravio ?
Đe ti je ona tablica, da viđu jesili naučio šta da računaš ?
Jesi li naučio da sabiraš do dvades ?
E bogomi ću reći Leksu čim ga vidim, da knjige u ruke ne uzimaš, a ni kravu nećeš da mi povrneš.
Po ceo dan se sa tim malim valjaš po toj livadi, a tu ima i otrovnih poganulja.
Ne smijem vas ostavit same ni minut, no nakevešiš i oćeš dolje u Ljuboviđu.
Ajde moj Banjo, vidiš da je već noć i da se gotovo ništa ne vidi, donesi mi sa česme bocu vode, da skuvam Duju malo kačamaka, jer će siromak doći i gladan i žedan, a ja nemogu doći do česme, jer me nešto zabolio stomak pa nikud ne mogu.
Ne boj se ništa eno greje mesečina gore iznad Bandere, pa neka sa tobom ide i taj mali, ali čuvaj da se neđe ne opuči niz tu vrlet.
A mugu li mama doneti vodu u taj mali kotlić - upita je Blažo radoznalo.
Možeš Banjo, možeš samo ga malo plakni, jer ne znam da slučajno nije iz njega ta pogana mačketina lokala vodu.
I uze Blažo mali garavi aluminiski kotlić, zgrabi Mirka ispod ruke, pa zajedno malim uzanim puteljkom trčećim korakom krenuše preko strane i za samo nekoliko minuta jureći pravo prema maloj drvenoj česmi, sa koje već više godina neprekidno teče povelik mlaz čiste i bistre, kao led hladne izvorske vode, stropaštajući se sa znatne visine dole u veliko drveno korito iz kojeg se voda, prelivajući se spušta u vidu malenog i brzog potočića, pravo dole nekoliko stotina metara prema Ljuboviđi, u koju za vreme jakih kišnih dana u vidu male bujice unosi u nju izvesne količine mulja ili malih kamenih pločica, koje svake godine u vreme divljanja Ljuboviđa u tren oka odnese i potpuno očisti.
Najednom Blažo naglo stade, hitro se okrenu, baci mali kotlić niza strminu i hitro jurnu nazad prema kući.
Bareč, bareč, eno Mirko velika bareč – hoće da nas pojede !
Bježi, bježi što brže da nas ne stigne !
Brzo uhvati maglu i nestade iza dva poveća ljeskova žbuna, tamo prema šljivuku.
A mali Mirko ostade kao skamenjen i uplašen tu kod česme, čekajući strašnu bareč da ga proguta i proždere.
Pronašli su ga Dujo i Vidna nakon jednog sata vremena – potpuno prestravljenog i ukočenog od silnog straha, od kojeg mu se na svaku tu pomisao i danas ledi dah i krv u žilama.
Bareč, bareč - eno ga bareč - bježi da te ne pojede !....
Kakva je to bareč. Imali te bareči, gde je ta bareč – uvrzla se ta misao daleko u sećanje.

S P A S N A T A V A N U

GODINA 1955.


Sa Bjelasice duva snažan i jak ledeni vetar sjeverac – razvigor, pa na drveću lomi grane i goru savija.
Snijeg se još ponegde zadržao, uglavnom po rupama i udolinama ispod sivih i ogolelih brežuljaka dolinom reke Ljuboviđe, na čijim ivicama pomalo stidljivo izviruju bele visibabe, čekajući toplije sunčane zrake kao da hoće da se malo ugreju i zauvek otarase ovih ledenih santi kojima su do skoro bile pritrpane.
I kum Đoko toga prvog aprila nekako bijaše dosta neraspoložen za rad, pa metnuo na rame lopatu i polako šeta dole niz džadu, preskakajući mnoge rupetine na ovom makadamskom putu, koje su naneli oni veliki i glomazni teretnjaci, natovareni ogromnim jelovim ili bukovim balvanima, iz Barica ili Lise, na onom uzanom makadamskom drumu preko Kovrena do Ribarevina, a onda asvaltom do Berana, gde su ti silni trupci nalazili svoje večito utočište u novoizgrađenoj fabrici celuloze, od koje su kasnije stradala i čitava jata riba celim tokom Lima - sve dole do reke Drine.
I Dujo beše pustio goveda, pa čuva krave i volove po golom brijegu.
Jesi li se naspav’o putaru ? - dobaci zanetom Đoku, koji se kao iznenadi na neočekivano pitanje.
E vala jesam Dujo. nego znaš šta imam da ti kažem – nastavi Đoko malo smirenijim tonom.
Daj mi najpre jednu cigaretu da se malo smirim od čuda velikoga kojeg danas doživljeh.
Čudo, čudo neviđeno koje nikada zaborvit ne mogu !
Eto tu gore na Vučji potok bijaše sašlo iz Majine gore trista zeca – da se napije one bistre vode, tu pored Ljuboviđe, jer je potok u gornjem toku skroz zaledio, pa ne mogu niđe da se napiju.
Ma hajde Đoko !
Trista zeca nema u čitavoj Crnoj Gori – dobaci Dujo, znajući hvalisavog Đoka.
Pa vala, bilo je bar dvesta zeca - nastavi Đoko.
Smanji Đoko – Đe ima dvesta zeca !
Pa bilo je stotinu – opet će Đoko.
Smanji Đoko – odakle stotinu ?
E vala bješe pedeset – nastavi Đoko sa ubeđivanjem.
Ma smanji Đoko – odakle pedeset ?
E bilo je vala deset – reče Đoko nekako kao bajagi iznenađen.
Ma jok Đoko, smanji – odakle deset.
E vala čuješ Dujo – išo sam nešto malo zamišljen, pa mi se učinje da je nešto šušnulo, a ja mislio da je to najmanje trista zeca.
Jes moj Đoko, od trista zeca samo je nešto šušnulo, upade mu Dujo u reč, ali ti sve to opraštam jer je danas prvi april, a svi mi znamo da je to dan šale, pa ti se danas može i oprostiti - odbrusi ljutito Dujo, pa terajući goveda u Suvi potok ode da tuta drva, a Đoko završi sa radom i brzo preko Duge Njive pobeže svojoj kući u Poznanoviće.

Dujo je jutros rano otišao, samo je na brzinu navukao prtene pantalone, obukao onaj pocepani vuneni džemper, kojeg je jesenas dok je pekao rakiju šljivovicu, gurnuo u kazan i kuvao ga u džibri, da bi dobio onu žutu, više rumenkastu boju, jer nije imao druge, koju doduše i nije mogao kupiti, pa mu je tako ovo bojandisanje ispalo besplatno.
Vidna je ustala nešto kasnije, jer nije imala nekih obaveza, izuzev da nahrani šarova i mačka, a djeca inače spavaju nešto duže, pa joj se nije tako ni žurilo, jer im je od večere ostalo malo kukuruzne proje, a bilo je i malo kiselog mleka, pa nije marila niti morala misliti šta da pripremi djeci za doručak.
Dok je Blažo već bio budan i nešto pričao sam sa sobom, a Mirko se vrtio i komešao po drvenoj kolijevci, dobro umotan i uvijen u žućkastoj vunenoj peleni, odjednom Vidna oseti neki jak bol u stomaku, pa viknu Blažu, nekim zapovedajućim tonom.
Hajde Banjo ustani !
Ustaj više Banjo, pa mi donesi u onaj mali kotlić malo vode sa česme da turim tu na furunu nek mi se nađe malo tople vode jer mi se čini da će mi danas zatrebati, a ti uzmi nešto da jedeš i podaj malo bratu, pa ajte dole više oraha da se malo igrate, samo čuvaj nemoj slučajno da idete dolje prema Ljuboviđi, jer je voda još velika i mutna.
Neznam ništa đe je Dujo oćero goveda da čuva !
Baš bi mi i on nešto sada trebao, ali možda će doći.
Hajde moj Banjo, evo ti kotlić – treba malo i ovog malog da okupam.
I dok Banjo izađe iz kuće i uputi se malim strmim puteljkom prema česmi, Vidna oseti neke još veće bolove i stade kojevitezati, pa malog dečaka u kolijevci uhvati panika i poče dernjavu, da ga hitno oslobodi pelena i stega.
I dok se malac tako koprcao i plakao u kolijevci, Vidna nekako smože snagu da ga odveže i obuče, držeći se za stomak i teturajući sa kreveta na krevet.
U tom trenutku stiže i Blažo s vodom, pa videći je u mukama, baci kotlić na pod, naglo se okrenu, otvori vrata od portika i hitro zbrisa gore više kuće u lijeske, a onda u hitrom trku preko strmene krčevine odjuri u Retkovine - da traži tatu.
Video to i mali Mirko pa nadao za njim u galop, ali ga spazio šarov pa za njim u trku
Ščepao dečaka za fanjelu i tireke pa vuče nazad i kevće - kevće kao pomahnitao.
Dečaku najednom sa leve noge spade i mali kožni opanak sa pokidanim svinjskim vrnčanicama, šarov ga hitro zgrabi i nada galop kući, kao da više ne želi da pruži pomoć malom četvorogodišnjem dečaku, koji vrtoglavo jureći preko krčevine slučajno nagazi na gomilicu posečenog suvog trnja, koje mu nanese bol na nogama i obeleži ih crvenom bojom, što dečaku, pored bola nanese i određeni strah, pa zato morade odustati od namerenog praćenja, traženja i jurnjave za Blažom.
Okrenu se, malo zaplaka i trčeći nastavi put nazad za šarovom prema svojoj čakmari
Kada je tamo stigao dugo i dugo je slušao svoju mamu koja je iz sveg glasa jaukala, jaukala i tražila pomoć, ne obraćajući pažnju ni na mališane, a kamo li kakve druge kućne obaveze.
Njena obaveza ovoga puta bila je daleko veća.
Na svet doneti još jednog malenog mališana.
Blažo je u Retkovinama pronašao svog tatu, a Mirko nekako kradom polako otvorio vrata od portika pa se brže bolje hitro popeo malim drvenim stubama gore na tavan, odakle je do dugo u noć, kroz male rupice pored sulundara, radoznalo gledao i buljio dole u malu sobicu znatiželjno posmatrajući svaki pokret njegove mame, ali i malog novog pridošlicu Milovana - kojeg ona okupa onom bistrom zagrejanom vodicom koju joj rano jutros donese najstariji sinčić Blažo u onom malom starom aluminiskom garavom kotliću.

