ZIVOTNI PUT JEDNOG GORSTAKA

UMILJATA LISICA
GODINA 1963.
Ovog septembra vreme je sasvim drugačije i mnogo hladnije od predhodne godine.
Svakodnevno duvaju snažni vetrovi, tako da je i lišće na drveću uveliko požutelo i opalo.
I jutarnji mrazevi bivaju često nepredvidivi i neugodni.
Često se zabele njive i livade, a poledica prekrije obale Ljuboviđe, kao i ona brvna na Zelenom viru, gde je svaki prelazak preko njih bio veoma rizičan i opasan od klizavice, koja je u tren oka svakog putnika mogla dovesti u nezgodnu i nezavidnu poziciju i situaciju da se velikom brzinom svaki prelaznik mogao naći u hladnoj i brzoj reci, kao što sam i ja doživeo u nekoliko navrata i tako skroz mokar drhteći stizao u školu.
No često puta sam imao i veliku sreću, jer su me skoro svakodnevno na ovom makadamskom putu do škole sačekivali mnogi moji drugovi i drugarice iz obližnjih meni najbližih sela i zaseoka: Tustva, Žaljeva, Poznanovića, Duge Njive i Papa.
Ti moji dobri drugovi i veliki prijatelji – đaci, bili su uvek spremni dati sve od sebe da mi pomognu ustupajući mi često i njihovu odeću, kapute, džempere, pa čak i košulje da mi život spase na putu do škole, gde su se u nekim situacijama uključivali čak i nastavnici da mi pomognu.
Tako su među nama nastajala velika i bezprekorna druženja i drugarstva, kojih se svaki čovek doživotno i do kraja svog životnog veka mora uvek rado i nezaboravno prisećati i time dostojanstveno ponositi.
Često smo i pored svojih mnogobrojnih kućnih obaveza: čuvanja stoke, košenja livade, mnogih drugih kućnih i obaveza prema roditeljima, ostajali na Mirovoj livadi i bezbrižno do samog sumraka igrajući klisa, klece, lopte i drugih igara zabavljali se i bezbrižno traćili dragoceno vreme i tako često pred sami mrak stizali svojim kućama.
Bilo je među nama i onih koji su do svoje kuće morali pešačiti i preko šuma u kojima su se često krile, a s vremena na vreme pojavljivale i divlje zveri, poput vukova, medveda, divljih veprova i drugog zverinja.
Od Mirove luke do Mirkove kuće sa desne strane reke Ljuboviđe, nekoliko kilometara prostire se nepregledna bukova šuma zvana Maina Gora, a sa leve strane velika hrastova šuma Retkovine, prepune raznovrsne divljači koja je strah i trepet svih ovih gorštaka, ma koliko neustrašivi i hrabri bili.
Tako je i dečačić Mirko, šestorazrednik, vraćajući se tako kasno iz škole kući na Vučjem potoku doživeo pravi mali šok, ali i svoj nezaboravni doživljaj, sjećanje i večnu životnu priču.
Meseca novembra veliki mraz i sneg beše prekrio sva brda i doline, a Vučji potok i Ljuboviđa skoro preledili.
Na malom betonskom mostu ispod kojeg se Vučji potok uliva u Ljuboviđu, jedna velika umiljata grličasta lija preprečila džadu.
Obradova se mom dolasku i buljeći svetlim očima pravo u mene i veselo mašući dugim repićem sasvim se približi da me srdačno pozdravi, umiljavajući mi se i klečeći oko mojih nogu, a onda videći da sam zbunjen i potpuno preplašen nastavi svoje putovanje, kao pas pored mene, prateći me tako čitava dva kilometra, a onda izlaskom na otvoreni proplanak, naglo je zastala ispred mene i srdačno mi pružajući prednju desnu nogu, ljubazno se od mene oprostila.
I danas, kada se setim tog događaja, prosto zanemim ne shvatajući takvu mogućnost i takav nesvakidašnji doživljaj, prosto sam sebe ne mogu verovati.
Tako umiljata i pitoma lisica – moj pratilac do kuće u noći kroz veliku pustaru i divljinu.
Čudo – jedno zaista veličanstveno i nezaboravno čudo. Neustrašiva lisica đački pratilac.
Ali nekom velikom srećom ta ljubazna i umiljata lija više se te godine nikada nije javila.

TVRDOGLAVI MAGO
GODINA 1964.

Danonoćnim radom i velikom upornošću čitave ove godine Dujo je odlučio da djeci kupi jedno magare, jer mu se u glavi stalno vrtela ona umiljata lisica koja mu doprati dečaka sa Vučjeg potoka do kuće, dole na Jabučkom brodu, pa se plašio da ga negde i vukovi ne napadnu u nepreglednoj pustari i šumetini, kada se u sumraku vraćao iz škole, putujući sam, bez ikakvog društva, pa bi se tako dete moglo prestraviti, a možda i stradati, nemoćno u odbrani protiv krvoločnih, pregladnelih i proždrljivih divljih zveri i životinja.
Tih prvih dana magarećeg boravka, kao novog pridošlice u našem domu, djeca su se neizmerno radovala, ali mu niko nije smeo prići jer se ritao zadnjim nogama, pa je moglo doći do kobnih posledica, ukoliko bi nekog od nas zakačio.
Blažo, kao najstariji, bio je i najhrabriji.
Jednoga dana zaveže za orah dugački konopac, dolje pod kućom, i počne hrabriti svoju braću.
Čuj Mirko !
Hajde da ukrotimo ovo magare !
Ja ću držati ovaj konopac za drugi kraj, a ti i Milovan naterajte magarca da upadne u klopku i zamku, kako bi ga uhvatili i ukrotili !
Mi smo to jedva i dočekali. Milovan sa leve, a Mirko sa desne strane oraha, nateraju magarca pravo na konopac.
Magare jurnulo nizbrdo vukući za sobom i Blaža, pa pravo u Ljuboviđu. I ako su dečaci tog dana bili veoma uporni da ga savladaju, nije im išlo za rukom, jer je kao pomahnitalo jurilo na sve strane, pretrčavajući brzu ljuboviđu i ritajući se nogama, što je deci unosilo nemir i strah i kostima.
Ali narednog dana djeci u pomoć pristupiše Dujo i Vidna, uteraše ga u štalu i savladaše, a Blažo sav srećan i radostan hitno mu ripi na leđa, stavi mu oglav na glavu i istera na livadu.
Nastavi Mago galop prema šumi i Jabučkom potoku, noseći Blaža kao priraslog na leđa.
Uplašeni dječak, sa prvog obližnjeg hrasta, hitro dohvati i slomi grančicu, pa njom nehotično dohvati magarca po levom uvu, te on u punoj jurnjavi i brzini učinje nagli zaokret, a Blažo nastavi let niz vrlet u pravcu nabujalog, i hladnog potočića, zaustavivši se u samo podnožje ogolele kamene vrleti.
Za nas dečake, bio je to jedan nezaboravan događaj, kojeg se i Blažo često prisećao, prelazeći preko ovog bistrog potočića.
Ukroćivanje i borba sa magarcem, u kojoj je bila uključena cela porodica, trajala je više dana, a onda je i on savladan i bio dostupan dečacima za igru i jahanje, pa je tako i petnajestogodišnji Mirko skoro svakodnevno, sve do završetka sedmog razreda, na njegovim leđima putovao makadamom od Jabučkog broda do Tomaševske škole i nazad, te tako bezbrižnije i lakše prelazio Vučji potok i Goli brijeg, ne plašeći se više nikakvog zverinja.
Laknulo je i Duju, ali i Vidni jer su znali da je ovaj nestašni dečak sa Magom ova mesta brzo prelazio u punom magarećem galopu do Zelenog vira, a onda i preko reke, jer više nije morao prelaziti preko tankih i klizavih bukovih vrljika, koje bi Dujo svakog proleća obnavljao i postavljao s kamena na kamen na Zelenjaku da premosti Luboviđu, koja je svakog proleća pri topljenju snega tako nabujala i nosila sve što joj se našlo na putu do Lima.
A taj dobri Mago, u toku školskog raspusta, ode kod drugog gazde, jer Dujo prodade i njega i Vezulju, ali i Jablonju, da otplati ono susedno Petrovo imanje, pa tako proširi svoju krčevinu i donese pravu sreću i zadovoljstvo svojoj petočlanoj porodici.

DEČAK NA BICIKLU
GODINA 1965.
Useljenjem u straru kuću, na novom imanju, naša porodica dobi i bliži komšiluk na svega pedeset metara od svoje kuće, ali sa druge strane reke.
Iako nije bilo nikakvog mosta za prelazak preko Ljuboviđe, mi djeca smo se zaista radovali kada smo mogli svakodnevno razgovarati sa našim prvim komšijom Miljom, dovikujući se sa brda na brdo iznad reke, gde smo se i pored rečnog žuborenja mogli čuti kao da smo u neposrednoj blizini jedan pored drugoga.
Bio je Miljo Blažov vršnjak, ali od mene stariji desetak godina, a od svojih dečačkih dana često boravio kod svojih sestara i zetova u Titogradu, gde je naučio i bezbroj raznih veština i marifetluka, pa je samim tim bio veoma potkovan i obrazovan za ove brdske predele u kojima su živele mnoge ponosne i dostojanstvene gorštačke porodice.
Često nam se u svojim razgovorima hvalio kako je tamo u Titogradu naučio da vozi biciklo – vozilo na dva točka za koje u ovim krajevima niko nije ni čuo, niti ga je pak video.
I mi kao dečaci smo mogli verovati da takvo vozilo može postojati, ali da ga je baš on naučio da vozi, za nas je bilo neverovatno i nismo u to mogli čvrsto verovati da se vozač može održati i juriti kao pomahnitao na samo dva točka, pa se tako sa njegovom činjenicom i hvalisanjem nismo mogli složiti.
Eto ako u to ne verujete ja uskoro idem u Titograd pa ću otuda sa njime doći sve džadom dovde, jer ja tu razdaljinu od sto dvadeset kilometara makadamom mogu preći za nepuna dva dana – ubedljivo je tvrdio Miljo.
Nakon tog razgovora našeg komšiju Milja nismo viđali čitavih nedelju dana, a onda jednog prepodneva ugledasmo čudo neviđeno.
Naš komšija Miljo pojahao nekakvu napravu sa dva točka, digao uvis obe ruke u znak pozdrava, a nogama okreće pedale i juri džadom, makadamom prema Zelenom viru i Golom brijegu.
Otuda se ubrzo vratio za nekih nepunih desetak minuta, a nas tri brata stali pored Ljuboviđe pa se čudimo tom, za nas dotada neviđenom čudu, ali nekako radoznalo gledamo Milja i njegovog dvotočkaša, a u svojim srcima i duši osećamo radost i potrebu da se i mi nekako dočepamo tog vozila, da savladamo i naučimo i tu veštinu upravljanja njim, kako bi jednog dana stigli i do Tomaševa, da tu našu hrabrost i veštinu i drugima pokažemo – pa neka nam se i drugi dive i tako nešto i oni sami, kao i mi priželjkuju.
Nije potom proteklo mnogo vremena, a Miljo uprti svoj bicikl na leđa pa preko reke, pravo k nama u posetu.
Milovan kao prestravljen zbrisa u kuću, a za njim i Blažo jureći glavom bez obzira.
Ostao Mirko pored Ljuboviđe pa čeka Milja s njegovim vozilom, priželjkujući da ga se nekako dočepa i sa njim nastavi jurnjavu preko njive dolje ka livadici i senu koje je Dujo ograđivao, praveći mali kotar od grabovog kolja i ljeskovog pruća.
Miljo u tili čas pregazi reku, pa stade na jednu oveću ploču blizu obale i poče dozivati:
Mirko - prihvati ovo biciklo da mi pomogneš da se dočepam obale i kopna, pa ću te naučiti da i ti voziš !
Dali je to moguće ?
Da me Miljo nauči voziti – silno se obradovah i jurnuh prema njemu prihvatajući biciklo
sa njegovih skoro mokrih leđa, a on se u jednom skoku dočepa kopna i obale sa leve strane reke Ljuboviđe.

