VASE PRICE

DOBRODOŠLI NA MI - RA SAJT
Ovde možete pisati o svemu onome što Vas muči i želite da nekom ispričate, a u stvarnosti to niste mogli da uradite.
pisite o svojim ljubavima , mislim da je to nesto najlepše, i što nas održava.
I NE SAMO O LJUBAVIMA - PISITE O ONOM ŠTO MISLITE DA JE INTERESANTNO ZA SVE ČLANOVE.

PSOVANJE ,OMALOVAŽAVANJE,I VREDJANJE NA VERSKOJ I NACIONALNOJ OSNOVI SE NAJSTROŽE ZABRANJUJE.
M - RA.

IZNENADJENJE ZA VECERU

Zovem se Jelena, imam 27god. Dobro sam građena i sve to, ali volim pasulj, od koga imam užasne vetrove, smrde ko rafinerija u Bosanskom Brodu, i ova priča počinje ovako:



Jednog dana upoznala sam jednog divnog gospodina i zaljubila se. Kada je postalo jasno da će me oženiti, odlučila sam da prestanem da jedem pasulj. Nekoliko meseci kasnije, na moj rođendan, pokvario mi se auto dok sam se vraćala kući s posla. Obzirom da sam živela na selu, pozvala sam muža i rekla mu da ću zakasniti, jer sam morala da pešačim do kuće. Idući tako, uz put sam naišla na jedan mali restoran iz koga se širio miris pasulja i ja jednostavno nisam mogla odoleti. Pošto sam imala pred sobom još dugo pešačenje, predpostavila sam da ću se putem osloboditi svih nuspojava dok ne stignem kući. Ušla sam u restoran i za čas posla sam sredila tri porcije pasulja. Kada sam nastavila put kuće, potrudila sam se da se oslobodim gasova. Kad sam stigla kući, moj muž je bio radostan što me vidi i veselo je rekao:

-Draga, imam iznenađenje za večeru!

Zatim mi je stavio povez preko očiju i odveo me do stolice za stolom. Sela sam, i baš kad je hteo da mi skine povez, zazvonio je telefon. Naterao me je da mu obećam da neću dirati povez dok se ne vrati i otišao je da se javi. Pasulj koji sam pojela je još uvek radio i pritisak je postao nepodnošljiv, tako da sam iskoristila priliku dok se moj muž nije vratio, nagla sam se na jednu stranu i pustila jedan. Ne samo da je bio glasan, nego je i smrdeo kao kada kamion s đubretom, prolazeći pored pilane, pregazi tvora. Uzela sam salvetu s krila i žustro odmahnula smrad. Zatim sam se nagla na drugu stranu i odvalila još tri. Smrad je bio gori od kuvanja kupusa. Naćulivši uši na telefonski razgovor u susednoj sobi, nastavila sam ovako da nižem narednih nekoliko minuta. Zadovoljstvo je bilo neopisivo. Kada je pozdravljanje preko telefona označilo kraj moje slobode, učinila sam jos nekoliko brzih kružnih pokreta salvetom da razmahnem dobro sve, vratila salvetu na krilo i uz osecaj zadovoljstva i olakšanja, spustila ruke na krilo. Lice mi je sigurno odavalo najneviniji mogući izraz kada se moj muž vratio i izvinio se što se tako dugo zadržao. Pitao me jesam li virila, a ja sam ga uverila da nisam. U tom trenutku, skinuo mi je povez sa očiju i dvanaest gostiju koji su sedeli za stolom u glas je uzviknulo: - Srećan rođendan!