KAD JE TETKA KROFNE DONIJELA
GODINA 1956.


Retkovine i Maina Gora tako lepo ozelenjele, pa izgledaju božanstveno i veličanstveno, prelivene čistim i mirisnim vazduhom punim kiseonika, dok iznad njihovih visokih vrhova preleću i kruže orlovi i jastrebovi ogromnih i snažnih krila.
Livade se potpuno zašarenjele, prekrivene krupnim laticama i cvetovima žutog maslačka i jagorčevine, između kojih vire ogromne količine ljubičastog đurđevka, iznad kojih se uzdižu velike kite belog petrovca, a putnici namernici koji tuda prolaze, uglavnom svi pomalo zastanu da se malo odmore, napiju bistre i čiste izvorske vode, nadišu i nagledaju ovog živopisnog kraja i ove neizmerne prirodne lepote.
I Ljuboviđa je bistra kao suza.
Pastrmke, mladice, lipljani i mrene se izmrestile, pa se samo praćakaju, iskaču i izvaljuju po ovoj bistroj i svijetloj rečici, kao da prkose njenim talasima i brzini, kojom se ona žuboreći spušta dole preko Pajske Luke i Ravne Rijeke, ulivajući se kod Ribarevina u valoviti i hladni penušavi Lim, koji za vreme zimskih padavina ili kišnih dana tako nabuja i ruši sve ispred sebe čak tamo do Drine, tako da i skobalji teško odoljevaju njegovom divljanju, pa se polako povlače i spuštaju sve do veštačkog Limskog jezera dole kod Bistrice i Prijepolja, a kada se malo izbistri i smiri, ponovo se vraćaju njegovim tokom uzvodno i dospevaju visoko gore sve do Plavskog jezera odakle i počinje izvor i tok ove strašne i opake neukrotive rečine, koja ponekad tamani mnoge živote, nanoseći ljudima i velike materijalne štete i gubitke.
I Dujo često uzme pecaljku pa gazi niz bistru Ljuboviđu, sve dole do Zekića rijeke, prevari i upeca poneku pastrmku, metne je u veću vunenu obravnicu i tako s vremena na vreme obraduje i Vidnu koja jedva dočeka da ima šta spremiti ogladneloj porodici za večeru.
Beše to i ovog šestog maja na Đurđev dan.
Dok Vidna u malom sobičku od čakme, sa decom sedi pored furune na kojoj se suše Dujove čarape, neko u više navrata zakuca na mala ulazna drvena vrata, ne preskačući preko drvenog praga u portiku.
Ko li bi sad to mogao biti, zapita Vidna samu sebe, praveći se da ništa ne čuje
Kada se začu ženski glas u portiku ona hitro skoči i radosno povika.
O dobro mi došla draga moja zaovo – Dobro mi došla !
Brzo joj pritrča, zagrli je i poče ljubiti, uzimajući joj istovremeno veliki dugi zimski vuneni kaput – kojeg odmah okači na čiviluk i brzo zgrabi mali drveni tronožac ljubazno nudeći Ikoniju da sedne.
O Banjo ! O Mirašu ! O Dujo ! - poče dozivati ukućane da ih obavesti o dolasku uvek drage nam i veoma omiljene gošće – tetke Ikonije, koja odmah nakon našeg dolaska hitro skoči na noge lagane, dohvati iz kaputa neki zamotuljak i poče vaditi pšenične priganice.
Pošto je u tim godinama i naša kuća oskudevala za pšeničnim brašnom, bio je to nama najdraži poklon, kojega se jedan današnji Vojvođanin uvek nezaboravno i rado sjeća kao najveće i najdraže poslastice iz toga vremena, a taj Đurđev dan smo proslavili kao jedan od najvećih naših praznika – naravno posle Svetog Nikole – naše krsne slave.

KAD JE STRINA KOD NAS BILA
G O D I N A 1 9 5 7.

Ugrejalo jarko sunce avgustovsko pa žestoko prži Jabučke cvetne i mirisne livade, pokošene pre skoro mesec dana.
Ostala je još samo Marina krčevina, pa Dujo uzeo kosu da i taj deo dokrajči, skupi joj i prinese seno gore na proplanak, sadene u naviljke da odstoji još neki dan, a onda i seno da sadene, dok nisu počele liti jesenje kiše.
Iako je 28. avgust rođen-dan njegovog malog sedmogodišnjaka, koji baš danas zauzima i prelazi u osmu, nema on vremena za slavlje, pa poranio u devet zora, nahranio krave i volove, otkovao svoju kleparu i pre sunca pošao gore da zalada malo otkosi i odvadi koji otkos, pre izlaska prvog jutarnjeg sunca, koje se ovde pojavljuje iza Bandere tek oko osam sati ujutro, ali i ubrzo nekako hitro preleti preko Ljuboviđe i pređe prema Mainoj gori, odakle počne žestoko pržiti suprotnu stranu, na kojoj je i Marina krčevina.
Ima tamo dosta hladovine, ali je Dujo stekao radne navike i zna dobro šta mu je činiti, da što manje znoja sa čela prolije.
Javio je on i Mari kada će početi sa košenjem, ali je ona tu njegovu informaciju nekako nezainteresovano prihvatila, kao da od toga i neće biti ništa, ali je zato uvek bila spremna da dano-noćno motri da joj nečija goveda ili ovce ne upadnu u krčevinu i ne opasu ono malo divljeg štira, kojeg ni koze nisu obožavale, čak ni u vreme najvećih mrazeva i najsnežnijih hladnih zimskih dana.
Ali bila je to ugodna jazbina jedino za veliki čopor divljih svinja, koje su tu nalazile najveće i najsigurnije stanište, uporište i utočište, i to zbog dva izvora čiste i pitke vode koji su baš tu izvirali, a onda formirajući dva mala bistra potočića veoma kratkog toka, ulivali su se u treći onaj malo poveći Rajkov potok, te stropaštajući se niz strme Retkovine
vrtoglavim padom, pored kuće Dujove – ulivali su se u hlahnu Ljuboviđu, nastavljajući tako svoj put prema Limu.
I Vidna je tog dana ustala iz postelje nešto ranije nego obično, znajući za Mirkov rođen-dan – pa eto da nešto pripremi dok djeca još spavaju, ali i krave pomuze i pusti na ispašu još za lada, inače čim malo sunce ugreje biće obadanja i jurnjave preko Ljuboviđe.
Taman ona sve to pospremila, kad eto ti strine Duće – pro vrljika i Zelenog vira, noseći u ruci neku suvu ljeskovu tojagu, poštapajući se njome ko starica od sedamdeset ljeta.
Ide Duća pored plota – ispred sebe sve savija i mota, prođe pored pojate i u kuću brzo smota.
Dobro jutro Vidna – zavika Duća iz sveg glasa, kao bože mi oprosti nekako zgranuta.
Dobra ti sreća jetrvo moja dobra !
A đe si ti jutros tako rano poranila ?
E ja eto čula da je danas tom malom rođen-dan pa došla da vam čestitam.
E vala neka si – no ih eto tom galamom sve probudi.
Istovremeno Milovan zaplaka, Blažo skoči i zbrisa prema Ljuboviđi, a Mirko – čas hoće tamo, čas ovamo, ali ga strina susreće sa onom motkom, pa nema šanse nikuda da se provuče, izmakne iz njenog vidika i nekud nestane dok je još čitav.
Najednom ga iznenada zgrabi strinina čvrsta ruka, dobro ga dočepa za vrat, zavrnu mu i steže uši, podiže od zemlje i nekako od sebe brzo odbaci daleko u stranu.
Slavljenik je tako hitro istrčao iz kuće, zbrisao preko potoka u šumu, te se popeo gore visoko na Petrovo prlo odakle je čitavog dana motrio na kuću i čekao da i strina uhvati maglu i ode kući u Tustvo, slaveći tako i gladan i žedan njegov sedmi rođen-dan.