Ja spustio dvotočkaša na zemlju pored mene, pa se zagledao u njega i radoznalo buljim u sve njegove delove znatiželjno pitajući Milja o svim njegovim i najmanjim detaljima.
O Miljo !.. - Pa ovo tvoje vozilo na svojim toćkovima ima i gume ?
Da, da Mirko !
Te njegove gume štite vozača od silnog udara i potresa, naročito kada se vozi makadamom, kao što je ova naša džada, gde ima mnogo rupa i kamenja !
A kakve su ovo žice na obadva točka ?
Pa te žice drže felne i gume !
Kako te žice mogu da izdrže veći teret, a da se ne uviju ili polome ?
Pa tako Mirko što su one od čelika, koji je tvrđi od običnog gvožđa, ali su i ukrštene, tako da se teret lakše i ravnomernije rasporedi, ali mogu ti reći da sam ja po Titogradu stalno na njemu vozio i jednu našu komšinicu dolje do Mareze i Bioča, ali i pored Morače kada sam lovio skobalje, koje smo pri povratku kući stavljali na ovaj mali gepek koji je kao što vidiš tamo pozadi iznad zadnjeg točka !
O moj Miljo – dali je to moguće ?
Jes bogomi – hajde sedi da te malo provozim ovuda pored njive, dolje do Duja i da se uveriš u ovo što ti kažem, a onda ću te dolje na livadici malo učiti da i ti voziš !
Bio sam veoma radoznao pa hitro, brže – bolje, skočio na onaj gepek koji mi Miljo pokaza da je skoro svakodnevno vozio po pune vreće skobalja, koji su se bačali po Morači, dok ih je on pecao i na hleb lovio skoro do mrkle noći.
Ne na gepek, no sedi ovde ispred mene na ovu prečku – upozori me Miljo.
Jeli na ovu savijenu, što je iznad ovog prvog kotura – radoznalo ga zapitah.
Ne, to je volan, nego na ovu vodoravnu što se pruža od upravljača do sedišta – dodade Miljo i penjajući se na sedište, istovremeno podiže i mene, prebacujući desnu nogu preko bicikla i stavljajući je na pedalu.
A jesuli to držači za noge – hvatajući se rukama za upravljač, ponovo zapitah biciklistu ?
Pa to su pedale koje vozač prilikom vožnje nogama okreće svojom snagom i tako briše putem ili džadom, brzinom koju on diktira po svojoj sopstvenoj želji, zavisno od brzine okretanja pedala.
Te pedale povezane su, kao što vidiš, sindžirom do prenosnog mehanizma sa zupčanikom i uvek se okreću isključivo napred, jer uprotivnom okretanjem u suprotnom smeru dolazi do blokade prenosa, to jest do kočenja i tako se koči ili smanjuje brzina kretanja.
A kakvi su to polukružni limovi iznad ovih točkova – ponovo me natera znatiželja da upitam Milja.
E to su ti moj Mirašu blatobrani, jer bi se svaki biciklista prilikom veće jurnjave u vreme kišnih dana tako umazao blatom koje ovi točkovi pri kretanju napred toliko bacaju uvis, da ga posle ni svoja rođena majka nebi mogla prepoznati, a bio bi i do zavrat mokar i glibav.
A onaj mali crveni kvadratić na tom zadnjem blatobranu – što on tu stoji i šta znači ?
To ti je moj dragi i najmiliji komšija Mirko mačje oko ili stop svetlo, jer se ovo biciklo može voziti i noću, pa vozači koji se voze noću nekim kolima, kao dole po Titogradu, u mraku mogu na vreme da ga uoče i blagovremeno reaguju, smanje brzinu i bezbedno zaobiđu i preteknu biciklistu.
Ja sam ovo biciklo po Titogradu i noću vozio, a tamo ima dosta automobila, znatno više nego ovde kod nas, jer je u Kragujevcu napravljena nekakva fabrika automobila koja proizvodi malog fiću koji se pored Beograda najviše prodaje baš u Titogradu, a od prije nekoliko meseci, kažu da su i dolje u Bijelom Polju pristigla još nekoliko tih fića koje su nabavili Bikići, Karišici i još nekoliko njih, a vidio si i da je pre mesec dana u nekoliko navrata prolazio i ovuda ovom džadom neki od njih i da je svirao kada je prolazio ovuda pored moje kuće – dodade Miljo.
Pa dragi Miljaga, bio sam veoma naporan i radoznao, ali sam o ovom tvom biciklu mnogo od tebe saznao i naučio – završi Mirko ispitivanja, a Miljo naglo jurnu prema livadici.

Dujo je sedeo kod sena na livadici, a kada ugleda jurnjavu bicikla brzo skoči na noge lagane, dograbi kosijer i uplašen jurnu prema biciklistima.
Miljo naglo pritisnu kočnice, biciklo napravi zaokret, a momci sa njega preko upravljača, tresnuše pravo u Ljuboviđu.
Mirko se kao riba poče praćakati po reci, a Miljo se u tren oka nađe na desnoj obali i jurnu prema svojoj kući – plašeći se Duja, koji vrhom svog kosijera prihvati biciklo, zgrabi ga u obe ruke i zajedno sa sinom prebaci u kotar, dozivajući suprugu.
Vidna ! O Vidna !
Mirko upao u Ljuboviđu !
Sav je mokar, kao miš !
Brzo mu donesi nešto suvo da obuče !
Evo ga tamo kod sijena !
Pao je u Ljuboviđu, ali ga nemoj tući – nije kriv !
Sva sreća da je ostao čitav i živ !
Taj nemio događaj veoma je uplašio Milja, koji iz svoje kuće nije nikuda izlazio puna tri dana, a onda poslao mamu kod Duja i Vidne da traži biciklo.
O moja draga komšinice !
Ja biciklo uzimao nisam !
Eno ga dole u kotaru, pa ga nosi – odbrusi joj Dujo.
E bogomi Dujo, ja ga nesmem ni dirnuti, no mi pušti Mirka, jer se on nekako oko njega obaško, te dako mi ga odnese Miljagi !
Nemam ništa protiv, samo s tim da Miljo više sa tim čudom više na ovu stranu ne prelazi, jer mi đecu može preobrazit.
Sva srećna i radosna skoči Dara, zgrabi Mirka pod mišku, požuri dole do sena, ščepa biciklo, pa onako u odeći sa dečakom pravo preko Ljuboviđe.
Miljo ih ugleda sa prozora, otvori drvena vrata, brzo izađe pred kuću i trčeći izlete na džadu, pa dočepa Mirka i biciklo, te trčeći jurnu prema Ćuzovom viru.
Najednom iznenada naglo zastade, jer je video Duja, koji se pritajio kod velike jove i radoznalo posmatrao događaje pred sobom.
Ništa, ništa Mirko !
Ti samo ćuti, a ja ću tvog tatu ubediti da nastavimo – tamo gde smo stali !
I bi tako – dugo je Miljo sa Dujom pregovarao o njegovoj nameri da Mirka nauči vožnji biciklom, te da mu ga ponekad i ustupi za putovanje do škole, jer je preko Golog brijega i Vučjeg potoka moglo doći do neželjenog susreta sa nekom divljom životinjom, poput one umiljate lisice, koja se jedne noći pojavila na malom mostiću i đaka pratila skoro do kuće, dolje na Jabučkom brodu.
Bila je to ubedljiva priča i molba našeg dobrog komšije Milja, pa Dujo prihvati tu ideju i predlog da se dečak nauči voziti biciklo.
Brzo je Miljo ponovo pregazio Ljuboviđu, uprtio svoje biciklo i došao kod Duja i Mirka, dolje na malu livadicu, na levoj obali reke Ljuboviđe.
Mirko je to jedva dočekao, uzeo od njega biciklo i pokušao voziti po maloj zelenoj livadici, praveći krugove u razmaku od pedesetak metara.
Bilo je tu u samom početku i manjih blagih padova, bez ikakvih posledica na zelenoj livadici, ali je i Miljo držeći biciklo za sedište davao savete i instrukcije vozaču.
Gledaj samo napred pravo !
Ako vidiš da padaš na desno, ukreni volan udesno pa ponovo ispravi i produži dalje !
Ako vidiš i osećaš da ćeš padnuti na levu stranu, a ti malo okreni u levo i dalje ponovo produži vožnju pravo, pa sve tako kako ti kažem dok potpuno oporaviš da sasvim održiš ravnotežu !
Eto tako malo pomalo, mic po mic i Mirko sasvim oporavi i nauči da vozi biciklo.

Video Dujo da Mirko oporavi i nauči da vozi pa radosno utrča u kuću da obraduje suprugu i odmah sa vrata otpoče:
O Vidna !
Muštuluk !
Muštuluk – Vidna muštuluk !
Šta je Dujo ?
Šta to ’oćeš da me obraduješ ?
Da neće Mirko ponovo u školu ?
Đaci u Šaoviće kreću u ponedeljak – reče mi kuma Zora !
Ne Vidna, ne !
Pa šta onda može biti ?
Mirko – naš Mirko naučio da upravlja i vozi ono Miljovo biciklo !
Vidi ga, pogledaj dolje šta čini po livadi – samo juri i zviždi !
No ajde da zovemo i pitamo Daru i Milja ’oće li nam prodati to biciklo, da ga kupimo Mirku da sa njim iduće nedelje krene u školu !
Prihvati to Vidna onako oberučke, brzo se spremi, nazu gumene piroćance, dohvati Duja za ruku, pa preko Ljuboviđe – ka Darinci.
O Daro !
Jesi li kući Daro ?
Došli smo ja i Dujo da pitamo tebe i Milja ’oćete li nam prodati to biciklo da ga kupimo Mirku za školu !
E bogomi Vidna, zavisi od toga koliko plaćate !
Mi imamo nešto para od pečuraka, ali ako vam to ne bude dosta spremni smo vam za to dati dvije ovce !
Pa Vidna, može dvije ovce i jedno jagnje, da mi to prodamo, pa Miljo nek ode ponovo tamo u Titograd i kupi neko drugo !
Pa srećno bilo – dodade Dujo i prihvati pogodbu.
A mali neka ga zdravo vozi, da završi i ovaj osmi razred, te dako se neđe zaposli – dodade Dara, zadovoljna kupo – prodajom Miljovog bicikla.
Taj šesti septembar osvanu lep i sunčan.
Mirko se spremi, torbu sa knjigama stavi na gepek bicikla, pa veselo odjuri makadamskom džadom do Tomaševa.
Uz put je sustizao mnoge drugove đake i druge starije pešake iz okolnih sela, pa pozdravljajući ih i obilazeći, zvoncetom zvonio, a oni nekako uplašeno bežali podalje od džade nemajući poverenja u vozačeve sposobnosti.
Mnogi su se među sobom pitali kakva je to naprava kojom putuje ovaj mladić sa Jabučkog broda.
To je neki velesiped, onaj Ruski velesiped tvrdio je nastavnik fizike, interesujući se o ceni i mogućnosti nabavke za svoje sopstvene potrebe i potrebe svojih sinova, kako bi jednog dana i oni postali biciklisti.
Ubrzo saznavši da je taj Mirkov velesiped stigao iz Titograda, neki imućniji Tomaševci putovali su dole na jug radi nabavke bicikla, pa je tako i ono zauzelo određeno mesto i ulogu u prevozu ovom nepreglednom i živopisnom Vraneškom dolinom, sve do pojave većeg broja fića i stojadina na ovom prostoru, a kasnije počinje i uvoz raznih automobila iz drugih Evropskih zemalja.
A Mirko putujući tako biciklom do škole završi osmi razred pa tako ostavi Tomaševo i ovu prelepu živopisnu Vranešku kotlinu, pa posle osam meseci ode, dolje na jug u Titograd, da uči neki zanat, da sebi traži neku srećniju i bolju budućnost, ne zaboravljajući one veoma teške, naporne i mukotrpne, ali srećne, bezbrižne i nezaboravne dečačke - đačke dane.

BORAVAK U VELIKOM GRADU
GODINA 1966.