LILI
Sve ovo se dogodilo kada sam raskinula sa dugogodisnjim deckom. Voleli smo se, sve je bilo ok ukljucujuci i sex gde smo se stvarno odlicno slagali. Ali smo se isuvise raspravljali i svadjali oko nekih sitnica i resili smo da ohladimo glave i pokusamo ponovo kada za to dodje vreme. Meseci su prolazili isla sam na posao, vidjala se sa drugaricama, nista se nije desavalo sto se tice muvanja ,nabacivanja cak i nagovestaja neke vrele sexy avanturice koja ce trajati jednu noc i nikad vise, sto sam prizeljkivala vise nego ista. Mada s' obzirom da je prosla sezona odmora malo je bilo verovatno da cu u gradu sa svim mojim obavezama doziveti tako nesto.
Toga dana na poslu mi je vreme uzasno sporo prolazilo s' obzirom da nije bilo guzve. Posto su mi dojadile sve price sa koleginicama ostala sam u svojoj kancelariji i otisla na net ,malo vrsljala po google-u i naisla na ovaj sajt - ljubavnice.com. Odmah sam nabasala na profil preslatkog Kragujevcana koji studira u Beogradu. Da naglasim da nisam osoba koja nesto puno cetuje sa nepoznatima a jos manje zelim da se neko od mojih virtuelnih prijatelja preseli u realnost. Strah me uvek nadvlada jer stvarno ima na netu svega . Ljudi se ohrabre, skidaju maske, pisu o svemu sto su zapravo oni, meni je donekle zanimljivo da sa nekima razgovaram ali bas da se upoznajem ma kakvi. Ali ovoga puta sam stekla neobicno poverenje u osobu za drugim telefonom, ne znam ni sama kako. Razmenili smo par porukica cisto da se upoznamo. Rekao ja da je par godina stariji od mene, da eto jos studira, da jos malo kada polozi jos 2 ispita ide nazad u Kragujevac da se zaposli. Postepeno smo ukljucili u razgovor sex i stav o vezama za jednu noc. Rekla sam da naravno nemam nista protiv i da ne mogu da podnesem da neko nesto od tih kombinacija ocekuje kada se zna cemu one sluze u tom momentu. Naravno odusevila sam ga svojim stavom i pitala ga za devojku. Rekao je da ima klimavu vezu, da je ona iz njegovog grada, uzece se uskoro jer su zajedno vec oko 10 godina. Naravno ispricala sam mu svoju situaciju i posto je razgovor isao tako opusteno, kao da se vec dugo znamo, rekla sam da zelim da ga vidim odmah posle posla. Moze da bude ludak, manijak, ili ne znam sta, zaboga poznajem ga svega 2 sata preko chata ali instikt mi je govorio da treba da se nadjemo sto pre i da ce biti nezaboravno. Nisam se prevarila, bukvalno sam izjurila iz kancelarije kada je otkucao sat 5 sati i pocela da se probijam kroz Beogradsku guzvu do njegovog kraja.
Odmah sam ga prepoznala, jos je lepse izgledao u prirodi. Samo primetila sam dok smo pili kafu u kaficu i pricali o nekim uopstenim stvarima da je stidljiv, da se preznojava, ima vecu frku od mene. I da... to me je kupilo jer ne volim nakurcene "ja mogu sve sto pozelim" momke. Gotovo bojazljivo me je pitao kako ti se cinim, da li cu biti bezobrazan ako te pozovem kod mene??? Rekla sam da nece i da sam ja to ocekivala iako ga poznajem sat vremena licno i par sati preko mobilnog, ali to se valjda ne racuna. Kada smo usli u njegov stan tek tada sam osetila strah i frku. Zaboga u sta se ja uvaljujem, sta ce biti sad. Primetio je da sam nervozna, da hodam gore dole kao luda i predlozio da igramo pikado. Malo sam se opustila i pozelela sto pre prelaz na akciju, sto je usledilo vrlo brzo. Ljubio me je vlaznim pohotnim poljupcima i skidao me mrmljajuci kako si lepa ili sta vec. Lozilo ga je sto sam bila skroz gola na njegovom trosedu a on obucen. Lizao mi je bradavice ali ruku na srce nije bio neki maher u tome, ali kada se spustio do moje, 3 meseca netaknute muskom rukom pice, kada je poceo oralno da me obradjuje vristala sam. Batrgala se mesajuci kukovima nabijajuci mu glavu sve dublje. Lizao je iskusno, predobro, ma najbolji lizac koga sam ikad imala. Drugi put sam svrsila, bio je sav ulepljen u faci od mojih sokova ali mu na pamet nije padalo da se skine i predje na drugi deo price. Ustala sam i rekla "pa dobro hocemo li jos nesto da radimo?" i uvela ga u spavacu sobu. Kada se skinuo imala sam sta i da vidim, debeli ali ne tako dugacak komad medju njegovim nogama. Odokativno mi se svideo. Cim sam pocela da mu pusim on me je odgurnuo i rekao "ej necu, zelim da te osetim sto pre". Najpre smo se tucali u misionarskoj pozi sto je njega beskrajno lozilo a meni ta poza spada u najmanje omiljene. Prekidao je nabijanje s'vremena na vreme da me polize. Ufff divno, nije nimalo gadljiv, to je super. Onda sam ja bila gore jer ako ista volim to je da jasem i nabijam se onoliko koliko ja hocu i kojim tempom hocu. BIla sam bas jebozovna, mesala kukovima, vrtela guzom i drkala klitoris istovremeno.Radila sam to i  licem prema njemu i okrenuta guzom sto ga je beskrajno lozilo. Na moju veliku zalost svrsio je u kondom i nije me zapljusnula njegova topla sperma po licu i ustima.
Kakav vatromet! Onda je usledio povratak u realnost. Rekao je najgluplji komentar koji sam ikada cula posle vrhunskog sexa "ej... ovo je meni prvi put da sam prevario svoju devojku". A ja pa  "za sve postoji prvi put". Rekao mi je da ona od sutra dolazi kod njega, da ce se zadrzati duze i da se vise verovatno nikada necemo videti. Mirno sam to prihvatila, ipak bilo je suvise dobro da bi potrajalo. Obicno prvi sex sa novom osobom bude bljak ali ne i ovaj put. Zvao me je posle samo da mi kaze da mu je bilo predivno i da je to sve od nas.
Ispostovala sam njegov stav i nisam ga jurila a ubrzo sam se pomirila sa deckom. Sex nam je posle pauze postao jos strastveniji i jos bolji.

LJUBOVIĐA SPASILA ZEKONJU
G O D I N A 1 9 5 1.