I Zekonju toga dana uhvati neka strašna muka i panika. Iako je bio pušten na ispašu gore povrh štale i ograde, stade ga najednom neka užasna rika od koje su cele Retkovine, ali i Maina gora odjekivale.
Rikao je tako Zekonja, rikao i rikao iz časa u čas sve jače i jače, kao da nekom prkosi, pa se i Vidna zato malo zabrinula, pa ostavljajući strinu da sedi sama, istrča pred kuću i stade ga nekako glasno tješiti.
Vočiću moj zeleni !
Šta ti je to danas ?
Na koga si i zašto tako besan ?
Nijesi valjda ni gladan ni žedan – pa jutros sam vas rano puštila da pasete.
Trave fala bogu imate dosta.
Vidiš kako je Vezulja mirna, pa samo pase li pase.
Ona fala bogu ima dosta i varenike – konstatova Vidna situaciju pa se naglo okrenu i krenu prema kući, praveći se da više i ne čuje riku zelenog vočića.
Ali vočić najednom još jače zarika još dva – tri puta, a onda stade iz svega glasa bukati – kao da nekom preti, pa se zatim silno zatrča i sađe dole na put do ograde, proturi kroz nju glavu i rogove i svom snagom i žestinom kao pobesnela zver polomi drveno kolje i obali čitavi plot, pa zaždi kao munja pravo u Ljuboviđu, koju u trku pregazi, pa izađe na džadu i zbrisa pravo dole prema Gevčini, ne prekidajući bukanje ni jednog trena.
Jurio je tako zeleni vočić sve tako džadom do brane, pa onda naglo skrenuo na levo i opet pregazio Ljuboviđu, pa uza šumu izašao na Boškovu livadu, pa sa nje na Ristovu, a onda Miloradovu, pa tako stigao gore do Draga, koji baš tada vađaše krompire tamo pokraj njegovog savardaka, ispod kojeg i vočić Zekonja ričući protutnja, usmerivši se pravo na Draga da ga raspori onim oštrim rogovima, ali se Drago nedade tako olako prevariti, no hitro dograbi motiku i jurišem na njega savlada i tu prepreku i opasnost, prelomivši mu obe do kolena, nakon čega i Zekonja prestade sa bukom i svom silinom se stropošta daleko dole u Jabučki potok.
A tu na Petrovom prlu, samo stotinak metara od Draga, mali sedmogodišnjak, slaveći svoj rođendan, a motreći celog dana tamo prema svojoj čakmari i čekajući da strina odstupi prema Tustvu i omogući njegov povratak, nije ni primetio svog suseda, samo je čuo njegove oštre glasove i galamu, a onda i veliku lomljavinu suvih grana, kao i silan tupi udar u korito potoka.
Preplašen i prestravljen, a misleći da ga juri medved - mališan jurnu strmim puteljkom preko okomitog i strmog, visokog i golog, žutog kao vosak. Petrovog prla, zape mu vrnčanica za drveni čaporak, pa glavačke polete dole pedesetak metara pravo u Ljuboviđu.
Leteći tako kao ptica kreštalica iz Retkovina u Mainu goru, imao je mališan i ovog puta veliku sreću što ga je svojim gustim zelenim granama spasila jedna velika jofa koja je rasla na samo dva metra uz obalu, inače od njega nebi ostalo ni traga ni glasa, pa bi se uzalud trudili i Vidna i Dujo, ali i Blažo i mali Milovan da nađu svoga slavljenika.
Dujo je u sami sumrak tog dana, vraćajući se iz Marine krčevine usput, sasvim neočekivano našao jedino Zekonju, svog izlomljenog ali još živog, tako da je na svu sreću čitave te večeri imao zaista dosta posla oko vočića, dok ga odere, sredi i donese do kuće, a Blažo i Vidna, noseći u naručje Milovana, te prateći strinu dolje džadom do kuće Spasojeve slučajno su začuli vrisku i plač jednog malenog mališana kraj same jofe ispod njihovog luga, u samom podnožju velikog i strmog Petrovog prla.
Bila je to najveća radost za celu ovu porodicu, pa se taj dan slavio čitava dva dana, a onda onog trećeg Dujo odlući da ode kod Petra i Ilinke, ispriča im ceo taj događaj i ponudi im da kupi čitavo to njihovo imanje, bez obzira koliko koštalo, a sve u čast i sreću malog Mirka kojega tu živa i ne povređena nađoše, iako je leteo prema Ljuboviđi više od pedeset metara, niz oštar kameni greben i strmu liticu.
Kako su oni već pre toga odlučili da prodaju to imanje i sele dolje u grad, Dujo imade sreću da ga kupi i tim proširi svoj posed, imanjem koje se naslanja na njegovu ziratnu krčevinicu, pa tako to do danas ostade Mirkovo, sa istim onim prlom sa kojeg je na svoj sedmi rođen-dan sa vrh njega ko’ ptica leteo, a mnogo puta povrh njega i krave Ilinkine čuvao.

NAJLEPŠI SU PRVI ŠKOLSKI DANI
GODINA 1958.


Tog 28. avgusta beše se okupila cela Dujova porodica da obeleži Mirkov rođen-dan, pa se tu našlo i podosta gostiju iz susednih sela da se malo provesele, zapevaju koju pesmu i odigraju koje narodno kolo.
Najviše se tu volelo zaigrati ORO, posebno mlade devojke i seoske dame, ali i one postarije bakice imale su svojih želja i potrebe da se malo ugreju i oraspolože uz dobru pesmu i muziku, te im onda srce nema mira, naročito ako bi se neko našao i znao uz frulicu da zasvira.
Tada su i momci skidali sa sebe one prljave i umazane vunene fanjele, da bi se uhvatili pored onih lijepih i veselih, a razdraganih dama i devojaka, na kojima su se tako lepo na onom blagom i toplom vetriću, lepršale šarene suknjice ispod kojih su blistale izvezene i ukrašene vunene čarape.
Mnogi su tada nosili kožne opanke, od teleće ili svinjske kože, dok je samo manji deo njih mogao sebi priuštiti neke gumene piroćance, a veoma retko ko se mogao dočepati modernijih cipela, koje su nošene jedino na nekim ozbiljnijim svečanostima, svadbama ili vašarima.
Izigra se i ispeva tako veselo društvo, koje osta tako ceo ljetnji dan po podne – do kasno u noć, a onda se jedno po jedno pokupiše, pa kud koji mili moji, uz brda pešice prema svojim kućama.
Samo su se s vremena na vreme čuli umorni i promukli povici starijih osamdeseto godišnjaka, koje unučad ostaviše daleko iza sebe, da se po blagoj i bledoj mesečini teturaju onim uzanim i krivudavim puteljcima gore uz Majinu goru i Retkovine.
Blažo i Mirko sa malim trogodišnjim Milovanom, više ga noseći na svojoj grbači nego ga vodeći, celog tog sunčanog i toplog dana provedoše u igri dole ispod kuće na lugu kod Zelenog vira, čuvajući Vezulju i veoma ostarelog Jablonju, kojemu već od silne starosti beše i jedan rog sa glave nestao.
Predveče su svi stigli kući umorni i iscrpljeni od celodnevne jurnjave za onom prtenom loptom, napunjenom dlakom Vezuljinom, za koju se moralo svuda dospeti, ne samo po ravnom lugu, nego i na strmoj livadi i ledini, sve do udaljenosti i onog dometa koliko je trinajestogodišnji Blažo mogao zahuktati, zafijukati i zafitiljiti, a često puta i u suprotnom smeru prema džadi i Ljuboviđi u koju smo bezbroj puta uskakali, otimajući je od hladne i brze rečne matice.
Nisu mališani osećali ni glad ni žeđ, no tako mokri i umorni brzo se dokopaše tople vunene postelje i svi legoše u jedan krevet da spavaju i sanjaju svoje lepe snove, ne osvrući se tako ni na roditelje, ali ni na one još malo zakasnele i komotnije goste, koji su u sobi pored petrolejke uz pesmu dokrajčivali i onu zadnju pletenku ljute šljivovice.
Narednog jutra dečicu probudi glasan Vidnin žagor i neka prepirka sa Dujom.
Donesi Dujo koje drvo !
Naloži vatru u tu furunu Dujo !
Donesi Dujo malo vode sa česme !
Idi Dujo pomuzi Vezulju !
Procedi i uzavri Dujo tu vareniku – đeca će se sade probuditi !
Idi brzo nahrani Šarova – gladan je jer mu juče ništa nismo davali.