Dok dečaci još spavaju, tog 28. avgusta bračni par ustao iz postelje pa nešto tuvara po kuhinji.
Vidna sprema ručak i stalno zapitkuje Duja, koji se nešto zamislio, načuljio uši i sluša jutarnje vesti radio Titograda.
Ovde radio Titograd, jedini Crnogorski radio koji se mnogo sluša, na srednjem talasu 106,5 gigabajta.
Udarac kutlačom o kačamak označit će tačno neđe oko podne.
Dobro jutro radni narode Crne Gore !
Samo se Mirko probudio pa se pritajio ispod vunene ponjave i mirno sluša njihova zapitkivanja, predike i komentare.
Čuješ Dujo !
Šta ono vele na radiju ?
Jeli to istina da je počeo upis u škole ?
Mirko mi se sve više hvali da će nekud da ide i da se neđe upiše u neku školu !
Vala bih i ja voljela, jer je čitavo ljeto, čuvajući ovce i goveda lutao po tim šumetinama tražeći pečurke i visio po tom drveću, berući mahovinu da proda i zaradi neki dinar za školu.
Pa kad brže prođe ovo ljeto ?
E bogomi je baš dobro što nam ova đeca pomogoše da pokosimo ove livade i požnjemo ono malo elde, dok nam je miševi nisu ovrli prije vremena !
Ovako – dobro je, biće barem za kokoške, a za krmad moramo kupiti i malo kukuruza, ako ga oni Vojvođani budu dogonili i prodavali dolje u Bijelo Polje !
O Dujo !
Čuli ti što veli taj radio ?
Pa reče da je danas dvadeset osmi avgust – povika Vidna veselo i razdragano, skočivši sa drvene klupice, pa đipi Duju pravo u krilo, a on je nežno zagrli, iznenađen tim njenim postupkom.
Pa znaš li ti Dujo da se Mirko rodio na današnji dan ?
Znam, znam Vidna, no strpljivo čekam da viđu hoćeš li se ti toga setiti – dodade Dujo, pa radosno skoči na noge, podiže ponjavu sa dečjeg kreveta i poče grliti sinove, čestitajući im Mirkov šesnajesto - godišnji rođen dan.
Radio Titograd utom završi emitovanje vesti i pređe na pozdrave i čestitke uz narodne pesme i veselu muziku, tako da i Dujova kuća i cela porodica postade vesela.
Idući prema Tomaševu, prolazio džadom i Orle Selimović, pa malo zastao da posluša muziku, čestita veselje i dograbi neku čašicu rakije.
Gazda !
O gazda !
Domaćineeee !
Ooooo domaćineeeee !
Krpimo i kalaišemo kazane i kotlove !
Imaš li što krpit – kalaisat !
Čujući to Dujo i Vidna sa decom, svratiše putnika namernika na piće i ručak i tako sa njim ostadoše do prvog sumraka, kada putniku zahvališe na čestitkama i poželeše prijatno putovanje i srećan put u povratku nazad svojoj čergi na Slijapač Mostu.

Tog dana, nakon celodnevne igre i veselja uz vesele zvuke i pesme sa talasa radio Titograda, dečaci namiriše stoku i umorni legoše da spavaju, nešto ranije nego uobičajeno, a ubrzo za njima zaspaše Dujo i Vidna, srećni i zadovoljni što su se njihovom slavlju, pored Orla, pridružili; Radovan iz Duge Njive, Slobodan iz Žari, Malin iz Poznanovića, komšije Miljo i Darinka, ali i strina Duća iz Tusta i tetka Ikonija iz Odolja, kao i dobar deo Jabučana koje je tuda put naneo, toga toplog ljetnjeg dana.
No Mirko te noći nije mogao ni oka sklopiti, od raznih misli koje su mu se u svojoj mladalačkoj i još dečačkoj glavi čitavu noć vrzmale, posebno opterećen o nastavku školovanja i njegovoj daljoj budućnosti.
Čuo je i on informaciju sa Titogradskih radio talasa, pa ga ove noći uhvati strahovita panika, ali samo ćuti i misli.
Pre nekoliko dana išao je u Tomaševo i uzeo svedočanstvo o završenoj osmogodišnjoj školi, gde ga je i direktor Veljo sa nekoliko svojih drugova nastavnika, pohvalio zbog tako postignutog odličnog uspeha i ocena koje je u dnevniku osmog razreda imao – sve čiste petice, odličan uspeh i primerno odlično vladanje.
I Mirko se tome mnogo radovao, ali šta ako se nema gde upisati ?
U Bijelom Polju nema srednjih škola, sem gimnazije, ali šta posle ?
Beda i sirotinja, nikakve penzije, nikakvih prihoda.
U gradu ne rastu pečurke, ali ni mahovina.
Nema ni koza, ni ovaca, a grad daleko od Jabučkog broda.
Dnevno prepešačiti preko pet sela.
Preko strmih i vrletnih gudura i ambisa pedeset kilometara pešice je neizdržljivo.
Sve tako čitavih četiri godine, a šta posle – ništa.
Ja sam seljak veseljak što u duši tugu nosim, šta da radim po Jabučnu - jedino da kosim.
Nema sreće, a ni dike, niti hleba bez motike.
Zar ga takva sudba očekuje ?
Kao Blaža, koji pre četiri godine završi osmogodišnju školu gore u Tomaševu i osta na imanju pored ljuboviđe, da u sebi tugu skriva, živeć tako pored reke, a nezna da pliva.
Ali i Milovan, koji sada kroz nedelju dana nastavlja školu u Tomaševu, pešačeći tako svakodnevno dvanajest kilometara u naredne četiri godine – ko zna šta čeka i njega ?
Možda ista Blažova sudbina.
Da čuva ovce, koze i goveda, da bere pečurke i mahovinu, da seče drva po Majinoj gori i Retkovinama, da osnuje svoju porodicu, da uzme motiku i trnokop, da krči šume i livade kosi, preko reke drva i sijeno nosi.
Mili bože duge li večeri – ko da su ga napadnule zveri.
Užasne ga misli muče - nije više veseo ko juče.
Prevelika snašla ga je muka – pa u sebi počeo da kuka.
Strašne misli po glavi se mute – više ne sme čekat ni minute.
Nesme više čekati ni trena – jer mu vajde od čekanja nema.
U Titograd mora što pre biti – jer u školu nesme zakasniti.
Skoči Mirko na noge lagane – jer u krevet ne sme da osvane.
Oblači se i obuvaj.
To što imaš, uobičajeno kao da ideš za ovcama i govedima, jer ništa drugo i nemaš.
Idi nekud, traži sreće, jer ti ovde niko pomoć neće.
Uzmi jednu vunenu ponjavu, zavij u nju svedočanstvo i onu crkavicu što imaš novaca, pa stavi u veću vunenu vreću, torbu ili obravnicu, probudi braću, oca i mater, lepo se sa njima pozdravi i brzo, što pre kreni i nastavi put pešice dolje do Bijelog Polja, a onda gledaj kako da stigneš dole na jug – do Titograda.

Tako i momčić Mirko tog 29. avgusta 1966. godine, rano ujutru prvog dana posle rođendana, uprti na leđa spremljeni prtljag u obravnici dugoga povraza, pa uz Jabučno, preko Okladi, Cerova i nekoliko sela siđe dole u Bijelo Polje, pa prolazeći pored kuće svoje sestre i zeta, reši da malo navrati, da ih vidi i da se od njih pozdravi bar na neko određeno vreme, naravno ako ga posluži sreća da se negde upiše u kakvu školu.
Dočeka ga Cvele, blizu svoje kuće, na samom ulazu u mahalu, trčeći utrča u svoju kuću i onako sa vrata poče hvatati muštuluk.
Blago.. o Blago !
Evo jedna radosna vest za tebe !
Došao ti brat – prvi put u naš grad i rešio da nas bolje upozna i ostane malo kod nas !
O blagoš mene, blagoš ! - začu se radostan glas sestre iz velike sobe, gore iznad drvenih stepenica.
Dobro nam došao brate Mirko !
Hajde sedi tu na taj tronožac i malo počini, eto mene sad ću ja !
Mogu malo ući i sesti, ali za počinak nemam kad – krenuo sam u Titograd.
Ma kakav sad Titograd – znatiželjno upita Cvele ?
Moram da se upišem na kakav zanat – odmah je začuo Mirkov odgovor.
E bogomi nećeš – jok !
Šta ćeš ti tako mlad tamo u veliki Titograd ?
Ima ’vođe blizu nas, nema ni kilometar odavde, naša gimnazija, pa kad je završiš onda ćeš da studiraš – tamo u taj Titograd, ako bog da za četiri godine – dodade Cvele.
Može on posle studirati i u Kragujevcu, Nišu, Prištini ili Beogradu – nastavi sa ubeđivanjem Blaga – stavljajući džezvu na zagrejani ’’smederevac’’, iz kojeg su pucketale blistave i svetle varnice od založenih hrastovih suvaraka.
Hoćeš li kafu ili čaj – dodade znatiželjno.
Ni jedno, ni drugo, moram da krenem, zakasnit ću na prevoz – odgovori Mirko i skoči sa tronošca da krene na put.
Pa čekaj malo, ma kakav prevoz !
Odavde za Titograd nema više ništa !
Onaj jedini stari Beranski autobus već je otišao u pola osam i više do ujutru nema nikakva prevoza, no ostani ovde kod nas, a ako si stvarno odlučio da tamo ideš, malo sačekni da vidimo nešto drugo !
Ovde u Bijelo Polje imaju dva ’’Fapa’’ koje vozimo ja i Munir, a on će verovatno danas da tovari bukove balvane, koje samo mi prevozimo za Titogradsku fabriku nameštaja ’’Marko Radović’’, no me obavezno sačekaj da ga časom pitam kad tovari, pa bi ti bilo najbolje da sa njim tamo putuješ, jer mi često idemo u Titograd i tamo već poznajemo svaku stopu.
Mi inače tamo prolazimo pored nekih škola, pa bi se usput mogli tamo raspitati o upisu, no mi reci koju školu bi ti želeo da upišeš ?
Munir je dobar čovek, pa bi tu malo stao da se raspitate o tome !
Bilo koju, samo da što pre izučim neki zanat – izusti Mirko nekoliko reči preko usana, očigledno sa nekim nepoverenjem, jer tog Munira, ali ni njegovog ’’Fapa’’ nikada ranije nije video, mada je u nekoliko navrata od svog oca čuo da pored Cvela u gradu ima još jedan vozač nekog teretnog kamiona, koji prevozi građu ili drva, ali često i pesak, šljunak, cement, ciglu i drugi građevinski materijal za potrebe građana Bijelog Polja, Berana, Mojkovca i Kolašina, te da ta dva Bjelopoljska šofera najbolje zarađuju u našoj opštini, jer rade danonoćno i imaju prepune ruke posla.
Odoh ja moj šurače tu časom do Munira, a eto me ovde za desetak minuta, pa ću ti reći kad planira da tovari balvane za Titograd – nešto glasnije viknu Cvele i nesta iza krivine na strmoj Bjelopoljskoj kaldrmi.

Skazaljke na velikom zidnom časovniku u predsoblju Cveleve kuće se poklopiše i zvono sa nekoliko otkucaja otkuca i objavi tačno dvanajest časova.
Umesto deset minuta, protekoše tako čitava dva sata od njegova odlaska, ali se najednom pojavi ispred kuće, malo pod gasom i znatno veseliji, pa pomalo zaplićući jezikom napravi iskorak prema pridošlici, srdačno ga zagrli i radosno povika.
Rešeno, rešen problem, rešen prevoz za tebe ako si stvarno odlučio da ideš, jer je Munir već krenuo u šumu na utovar, pa rano ujutru oko tri sata kreće za Titograd, ali će naići ovuda i stati tu više kuće, ako već hoćeš tamo da ideš.
Ja bih najviše volela da on ostane ovde kod nas, ali ako mora onda neka on o tome sam odluči, a veoma me raduje što sjutra tamo ide tvoj kolega – dobaci Blaga.
Tome se nekako i Mirko malo radovao, samo mu je vreme sporo prolazilo i nikako nije mogao zaspati, čekajući Munira do tri sata ujutro, pa je na svirku kamiona u tim ranim jutarnjim časovima hitro skočio, kao oparen sa malog drvenog tronošca u sestrinoj dnevnoj sobici i uz njihovu pratnju do prevoznog sredstva, za nekoliko sekundi stiže gore na makadam, pozdravi se sa njima i krenu u tu veliku Crnogorsku predstonicu u potrazi za svojom srećom i životom, ali i boljom budućnosti.
Nekako istovremeno i Munir se radovao svom saputniku, pa je usput momku postavljao mnoga pitanja i znatiželjno čekao odgovore, te je izgledalo da vreme nekako brže protiče na ovom dugom, tada još makadamskom putu, preko Mojkovca i Kolašina, a onda živopisnom dolinom reke Morače do brda Gorice i grada Podgorice.
Cvele mi reče da ti je Blaga sestra !
Ja i on smo odavno veliki prijatelji i nerazdvojni drugari, a viđamo se skoro svakodnevno za volanom ili po ovim kafanama !
Često mi je o vama pričao da ste veliki i veoma gostoprimljivi ljudi, pa kada god ide na utovar negde gore prema Kovrenu, uvek neizostavno svrati kod vas na kajmak, sir i kiselo mleko, jer je veli tvoja majka jedna od najčistijih i najvrednijih domaćica u ovim krajevima !
E baš me je pomalo obradovao kad mi juče reče da ti danas ideš u Titograd i da mi evo praviš društvo, jer ja često idem ovom kamiončinom sam, pa ni sa kim nemogu usput da porazgovaram, izuzev ako ponegde svratim u neku kafančinu, pa se ponekad i naljuljam, te prilegnem da se otreznim, odremam i malo odmorim !
Čuo sam i od mnogih mojih Bjelopoljaca, koji se hvale da ste jedna od najpoštenijih porodica ovog našeg Bjelopoljskog kraja !
Nego šta bi tebi da od kuće tako daleko ideš, kada kod nas u Bijelom Polju ima gimnazija ?
E moj čika Munire !
Znam da ima, no koliko traje i gde se posle nje mogu zaposliti ?
Pa bogomi momče traje čitave četiri godine, pod uslovom da dobro učiš i ni jednu godinu ne ponavljaš, a onda ništa bez fakulteta, a on traje isto tako, al’ ga nema kod nas u našemu mestu !
No koju ćeš školu da upišeš ?
Ne znam koju, ali bih najkraću !
Vozeći ovu japiju prema fabrici često puta prođem pored Zabjela, gde imaju nekakve tri škole, jedna kažu trgovačka, druga ugostiteljska, a tu je blizu i ekonomska.
E baš ću te tuda danas provesti pored njih pa se ti raspitaj, a pošto volim kafanu mnogo više nego prodavnicu baš bih i ja mnogo voleo da te neđe viđu da radiš kao konobar a možda bi se nekako i prije zaposlio jer se uveliko priča da odmah početkom naredne godine počinju na ovoj relaciji veliki radovi i asvaltiranje ovog puta – pa će biti i kafana !