Ciča zima i studeni dani polako prolaze. I Ljuboviđa se nekako smirila i postala bistrija i plavetnija poslije onih njenih velikih divljanja i haranja, kada je nosila sve ispred sebe i pustošila sve do čeg je doprla. Valjala drvlje i kamenje, rušila priobalno drveće, nosila drvene mostove, drvljanike, seno, mnoge štale, harala njive i livade, rušila mnoge bregove i sve što joj se našlo na putu do Lima.
Nanosila je ona ne samo ogromne štete okolnim seljanima, nego i velikom broju gradskog stanovništva, ulivajući se u nabujali Lim, činila ga još strašnijim i nepodnošljivijim. Plavila mnoge kuće, uništavala cele garniture nameštaja i iseljavala mnoge porodice iz svojih stanova i kuća sve tako do Drine.
Nanosila je ona veliku štetu i Duju nanoseći mu na onaj lug ispod Zelenog vira, ogromne gomile peska i kamenja, kojeg su on i Vidna morali nositi i micati sve od sredine marta do početka meseca maja.
Tako je bilo i ove godine. Priroda se polako budi, niče zelena trava između koje se nazire poneka bela visibaba i rozi đurđevak, a sive obale Ljuboviđe i okolna prla, tu oko Jabučkog potoka, polako pokriva zelena kopriva između koje se šire žuti cvetovi maslačka.
Preko Ljuboviđe iz Maine gore u Retkovine preleću jata vrabaca čiji cvrkut odjekuje čitavom ovom dolinom, a samo poneka kreja, s vremena na vreme hitro preleti Ljuboviđu, kreštanjem umiri taj cvrkut i odmah nestane gore prema kršu.
A gore povrh kuće veliki hrastovi razvijaju svoje pupoljke, kao da znaju da Dujova goveda jedva čekaju da se dočepaju malo brsta, posle one duge i hladne zime, malo razbiju monotoniju i promene obrok od kojeg su tokom tih zimskih meseci dobili samo zazubice od onog divljeg štira i koprive, koja je rasla gore u Dugoj Njivi.
I vezulja je dobila prinovu. Otelila malog vočića Zekonju, kojemu se ovoga puta najviše obradovao Blažo i odmah sa njim stupio u igru. Branio mu da sisa, vukao ga za rep i često ga izagonio iz savardaka, terajući ga sve do izvora i drvene česme odakle je svakodnevno donosio bistru vodu za kućne potrebe.
Mali Zekonja se na njega ljutio. Nije mu bilo do šale i igre, te je često u brzom galopu dostizao i do druge strane imanja, sve tamo do Zelenog vira. I Blažo je često jurio za njim, ne obazirujući se na strmine i stranputice koje su ga usput čekale.
Često se oglašavala i Vidna, sprečavajući Blaža u takvoj igri i braneći Zekonju, a plašeći se da ne zbriše preko Ljuboviđe i pobegne negde u Mainu goru, gde su ga mogle snaći mnoge neprilike, nevolje i opasnosti, od vukova koji su gladni često zavijali od Vučjeg potoka i Golog brijega, pa sve gore do Radosavljeve pečine i obronaka gornjeg Jabučna.
Radovao se i Dujo malom Zekonji, koji će kada poraste kroz tri godine umnogome pomoći ocu Jablonji, koji je svake godine podnosio veliki teret, sam vukući drveno ralo sa tupim raonikom, a onda i seno iz Duge njive, pa drva niz Retkovine i preko Ljuboviđe, pa natovarene saone, često puta i kada snega i mraza nije bilo i tako od silnog tereta na vratu dobijao debele žuljeve i rane koje su mu tokom ljetnjih meseci život zagorčavale, od silnih muva i obadova koje su na njih žestoko navaljivale. Tu mu ni hladna Ljuboviđa, u kojoj se često hladio, razmahujući i udarajući po vodi dugim sivim repom i razganjajući njim silne rojeve crnih muvetina, u vreme toplih ljetnjih meseci, nije mnogo pomagala, osim što se malo rashlađivao misleći da će se nekako otarasiti te silne gamadi. Nesnosni obadovi selili su se na mokroj koži ispod njegovog trbuha i nemilosrno mu sisali vrelu krv, što ga je dovodilo do izvesnog ludila, obadanja i jurnjave, sve do Suvog potoka i malog luga.

<div style="height: 100%; text-align: left; margin: 10px 0px;">
<a href="http://www.fillster.com/htmlcodes/wrapimage.html">
<img src="" border="0" align="left" hspace="10" vspace="3" alt="Wrap Text around Image" />
</a>
<span>LJUBOVIĐA SPASILA ZEKONJU
G O D I N A 1 9 5 1.