Dosadile i Duju te Vidnine naredbe i oštre zapovijedi, pa najednom skoči na noge lagane, navuče vunene čarapčine i nazu stare pocepane gumenjake, dohvati mali bakarni kotlić iz portika, pa jako tresnuvši vratima izleće iz kuće i otrča na česmu, gde samo malo plaknuvši kotlić, brzo ga napuni bistrom i hladnom vodom, pa stade brzim hodom koračati nazad prema svojoj oronuloj čakmari.
Još se kvake dohvatio nije, a začu ponovnu naredbu svoje drske supruge.
Dujo – ostavi tu vodu pa trči i pušti ona goveda iz štale i priveži ih dolje pored Ljuboviđe za one vrbe i odmah dođi da nešto pokažeš ovom đetetu i vidi jeli što naučio od tebe, kada si mu pokaživao, jer sad u ponedeljak treba da ga odvedeš kod učitelja i da ide u školu – eto došlo je i njegovo vrijeme da i nas ponešto poduči, ako ga učitelj što lijepo nauči.
E vala Vidna, meni se čini da zna sve mnogo više od tebe – odbrusi Dujo i brzo dodade.
Ti imaš dva razreda, no mi se ćini da još nisi sva slova naučila.
Verovatno ti nisu dali ni da naućiš oni tamo u Vitomirici.
Zato su vas i projurili odande da štogod nebi naučili.
Ovaj mali je sva slova naučio – onih trideset što ih ja znam, samo još ona dva ja neznam pa mu ih nisam znao pokazati i napisati, a to će verovatno znati njegov učitelj Lekso – ako ih i on bude znao, ali ne verujem, pošto sam pitao mnogo njegovih đaka, ali mi niko od njih još nije mogao reći da je ta dva slova naučio, no svi kažu da nekako izvrću riječi i nekako ih drugačije pišu i to onim slovima što ih ja i ovaj mali već znamo, pa nijesam ni ja siguran u to dali postoje ili ne postoje.
A kojeg to reče ponedeljka – Vidna ?
Čoje kojeg ?
Pa ovog sade prvog koji dođe – izleće Vidni kao iz topa.
O da – pa jes bogomi – ti si u pravu.
U ponedeljak je šesti septembar – kada sva djeca polaze u školu.
Moram se spremiti da ga tog dana rano povedem da ne zadocni završi Dujo.
I baš tog dana u kući nastade veliki jarak, vika i galama.
Blažo mora u peti u Tomaševo, a Mirko u prvi u Jabučino.
A kako raniti svakoga jutra pa pešaka uz Retkovine, a onda preko Marine krčevine gde ima i divljih svinja.
A gde je ona zloglasna i strašna bareč.
Ona što je Blažo uvek nazirao i bežao od nje vrtoglavim galopom.
Šta ako i mene jednoga dana najuri.
Kuda galopirati od te bareči pune strave i užasa.
Gde se sakriti i skloniti tamo daleko od očiju sveta bez iđe ičije pomoći.
U velikoj i gustoj hrastovoj šumi, koja je skrovište najrazličitijeg zverinja.
Šumi u kojoj kruže velike bareči.
Ima divljih svinja, jelena, srna, lisica, jazavaca, zečeva, vukova, a možda i medveda.
A kuća daleko, daleko dole u donje Jabučino – pored rijeke Ljuboviđe.
Kako uteći i stići do nje – u slučaju pojave neke velike i opasne bareči.
Bareči koja se uvrzla u glavu jednog plašljivog i strašljivog malog mališana – osmogodišnjaka koji eto šestog septembra počinje ići u prvi razred osnovne škole – daleko gore u gornje Jabučino, a svakog jutra sam kroza šumu, bez iđe ikoga da ga prati i u nuždi zaštiti od napasti, zverinja i bareči.
Bile su to svakodnevne brige i misli jednoga đetića – Dušanova Mirka Rakovića.

DEVET ĐAKA U ČETIRI KLUPE


Poslije onog prvog očevog ispraćaja preko Retkovina i upoznavanja sa učiteljem Leksom, koji doduše na našu prvu pojavu i prijavu za upis u školu ne beše baš oduševljen, našom pojavom iz razloga: mala škola pet sa pet, sa jednim malenim sobičkom u kojem su utrpane četiri klupe za četiri razdeda, ipak sam na veliko očevo insistiranje i molbu, a na moju veliku sreću, radost i zadovoljstvo nekako uspeo da se utrpam, upišem i postanem đak – prvak.
U prvom momentu novi pridošlica i nije bio baš poželjan i dobro došao jer je bio jedini đak prvak, dok su u drugom razredu već bila dva đaka, a u trećem i četvrtom po tri, čime je škola nekako imala pun kapacitet, pa se stoga ovaj đak prvak negde morao ugurati u nekoj klupi i dobro stisnuti ono drugo dvoje, tako da tu između redova više nije mogao proći ni sam učitelj.
Pored nas sedam momčića, tu behu i dve ljupke devojčice, pa Lekso poče dugo razmišljati, trljajući nos i uši, gde i kako da smesti malog prvaka.
Najednom iznenada, kao oparen skoči, potapša malenog po ramenu, a onda pomilova i one dve devojčice, pa između njih smesti i tog njihovog malenog novog drugara.
Doduše one odmah prihvatiše malenog ljubimca iako su bile u različitim razredima i različitih godina starosti, jer su ga obadve poznavale i igrale se sa njim, prilikom dolaska sa svojim mamama dole u donje Jabučino kod babe Vidne.
Dobro su one upamtile i one ljubazne reči svojih mama koje su tražile da se malo poigraju i prihvate mirnog i ljubaznog malenog dečačića – uvek spremnog za igru i maženje.
E Vidna moja – daj mi ga bogoti malo da ga pomazim i da se malo s njime poigram.
E vala ’oću – evo ti ga na, pa ga mazi do mile volje.
Ja ti ga vala ne branim no mislim da je bolje da ga držiš ti nego Blažo, jer se stalno pogani nešto koškaju i svađaju, a ovako kad ga neko privati uvek je tako miran i nasmejan, kao da je bio veliki pa se podmladio i pođetinjio, no se bojim da se ne razmazi pa mu nešto ne ostane u krvi da se mazi kad veliki poraste – dodavala bi uvek Vidna obrazlagajući njenim dragim gošćama njegov karakter i želju za nežnošću i maženje.
Školski dani su tako prolazili, a jadni učitelj Lekso bivao na sve većim mukama.
Kako učiti svu tu djecu, sva četiri razreda u jednoj učionici - jednom malenom sobičku.
Kako i kojem postaviti neko pitanje, a da sva djeca iz drugih razreda budu mirna, staložena i slušaju predavanja, kako ona iz nižih, tako i ona iz viših razreda.
Šta ako sledeće godine dođe više od troje djece u prvi razred, ili možda ne dođe ni jedno, a ono troje završi četvrti i odu dalje ili ostanu da žive kod svojih roditelja tu u Jabučinu da rade imanje ili goveda čuvaju.
Hoće li se i njegova plata povećati ili smanjiti – ukoliko ne ispuni svoje prosvetne planove i zacrtane ciljeve.
Trudio se tako Lekso da svakome udovolji, toliko koliko je mogao, pa je stoga i svojim đacima nekako maksimalno udovoljavao da ih malo pusti ispred škole da se malo nestašna đečurlija po dvorištu igraju, dok on ispituje neko dete ili mu pregleda zadatke iz nekog drugog razreda.
Nije mu ni bilo lako – ćetiri razreda u četiri klupe u jednoj učionici četiri sa četiri.