Tako tog 30. avgusta, te 1966. godine, tim drndavim fapom, nakon desetak časova klackanja preko manjih i većih rupetina, onom makadamskom džadom dugom nekih stotinak kilometara, prelazeći preko Bojne Njive i Crkvina, pa onda niz Platije, dolinom reke Morače, oko dvanajest sati stigosmo u tu, za mene u onom vremenu, veliku Crnogorsku prestonicu, poznatu po umereno - kontinentalnoj klimi, toplim zimama, ali i dosta jakoj košavi, koja u vreme zimskih dana ruši sve pred sobom i s nogu obara šetače i putnike namernike koji se tu zadese gostujući u ovom gradu, opkoljenom visoko uzdignutim stenovitim brdima i planinčinama.
Ne dremaj momče !
Probudi se i otrezni !
Evo nas, stižemo u Podgoricu – uzviknu Munir, lagano tapšući usnulog momka desnom rukom po ramenu.
Prošli smo Platije, Bioče, Zlaticu i Masline !
E lako li je ovuda voziti !
Sve ravnica i asvalt !
Sada idemo ovim putem prema Skadarskom jezeru, a onda ću ja proći pored tih škola tu ispred Zabjela, pa prema fabrici !
Eto tu odmah desno, a tebi želim sreću i da se upišeš u neku školu, ali gledaj i da izučiš za kelnera, pa ću ti ja pomoći da se zaposliš neđe u te usputne kafane koje smo već prošli, ali samo da znaš da će nići još mnoge, čim početkom godine počnu najavljeni radovi na izgradnji i asvaltiranju ovog puta prema našem Jadranu !
Samo dva minuta kasnije začu se škripa kočnica i naglo zaustavljanje, balvanima natovarenog teretnjaka.
Tu smo mladiću !
Evo tih škola, vidiš tu iza te zelene ograde dodade Munir, otvori leva vrata kamiona i iskoči na prostrani asvaltirani prostor, ispred velike gvozdene poluotvorene kapije, iza koje su se nazirale dve dugačke okrečene prizemljuše, zaštičene većim brojem visokih zelenih borova.
Lagano pređe na drugu stranu, dohvati kvaku desnih vrata i otvori dečaku.
Uzmi te prnje i izađi, pa uđi tu kroz kapiju, a ja idem dalje jer mi je ovde zabranjeno zaustavljanje i srećno – nekako odbrusi Munir, brzo upade u svoj kamion i dodajući gas u tili čas zbrisa niz široku ulicu prema centru prestonice i nestade skrećući ulevo prema Morači.
Pridošli dečak, sav mokar od nesnosne i neke njemu nepodnošljive vrućine, skide sa sebe žuti vuneni džemperić, smota ga u klupko i gurnu u vunenu obravnicu, pa sa njom opreznim korakom šmugnu kroz odškrinutu vratnicu prema zgradama.
Iznad prvih zaključanih vrata ugleda veliki pravougaonik sa lepo ispisanim velikim slovima: SREDNJA EKONOMSKA ŠKOLA.
Odmah iza nje dečak ugleda i nekoliko svojih vršnjaka, koji jure za gumenom loptom igrajući odbojku, ali ne zainteresovan za bilo kakvu igru i razonodu, ivicom širokog dvorišta nastavi put prema drugoj zgradi na kojoj, iznad malo odškrinutih drvenih vrata brzo zapazi i natpis: TRGOVINSKO-UGOSTITELJSKI ŠKOLSKI CENTAR.
Pred samim školskim ulazom zastade mu dah, noge mu se odsekoše, slediše, ukočiše i ni makac napred, kao da ga i zemlja sebi povuče.
Sedi Mirko pa malo odmori na tom betonu pred ulazom.
Ali zašto su škole tako zatvorene ?
U prvoj nikoga, a drugoj vrata malo odškrinuta.
Dali u njima ima ikoga ?
Stao momak tako razmišljati, dreman i umoran.
Bolje je malo odmoriti, pa onda nastaviti akciju – odmoran čovek bolje misli.

Na toplom betonu ispred školskog ulaza, pomalo iscrpljen i umoran od duga puta, stavio Mirko vunenu obravnicu ispog glave, ispružio noge i slatko zaspao, dubokim snom.
Nije ni čuo ni video, kada se u neposrednoj blizini pored njega, pred školskim vratima, zaustavio fijat ’’tristać’’ sa četvoro vrata, novije domaće proizvodnje iz Kragujevačke fabrike automobila.
Samo se odjednom naglo trgnuo i skočio kada je iznenada začuo nepoznat glas i pljuštanje nekih strogih pitanja, nekakvog pristiglog srednjovečnog, patuljastog, debelog, i hromog čoveka sa štapom u desnoj ruci, pa pomisli da beži glavom bez obzira, ali došljak brzo ispruži svoju krivu mačugu i zakači spavača za rub pantalona.
Hej ti momče !
Šta radiš ovde pred ovom zgradom?
Znaš li ti da je ovo škola ?
Zašto si legao na taj beton ?
Jesi li ti neki umetnik, igrač, pevač - ili lutalica ?
Vidim da imaš neke kožne opanke sa kožnim vrnčanicama kao Srbijanac, ili pevač koji nastupa u nekom folkloru ili kakvom kulturno – umetničkom društvu !
Jesi li ti odavde, sa nekog sela ili si iz Srbije ?
Šta to držiš u toj prtenoj torbici ?
Govori brže kada te pitam, ali sve mi reci iskreno i otvoreno !
Možda ti nekako malo i pomognem ili te bar uputim na neki pravi put da nastaviš svoje putovanje, ako si možda kakav putnik namernik !
Prestravljen i uplašen momak sa sela, drhtavim glasom, sa nekom nevericom, iskreno stade odgovarati na znatiželjna pitanja ovog nepoznatog pridošlice – ispitivača.
Ja sam Mirko Dujov iz Jabučina.
Stigao sam tu prije sat ili dva da se upišem u neku školu, ali sam video da su zatvorene pa sam malo ovde prilegao da se odmorim.
Nisam nikakav ni muzičar, ni pevač, ni umetnik ni Srbijanac, nego Crnogorski gorštak sa sela – uvek srca vesela.
Ako se negde upišem u školu u ovoj torbici je cela moja imovina i oprema do završetka škole i sticanja nekog zanata, a onda ću negde poći trbuhom za kruhom.
Čekaj malo, čekaj mali !
Iz kog ono mesta reče da si ?
Ja sam Mirko iz Jabučina.
Iz kojeg to reče Jabučina ?
Iz onoga sreza Bjelopoljskog.
Pa to znači da si Jabučanin !
E pa vala tako nekako i to s’ onog broda Jabučkoga.
Pa momče da ti kažem da sam ja Boško Jabučanin – direktor ovog školskog centra !
Odkako ja za sebe znam vi niste Jabučanin, ali je moguće da ste ovamo doselili pre mojeg rođenja, ili znatno ranije, pa vas možda moji roditelji i ne poznaju, jer mi nikada nisu pričali da je iz mog sela nekud neko odselio – ubedljivo nastavi Mirko svoju priču.
Moj mladiću, istina da ja nisam rodom iz tvog sela, niti sa one Prijepoljske Jabuke, nego sa Cetinja, ali se tako prezivam Jabučanin, ali mi je sada nekako i draže kad sam od tebe saznao da postoji i neko selo Jabučino, pa si mi samim tim i ti od sada nekako miliji.
Hajde sada ovamo sa mnom u moju kancelariju, da nešto vidim, jer smo mi odavno već završili upise u sve škole, tako da je sada veoma teško po tom pitanju bilo šta učiniti, ali se nadam da će mi moj sekretar tu nekako bar malo pomoći, a ti mu pokaži svedočanstvo od osmog razreda i završenoj osmohodišnjoj školi, ako ga imaš – dodade smešeći se Jabučanin.

Držeći desnom rukom Mirka za rukav, a prolazeći pored sekretarove kancelarije, Jabučanin levom rukom, na kojoj je visila njegova savijena tojaga, širom otvori vrata i strogo naredi sekretaru.
Radovane – odmah pod hitno dođi u moju kancelariju !
Evo moj dobri dečko, ovo je moja kancelarija i sada znaš gde sam, pa od današnjeg dana uvek možeš od mene očekivati bilo kakvu pomoć, ako ti što bude potrebno ili ti bilo šta zatreba, pa mi se slobodno i bez ikakvog ustručavanja uvek obrati da ti pomognem, a ja ću ako ikada budem tim krajem prolazio obavezno svratiti da vidim i upoznam i to tvoje selo Jabučino, kakvo sam i ja dobio prezime, a ko zna možda su nekada za vreme knjaza Danila ili Nikole i moji preci mogli otale doseliti na Cetinje pa su se mogli tako i nazvati – Jabučanin.
Moj sekretar je Kolašinac !
Mnogo je dobar i pošten čovek, pa ću te sa njim upoznati – odmah čim dođe !
Evo direktore, stigao sam – oglasi se sekretar, nakon dva minuta, pred vratima Boškove kancelarije.
Evo Radovane jednog tvog zemljaka, odozgor sa severa iz tih tvojih krajeva !
Čuo izgleda za tebe pa došao kod nas da te malo vidi i pozdravi !
Malo ga uspavala ova vrućina pa beše malo zadremao ispred naših vrata !
Ja sam mislio da je to nekakva skitara pa sam ga malo preispit’o da vidim ko je !
Bilo bi bolje da ga ništa nisam ni pitao, ali šta je tu je !
Nateraše me oni njegovi opanci od krmeće kože, ove njegove vunene čarape i kao što i sam vidiš ove njegove suknene gaće, za koje sam ga zakačio ovom mojom tojagom, u nameri da mi ne pobegne i da ga zadržim !
A vidiš i ovu njegovu vunenu torbu u kojoj mu je kaže sva njegova imovina, a reče mi da je došao ovamo da bi se upisao negde u školu i da bi želio da izuči nekakav zanat !
Kada ga ovako malo bolje pogledam sve mi se čini da je došao negde od ovaca, jer se tako nose i oni čobani koje sam svakodnevno gledao gore oko Cetinja, Lovćena i Ivanovih Korita, a verovatno ih ima i oko tvojeg Kolašina, Komova, Durmitora, Sinjajevine i Bjelasice.
Nego Radovane kako da malo pomognemo ovom momku, ima li ikakve mogućnosti ?
Pogledaj mu malo te papire što drži u ruci, pa vidi možemo li mu što pomoći, sobzirom da je i meni jasno da je upis đaka završen, možda je ostalo negde još jedno mesto !
Tako je bogami direktore, nego i ja vidim da ovom detetu treba malo pomoći, pa ko bio da bio, majka mu se radovala kad ga je rodila – dopuni Radovan dijalog.
Daj ovamo da vidim te papire !
O direktore !
Pogledaj ovaj ima sve čiste petice !
Ama jeli to moguće ?
Vidi se odmah po njemu da je to neki dobar dečko, nego daj da ga upišemo !
Šta ti misliš direktore, koji smer bi bilo najbolje da pohađa ?
Trgovinski ili ugostiteljski ?
Čuješ Radovane !
Daj ga upiši u ugostiteljski i to obavezno da uči za kuvara jer je ovo poslednja generacija dvogodišnjeg školovanja, pa će on paralelno sa tim izučiti i poslastičarstvo i steći dve diplome, a ako bude samo malo uporniji steći će i treću, onu konobarsku, za koju i netreba puno nauke i umešnosti, jer svaka čobanica u bilo kojoj kafani lako postaje konobarica, a dobar kuvar i poslastičar lako nađe i zaposlenje, ali to i nemože baš svako biti, jer pored dobre volje treba imati malo i talenta, a on izgleda to i ima, pa ako mu bude još i bog pomogao on može tu razliku ispita vrlo lako položiti i postati čak i trgovac.
Nego Radovane, ja tom momku čestitam na upisu u našu školu, a ti molim te što pre pogledaj po tim hotelima da ovog dečaka kroz petnajestak dana prime negde na praksu.