Ciča zima i studeni dani polako prolaze. I Ljuboviđa se nekako smirila i postala bistrija i plavetnija poslije onih njenih velikih divljanja i haranja, kada je nosila sve ispred sebe i pustošila sve do čeg je doprla. Valjala drvlje i kamenje, rušila priobalno drveće, nosila drvene mostove, drvljanike, seno, mnoge štale, harala njive i livade, rušila mnoge bregove i sve što joj se našlo na putu do Lima.
Nanosila je ona ne samo ogromne štete okolnim seljanima, nego i velikom broju gradskog stanovništva, ulivajući se u nabujali Lim, činila ga još strašnijim i nepodnošljivijim. Plavila mnoge kuće, uništavala cele garniture nameštaja i iseljavala mnoge porodice iz svojih stanova i kuća sve tako do Drine.
Nanosila je ona veliku štetu i Duju nanoseći mu na onaj lug ispod Zelenog vira, ogromne gomile peska i kamenja, kojeg su on i Vidna morali nositi i micati sve od sredine marta do početka meseca maja.
Tako je bilo i ove godine. Priroda se polako budi, niče zelena trava između koje se nazire poneka bela visibaba i rozi đurđevak, a sive obale Ljuboviđe i okolna prla, tu oko Jabučkog potoka, polako pokriva zelena kopriva između koje se šire žuti cvetovi maslačka.
Preko Ljuboviđe iz Maine gore u Retkovine preleću jata vrabaca čiji cvrkut odjekuje čitavom ovom dolinom, a samo poneka kreja, s vremena na vreme hitro preleti Ljuboviđu, kreštanjem umiri taj cvrkut i odmah nestane gore prema kršu.
A gore povrh kuće veliki hrastovi razvijaju svoje pupoljke, kao da znaju da Dujova goveda jedva čekaju da se dočepaju malo brsta, posle one duge i hladne zime, malo razbiju monotoniju i promene obrok od kojeg su tokom tih zimskih meseci dobili samo zazubice od onog divljeg štira i koprive, koja je rasla gore u Dugoj Njivi.
I vezulja je dobila prinovu. Otelila malog vočića Zekonju, kojemu se ovoga puta najviše obradovao Blažo i odmah sa njim stupio u igru. Branio mu da sisa, vukao ga za rep i često ga izagonio iz savardaka, terajući ga sve do izvora i drvene česme odakle je svakodnevno donosio bistru vodu za kućne potrebe.
Mali Zekonja se na njega ljutio. Nije mu bilo do šale i igre, te je često u brzom galopu dostizao i do druge strane imanja, sve tamo do Zelenog vira. I Blažo je često jurio za njim, ne obazirujući se na strmine i stranputice koje su ga usput čekale.
Često se oglašavala i Vidna, sprečavajući Blaža u takvoj igri i braneći Zekonju, a plašeći se da ne zbriše preko Ljuboviđe i pobegne negde u Mainu goru, gde su ga mogle snaći mnoge neprilike, nevolje i opasnosti, od vukova koji su gladni često zavijali od Vučjeg potoka i Golog brijega, pa sve gore do Radosavljeve pečine i obronaka gornjeg Jabučna.
Radovao se i Dujo malom Zekonji, koji će kada poraste kroz tri godine umnogome pomoći ocu Jablonji, koji je svake godine podnosio veliki teret, sam vukući drveno ralo sa tupim raonikom, a onda i seno iz Duge njive, pa drva niz Retkovine i preko Ljuboviđe, pa natovarene saone, često puta i kada snega i mraza nije bilo i tako od silnog tereta na vratu dobijao debele žuljeve i rane koje su mu tokom ljetnjih meseci život zagorčavale, od silnih muva i obadova koje su na njih žestoko navaljivale. Tu mu ni hladna Ljuboviđa, u kojoj se često hladio, razmahujući i udarajući po vodi dugim sivim repom i razganjajući njim silne rojeve crnih muvetina, u vreme toplih ljetnjih meseci, nije mnogo pomagala, osim što se malo rashlađivao misleći da će se nekako otarasiti te silne gamadi. Nesnosni obadovi selili su se na mokroj koži ispod njegovog trbuha i nemilosrno mu sisali vrelu krv, što ga je dovodilo do izvesnog ludila, obadanja i jurnjave, sve do Suvog potoka i malog luga.</span>
</div>

MALI PRIDOŠLICA
( G O D I N A 1 9 5 0.)
____________________________

Tog divnog, sunčanog i toplog meseca, a prvog dana posle '' velike gospoine'' bijaše 29. avgust. Dujo se malo odmorio, posle onog jučerašnjeg veselja i slavlja do kasno u noć, pa rano ustao da nahrani i napoji goveda u štali, pomuze vezulju, procedi vareniku i ode da vadi krompire, gore kod Mare u Jabučno.
U maloj sobici ostala Vidna, leškari na onoj slamarici, na kojoj se rano juče porodila, malo se oporavlja i zadovoljno pogleduje malog novorođenog pridošlicu, sva srećna što je donela na svet jednog malog lijepog i mirnog muškarčića, od kojeg se mali Blažo, juče veoma uplašio i pobegao ispod drvenog kreveta, kako bi se tamo sakrio i samo ponekad neprimetno izvirivao i pratio situaciju gledajući goste kako se vesele i pevaju.
Izvukao se u sami sumrak i onako uplašen skočio na krevet, uvukao se ispod vunene ponjave, koja je visila preko slamom napunjene prtene slamarice pa slatko zaspao i ne misleći o večeri.
- Samo da prođe ova noć, pa ću sutra videti šta me očekuje – mislio je mali Blažo i tako ćuteći, umoran od žege i tako napornog dana, mirno i brzo zaspao.
Sada je budan, pa kao mišić izviruje ispod ponjave i radoznalo gleda dole na podu drvenu kolijevku, virka preko mame, misleći i očekujući neke glasiće ili pojavu malog pridošlice kojega doduše i nije očekivao.
Pored njega i Vidna, samo se smeška, a isto kao i on misli na malog mališu, da li je gladan i zašto samo miruje i ćuti.
Maleni je mirniji no Blažo, glasno povika Vidna, pritom misleći na Duja, koji radi na njivi kod Mare. Možda je i on gladan, pomisli ona i hitro skoči da sprema večeru. Iz portika hitro dograbi parče luča, vrati se ponovo u kuhinju i sa drvene police dohvati šibicu da pripali vatru u onoj staroj limenoj furuni, napunjenoj suvom korušinom, sitnim ljuskama i okrajcima suve hrastovine koju je doneo Dujo gore iz Retkovina, još maja meseca, kada je krčio livadu gore iznad Zelenog vira.
Okupaću najpre maloga mališu, promrmlja Vidna tiho kroz zube. Otvori vrata male sobice i opet uđe u portik, zgrabi kofu i nali bistru vodu u malo veću činkanu šerpu, pocrnelu od gareži i dima u kojoj su prošle godine kuvali koprive i sitne krompiriće vezulji.
Prinoseći vodu zagrejanoj furuni dohvati usput mali peraći sapun i limenu banjicu u koju stavi vunenu pelenu, pa dohvati malog mališana da ga pripremi za kupanje.
Užarena furuna brzo zagreja vodu u kojoj je malo novorođenče kasnije veoma uživalo, praćakajući po njoj malim nogicama.
Skoči i Blažo, na noge lagane, navuče malene gumene opanke i brzo, preko portika, zbrisa napolje.
Đe ćeš to Baktijare ? - doviknu Vidna i teturajući se onako tromo za njim stade ga tešiti. Donesi Banjo onu kanticu da uberemo koju maunu, tamo u njivi i taju skuvamo malo večere, jer će doći umoran i gladan od kume Mare – dodade Vidna, nekim mirnijim tonom, kao da hoće da ga malo ohrabri i okuraži, pokazujući kažiprstom na neku staru prljavu aluminijsku kanticu, sličnu malom kotliću u kojem su često njih dvoje muzli krave, držali vareniku ili kuvali kačamak, kada bi Dujo samleo malo kukuruza u onoj maloj drvenoj vodenici pored Ljuboviđe - dolje na Gevčini god Zorke i Lakića.
Moram nahraniti i ovog našeg malenog pridošlicu. Bogomi je mlogo mirniji od tebe, kada si se rodio, no ću predložiti taju da mu damo ime MIRKO, pošto o tome do sada i nismo mnogo razmišljali jer sam ja mislila da će mi se roditi žensko – promrsi Vidna nekako sama sebi onako kao zajedljivo.