Velike brige, muke i nevolje učitelja Leksa, deca su nekako međusobno sa sažaljenjem i velikom dozom razumevanja prihvatala, pa je i on svakodnevno na neki način želeo da im se oduži i da im se zahvali, bez obzira na pojedine nestašluke bezbrižne dečice.
Znala su i deca ponekada u školu zakasniti, izmorena popodnevnom jurnjavom za stadima koza ili ovaca pa bi ujutru nastavljala bezbrižan dremež, leškarenje i spavanje, ali je Lekso za takve stvari uvek nalazio opravdanje.
Jadna moja mala dečica !
Slatko zaspala pa malo zakasnila !
Ali neka – treba malo i odspavati !
Sve će ona naučiti i sebe opravdati !
Nije škola zec – pa neće pobeći !
Dobra su to i vrijedna dečica !
Poznajem ja sve njihove roditelje, iako stanujem i živim daleko odavde !
Znam i ja ponekad malo pridocniti, te se onda dadem u trku uz Cerovo pa me bogomi sretne i poneki seljak i misli da sam pošandrco !
Šta je to sa tobom učitelju ?
Da te neko ne vija ili ne juri za tobom da te uhvati u ovoj šumi ?
Zapitkuju oni mene tako do u detalje, a niko me ne pita treba li mi kakve pomoći !
Imam i ja malo njivice, a imam i dečicu koja idu u školu – dolje u Bijelo Polje, pa moram nekako i njih na svoj put izvesti !
Moram i njivu uzorati, pa onda podrljati, pa zasejati i okopati !
Sve samo-sam ja to moram uraditi, pa znam kako je i vašim roditeljima !
Zato ja znam da i vi njima mnogo pomažete !
Niste vi kao ona dolje gradska đečina, što ništa ne rade no jure za loptom, a hoće sve na gotovo. Samo da zinu i da im se sve na gotovo ubači, pa da bolje besne ko kakvi besni ovnovi !
Je li tako draga dečice moja – zapitao bi ih iznenada, kako bi pravim tokom usmerio njihove odlutale misli i skrenuo pažnju na njegovo kao bajagi predavanje.
Da, da - tako je, tako učitelju - povikala bi sva četiri razreda u jedan glas.
Slažeteli se vi dečice sa ovim mojim mišljenjem i predavanjem ?
Slažemo, slažemo naš dragi učitelju – potvrdiše ponovo đaci.
E pa onda draga dečice, mnogo vam hvala – nego da sad malo pređemo na ispitivanje.
Evo jedno pitanje za četvrti razred.
Ko je spreman za odgovaranje ?
Svi junaci nikom ponikoše i u crnu zemlju pogledaše.
Niko i ne zna šta će ih učitelj pitati.
Evo ja ću – javi se Mirko.
Pa ja sad pitam ove iz četvrtog razreda – upade učitelj u reč.
Koliko ja znam ti si još u prvom razredu.
Pa neka, neka učitelju, znam ja na neka pitanja odgovoriti bolje od ovih četvoro razrednika – ponovo dodade Mirko.
E bogomi ja ovim tebi odajem ne samo veliku pohvalu i priznanje, no kažem ovde pred svim razredima da neke stvari čak i od mene bolje znaš.
Kamo sreće da takvih ima još – konstatova Lekso pa otvori dnevnik, zaključi đaku sve petice i ustade da poljubi i pomiluje prvo-razrednika iz prve klupe, hvaleći ga svim đacima kao najboljeg učenika ove škole svih generacija u čitave tri zadnje decenije.

UZ FRULICU ZA STADOM OVACA
GODINA 1959.

Ova zima bijaše duga i hladna. Žestoki mrazevi harali su i gorom i vodom. I Dujo je imao dodatnih troškova oko ishrane stoke jer je u oktobru, pošto je stradao Zekonja kupio vočića Dugonju, da malo pomogne ostarelom Jablonji, koji od starosti bijaše već na samom izmaku snage.
Trebalo je već u rano proleće zemlju uzorati i sve žitarice zasejati, a Jablonja iznemogao te mu je zato bila potrebna pomoć i pojačanje.
Seno koje je Dujo jesenas dovukao na saone, gore iz Duge njive, bijaše već na samom izmaku, pa je stoga morao svakodnevno, po onim žestokim mrazevima, jakim vejavicama i vjetrini sa kosijerom ispod miške ići gore iznad Zelenog vira da useče malo brsta kravi i volovima da brste i nekako preguraju još čitavi mesec dana do zelene trave.
Ta ista nevolja naterala i Sava, pa došao direkno iz Titograda, kod Duja da mu spašava stado, koje je bilo kod njegovih rođaka daleko gore u Gornjoj Morači.
I Vidna se obradovala svom bratu, pa decu oterala u malu sobicu i sve ostavila po strani, samo da ga dočeka i lijepo ugosti, jer je to bio njegov prvi dolazak kod nje, nakon više od trideset godina, i onog dana kada su morali po sili prilika napustiti Vitomiricu i bežati u Dragovića Polje, gde je ona tu srela i Duja i odmah sa njim započela nov zajednički i bračni život, preselivši se u Kolašin, a odmah potom i u selo Tustvo, da bi se odatle veoma brzo ponovo preselili dole u Jabučino na onu Jovanovu lazinu pored Ljuboviđe, koju krčenjem okolne šume pretvoriše u prostranu krčevinu na kojoj napraviše i ovu omanju čakmaricu sa portikom i dva sobička iznad omalene kamene izbice sa dubokim trapom, koji je u vreme zimskih, ali i ljetnjih meseci bivao stecište velikih repatih pacovčina.
Ispekla ona nekoliko krompirića, onako sa ljuskom u rerni onog zagrejanog crnog limenog šporetića smeštenog u spavaćoj sobici, koji zameni onu okruglu furunicu napravljenu od malog burenceta koje donese nabujala i mutna Ljuboviđa i zaglavi u lomove, negde tu pokraj Zelenog vira, pa iz kačice izvadila malo tvrdog sira, te pozvala zeta i šuraka na zajedničku večeru, na kojoj Savo uze glavnu reč i odmah, kao s neba u rebra pređe na konkrentnu stvar.
Znaš šta zete i sestro moja !
Milo mi je što danas dođoh kod vas da vas malo vidim i poželim vam svu sreću !
Viđu da vi je bog dao ova tri đetića i nek su vi živa i zdrava, pa neka vas malo i poslušaju, da vam barem malo vode donesu i goveda pripaze.
No evo i ja dođoh kod vas da ve zamolim da mi nešto pomognete i da me spasite velje muke i nevolje.
Imadoh tamo u Morači fini buljuk od pedesetak brava, no mi ovi rođaci nemadoše dosta sijena, te mi ih juče dognaše u Masline, a ja nemam s njima kud pa dođoh do vas da odmah idete sa mnom i da ih dognate tu kod vas, makar na godinu – dve dok se nekako ne snađem.
Ostale su da bleje - zatvorene u jednoj baraci, a ja i Milena ne znamo ni kako da ih nahranimo, sve i da imamo sijena, jer nikada nijesmo ovcama ništa davali !
Ti ćeš se zete do tamo nekako prebaciti, a otuda dovde nema više od sto dvadeset kilometara, pa ćeš ih ti, napasajući ih usputno doćerati za jedno tri – četiri dana, ali mi dobro pazi na jagnjad da se usput neđe ne pogube.
Ima ih trideset i troje.
Ako koje usput zapre, nađi neku korpu pa ih uprti dok se oporave i krenu.

E bogomi Dujo, moraš ujutru u cik zore trčati tamo do Podgorice da doćeraš te ovce ovamo dok nisu pocrkale – hitro skoči Vidna na noge lagane, a sva nekako kao heppy i srećna što će uskoro ispred svoje kuće ugledati toliko i tako veliko stado ovaca.
Vala mi je baš milo što će se svi tako silno iznenaditi i čuditi odakle nama odjednom toliko ovaca pred kućom, kad nije imao za šta ni pas da nas ugrize – nastavi Vidna sa svojim fantazijama.
Nek svi misle da smo ih dobili na nekoj lutriji !
A šta ćemo im davati da jedu – priupita je Dujo nekako kao začuđen njenim tako drskim postupcima i ponašanjem.
Pa neka pasu travu tamo po Retkovinama i Mainoj gori.
Bar trave ima u izobilju.
Ne Vidna – ne pitam te za ljeto nego za zimu.
Pa vidiš li kolike su oko nas te šumetine, pa ćeš ljetos ukresati malo lista, te ćemo ih prehraniti kao i ova goveda što sada svaki dan brste po Retkovinama i Mainoj gori.
A ko će da ih čuva ?
Pa ova naša đečina, mogu ih po vas dan čuvati kada se vrate iz škole.
A ujutru Vidna, ujutru – ko će ih čuvati ujutru dok đeca dođu iz škole ?
Pa Dujo ti – ko će drugi nego ti !
No ima tu dolje kraj Ljuboviđe jedna zova, pa kad oni ujutru odu u školu, a ti im napravi po jednu sviralu, pa će oni svirajući uz frulicu ovce sa velikim zadovoljstvom čuvati, ali će i one mirovati kad začuju sviralu.
Ja znam da im gore u Morači niko nije umijo niti znao zasvirati, pa im one stoga nisu ni mirovale.
Pa dobro, dobro Vidna neka bude tako kako ti kažeš, a ja ću onda poraniti rano ujutru da idem sa Savom i da ih doćeram, pa neka i one brste ove dvije-tri neđelje dok počne trava rasti – složi se Dujo i zaključi da mu više od priče i odupiranja neće biti nikakve vajde niti bilo kakve pomoći, pa reši da ode malo i dole na jug do beloga grada Titograda i onoga polja Ćemovskoga.
Čim su prvi petlovi jutro najavili ustali su zet i šurak, pa polako pešaka dole niz džadu do glavnog puta, te onda auto stopom i svojim tabanovićima do Podgorice, a četvrti dan u prvom sumraku nastade prava vriska, huka, buka i jurnjava po lugu Darinkinom, gde je Dujo hvatao ovce i jaganjce pa prenosio preko Ljuboviđe, kako bi ih doterao do svoje čakmare i tako obradovao suprugu, a deci na vrat navalio čitavi buljuk ovaca, da svakodnevno jure za njima preko Retkovina, Suvog i Vučjeg potoka, tako da su ovce pasle brda i useke – od Mirova luga do Zekić rijeke.
Taj poveći buljuk ovaca u ljetnjim danima, za vreme školskog raspusta, daleko od svoje kuće, čuvao je i Mirko gore po planini Bjelasici, sa koje je gled’o dolje Mojkovačko ravno polje, gledo Polja i Podbišće i voljeno selo svoje.
Tuda više nije trebalo ni nakovanja ni kose, jer su one sve opasle, pa i metiljavu travu od koje su kasnije, samim početkom naredne godine sve stradale i životom platile
Dujo ih je sa mališanima svakodnevno za repove vukao niz obronke i strmu padinu, dolje do male šumice i Ljuboviđe – gde su se njima do proleća hranili vukovi, jastrebovi i gavrani i tako preživljavali one hladne, tmurne i sniježne zimske dane.
I po suncu i po kiši, po oluji i po zimi, bila je to zaista ’’velika zabava’’ za male čobane, koji su svakodnevno i gladni i žedni jurili za njima svirajući uz frulice, koje im Dujo zaista napravi po Vidninom predlogu, od one zove što je rasla ispod njive na obali reke Ljuboviđe.