U PLAKARU DVA SA DVA

Radostan, srećan i zadovoljan, zbog upisa u trgovinsko-ugostiteljsku školu 30. avgusta te 1966. godine, sa svojim zamotuljkom, zavežljajem i obravnicom preko ramena, nastavi Mirko unakrsno lutanje po gradu, s jednog na drugi kraj, od Zabjela do Maslina i Ćemovskog polja do Mareze, tražeći neki smeštaj, kako bi se bar privremeno smestio i mogao nastaviti školovanje u ovoj nepoznatoj Crnogorskoj prestonici.
Obilazeći puna dva dana, od vrata do vrata, mnoge domove i pragove, stalno nailazi na razna pitanja i komentare znatiželjnih domaćina.
Đe si doša’ đetiću ?
Šta ćeš vođe momče ?
Kud si poša’ mladiću ?
Što ćeš i kud li si to pasa’ ?
Ama ljudi, nigde nisam paso, nego tražim stan i kakav smeštaj za samca da nekako preguram ovu zimu, jer hoću da idem u školu – odgovarao bi Mirko nekako stidljivo i uplašeno, jer za cenu nije smeo ni pitati dok od vlasnika ne čuje odgovor, znajući da će za celo naredno vreme u toku školovanja biti bez prebjene kinte u džepu.
E moj jado bježi neđe dalje, jer bogomi vođe nema nikakvih soba ni stanova, ali i ako ih đegođ ima oni su mnogo skupi za tvoj džep, no viđi neđe dalje po tijem selima, možda se nešto i nađe malo jeftinije po tijem šupetinama – brzo bi on dobijao ubedljive odgovore i šup kartu, pa pognute glave nastavljao put dalje prema periferiji, da bi se pred veče ponovo pešice vratio u grad do Vezirova mosta, ispod kojeg bi u toku noći nalazio malo utočišta do narednog jutra, plašeči se silnih udara košave ili jesenjih kiša, koje su se početkom seprembra te jeseni već uveliko nazirale.
A onda trećeg dana nakon zalaska sunca, uputivši se ka Nikšiću, prema obroncima visoke kamene litice, obrasle sitnim rastinjem divljeg šipka i čempresa, pred sami sumrak, umoran i iscrpljen celodnevnim hodom i lutanjem, sede Mirko pod jednim nešto većim čempresom da malo odahne i odmori.
Ubrzo iza njegovih leđa, kao da pade sa neba, stvori se jedna povisoka žgoljava mlada plavokosa devojka, pa kao s neba u rebra poče komentarisati i zapitkivati;
Viđi, viđi ovoga đetića !
Okle tebe vile doniješe ?
Kao da si sa ovih planina !
Kao da si magarad čuvao !
Ko da te je vjetar produvao !
Samo ćutiš – ništa ne kazuješ !
Kao da si s krvave poljane !
Il’ gazio negde oganj živi !
Ko bi znao do tebe samoga !
Jeli iko tu živ ostanuo !
Tvoje ime htela bih saznati,
Pa da bežim da me ne uhvati,
Noć i tama u ovoj vrleti !
Ja sam Borka – Braković prezivam,
Oca, majku i dva brata imam,
Obadva su od mene stariji,
Mlađi mi je lepši i miliji,
Ni stariji meni mrzan nije,
To su moje oči obadvije.

Mirko nekako zbunjen, uplašen i zatečen tom iznenadnom pojavom ove dosta ljubazne i umiljate plavojke, skupi svu snagu i hrabrost, pa reši da prozbori nekoliko reči, ne očekujući od nje nikakvu pomoć ni utjehu u ovoj pustoj, zabitoj i zabačenoj selendri, na nekoliko kilometara udaljenoj od velikog grada.
Čuješ li me prelijepa draga devojčice !
Odkuda se tako brzo obrete i ko iz neba pade tu iza mojih leđa ?
Kao da te Bog donese iz ove vrleti !
Pa moram priznati da sam nekako potpuno oduševljen tim tvojim pitanjima i kojekakvim zapitkivanjima mene, kao stranca, i to sve u nekim stihovima, kao da si Njegošev potomak.
Ja moram nekud dalje da tražim konaka, pa mi i nije ni do kakvog komentara, jer sam pomalo i umoran lutajući u potrazi za nekim sobičkom, kojeg još ne nađoh cela ova dva-tri dana.
No reci mi molim te kako ono ti reče da se prezivaš, jer mi se učinje da si mi neka rođaka, koju ja ne poznajem. Ja sam neki Mirko Raković – Bjelopoljac.
Ooo.... Mirko Raković !
A ja sam Borka Braković !
Samo B – ispred R.
E vala bih ja i to B izbacila, samo kad bih imala tu sreću, pa bismo onda bili rođaci
I to veliki, a možda i najbliži – ko zna, nikad se ne zna !
To što mi reče da nešto pričam u stihovima, vala ja nisam nikakav Njegošev potomak, ali ti mogu reći da se i on rodio neđe u ovim brdima, eto verovatno tu u Kučima, nedaleko odavde, pa su ga muke naćerale, kao i mene koja svaki dan čuvam koze po ovim gudurama, da dođe do pameti i bistrog uma, čuvajući možda i on koze po ovim vrletima, te je tako dostigao do velikog umnika i pametara, samo ti mogu reći da je on bio potomak Drekalovića od čuvenog vojvode Drekala i njegovog sina Ljalja, od kojih su i nastali rodovi i čuvena bratstva; Petrovići, Popovići, Ilikovići i Vujoševići. Čak i onaj Marko Miljanov, bio je potomak Drekalovića iz roda Popovića, pa je i on bio čovek od velikog uma i pameti.
Čula sam da od tog bratstva i roda Popovića, odavde iz Kuča, potiču i Rakovići, kojih je sada u ovim krajevima vrlo malo i ima ih svega nekoliko kuća tu blizu Podgorice u selu Dučićima, Gošićima i Matagužima dole u Zeti kod Skadarskog jezera, a dali ih ima još negde nisam čula, jer je to izgleda rijetko prezime.
O draga nepoznata đevojko, ja sad moram da idem, dok se još vidi, te da se posle ne bih ukljuko u Moraču, a ovo što mi sad ispriča, baš me mnogo obradova, pa mi samim tim dade i ideju kad malo budem zreliji i budem imao malo više vremena istražim i lično upoznam sve te moje rođake za koje kažeš da postoje u tim selima koja mi nabroji – ote se Mirku i skoči sa kamena iznad pećine, s namerom da se ponovo vrati tamo do Vezirova mosta, koji spaja obale reke Morače i tu ispod njega odmori i prespava do narednog dana.
O čekaj malo rođače, čekaj možda bih i ja mogla da ti tu malo pomognem !
Samo me malo pričekaj da doćeram one koze što pasu gore na onoj glavičici, pa da idemo zajedno tamo prema gradu, pošto i ja stanujem tu blizu pamučnog kombinata ima čitavi kilometar odavde !
Pa dobro đevojko, dobro čekam te ovde, ali požuri – ne dade se Mirku da ne progovori.
I zbilja nakon samo nekoliko minuta stado šarenih rogatih koza, silno jurnu niz obronak brda, ostavljajući za sobom veliki oblak prašine, pa stade trčati prema kombinatu, a Borka očigledno zadovoljna njihovoj poslušnosti, smešeći se strča na kameni puteljak i sve do njene omalene roditeljske kućice, nastavi dalju istragu propitujući;
Gde ćeš, kako ćeš, kuda ćeš ?

Na domaku njene kuće i ovećeg dvorišta, ukrašenog zelenim stablima zelenog zimzelenog bora i čempresa, najednom zastade i nekako radoznalo i znatiželjno gledajući saputnika od glave do pete, progovori nekim malo prigušenijim tonom.
E mladiću, mladiću !
Molim te malo me sačekaj !
Hoću da nešto priupitam mamu i tatu !
Nemoj molim te otići dok ti ne javimo – dodade kao kroz plač i brzim koracima nastavi hod prema vratima, u pozadini svoje malene kućice sa spuštenom terasom, prekrivenom belim salonitskim tablama.
Na tim uzanim vratima ispod terase, ubrzo se pojavi golobradi muškarac osrednjih godina, pa se laganim korakom približi došljaku, te gledajući ga malo razrogačenim očima i nekim malo čudesnim i neobičnim pogledom stade ispitivati.
Koji ono i odakle ti bješe đetiću ?
Reče mi dijete da si neki fini dečko i da tražiš neki smeštaj, jer veli da ’oćeš u školu.
E kao što vidiš, moja je kuća mala osam sa šest, ali nas je šestoro pa je tesna, no pogledaj taj mali plakarčić, pa ako ti adgovara ti se tu možeš odmah useliti, a za plaćanje – kad budeš mogao i koliko budeš imao !
Taj prostor je dva sa dva, dolje je zemlja pa bi morao nešto prostrijeti ispod nogu, makar neke kartone, a bogami morao bi se i podobro stisnuti !
To mi je nekada bila sušara za meso, kada smo tovili krmad, no sad smo neka sirotinja pa se više nemože ni toviti ni gojiti, jer ja povremeno radim na tim građevinama, mama mi nema nikakve penzije, žena ne radi, pa ako što zaradim dobro mi i dođe za nas šestoro; majku, ženu, mene i troje đece koja su još i đaci pa im svaki dan ponešto zatreba.
No hvala Bogu dobro me slušaju !
Eto vidiš držimo i koze, da imamo makar malo varenike !
Ali, što je veoma bitno, ako ponekad ne budeš imao dovoljno novca, ja ću ti pripomoći da malo šegrtuješ sa mnom i zaradiš neku crkavicu – makar za hleb.
Dodavat ćemo majstorima zidarima kamen, ciglu, crep i malter pa ćemo valjda i ponešto zaraditi !
Vidim da nisi baš tako imućan, no bože zdravlja – biće i novaca.
O hvala ti dragi Bože, da i ja najzad nađem neku sreću – uzviknu radosno Mirko, trljajući dlanove, kao da je dobio neki bingo na lutriji.
Pa ja ću tu odmah da se uselim.
A kako da useliš, kada nemaš nikakav krevetić, stočić i stolicu da sedneš ?
Imam, imam sve što mi je potrebno – samo mi treba neki krov nad glavom da ne kisnem kada kiša pada ili vetar duva.
Evo, sve mi je ovde u ovoj torbici.
E đetiću, nek je sa srećom da mi budeš živ, zdrav i veseo i da izučiš školu – završi domaćin svoju priču i ode u kuću, a Mirko uđe u plakar, leže u ćošak, izvadi iz svoje torbe vunenu ponjavu, pokri se njome i brzo zaspa kao zaklan na vlažnoj, ali toploj zemljuštini.
Ujutru nije imao obaveze da rano ustaje, jer je nastava u školi počinjala tek desetog septembra, pa je dugo leškario naslonjen glavom na vunenu torbicu, iz koje je virio samo onaj, na rukavima pocepan, žuti vuneni džemperić, koji mu je kasnije u zimskim mesecima i te kako kosti grejao.
Iz tog dubokog razmišljanja naglo ga trže blago kucanje ljubazne Borke, koja noseći naramak polomljenih grana sa obližnjeg čempresa brzo otvori drvena vratanca malenog plakara i bacajući ga dole po zemlji glasnije viknu.
E momče, momče, momće Bjelopoljče - celu sam veče na tebe mislila.
Zaista deluješ energično i snažno kao neustrašivi div, a videt ćemo i dokle tako ?