Kasno popodne, pred sami sumrak, tog vrelog ljetnjeg dana stiže i Dujo, gore od Mare,
pa sav znojav i umoran, znajući da Vidna nije mogla ništa učiniti oko kuće, hitro projuri pored plota, stiže do savardaka i naglo otvori vrata, kroz koja ubrzo izađe Vezulja, a za njom Jablonja koji se ričući, kao da se raduju izlasku iz štale, brzinom sjuriše dolje do Ljuboviđe da se napiju hladne i bistre vode.
Ispred kuće, sa veriga, Dujo brzo skide okačeni maleni kotlić i ode dolje do Ljuboviđe da pomuze Vezulju i dogna goveda. Terajući ih tako uzbrdo ispred sebe brzo se zagna do obližnjeg plasta, zgrabi dobar naramak sena, uđe u štalu i položi ga u jasle. Goveda mučeći uđoše za njim, navališe na seno, a on se posle nekoliko minuta ponovo pojavi na vrata savardaka, noseći kotlić varenike i brzo sa smeškom, kao da ništa dotle nije radio, zadovoljno uđe u kuću.
Evo Vidna, varenike za malog đetića – samo da je procedim i skuvam – povika Dujo, gledajući malog Blaža koji se veoma obradova tati i skoči u njegovo naručje.
Ovaj mangup i danas je bežao i krio se dole u izbu i gladan i žedan – promrsi Vidna.
Od ove varenike biće sutra i kiselog mleka za sve nas. Ima tamo u kolibi i malo brašna, pa ću napraviti i proju, samo da se malo okupam i odmorim – uzdahnu Dujo.
Nego Vidna, šta je radio taj tamo ?
Držeći u rukama malog mališana Vidna skoči sa malog tronošca, potapša Duja po ramenu, malo se nasmeši i blago reče:
Bio je mnogo dobar !
Bogomi Dujo ovo je pravi mirko. Ajde da mu nađenemo ime MIRKO.
Slažem se s tobom, ako je tako – odgovori Dujo i nežno poljubi Vidnu, pa sede na klupu pored kreveta da se malo odmori i večera boranije sa suvom slaninom, od koje je cela soba tako lepo mirisala, a gladnom Duju nekako unapred otvarala apetit, jer nije ni doručkovao, a Mara se nije ni setila da mu na njivu donese ni ručak, a kamoli doručak ili užinu.
Kako ti Dujo bi kod kuma Mare ? – upita Vidna, očigledno čitajući njegove misli i gledajući ga pravo u oći.
Pa Vidna, da ti pravo kažem da se kuma nije baš oduševila što sam malo zadocnio i što joj nisam došao na njivu pre zore u četiri sata, kako je mislila ! – reče Dujo nekako zbunjeno.
Kopao sam čitavi dan, povadio joj sav krompir, pokupio i odneo u trap, a ona ? – Ni čašu vode.
Išao sam po vodu čak u njenu krčevinu, brao i jeo zukava.
I pre sam ja radio kod nje.
Sjekao drva, kosio livadu, tresao i kupio šljive, pekao rakiju i mnogo štošta.
Ali neka. To mi je škola - odbrusi ljutito Dujo.
Bolje da si Dujo goveda čuvao ! – reče Vidna nekim sažaljevajućim tonom.
Narednih dana Dujo je ustajao nešto kasnije, kosio, plastio i trpao otavu, kupio šljive, kruške i jabuke, pripremao drva za zimu, pekao rakiju, pravio drveni most dolje na Ljuboviđi preko Zelenog vira čuvajući Vezulju i Zekonju, a Vidna radila kućne poslove, gledala i pazila Mirka i Blaža, kuvala obroke i prala odeću.
Dani su nekako brzo proticali. Mirko je pomalo rastao bio miran, a knjezio se, derao i plakao samo kada je bio gladan ili žedan.
Ljeto je tako brzo prohujalo, došla jesen, pa zima i tako prošla i ova 1950. godina.
Godina rođenja malog, umiljatog i mirnog Mirka Dujovog.