PRED ŠKOLU SAM LIPU ZASADIO
GODINA 1960.

Smanji se i proredi stado ujakovo, pocrkaše ovce, ovnovi i jaganjci, a Vidna I Dujo nekako skršeni i utučeni onim velikim jadom i nevoljom koja ih snađe i zadesi ove ljute, vetrovite, veoma snežne i nezapamćeno hladne zime, samo ćute i misle u sebi, kako da se izvuku i nađu nekog opravdanja kod Sava, koji će verovatno krajem meseca marta ili poćetkom aprila doći da vidi svoje stado i da neki predlog; - šta činiti dalje, a i ne sluteći šta se sve zbilo i desilo i kakva ga je sudba i nevolja zadesila ove opake zime u ova dva zadnja strašna meseca.
Samo su gladna djeca s vremena na vreme prekidala njihove misli, tražeći nešto za hranu, da malo utole glad i da se spreme za školu, nakon čitave tri nedelje zimskog raspusta, koji ih beše zaista veoma mnogo obradovao, jer čitavog tog užasnog i lošeg vremena bar velike snežne namete i smetove, visoke i do dva metra, nisu morali gaziti, mada im ni sanke, koje im napravi Dujo od nekih starih hrastovih dasaka, tih dana nisu mnogo mogle pomoći, jer bi se, na zaleđenom snijegu ispod njih često izmicale, pa velikom brzinom nastavljale jurnjavu niz veoma strme livade, dole prema kući Dragovoj.
Za njima su onda i djeca galopirala, nekada i po stotinak metara, da bi ih dostigli ili, prilikom njihovog zastavljanja u nekom gustom i trnovitom žbunu, onako ljutito i besno dograbili, kao da hoće da ih potpuno skrše, raskuju i unište.
Ali i posle one višednevne snežne vejavice, koju smo svi zvali ’’babini jarci’’, najednom žestoko sinu jarko sunašce i za samo nedelju dana nestade onog velikog belog zaleđenog pokrivača, preko kojeg su se djeca po ceo dan valjala ili kotrljala niz one vrleti od kuće Marine, pa sve dole do ledene Ljuboviđe, preko koje su vukući za sobom one drvene sanke, svakog časa pretrčavala i izlijetala gore na Darinčin proplanak iznad džade.
Ubrzo i obale Ljuboviđe dobiše neko šarenilo od bezbroj onih belh cvetova visibabe i plavih kaćunica, između kojih je s vremena na vreme promakla poneka siva ili crna veverica, vitlajući dugim repom, da bi se najzad dočepala onih velikih hrastovih krošanja, onamo na Dujovom prlu.
Živahna dečica su ponekad jurila za njima, s velikim ljeskovim motkama ili onim dugačkim belim prutom od Dujove udice, misleći od žira da su lešnici, te da bi se nekako dokopali i veverici oteli bar jedan suvi, ali pomalo natruli lešnik, s kojim bi kasnije vodili žestoku borbu, ko će ga skrcati i kome će taj plen definitivno pripasti, čuvajući ga istovremeno do sledećeg dana, kao da su našli neki veliki grumen zlata ili neki veoma vredan dragulj.
A onda bi posle mirnog i dubokog sna, ujutru rano ustali te bi Blažo pregazio Ljuboviđu, pa džadom u Šaoviće, a Mirko navukao neke prtene čakšire i vuneni poderani džemperčić, obojen u džibri ili karaboji, brzo preko vunenih čarapa nazuo kožne opanke sa vrnčanicama, koje mu tata jesenas napravi od onog šarenog svinjčeta, koje je čitavu godinu hranio žirom ili koprivama, kako bi mogao prehraniti svoju porodicu i tako prezimio onu dugu, hladnu, snežnu i vetrovitu zimu.
Brzo bi u svojoj malenoj vunenoj tkanoj šarenoj torbičici sa dugačkim povrazom, ugurao onu malenu, drvenom daščicom uokvirenu tablu, koja mu je bila majka znanja, jer je na njoj, malim parčetom neke bele mekane pločice, koju bi doneo sa velikog prla, ili uzvadio dole iz Ljuboviđe, sve beležio i tako učio i sticao svoje dragoceno znanje, jer nije bilo novaca da kupi neku svesku i olovku iz koje bi se mogla neka lekcija efikasnije naučiti.

Tako bi u tren oka izleteo iz one malene čakmare, pa povrh česme i malene krčevinice, obrasle poleglom suvom papratinom, u tili čas nestajao gore u Retkovine, pentrajući se uzbrdo, trčećim korakom, kao da ga gone vukovi, ubrzo stizao do Marine krčevine, pa bi onda iz te velike i strašne hrastove šumetine izleteo na Rajkovu strmu livadu, preko koje bi najzad stigao do škole, u koju je jureći ulijetao, izvinjavajući se učitelju zbog skoro svakodnevnog kašnjenja, ali je to Lekso nekako olako i bez pogovora prihvatao, imajući puno razumevanje u veoma naporno putovanje ovog mališana i dosta veliku daljinu od preko tri kilometra od Ljuboviđe do škole, a ta tri kilometra uz veliko brdo nije bilo baš lako preći, a da ne padne poneka kap znoja sa čela bilo kog putnika, đaka ili čobanina.
Ali i tog sunčanog jutra i Lekso nekako beše posebno raspoložen, nasmejan i spreman za šalu i neka dodatna pitanja.
Ej ti moj najbolji đače pešače !
Pa đe si ti danas do ovog doba ?
Da nisi možda sa ocem njivu orao ?
Znaš li ti da je sada već prošlo devet sati, a trebao si ovde biti najkasnije u osam !
E ’ajde đače sedni, malo se odmori pa da odgovaraš, da viđu šta si naučio !
Mali umorni dečak, sedajući nekako postiđen iza svoje klupe, tek tada shvati da je učiteljeva kritika sasvim opravdana, ali se i uplaši nekih posledica, pa nekako hladnim i skamenjenim pogledom pogleda svog učitelja, kao da traži od njega neko sažaljenje i razumevanje, misleći pri tom i na one svakodnevne opasnosti koje su ga svakodnevno pratile od kuće do škole.
Šta ako porani još ranije ?
U velikoj gustoj i pustoj šumetini i gladnih vukova ima.
Šta ako natrči na neki vučji čopor ?
Šta ako ga napadnu i pojedu u tim ranim jutarnjim satima ?
Goloruki dečak teško da bi se od njih mogao odbraniti...
Dok đak tako razmišlja, učitelj Lekso uzeo svoj veliki školski dnevnik, pa nešto kao bajagi lista i u sebi broji i sabira, a krišom posmatra malenog tek pridošlog treće razrednika, pa odjednom iznenada ustade i skoči iza stola, pogleda kroz prozor i poče sam sa sobom komentarisati.
O kako je napolju lepo vreme !
Tako lepo sunce greje - zime više nema !
Proleće – došlo je pravo proleće !
Moram i ja nešto kući uraditi, da pomognem mojoj babi !
E dečice moja draga !
Vidite li ovog zakasnelog ?
Nemojte mi zameriti ako i ja ovih dana budem malo kasnio kao i on.!
Vi se nemojte zbog toga ljutiti, moram nešto i kući uraditi pre nego ovamo dođem.
A ti zakasneli ?
Šta bi ti mogao na to da mi odgovoriš ?
Postavi učitelj pitanje i blago se nasmeši, nekako znatiželjno očekujući odgovor na postavljeno pitanje đaku.
Skočivši iza klupe na noge lagane, a nekako ohrabren, slušajući njegovo predhodno razmišljenje i komentare stade mu đak odgovarati na postavljeno pitanje.
Dragi moj druže učitelju !
Da bi mi seljaci mogli opstati i preživeti na ovim našim prostorima, pre svega moramo obraditi ova naša ziratna imanja.
Ko ima malo njive, treba najpre upregnuti konje i volove, te izvući ono malo đubreta, rasturiti to đubrivo po njivi i nađubriti ziratnu njivicu, pa sve to zaorati da bi njiva bila rodna i da na njoj makar nešto rodi.