PRAKSA

Sumorni zimski dani đaku došljaku u velikom gradu nekako dosta sporo protiču, jer je navikao na roditeljsku pažnju, pa se zaželeo svog toplog doma, svojih roditelja i svoje braće, koje već nekoliko meseci nije ni čuo ni video, ali šta da se radi – kad se trpjet mora.
Srećan je i zadovoljan i onim što je zahvaljujući Bogu ili nekoj svojoj ludoj sreći, prvenstveno Bošku i Borki, koji mu pomogoše više nego i svoji najrođeniji, da se đetić snađe u ovoj novoj i nepoznatoj sredini, u kojoj mu je ćak i ljudski govor, kao i običaji pomalo bio smešan i nepoznat.
Ali završiti školu i steći neku svoju diplomu u roku dve godine, za njega je bilo nešto izuzetno vredno i neverovatno mnogo značilo.
Direktor Boško se zbilja maksimalno i požrtvovano angažovao, moleći svoje saradnike i poslovne partnere da mu u tome pomognu da Jabučki đak u Titogradu nekako uspije i preko nekog određenog reda dođe do prakse, kako bi što bolje savladao praktični deo nastave, a samim tim opstao i ostao do završetka škole u ovom gradu.
Jabućanin je zaista učinio veliko, nezaboravno humanitarno delo i dao sve od sebe, da maksimalno pomogne dečaku iz Jabučina – prvaku ove srednje ugostiteljske škole, jedinom kuvaru muškarcu od pedesetak učenika ove struke, te ulagajući svoj sopstveni autoritet, izlagao se čak i nekom određenom riziku, a možda i raznim neprijatnostima.
I Borkin tata se veoma angažovao da traži i nađe neki fizički posao za šegrta, ali građevinska sezona u zimskim mesecima nije aktuelna, tako da je tu đak Bjelopoljac gladnog stomaka jedva preživljavao ove sumorne i spore žimske dane, naročito subotom i nedeljom kada nije išao u školu, niti na praksu, pa je tako po ceo dan morao ležati, gladan kao pas, na onim zelenim granama od čempresa u malom sobičku dva sa dva, čekati da dođe ponedeljak da krene u školu na časove ili na praksu u kakav hotel ili restoran.
Praktičnoj nastavi se uvek veoma radovao, kao malo detence nekoj igračkici, jer bi mu tamo neko od kolega kuvara ponudio nešto za jelo, tako da bar u nekoj određenoj meri utoli svoju glad i zadovoljan ode u stan, u malu džogaricu pozadi pamučnog kombinata.
Zbog toga se školskim časovima nije baš mnogo radovao, jer je prolazeći gladan pored kakve pekarske radnje, nadaleko osećao prijatan miris toplog hleba, za koji nije imao novca da ga kupi i pojede, a taj miris je osećao i sanjao čitave duge noći, pa sve do ponovnog povratka na praktičan rad u nekoj velikoj hotelskoj kuhinji ili ekspres restoranu.
A oni prolećni dani ove godine prohujaše nekako mnogo brže od zimskih, pa tako dođe i kraj školske godine, završetak prvog razreda i obavezna tromesečna praksa dole po raznim velikim hotelima na Crnogorskom primorju, od Ulcinja do Herceg Novog.
Za ovog mladog đaka kuvara, bilo je to najveće iskušenje i najveća životna škola u ovim primorskim turističkim mestima, gde su često radili i najveća imena i prvaci kuvarskih veština, poput priznatih i poznatih vrhunskih majstora kuhinje; Steva Karapandže, iz Zagreba, Dušana Minkovića iz Beograda i drugih šefova kuhinje poznatih vrhunskih hotela, od kojih se moglo mnogo naučiti, i lakše savladati kuvarska tehnika, pa je tako svaki dobar poznavalac ovih veština mogao veoma lako doći i do stalnog zaposlenja u bilo kom mestu one naše lepe bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Svaki rad pored tih vrhunskih majstora kuhinje, pa makar bilo i pranje posuđa, bilo je pravo zadovoljstvo, jer je svaki znatiželjnik, gledajući njihov rad i sposobnost, mogao bar nešto korisno naučiti i kasnije koristiti u svom budućem sopstvenom životu.
Tako je te godine i Mirko, radeći danju u kuhinji, a niću u poslastičarnici, imao malo sreće da ponešto nauči i savlada ove veštine, pa je jedva čekao da sledeće godine ponovo nastavi praksu po ovim hotelima u skoro svim ovim turističkim mestima.

DIPLOMSKI RAD
GODINA 1967.

Odmah nakon završetka praktičnog dela nastave u hotelima; ’’Agava’’ Bar, ’’Biserna obala’’ Čanj, ’’Petrovac’’ u Petrovcu na moru, te kuhinjama u radničkim i penzionerskim odmaralištima i restoranima u Buljaricama i Lučicama, Mirko nastavi drugu godinu školovanja u Titogradu, pa pošto je radeći malo i u poslastičarnicama, zaradio nešto honorara, sa kim je mogao isplatiti i sve predhodno nastale obaveze stanarinu i drugo, mogao je po prvi put u svom životu da kupi i novo odelo, nešto posteljine, posuđa i drugo, a malu džogaricu dva sa dva zameniti malo većom prostorijom, preseli se i nastani na Ćemovsko polje u sobicu četiri sa tri, kod majstora zidara Milutina, koji nalazeći šegrtarskog posla zameni Borkinog tatu, a Mirku takođe olakša završetak školovanja.
Kao i predhodne godine, školovanje je bilo uobičajeno, škola – praksa, ali stekavši nešto prakse, druga godina je bila daleko lakša od prve, a već uhodano šegrtovanje, donosilo je određene prihode, što je đaku unosilo i davalo više optimizma i nade u bolju budućnost.
I Jabučanin se doduše stalno raspitivao o stanju i životu njegovog simpatizera, ali je on zaista dao sve od sebe i mnogo pomagao dečaku u samom startu, kada mu je bilo i najteže, a što Mirko nikada više nije mogao zaboraviti pa se tako s ponosom uvek rado seća svog dobrog i nezaboravnog direktora škole Boška Jabučanina – velikog čoveka, patriotu i humanitarca sa Cetinja.
Neverovatno kako je Mirku mnogo brže protekla ova druga godina u odnosu na prvu, pa dođe vreme da ga po predlogu Jabučanina pošalju ponovo na primorje u hotele ’’Avala’’ u Budvi, ’’Sveti Stefan’’ na Svetom Stefanu i ’’Miločer’’ u Miločeru, gde je po isteku vremena za obaveznu praktičnu nastavu došlo i vreme za polaganje diplomskog ispita u Titogradu.
Za ovu priliku pripremljen je poseban program, pošto je u blizini školskog centra na Zabjelu ove godine izgrađen veliki savremeni trgovinsko – ugostiteljski objekat, ogromna samoposluga i restoran sa savremenom kuhinjom, Jabučanin se potrudio da ga dostojanstveno otvori, angažujući i veliki broj svojih učenika, trgovaca i ugostitelja za rad, ali i polaganje završnog diplomskog ispita.
Pored đaka diplomaca, na otvaranje ovih objekata pozvan je veliki broj gostiju sa čitavog Crnogorskog primorja i drugih mesta i gradova ove Republike.
Obučeni u bele uniforme, u magacinu restoranske kuhinje okupili se svi kuvari druge godine za polaganje ispita.
Sve ženski diplomci, a među njima Mirko – jedini muškarac, natakao na glavu veliku okruglu kuvarsku kapu širokog dna, koja se nekako presavila i prekrila njegove uši i čelo, tako da mu se samo ožareno i crveno lice, od nekog stida i neugodnosti delimično vidi, pa izgleda kao ubrađeni Arapin.
Nekako ne može ni sam sebi da veruje – sve ženske, samo on muškarac.
Zagledao se nekako preko šanka, u ogromnu praznu salu, kroz koju samo s vremena na vreme projuri po neki konobar, noseći u ruci veliki plastični poslužaonik sa tanjirima, escajgom i salvetama, pa samo ćuti i razmišlja o predstojećem ispitu i diplomskom radu.
Šta će i koju temu izvući za spremanje i kuvanje.
Kako on sam među toliko devojaka – kuvarica.
Hoće li imati snage i strpljenja da sve ovo prebrodi i do kraja izdrži.
Učinje mu se da bi najviše voleo da se zemlja otvori i da nekako tu u nju propadne, ali ga najednom trže dolazak velikog i jakog belog, debelog muškarca koji noseći u desnoj ruci pletenu korpicu od vrbovog pruća svu išaranu i dekorisanu, punu belih ceduljica, glasno viknu

Čujte dečice !
Evo mene, vašeg profesora Samardžića, koji dođe i ovđe u ovaj naš novi objekat da ga danas svečano otvorimo, da malo to proslavimo i da se proveselimo, ali pošto je na vama cela briga i zadatak da se o tome zajednički postarate i potrudite, čime sam veoma impresioniran, no kako mi služba nalaže moram biti sasvim neutralan i pasivan, ne smem nikome ništa da pokazujem, ali se ipak nadam da ćete mi obraz osvetliti i da se posle neću vas stideti, a ako nekome nešto ne bude jasno ili se baš ne mogne snaći u poslu, vi se malo između sebe malo dogovarajte, šta ćete i kako ćete, a ja ću sedeti malo podalje u ovom ćošku na kraju kuhinje i praviti se kao da ništa ne čujem i ne vidim.
Samo se oko ovoga momka nemojte nikako okupljati, niti mu šta šaputati, jer je on jedini muškarac među vama, a doći će izgleda veliki broj pozvanih gostiju sa svih strana, pa će neko videti i pomisliti da vam se udvara ili da neka sa njim ljubavi, što na ovom poslu ni u kom slučaju nije dozvoljeno, niti dopušteno.
A sada moja dobra dečice iz ove korpice izvlačite temu za ispit, pa onda pređite tamo u salu pa sedite za svakim stolom samo po jedno i na čistom papiru napišite trebovanje sirovina koje smatrate da su vam potrebne oko gotovljenja jela koje budete za temu izvukli.
Pazite dobro !
Nema posle treba mi još malo ovog ili onog !
Treba mi još malo brašna, soli, šećera, ulja, masti, bibera ili paprike !
To vi sami odredite u trebovanju, po mogućnosti u gramima ili tako nešto slično !
A sada dečice izvolite preći na izvlačenje i srećno vam bilo !
Nekako iznenađeni tom pričom profesora Milorada - nasta potpuna šutnja i tišina.
Šta se toliko mislite deco, smešeći se dobaci profesor.
Evo dajem prednost tom momku, pošto je on jedini muškarac među vama !
No pošto vidim da je i njega malo uhvatila trema, evo ja ću za njega izvući neku lepu i laku temicu, pa šta mu Bog da, nego se nadam da će to za njega biti pravo zadovoljstvo, jer ga je naš direktor Boško stalno, evo već dvije godine, mnogo hvalio, nekako se oko njega dosta angažovao da stekne neke prioritete i privilegije, pa me je čak u više navrata molio da ga pošaljem na praksu dolje na primorje, u ta turistička mesta i to u elitne hotele, u koje malo ko može nestručan doći u kuhinju, izuzev pomoćnog osoblja, a kako sam ja posle informisan on tamo nikada nije prao tanjire, nego bogami baš kuvao jela kao pravi majstor kuvar, a čak su me informisali da se veoma mnogo interesovao i za slatkiše, te da je u slobodno vreme dopunski radio kod nekih poslastičara, pa tako i taj zanat malo upoznao i ispekao, što mu se i ja dosta divim i stvarno mu na tome čestitam – završi profesor i iz korpe dohvati neku malo širu ceduljicu, naizgled malo odvojenu od ostalih i zabodenu u zid korpice.
Mirko dohvati malo uvijenu ceduljicu, odmota je, pročita i stade nekako kao ukopan ošamućen i iznenađen njenim sadržajem;
1. LANGUST BEL VI (za osam osoba),
2. KREM POTAŽ OD PARADAJZA,
3. KOH OD GRIZA
Profesor smešeći se, a praveći se nevešt, nekako radoznalim pogledom pogleda i odmeri Mirka od glave do pete, znajući da tu temu ’’langust bel vi’’ nikada nisu u školi učili niti obrađivali, a verovatno ni na praksi dole na Crnogorskom primorju, ali ne sumljajući u njegove sposobnosti potapša kuvara po ramenu, nastavljajući sa konkretnim pitanjem.
Mirko – jeli ti jasna ta tema, jer po tvom izgledu moglo bi se reći da mi to nismo nigde spremali ovde u Titogradu, ali je moguće ni na primorju ?
Dodaj mi tu tvoju ceduljicu da je ja pogledam, a da čujem i tvoj komentar o tome !
Jesi li spreman da prihvatiš ovu temu za diplomski rad ?
Samo toliko da znaš da se to sprema za naše specijalne goste i Podgoričku elitu !