MARAMA - ZA 8. MART
GODINA 1952.
Prošla je tako brzo i ta 1951. godina, pa došla ova nova 1952, a mali Mirko Dujov polako, malo pomalo rastao, rastao i nekako smeškajući se na svaki majčin pogled, bezbrižno provodio mirne sunčane i tople, a onda i one kišne i tmurne jesenje, pa i hladne zimske dane, samo se s vremena na vreme pomalo ljutio na Vidnu, kada bi zaboravila da ga nahrani, pa je on zato i češće podsjećao na tu njenu obavezu.
Ali je i ona imala dosta svojih obaveza, uz čuvanje dva mališana spremala je ručak ili večeru, hranila i pojila goveda, pazila kokoške od lukavih lija i grabljivih jastrebova, ili čupala travu u maloj baštici na onoj strmoj ziratnoj njivici iznad rijeke Ljuboviđe, dok je Dujo radio u šumi, sjekao drva, kosio i plastio livadu, kopao kukuruz i krompir, sadio kupis ili paprike, zalivao baštu, tražio po šumi pečurke ili brao mahovinu, kako bi nekako prehranio svoju porodicu, jer nije imao nikakvih drugih prihoda.
A posle tih vetrovitih i kišnih prolećnih dana, meseca marta, beše se malo stišala i smirila Ljuboviđa, pa kao nekako zaspala nakon onog velikog i bučnog huktanja i jurnjave preko Pajske luke i Ravne rijeke do Lima, a Dujo rešio da malo prošeta do grada i Vidnu obraduje nekim malim poklonom za dan žena.
Nije se mogao tako lako odlučiti šta da joj kupi za osmi mart, pa se malo zadržao lutajući po gradu, a onda se setio i Blaža, pa i njemu kupio gumenu lopticu i kožne opanke.
Sunce je već zašlo iza Bjelasice, pa je najednom vrtoglavo i žustro jurnuo uz Cerovo, da bi se nakon jednog sata brzog hoda našao na vrhu Bandere, odakle se prostire veličanstven pogled na veliki broj sela ispod samih obronaka planine Lise i Bjelasice.
Eh bože dragi ! Da sam neka ptica krilatica i da sad preletim preko Toševina, Gevčine, Pajske luke i Rakite, pa preko one Maine gore, sela Tustva i Pali do Žari i Lepenca, te Krsca i Bojne njive, pa bih onda časom preleteo preko Žaljeva, Lijeske i Galice do Vaškova i Barica, a onda bih za čas preko Graba, Kovrena i Pavina Polja preleteo preko Gradine, Čokrlija, Tomaševa i Papa do Poznanovića i Duge Njive i u tren oka preko Vučjeg potoka i Golog brijega stigao bih do mog doma u Jabučno.
Sve bi ovo ptica za pola sata preletela, mnogo brže nego što pešice stignem do kuće - pomisli Dujo i sede na brežuljak da malo odmori, gledajući ispred sebe ova živopisna sela, krajeve i predele, pa se okrenu nazad da još jednom pogleda iza sebe Okladi, Cerovo, Đapanov Grob i veliko Bijelo Polje, koje već u prvom blagom sumraku bješe obasjano i osvetljeno velikim nizom blistavih svetiljki, a blagi i topao smešak pretrča mu preko usana i crvenog užarenog i pomalo znojavog smežuranog lica.
E, snila baba što joj milo bilo – ponovo reče Dujo ustajući sa malog sivog kamena na brežuljku i nastavi put preko livada, očigledno radostan i zadovoljan što je prešao najuporniji i najteži deo puta od grada prema kući. Nizbrdo se sve lakše kotrlja – promrsi malo kroz zube i zapeva pesmicu da malo i sebe uteši.
Jabučino moje malo selo,
Što si tako tužno – neveselo
Da ti nije reke Ljuboviđe,
Niko nebi mogo da ti priđe

Jabučino moj voljeni kraju,
U tebi je živet ko u raju
Retkovine tebe krase
I Maina Gora - zna se......