Onda moj dragi učitelju, njivu treba uzorati, pa busenje usitniti i kakvom drvenom ljesom il’ drljačom podrljati, zemlju izravnati, pa ponešto zasejati i seme pokriti da nikne, a onda ako je posejano povrće, sledi plevljenje trave i nekoliko puta kopanje dok za berbu doraste, što znači da dosta toga treba da se radi da bi neka porodica time mogla da se sladi.
No dragi moj učitelju, ako je njiva zasejana nekim strnim žitom, ko naprimer raži, jećmom, heldom, ovsem, il’ možda jarom pšenicom, tu motike neće trebati, nego srp pa žneti i u snopove vezati, pa njih u krstine metati, pa onda upregnuti konje i magarce, te na gumnu ovrći, žito nekoliko puta na vetru ovejati, pa dobro osušiti, u vrećama pokupiti, pa poneti u neku vodenicu da se samelje i tako dođemo do malo brašna za neku pogaču, koju treba mlakom vodom umesiti, ako ima soli, obavezno posoliti pa ispeći i jesti onako vruću, a može i hladnu sa malo mleka, sira ili kajmaka, naravno ako ga neko ima, a ako nema može i onako suvo, samo glad da se utoli.
Eto tako moj dragi učo opstaju mnoge naše porodice u ovim teškim i surovim posleratnim vremenima, jer u ovim našim pustim selima uglavnom žive sve seljaci, koji nemaju ni plate ni penzije, niti bilo kakvih socijalnih primanja, nego žive od neke kravice, koze ili ovčice, ako je ko ima, jer je ona kao majka svima, kako starim tako i mladima.
Slušajuć ovo ućitelj Lekso učionicom zaigra kolo Crnogorsko.
Čujeteli ovo draga đeco moja !
Pa ovo je pravo predavanje i životna škola !
Bravo ti ga moj Mirašu, ti si zaista neki fenomen !
Održao si pravu lekciju svima nama, baš da se ovog sećamo i kada ovi tvoji drugovi budu odrasli, a tebi evo zaključujem sve petice do kraja godine i želim ti da samo tako nastaviš od naredne jeseni i u Šaoviće i budeš i tamo, kao i ovde jedan od najboljih đaka, a onda ako bog da i kakav fakultet završiš.
Zaista sam bio impresioniran tvojim izlaganjem, a video sam i svi drugi đaci, koji su te tako oduševljeno pratili i znatiželjno gledali !
Hajde molim te, još im nešto ispričaj neka nauče kako se od deteta čovek postaje.
E moj dragi učitelju !
Od priče nema nikakve vajde, no treba malo zasukat’ rukave, raditi i za život zaraditi.
Eto vidite, oko naše škole svuda korov raste !
Na sve strane trnje i kamenje !
Hajde da to sutra malo očistimo i poneku sadnicu ovde zasadimo.
Da svi donesemo neku voćku ili kakvu drugu korisnu sadnicu, da nas kasnije seća na dečje dane i đačko vrijeme iz najlepših školskih dana ove naše Jabučke osnovne škole.
Slažemo se ! Slažemo se ! Slažemo se - svi u jedan glas povikaše đaci.
Hoćemo ! Hoćemo ! Hočemo ! - E svaka ti čas !
Bićeš pravi gazda i domaćin – reče učitelj, zadovoljno trljajuć dlanove.
A toga utorka svi doneli alat i poneku voćkicu;
Neko višnju – neko trešnju, neko šljivu – neko džanariku, neko krušku, a neko jabuku.
Ja doneo jednu vitku lipu, jer nisam imao nikakvu drugu voćku – onu koju sam video prošle godine, čuvajuči krave tamo daleko u Retkovine, pored Suvog potoka, kod onog Golog brijega, ispred Vučjeg potoka, koja je rasla gore u onoj vrletnoj strančini, kao jedno jedinstveno i najdragocenije stablo u ovoj šumi iznad reke Ljuboviđe.
Takvo drvo nije raslo niđe u ovim vrletnim i krševitim krajevima, pa je stoga to bila i sama atrakcija, kakvo je to čudesno drvo, lijesci slično, ali na njega lešnici ne rađaju, nego samo lišće i mirisni cvetovi koje svakog avgusta meseca beru meštani ovog sela i mnoga okolna domaćinstva uživajući u slatkom i mirisnom lipovom čaju.
Tu tada malenu vitku stabljiku, a danas ogromnu lipu, ispod koje se na klupama pored velikog drvenog stola, odmaraju mnogi putnici namernici, uživajući u njenim mirisnim čarima i debeloj hladovini, u dvorištu te Jabučke osnovne škole, one davne 1960, godine lično zasadi jedan njen vredni đak, današnji stanovnik Bačke ravnice - jedan Bačko Gradištanac, koji samo povremeno za vreme toplih i sunčanih letnjih dana, otputuje tamo daleko, obavezno poseti i vidi ovo ogromno rascvetalo i mirisno stablo, sećajući se onih prvih školskih dana, svog voljenog učitelja Aleksandra (Leksa) i svojih najdražih prvih školskih drugova – đaka.

MAŠTANJE O MALOM GRADIĆU
GODINA 1961.

Na visokoj planini Bjelasici, čuvajući stado ovaca, pa gledajući u daljini svoje voljeno selo mislio je Mirko i na osnovnu školu, na svog učitelja Leksa, na onu zasađenu lipu, kao i na završeni četvrti razred, ali je stalno maštao i o malom gradiću Tomaševu u kojem će nastaviti dalje školovanje, pa tako brzo prohuja i ono toplo leto 1961. godine.
Te jeseni i mali Milovan postade đak prvak u toj maloj Jabučkoj seoskoj školici, Blažo završi školovanje, a Mirko, svoje svakodnevno putovanje uz vrletne Jabučke ambise zameni onom nešto širom makadamskom džadom od Jabučkog broda do tog najmanjeg Crnogorskog gradića Tomaševa u kojem beše izgrađena veoma lepa osmogodišnja škola u kojoj se okupi više od trista đaka sa ovog šireg područja, sinova i kćeri ovih časnih i dostojanstvenih Crnogorskih gorštaka, gde je bilo i đaka pešaka, željnih znanja i nauke, a koji svakodnevno prevaljivahu i po dvadesetak kilometara.
Bješe to za Mirka ujedno i prilika da se oslobodi malene Jabučke četvorogodišnje školice, učitelja Leksa i onog lijepog zelenog uzvišenja sa malenim brežuljkom, na kojem ostade ona lipa koju svojim rukama zasadih, a koja zamijeni jednu staru osamdeseto godišnju staricu – Bulicu Čuljković, koja je sa tog istog malenog breščića, gotovo svakih sat vremena, gledajući napred u sive vrhove planine Bjelasice, nama đacima umesto školskog zvona, tužno i žalosno pojila neku njenu užasnu malenu naricaljku, od koje nam je zastajao dah, a krv se ledila u petnim žilama.
Bilo je to jezivo dozivanje njenog brata kojeg ubiše Mirovi četnici 1942. godine, ni kriva ni dužna, pred njenim očima, kod ovaca – gore na Bjelasici.
Njena omalena kućica čakmara bila je neposredno pored škole, a kućni ulaz okrenut pravo prema tom mestu, tako da se ni jednog momenta nije mogao izbjeći taj pogled na Bjelasicu, a njene bratske rane nikada se nisu mogle zaceliti niti zarasti ni čitavih pedeset godina nakon tog užasnog događaja.
Zato bi baba Bulica svakoga jutra u osam časova iz sveg glasa vikala i započinjala svoju tužnu i jadnu molitvu;
Ooooooooooo Novicaaaa !
Oooooovamo, povrati ovce ovamoooo !
Eto ga etooooo –Gigoje bijesni !
Ubi te Gigojeeee bijesniiiiii !
Bjež’ Nole – ovamooooo, ovamooooo !
Ooooooo Gigoje bijesni !
Platit ćeš, platit Gigoje bijesni – ooooooooo !
Oooo moj Noleeee – rane mojeeee... !
Ali ni malom Mirku i pored zamene mesta i škole nebi baš sve potaman.
Nova sredina, novo društvo, novi običaji, nove obaveze, nova škola....
A šta ispred škole ?
Veliko ravno dvorište – sa velikom spomen bistom, koja odmah bode oči ovom mališanu, diže mu kosu na glavi i podsjeća na, doduše ne zapamćena, ali strašna vremena.
Da, da - u neposrednoj blizini tog dvorišta, tokom NOR-a 15.12.1942, godine, četnički koljači Pavla Đurišića i Mira Sošića zverski su ubili mog rođenog strica Veljka, takođe ni krivog ni dužnog, (ali o tome sada nebih mnogo pisao, jer ću o tome dosta napisati kasnije u jednoj mojoj knjizi na čitavih hiljadu stranica ’’BRATSTVA RAKOVIĆI’’, ali i jednoj drugoj ZBIRCI PARTIZANSKIH PESAMA, na više od sedam stotina strana, u kojoj ću detaljnije opisati njegovo stradanje, muke i torture koje su mu nanosile sluge fašističke).