Pa profesore, langust je morski rak, a ono ’’bel vi’’ na francuskom jeziku, koliko sam ja francuski naučio za vreme prakse dole na primorju, a koliko znam znači lep izgled.
Ja jesam Raković, ali rakove dosada nikada nisam jeo, iako sam ih gore u mom selu Jabučinu, pošto mi pored kuće protiče reka, na stotine hvatao i tamanio bacajući ih kerovima, mačkama i živini, ali dobro znam da se i oni mogu koristiti u ishrani i to kao specijalitet, može kao gotovo jelo, ali i kao hladno predjelo što bih ja po toj temi uradio, ali kako sad da uhvatim i obezbedim raka, tako velikog da bih ga spremio za osam osoba.
Inače krem potaž od paradajza i koh od griza je toliko prosto i lako spremiti da to izvaredno zna i moja majka koja nema nikakve škole.
Ništa, ništa Mirko, to je naša obaveza da ti tog raka obezbedimo, a eno ga tamo iza magacina, samo je veliki pa se čuvaj da s njim ne uplašiš ove naše devojke kuvarice.
E pa profesore, kad je to tako, ja tu temu objeručke sa velikim zadovoljstvom prihvatam i odmah idem da napišem to trebovanje, samo bih želeo da znam koliko je taj rak težak, da nebih možda i nehotično pogrešio oko gramature, pošto ga nisam video.
Pa Mirko ni ja neznam koliko je on težak, niti ćemo ga meriti, nego samo napiši – jedan oveći morski rak langust, a sobzirom da je tamo napisano da se sprema za osam osoba, to je verovatno već i odmereno i makar od oka procenjeno da će odgovarati toj potrebnoj količini, a ja ti unapred čestitam na tvojoj otvorenosti, kuražnosti i hrabrosti.
Bravo Mirko, bravo Mirko, bravo Mirko – začu se glasno i otvoreno divljenje svih.
Mirko brzo sačinje trebovanje, pa papir predade profesoru, i hitro ode u kuhinjski magacin za potrebne namirnice i veliki crni lonac, kojeg do pola nali toplom vodom iz bojlera i postavi na već ugrejanu ringlu velikog novog električnog kuhinjskog šporeta, postavljenog na sredini velike kuhinje, a na kojem se prvi put počinju spremati razna jela.
A kada provrije voda iz velikog limenog kazana izvuče ogromnu morsku račinu tešku preko tri kilograma, ogromnog sivog repa, i velikim kao rogovi pipcima na glavi, pa ga čvrsto držeći spusti u ključalu vodu, te velikim poklopcem brzo poklopi lonac, nakon čega nastade jarak i lupa po njemu,
Nakon pola sata istog izvadi iz lonca, te pažljivo odvoji oklop sa njega, upotrebljivi mesnati deo, kao salamu iseče na tanke kolutove i na velikom limenom ovalu na predhodno pripremljenoj podlozi od Francuske salate stade pažljivo ređati kolutiće, a onda stade i dekorisati pripremljenim majonezom, crvenim paradajzom, maslinkama, peršunom i drugim đakonijama.
Izgledaše sve to lijepo, ali Mirku sinu ideja da to izgleda još lepše, pa napred postavi sačuvane i ne oštećene velike crvene pipke, a pozadi kao lepeza veliki rep, pa tako nakon dodatne dekoracije rak izgledaše baš kao živ, zaista izvaredno i fenomenalno.
Skupile se tu sve devojke kuvarice, konobarice, konobari i šankisti, pa nešto tiho i potajno ćućore i komentarišu, ne odajući glasno svoje mišljene spremaocu ovog hladnog predjela, kojeg on nakon njihovog ćučorenja odnese i stavi u veliki frižider da se ohladi.
Dojuri tu odnekud i šef sale, otvori frižider, pa mahajući glavom levo desno malo glasnije promrmlja.
Ovo mora ići na prvi sto tu odmah blizu ulaza u salu !
Svi kuvari završili svoja jela pa seli na velike drvene klupe ispred magacina da malo odmore, dok konobari serviraju stolove i pripremaju jela i pića za posluživanje.
Samo se Mirko nekako osamio, naizgled sakrio iza šanka pa nestrpljivo virka u salu, čekajući dolazak gostiju, kasnije saopštenje i rezultate diplomaca, te njihovom konačnom uspehu u polaganju završnog ispita.
Kroz prozorska okna velike sale bulji u svijetle obrise sunca, koje lagano zalazi tamo preko Ćemovskog polja iza ogromnih krševitih planinčina, koje se iznad Skadarskog jezera uzdižu visoko gore prema plavom nebu.

Najednom se iza srebrenastih borića, tamo od glavnog puta i Jadranske magistrale pojavi kolona sivo-maslinastih kamiona, praćena sa nekoliko džipova i limuzina, pa kao pod konac zauzeše pravilan red ispred novoizgrađenog objekta na velikom betonskom parkingu.
Iz luksuznih limuzina, u pratnji Jabučanina, izađe grupica lepo obučenih, odevenih i doteranih gospodina i uputi se prema vratima novog restorana.
Kao da im krči prolaz, ispred njih maršira visoki gospodin u svečanoj vojnoj uniformi, okićenoj raznim značkama, medaljama i odlikovanjima, pa širom otvarajući ulazna restoranska vrata ustupi prolaz ostaloj gospodi, ispred Boška Jabučanina.
Evo ih stižu – najavi njihov dolazak profesor Samardžić.
Evo ga komadant naše armijske oblasti general armije Danilo Jauković, a eno pored njega i našeg predsjednika opštine, predsjednika Izvršnog vijeća, direktora fabrike ‘’Radoje Dakić’’, direktora fabrike ‘’8 oktobar’’, direktora duvanskog kombinata, direktora pamučnog kombinata, a eno iza njih i našeg direktora Boška Jabučanina.
Krenula gospoda u pravcu dva sastavljena, lepo uređena i dekorisana stola, pa prvi debeljuckasti ulickani gospodin, sa dugom svilenom prugastom mašnom i prikladnom tašnicom ispod miške, naglo zastade i okrečući glavu prema svojim drugarima stade vikati, skretajući pažnju i drugim došljacima u grupi, a naročito Bošku.
Ju, ju, ju, ju – šta je ovo ljudi ?
Kakvo je ovo čudovište na ovom stolu ?
Kakva li je ovo rogata životinja sa repom kao lepeza i ko je ovđe postavi ?
Znaš li ti Boško šta o ovome ?
Jeli to neka stvarnost ili kakva igrarija ?
Pogledaj malo ovo – liči mi na nekakvu veliku račinu !
Uzmi taj oval i malo ga podigni da svi vide to čudo.
Onoga što je to tako kulturno uvio, a možda i namerno tu postavio na ovaj astal hitno pronađite i ovamo ga dovedite da ga i ja viđu !
Odmah mi obavestite i one televiziske snimatelje da hitno dođu i da što pre donesu onu skalameriju za slikanje ili bar neki foto aparat !
Sedajte, sada ću i ja ovđe da sednem i tu čekam te slikare i novinare, ali ću verovatno ostati tu do kraja ove zabave, da gledam šta će se dalje dešavati sa ovim čudovištem iako sam presednik ove opštine – završi razgovor omaleni čovečuljak i sede odmah tu za stolom, podižući uvis oval sa pripremljenim predjelom ‘’langust bel vi’’.
Tu blizu na nekoliko metara, iza šanka stajao je i profesor, pa radoznalo slušajući presednikov razgovor i komentare, samo se smeškao, krišom pogledujući kuvara, a Mirko šokiran tim prizorom drhtao kao prut nad vodom.
Pogled mu se ukočio, noge skamenile, telo umrtvilo, pa stoji kao okamenjen sa očima punim suza i grudima punim bola.
Kroz glavu mu naviru samo crne misli, pa nikako da dođe sebi.
Da uzme nož i da se odmah tu ubije na očigled svih, jer nema snage da bilo kud pobegne neopažen, ali i nema gde i to nebi mogao.
Prebaciti krivicu na drugoga, na svoje drugove, kolege, profesora i direktora.
Bio bi to ne samo kriminal nego i greh, vrzmala se Mirku samo ta misao.
Ali i profesor samo ćuti, ništa ne kaže i ne reaguje – zašto ?
Gledao je šta ovaj radi, samo se smeškao i nije hteo Mirku ukazati na greške koje je pravio postavljanjem onih rogova i repa, što je izgleda izazvalo veliku bruku i sramotu.
O ljudi moji, dali je to moguće.

Ubrzo počeše pristizati i ostali gosti. pa stigoše i snimatelji, a predsednik i general brzo skočiše sa svojih stolica i zgrabiše oval da se slikaju, dozivajući Boška, koji se onako šantajući poče gegati prema šanku i kuhinji.
Evo ga tu direktore, to je ovaj dečko što je spremio tog raka – oglasi se profesor.
Pa Milorade daj ga ovamo jer hoće presednik da se sa njim slika, ali hoće i oni drugi iz našeg društva, jer hoće sebe da vide na televiziji – dodade Boško.
Profesor hitro zgrabi Mirka ispod ruke i stade vući prema televizijskoj ekipi.
A on ni makac, ni korak ne može da mrdne.
Noge i telo mu se nekako ukočilo, a um pomračio.
Umislio da je kriminalac, pa ne može bruku da podnese.
Nije mu svejedno da ga u ovakoj situaciji slikaju televizijski snimatelji.
Samo misli u sebi – o Bože .
Otvori se zemljo da propadnem.
Pritrča i šef sale u pomoć profesoru, a uplašeni diplomci zbrisaše napolje.
Opirao se Mirko, opirao ali uzalud.
Dvojica su jači od jednoga.
A taj jedan – ko je on ?
Samo mali žgoljavi bespomoćni dečačić, bez snage da se tome odupre.
Šta je to sa tobom mladiću – zapitkuju okupljeni iz ove elite.
Pritrča im u pomoć i presednik pa zagrli kuvara i zovnu direktora.
Pređi Boško sa druge strane i hajde da se slikamo sa ovim našim dobrim kuvarom, koji je ovo stvarno izvaredno pripremio !
Slušaj Boško – ovaj momak od mene ima veliku pohvalu i priznanje, pa mu za sve ovo dodeljujem nagradu od sto hiljada dinara, a gledaj da ga i ti nešto nagradiš.
Koliko ja znam, ovako nešto lijepo ovde u našem Titogradu još ni jedan kuvar nije pripremio.
Gledaj samo ovog raka kako je lepo dekorisan, pa izgleda kao da je živ !
Svaka čast ovom kuvaru !
Ja mu iskreno čestitam i želim mu najbolju sreću u životu – završi presednik opštine, pružajući ruku mladom diplomcu.
Priđoše i ostali da ga poljube i čestitaju položen kuvarski ispit sa najboljem ocenom, želeći mu dobro zdravlje i brzo zaposlenje.
A Mirko čitavi sat, kao u nekom snu još nekako šokiran, u sve ovo ne može da veruje i dođe sebi zbog neosnovane i nepotrebne sumnje u njegov lični rad i pokazanu sposobnost prilikom polaganja svog završnog kuvarskog ispita ovde u Titogradu.
Ostao je tu sa svojim društvom i ostalim gostima do dugo u noć, a onda pravac na autobusku stanicu da rano ujutru hvata prvi autobus za Bijelo Polje i najzad nakon pune dvije godine ponovo vidi svog oca, majku i braću, te da tamo kod njih ostane bar dve nedelje dana, pa da se vrati u Titograd za diplomu i negde traži posao i zaposlenje, ne verujući u presednikovu ispoved da će od njega dobiti i onu nagradu od sto hiljada dinara
Putujući usput radoznalo je geledao i divio se velikom broju bundožera i drugih građevinskih mašina, angažovanih na izgradnji i asvaltiranju ovog makadamskog puta na relaciji Bijelo Polje – Titograd.
Tačna je to bila ona Munirova tvrdnja – iduće godine počinje izgradnja ovog puta do Titograda, pa će usput biti i mnogo novo-izgrađenih kafana i restorana pored ove magistrale, a samim tim i posla za ugostitelje.
Dolaskom u Jabučino video je suze radosnice u očima svojih najmilijih, posle čega je nastalo veliko slavlje i veselje u svom roditeljskom domu.