Pevušeći tako putem niz Jabučke livade, pa preko Marine krčevine i Retkovina, za nepuno pola sata od Bandere, stiže Dujo do svoje kuće u donje Jabučino – pored Ljuboviđe. I šarov se njemu obradovao, pa hitro potrčao prema njemu, legao ispred njegovih nogu i stao se umiljavati, nešto mu radosno govoreći njegovim nemuštim – psećim jezikom.
Istoga časa razume i Dujo taj njegov nemušti jezik, pa poče sa njim glasan razgovor.
O moj Šaro !
Gde si ti moj Šarine ?
Gde si danas bio i šta si sve činio ?
Jesi li bio gladan ili žedan ?
Jeli ti gazdarica što dala za ručak ?
Nemoj čekati da ti i vode donese, nego ti je tu Ljuboviđa pa sam otidi i pij do mile volje.
Vidna nekako uplašena, stala uz prozor pa sluša glasove.
O Bože ! – Ko li je sad ? Da nije stigao Dujo ?
Brzo istrča pred kuću, pa kad ugleda supruga radosno i glasno povika.
O Dujo ! Dobro mi došao ! Muštuluk Dujo ! Muštuluk ! Imam nešto važno da ti kažem, a biće ti milo kad čuneš.
Pa šta je to tako važno – moja Vidna ?
A šta ti misliš da bi moglo biti ? - upita Vidna, onako kao malo iznenađena na to pitanje.
Ne znam šta bi to moglo biti i kakvo to prijatno iznenađenje !
Da nisi možda prodala ona drva i došla do nekog dinara, jer sam ja potrtošio sve pare pa nemam više ni kinte – smešeći je upita Dujo.
Ne vala Dujo – nego ima nešto drugo !
A šta bi to drugo moglo biti – priupita je on radoznalo.
E. pa nemam šta više da ti krijem !
Prohodao Mirko, pa ceo dan trčao oko Šarova i igrao se sa njim.
To ti je to što ti je malopre hteo reći – dodade Vidna.
E vala draga moja, to ti je zaista radosna vest !
Dosta je on i bauljao – evo nekoliko meseci, pa mu je više i bilo vreme da prohoda !
Ali mi je posebno milo što je to baš danas na osmi mart jer je i on hteo da te nekako prijatno iznenadi kao što sam se i ja potrudio i poranio jutros u devet zora da peške odem dolje do Bijelog Polja i da ti nešto kupim, a za tu veoma meni radosnu vest evo ti poklanjam ovu lepu maramu koju sam ti danas kupio da ti poklonim – čestitajući ti ujedno i tvoj praznik 8. Mart.
Mogu ti samo reći da sam ceo današnji dan izgubio tražeći ovu pristojnu maramu sa resama da te lepo zakitim i ulepšam tvoj dragi i svetao blaženstveni lik – poče se tako umiljavati Dujo, vadeći iz džepa veliku šarenu maramu ukrašenu dugim resama.
Hajde je ubradi da vidim kako ti stoji – dobaci Dujo, očekujući od nje topao i nežan poljubac.
I ona najednom iznenada skoči, zagrli Duja rukama oko vrata i nežno ga poče ljubiti.
O mužiću moj dragi ! Kakva velika sreća i iznenađenje za mene ! Mužiću moj ! Srećo moja i radosti ! Hvala ti mnogo - srce moje ! Nezaboravna hvala ! Takvo nešto samo sam mogla da sanjam ! Hodi da te zbog toga još jednom poljubim – ljubavi moja!
A kako Mirko prohoda – upita Dujo ?
E dragi moj, i da ti kažem nećeš me verovati !
A zašto da ne – srce moje !
Pa eto, kad je on zaspao, ja otišla malo u baštu da plevim vrt i čupam onu travuljinu, kad začuh šarova. Sve nešto kevće i nekako čudno zavija. Nikada dosada ga nisam čula da tako laje. Mislim ja da je neko došao pa se odlučuh da pogledam gore pred kuću, kad imam šta i da vidim. On prevrnuo kolijevku, odvezao se i odvio iz pelena, pa nekako otvorio vrata i izašao napolje. Za veliko čudo da ni jednom nije zaplakao, a šarov se verovatno njemu i obradovao pa me počeo dozivati iz svega glasa.
E moja Vidna baš neko čudo od deteta, ali i od tog našeg šarova. Pa neka je srećan prvi samostalni korak tom našem đetetu – zadovoljno i ljubazno dodade Dujo i brzo uđe u kuću.

KAD JE DETE U REKU UPALO

GOGINA 1953.
Protekla je i ta 1952. godina onako uobičajeno, kao i sve predhodne, pa eto nastupi i ova 1953. Tih hladnih i vetrovitih zimskih dana beše i Ljuboviđa sva u ledu okovana. I divlje životinje preko leda su prelazile sa jedne na drugu obalu, doduše veoma obazrivo i pažljivo jer je ispod njih i led u sredini brze reke pucao pa su morale biti oprezne jer bi se u tili čas mogle naći u bukovima i brzacima zaleđene rečine, a često i ispod leda, što im je tako zadavalo rizik i opasnost po život, jer su se ispod klizavog leda nekada teško mogle izvući.
Stradao je poneki jazavac, lisica ili srna, dok su se divlje svinje ili vukovi, zbog njihove težine lakše snalazili i prelazili sa jedne na drugu obalu, iz Maine gore u Retkovine, ali i obratno, lutajući tako iz jedne šume u drugu tražeći neki skroman obrok ispod planinskih masiva, venaca i obronaka Galice, Oboda, Gradine. Lise, Bjelasice, Sinjajevine, Komova i Durmitora. Ali kada te godine stiže mesec april i otopli vreme, ogromna količina visokog pokrivača snega se naglo otopi, silna vodurina se sjati u Ljuboviđu i ona na putu do Lima napravi pravu pustoš. Odnese sve što je mogla dokučiti, drvljanike, drvene barake, svinjce, mnoga sena, ali i poplavi mnoge kuće. Nikakvog drvenog mosta na njoj nije moglo ostati, pa su tako mnogi i do Lima dospjeli, ostavljajući narodne mase da kasnije reku gaze i gazeći preko nje prelaze.
Nestadoše tako i Savov i Dujov i Lakićev i svi drugi mostovi do Ravne Rijeke – otplivaše brzom Ljuboviđom i Limom do Drine, a odatle ko bi mogao znati gde su sve mogli završiti. A kada gore olistaše i zelene livade se cvećem okitiše i Dujo se morade za život boriti, pa ode gore u Retkovine, useče dva brvna i prebaci s kamena na kamen gore na njegov zeleni vir da može preći preko Ljuboviđe i otići u Mainu goru ili Vučji potok da donese hladne vode za piće, usiječe koje drvo il¬i otera na pašu goveda.
Upeklo tako i sunce avgustovsko, livade se pokosiše i sijena sadenuše, pa jednog dana reši i Dujo da preskoči preko vrljika Ljuboviđu, izađe na džadu i odnese malo kukuruza u vodenicu, dolje na Gevčinu kod Lakića i samelje malo za kačamak.
Prešao on reku i otišao dolje niz cestu, a Mirko gledo za njim, zvao ga zvao i dozivao iz sveg glasa, ali uzalud.
Uzalud cikao i vikao, pa mu dojadilo i pošao za njim.
Ali kako pregaziti brzu i hladnu reku ?
Vrlo jednostavno i lako. Preko brvna prema džadi, pa kud puklo da puklo. Uostalom to je hrabar đetić i za njega nema prepreke. Malo je i porastao. Za tri dana puni tri godine.
Čitao mu tajo onu priču o dva jarca na brvnu pa krenuo da pređe i on preko vode.
Ispod brvana je dubok vir – preko dva metra. I da padne, ko zna plivati neće se ubiti, ozlediti, niti povrediti.
Išao tako Mirko, išao i najednom – buć.
Golema dubina, a reka brza.
Koprcao se on tako, koprcao, koprcao, a kako je uspeo isplivati na drugu obalu, ni do današnjeg dana mu nije poznato. Sigurno se dobro nažderao i napio one bistre i hladne vodurine, pa se dobro ugurao i sakrio u onom velikom žbunu bored one debele jofe, koje već odavno nema i tako mirno i dugo uživao do duboko u noć, čekajući da ga neko pronađe. Niti je čuo niti video ni jedan kamion, ako je tom džadom prohujao, ali ni jednog putnika niti prolaznika, ako je možda preko tih brvana prelazio sa jedne na drugu obalu Ljuboviđe. Zna samo toliko da su ga Vidna i Dujo našli tek kasno uveče kada su preko tih brvana prešli i krenuli da prijave njegov nestanak i obaveste svoje komšije i prijatelje o njegovom nestanku, tog dana od ranih jutarnjih sati.