MOJA ŠKOLA ’’KRSTO RADOJEVIĆ’’
GODINA 1962.

Danas je šesti septembar.
Dečko rano poranio, obukao se, obuo, zgrabio svedočanstvo, pa brzo otišao dolje do Ljuboviđe da se umije hladnom i bistrom vodom, te preko mostića na Zelenom viru prešao na drugu stranu reke, da bi se dočepao makadamske džade, pa trčećim korakom za jedan sat došao do škole, kako bi među prvima zauzeo mesto u redu za upis.
Tog veoma lepog i sunčanog septembarskog jutra, već od sedam sati beše se ispred škole u dvorištu okupilo mnoštvo roditelja sa djecom.
Ponekom došao deda, a nekome baba, pa nastao veliki žagor, galama i smeh, a djeca jure, vrište i urlaju, pa se svi Tomaševci probudili i oštro reaguju zbog zavezanih konja, što se trzaju i razvaljuju njihove drvene ograde i lome već uveliko natrule parmake, koji inače i onako lako padaju i po najmanjem dodiru dečaka ili devojčica koji tuda prolaze igrajući se kakvom platnenom ili prtenom loptom.
U osam sati nastavnik Obrad, držeći pod mišku veliki šareni fudbal, naglo otvori široka drvena školska ulazna vrata, na koja nagrnu rulja, rušeći sve pred sobom,
Tu među njima bio je i mali žgoljavi, kratko ošišani Mirko Dujov, koji u toj neviđenoj gužvi i gundžuli iznenada i neočekivano dobi snažan udarac fudbalom u glavu.
Pomerio se malo udesno i stao češkati rukom iza uveta, kako bi video i zapamtio strelca.
Videla to i neka dugokosa lepojka Rosa pa se i ona polako gura i primiče dečaku da mu nešto kaže i kao sažaljevajući se informiše od koga je stigao udarac.
O, znaš li ti jadniče od koga dobi taj pogodak ?
Priđi malo bliže prema meni da te poljubim, kada si tako hrabar i ponosan !
Ja te danas prvi put vidim, ali si mi veoma simpatičan pa mi se mnogo dopadaš !
Hajde molim te da se upoznamo i malo nasamo popričamo !
Vidim da držiš neko svedočanstvo, kao i ja i da hoćeš da se upišeš u peti!
Želim da budem sa tobom u istom odelenju – ja sam Rosa !
Živim u onom brdu oko sat vremena hoda odavde !
Eno tamo gore ispod one velike stijene !
Ja sam danas prvi put u ovom gradiću, pa ne znam hoću li imati društva do kuće !
Možda ćeš me moći ponekad i ti donekle ispratiti !
E, baš si mi tako sladak mladiću !
A sada moram da idem – završi Rosa ispovedanje i zbrisa u zbornicu da se upiše.
A mladić ?
Ostao sam, naslonjen na zid jedne učionice, nekako zatečen njenim pitanjima.
U glavi vrzmaju misli – ko je ta Rosa ?
Kako je tako lepa i prijatna ?
U kojem će biti odelenju ?
Hoću li makar to nekako saznati ?
Nema više gužve – ući ću i ja u zbornicu. Znam da je još tamo i krećem k vratima.
A, evo je – izlazi !
Ja sam u peto jedan !
Zapamti – peto jedan i gledaj da budemo zajedno !
Ja moram hitno da idem – čeka me mama tamo kod Gileve prodavnice !
Ćao momče – ćao i vidimo se sjutra u petom jedan.
Tako se momak za samo pet minuta posle toga upisa u – odelenje peto jedan.
Čitavim putem, sve do Maine Gore razmišljao je samo - o lepoj Rosi.

Celu tu veče u njegovoj dečačkoj glavici vrzmala se samo jedna misao – lepa Rosa sa dugom kosom, ispod one velike kamene grede, na sat hoda od malog gradića.
I tako posle one nekako duge i više ne prospavane noći, ponovo osvanu lep, veoma topao i sunčan septembarski dan.
Ustao i dečačić tog jutra dosta rano, brzo navukao suknene pantalone i žuti vuneni đžemperić - dugih pocepanih rukava, pa hitro na noge navukao svoje vunene ćarape i nazuo kožne opanke isprepletene kožnim vrnčanicama i oputom, pa hitro požurio Zelenom viru, da se preko drvenih vrljika dočepa desne obale i prašinjave makadamske džade, pa žureći preko Golog brijega, Vučjeg potoka i Mirove luke, nekim skoro trčećim korakom stigne do svoje nove Tomaševske osmogodišnje škole, da tamo uči i nešto nauči.
Stigao je tako nešto pre osam časova, uleteo kroz veliku otvorenu školsku drvenu kapiju i zastao ispred kamenih stepenica u velikom školskom dvorištu.
Beše se tu okupilo još stotinak dečaka i devojčica pa uz veliki žagor, buku i jurnjavu čekaju školsko zvono i ulazak u učionice, kako bi se što pre dočepali drvenih klupa i zauzeli svoju odgovarajuću poziciju u novim učionicama.
Skoro istovremeno sa svih strana pristižu grupe i grupice novih đaka, razdraganih dečaka i devojčica pa tako pune školsko dvorište
A dole na desnoj strani reke Ljuboviđe okupio se poveći broj dečice i čeka pomoć oko prelaza preko većeg drvenog mosta koji se kod svakog prelaza nekog deteta nekako njiše i ljulja, kao visibaba na blagom povetarcu.
Mada ispod tih vitkih, pomalo natrulih bukovih i grabovih vrljika teče duboka i brza reka, samo oni najhrabriji, smeli, odvažni i neustrašivi dečaci prelaze na levu obalu i nakon nekoliko desetina koraka dočepaju se školskog dvorišta i mešajući se među ostale đake brzo se gube iz vidika njihovih, pomalo neodlučnih i plašljivih drugara i drugarica.
A Mirko, naslonjen na debeli školski zid, blizu ulaznih stepenica, nekako zabezeknuto, ali i radoznalo bulji dole prema mostu i nekim tužnim pogledom prati događaje i zbivanja.
Eno i Rose !
Prepoznao je po njenom vatrenom pokretu i belom vunenom džemperiću, koji je juče prilikom njenog upisa u peti razred krasio njen vitki stas.
U levoj ruci drži vunenu torbičicu sa knjigama, a desnom maše u pravcu škole tražeći pomoć za prelaz.
Znam - treba joj malo hrabrosti i podrške, samo makar na nekoliko dana – dok se oslobodi.
Zato se i dečak Mirko, kao oparen dade u brzu jurnjavu dole prema Ljuboviđi – da pruži pomoć.
Hej ti maleni !
Dali je to moguće da si to ti – onaj mali jučešnji ?
Da đevojko, da... to sam ja – onaj mali iz sela Jabučna.
E dragi moj !
Više me nije strah !
Prelazim tamo preko, a ti samo tamo stoj, ali me i spasi ako mi mrkne svest i padnem u vodu – poviknu Rosa umerenijim, ali i nekako slobodnijim glasom.
Brzo i hitro zakorači na vrljike i u tren oka se nađe na levu obalu Ljuboviđe, a onda skakutajući sa noge na nogu, preko školskog dvorišta, utrča u već otvorenu školu i ulete u učionicu peto jedan, zauzimajući klupu ispred same katedre – prvu ispred nastavničkog stola.
U istu učionicu za njom uđe i Mirko, pa gleda i razgleda na sve strane - gde da sedne ?
Skoči i Rosa iz svoje stolice, hitro ga dohvati za ruku i povuče u svoju klupu, u kojoj ostade sve do završetka petog razreda, često se sećajući i njenih umiljatih reči – ’’Evo momčiću, sedi ovde, tu je tvoje mesto, pred očima nastavnika ’’.