Proslavio Mirko svoje punoletstvo i osamnajesti rođen dan 28. avgusta kod svojih najbližih i najmilijih u Jabučinu, ali i dvogodišnjicu uspešnog školovanja, pa pošto prođe nešto više od mesec dana bezbrižnog odmora u roditeljskoj kući, reši da ponovo ode dole do Titograda po svoju diplomu i traži trajniju sreću i neki stalan posao.
Autobus sačeka dole na Slijepač Mostu, pa nakon desetak sati klackanja i drndanja tim još uvek makadamom, sa ponekom asvaltiranom kraćom deonicom, stiže oko podne u Podgoricu i odmah sa autobuske stanice ode pravo u školski centar da uzme diplomu.
Uđe pravo kod Radovana znajući da je jedini on nadležan i zadužen za izdavanje ovih dokumenata.
Dobar dan druže sekretaru.
Dobro nam došao druže Rakoviću, tvoja diploma je već gotova i pripremljena, ali te mi već nekoliko dana čekamo da dođeš po nju, nego ima neka veoma lepa i radosna vest za tebe koju ti evo sada ja moram sa velikim zadovoljstvom saopštiti, pošto Boško trenutno nije ovde.
Naime posle našeg otvaranja onih objekata na Zabjelu pre mesec dana i tvog polaganja diplomskog ispita, po gradu su kolali razni komentari o onom raku, a to je i naša televizija prikazala, pa je naš kolektiv na zajedničkoj sednici odlučio da te primimo za nastavnika kuvarstva i da ostaneš ovde u školi kod nas, pa mislim da bi ti to bilo najbolje, mada naše plate i nisu Bog zna šta, ali ni posao ti nebi bio toliko težak.
Jedino kao što i znaš, mi ne raspolažemo i nemamo nikakvih stanova, pa bi se za stan morao nekako sam snaći, a ti bi u tome lako uspio jer već dobro poznaješ Titograd, a čovek koji ima platu lako dođe i do željenog stana.
Mi smo odlučili, pošto profesor Samardžić još radi ovo do maja meseca, da ti budeš njegov asistent i zamenik ovih sedam-osam meseci, dok ne ode u penziju, a posle bi svakako ti bio glavni i odgovorni u tom poslu, kao što je to on sada.
No imam još nešto vrlo važno da ti kažem !
Evo bogami mogu ti reći da ćeš se zaista puno obradovati kad ti kažem da je o tebi bilo dosta komentara ovih dana i dole po primorju i tim turističkim mestima, pa ti je evo pristiglo nekoliko ponuda za posao, ali ima i nešto drugo !
Na naš žiro račun Opština Titograd ti je uplatila sto hiljada dinara, koje sam ja već podigao i spremio za tebe, ali smo i mi odlučili da ti poklonimo pedeset hiljada, no evo ima nešto i od nekih drugih, kao naprimer ’’Radoje Dakić’’ deset hiljadarki, a evo još deset od duvanske industrije i pamučnog kombinata, tako da ti se evo skupilo u ovoj koverti ukupno sto sedamdeset hiljadarki, što je bogomi lijepa para, skoro desetak mojih plata, a to i nije baš tako zanemarujuće i dobro dođe da se čovek malo potkrpi.
A sad evo ti ova koverta sa novcima i ove ponude, pa ti vidi šta ti je raditi, ali bih ti ja ipak predložio da ostaneš kod nas i kasnije zameniš profesora Samarđića.
Čekaj da vidim ko ti sve to šalje te ponude za posao !
Evo ova je od hotela ’’Avala’’ iz Budve, ova je iz našeg hotela ’’Crna Gora’’, ova je od našeg ’’Ekspres restorana’’ ovde iz Podgorice, a evo još dve, jedna je od hotela ’’Onogošt’’ iz Nikšića, a ova druga ti je stigla od nekog hotela ’’Piva’’ iz Plužina.
Tu je ovih pet, ali i naša je šesta.
U ovoj drugoj evo konkretno piše da traže šefa kuhinje.
Auuuu ! – Bogami ovi nude dobru platu, četrdeset pet hiljada dinara mesečno, a evo nude i obezbeđen stan – verovatno u hotelu, što je za svaku pohvalu, ali ti ja ipak preporučujem ovu našu iako je duplo manja plata, ali i veća sigurnost, a možda i manja obaveza i odgovornost, jer Samardžiću i nije tako kod nas loše.
A sada evo ti sve ove ponude i papiri – doviđenja, pa se vidimo petog novembra.

SUDBINA GA PIVI NANIJELA
GODINA 1968.

Posle rastanka sa Radovanom i izlaska iz škole, uhvati Mirka neka strašna muka i panika, pa stade po rukama grčitri i stezati onih nekoliko papira sa ponudama za posao, ne znajući šta mu je dalje činiti.
Radovao se sekretarovim komentarima i priči o njihovoj odluci, kao i njegovoj iskrenosti, ali mu se u glavi stalno motala misao o onoj zadnjoj ponudi koju je pročitao i nekako se diveći komentarisao izvanredne uslove te ponude.
Lični dohodak na tom radnom mestu šefa kuhinje u hotelu ’’Piva’’ u Plužinama, bila je zaista privlačna i prihvatljiva ponuda.
Prihvatiti mesečnu platu oko 45.000 plus obezbeđen stan i smeštaj, bio bi veoma unosan i prihvatljiv posao i dobra odluka, u odnosu na mesečna primanja od oko 22.000 u Titogradu, bez ikakvog stana i smeštaja, što bi u to doba bilo prihvatljivo i privlačno za bilo kojeg visoko kvalifikovanog stručnjaka iz bilo kog hotela u Jugoslaviji.
Mislio je tako Mirko, mislio, mislio, pa najzad donese odluku.
Pa neka, ipak idem ja u te Plužine da izvidim i vidim situaciju, pa ako od toga ništa ne bude, najmanji problem je da se odmah vratim nazad u Titograd i pričekam još tih nekoliko dana i javim se Bošku i Radovanu oko dogovora i početka predviđenog posla
Imam još tri dana na raspolaganju, da sve to vidim, utvrdim i utanačim.
Idem odmah da hvatam autobus ili voz za Nikšić, a onda otuda će valjda nešto biti i za te Plužine, u koje do sada nisam nikada bio, ali sam za njih kroz razne priče čuo.
Stiže tako Mirko tog dana u Nikšić oko 20,oo časova uveče, a tamo na autobuskoj stanici već stoji parkiran autobus i čeka ovaj Titogradski sa putnicima, iz kojeg će poneko preći i nastaviti dalje putovanje u smeru prema Plužinama.
I zbilja nakon desetak minuta autobus, praćen velikom olujom, strahovitim pljuskom kiše i susnežicom krenu pored hotela ’’Onogošt’’, prema Javorku i Pivskim planinama, zastajući povremeno usput zbog snežnih nameta, a nakon jednog sata vožnje
pri samom vrhu planine Javorak potpuno stade i ni makac više – ni napred ni nazad.
Ogromna snežna oluja, nanela smetove i snežne nanose na putu, pa nema daljeg nastavka puta dok čistač ne prođe.
Ali i Nikšićka zimska putarska služba spremna i pripremljena za takva snežna iznenađenja veoma brzo je reagovala, pa u roku od samo jednog sata pristiže čistač snega, prođe pored nas, pa tako i naš autobus kroz ogromni beli snežni tunel nastavi dalji put u pravcu Plužina, gde stiže tamo oko pola noći, a Mirko iz njega među prvima istrča i odmah tu u neposrednoj blizini ugleda hotel ’’Puvu’’ pa tamo pođe, ipak nekako srećan što se probio preko planine Javorka i ogromnih snežnih nameta.
U sali hotela, dva odnekud zalutala pripita gosta u društvu šefa sale.
U kuhinji se uzmuvala samo jedna starija baka sa belom keceljom, ubrađena belom maramom, pa završavajući poslednje huhinjske poslove sprema se za počinak.
Dobro veče svom osoblju ovog hotela i svim gostima ako ih avde ima.
Ideš li ti momče iz onog zavejanog autobusa – priupita znatiželjno šef sale.
Da, da – došao sam ovde kod vas po ovoj ponudi za šefa kuhinje, no sam krenuo kasno posle podne iz Titograda, pa me evo uhvati i ova mećava – odgovori mu Mirko.
O Milica, evo ti novog šefa - ovog Podgoričanina što nam za njega reče Vukota !
Šta mi to reče Marko, to dijete da meni bude šef, to nikako ne može biti, no nama treba veliki stručnjak jer on sigurno nije bolji od onog što nam načinje toliki manjak, da mu sada i kosti trunu po zatvorima. Šlušaj mali beži nazad i to što pre.

Čitave te neprospavane večeri mislio je Mirko na tetku Milicu – hotelsku kuvaricu i one njene stroge, veoma neugodne, zabrinjavajuće i zastrašujuće reči.
On sigurno nije bolji od onog što nam načinje toliki manjak, da mu sada i kosti trunu po zatvorima !
Slušaj ti mali beži nazad i to što pre da i ti tako ne prođeš !
Ti si još dete, tako mlad i zelen - tek na svet došao !
I onaj naš Srbin je bio mnogo dobar i pošten čovak, pa stiže u apsanu !
No bježi crni kukavče, bježi odavde kud te noge nose – što pre i što dalje !
Zato je mladi tek diplomirani kuvar, bez ikakvog radnog iskustva i pored ugodnog smeštaja kojeg mu obezbedi šef sale, u čistoj i lepo uređenoj hotelskoj sobi u kojoj je pored televizora imao i sve druge uslove za prijatan boravak u ovoj veoma ugodnoj i živopisnoj sredini, bio spreman da odavde nekuda još i pre svitanja zore, glavom bez obzira nekuda zbriše, iznenađen i uplašen Milicinom pričom, pa pre rasvita skoči sa kreveta i pravac na Plužinsku autobusku stanicu.
Čekajući tamo rasvit i svanuće u otvorenoj čekaonici bez igde ikoga, malo dremnu do dolaska prvog šalterskog službenika pa zatraži kartu do Nikšića.
Ovde se mladiću najpre kaže dobro jutro, ako je uopšte i dobro na ovome jutrošnjem jadu i mrazu, ali to je neki red – odbrusi prodavac karata.
No bogomi đetiću jutros je put prema Nikšiću tako zavejan snežnim nanosima i smetovima pa je neprohodan, a daj Bože da će biti očišćen i za nedelju dana, no se vrati tamo odakle si jutros i došao pa sedi i ćuti !
A ima li kakav drugi put da se dođe do Titograda ?
Ima đetiću, ima ali samo onaj preko Foće, pa okolo preko Bosne, Sarajeva i ko zna kuda okolo pa dva-tri dana malo autobusima, malo vozovima do Beograda, pa vamo prema Titogradu, no nažalost i taj put prema Foči je od juče potpuno zatvoren i to izgleda na duži rok, jer se tamo neko veliko brdo opučilo i sjurilo u rijeku Pivu, te tamo srušilo i onaj jedan most preko kojeg se prelazilo, i taj put neće biti osposobljen barem jedno pet-šest meseci, tako moj momče da smo sa svih strana potpuno odsečeni od sveta na neki, izgleda malo poduži period.
Slušajući ovo Mirku se ponovo smrče, poče mu se nešto u glavi vrteti, a srce mu poče jače udarati i lupati, no kada se seti da u džepovima ima dosta onog novca što je dobio kao nagradu dole u Titogradu, malo mu laknu i ode ponovo preko parkinga tu do hotela, pa će obezbediti i platiti hotelski smeštaj dok se put probije, pročisti i osposobi za saobraćaj preko Javorka do Nikšića, pa onda dalje dolje do Podgorice.
Ušao i seo u jednoj polukožnoj fotelji, pa se šćućurio za okruglim stolom u malom salonu, odmah tu pored kuhinje i nestrpljivo čeka, bar nekog konobara, jer se nauzeo zime i hladnoće pa bi rado popio bar jedan vruć čaj, ali nikako ne sme da se javi baba Milici, jer bi možda opet bilo onih neželjenih glasina pa ćuti i trpi.
Napokon posle malo dužeg vremena u salon uđe omalen mršavi, kratko podšišani čovečuljak, obučen u nekom prostom, pomalo otrcanom tankom odelu, kao da je neko malo toplije ili rano jesenje vreme.
Odmah iza njega pojavi se i šef sale, pa malo zastade, lagano pritvarajući salonska vrata.
Eto direktore to je taj momak iz Titograda što je noćas oko pola noći, ili u ranim jutarnjim časovima stigao kod nas dolje iz Titograda i kaže da je od nas dobio nekakvu ponudu za šefa kuhinje, pa sam ga ja pokušao upoznati sa Milicom, no se ona nađe uvrijeđena i naljuti na mene što som to uradio.
Pa ajmo Marko odmah kod Milice da vidimo o čemu se tu radi.
Ja sam ovog momka pre mesec dana gledao na našoj Titogradskoj televiziji, pa sam zato tamo i poslao onu ponudu koju on kaže da su mu je uručili i sa kojom je došao ovamo kod nas.
Nama je potreban šef kuhinje, i taj problem pod hitno moramo rešiti, bez obzira dali se to nekom svidelo ili ne, a ti mladiću hajde sa nama tamo do kuhinje – dodade žgoljavi čovečuljak.