P R O Ž D R LJ I V A B A R E Č

G O D I N A 1954.


Mali Mirko se dokopao četvrte, a Blažo devete, pa galopiraju vremenom i jure napred u budućnost.
Dujo po običaju svakodnevno pomalo otaljava svakodnevnim obavezama, a Vidna se nešto uzjogunila, pa joj sve nekako pomalo smeta i kali svoj bes nešto u sebi gunđajući,
kao da joj ništa nije po volji.
Samo s vremena na vreme zovne Blaža i strogim tonom mu zapreti i zapovedi.
Uzmi bukvar Banjo i pogledaj ona slova što si učio u školi !
Da nijesi koje zaboravio ?
Đe ti je ona tablica, da viđu jesili naučio šta da računaš ?
Jesi li naučio da sabiraš do dvades ?
E bogomi ću reći Leksu čim ga vidim, da knjige u ruke ne uzimaš, a ni kravu nećeš da mi povrneš.
Po ceo dan se sa tim malim valjaš po toj livadi, a tu ima i otrovnih poganulja.
Ne smijem vas ostavit same ni minut, no nakevešiš i oćeš dolje u Ljuboviđu.
Ajde moj Banjo, vidiš da je već noć i da se gotovo ništa ne vidi, donesi mi sa česme bocu vode, da skuvam Duju malo kačamaka, jer će siromak doći i gladan i žedan, a ja nemogu doći do česme, jer me nešto zabolio stomak pa nikud ne mogu.
Ne boj se ništa eno greje mesečina gore iznad Bandere, pa neka sa tobom ide i taj mali, ali čuvaj da se neđe ne opuči niz tu vrlet.
A mugu li mama doneti vodu u taj mali kotlić - upita je Blažo radoznalo.
Možeš Banjo, možeš samo ga malo plakni, jer ne znam da slučajno nije iz njega ta pogana mačketina lokala vodu.
I uze Blažo mali garavi aluminiski kotlić, zgrabi Mirka ispod ruke, pa zajedno malim uzanim puteljkom trčećim korakom krenuše preko strane i za samo nekoliko minuta jureći pravo prema maloj drvenoj česmi, sa koje već više godina neprekidno teče povelik mlaz čiste i bistre, kao led hladne izvorske vode, stropaštajući se sa znatne visine dole u veliko drveno korito iz kojeg se voda, prelivajući se spušta u vidu malenog i brzog potočića, pravo dole nekoliko stotina metara prema Ljuboviđi, u koju za vreme jakih kišnih dana u vidu male bujice unosi u nju izvesne količine mulja ili malih kamenih pločica, koje svake godine u vreme divljanja Ljuboviđa u tren oka odnese i potpuno očisti.
Najednom Blažo naglo stade, hitro se okrenu, baci mali kotlić niza strminu i hitro jurnu nazad prema kući.
Bareč, bareč, eno Mirko velika bareč – hoće da nas pojede !
Bježi, bježi što brže da nas ne stigne !
Brzo uhvati maglu i nestade iza dva poveća ljeskova žbuna, tamo prema šljivuku.
A mali Mirko ostade kao skamenjen i uplašen tu kod česme, čekajući strašnu bareč da ga proguta i proždere.
Pronašli su ga Dujo i Vidna nakon jednog sata vremena – potpuno prestravljenog i ukočenog od silnog straha, od kojeg mu se na svaku tu pomisao i danas ledi dah i krv u žilama.
Bareč, bareč - eno ga bareč - bježi da te ne pojede !....
Kakva je to bareč. Imali te bareči, gde je ta bareč – uvrzla se ta misao daleko u sećanje.

S P A S N A T A V A N U

GODINA 1955.


Sa Bjelasice duva snažan i jak ledeni vetar sjeverac – razvigor, pa na drveću lomi grane i goru savija.
Snijeg se još ponegde zadržao, uglavnom po rupama i udolinama ispod sivih i ogolelih brežuljaka dolinom reke Ljuboviđe, na čijim ivicama pomalo stidljivo izviruju bele visibabe, čekajući toplije sunčane zrake kao da hoće da se malo ugreju i zauvek otarase ovih ledenih santi kojima su do skoro bile pritrpane.
I kum Đoko toga prvog aprila nekako bijaše dosta neraspoložen za rad, pa metnuo na rame lopatu i polako šeta dole niz džadu, preskakajući mnoge rupetine na ovom makadamskom putu, koje su naneli oni veliki i glomazni teretnjaci, natovareni ogromnim jelovim ili bukovim balvanima, iz Barica ili Lise, na onom uzanom makadamskom drumu preko Kovrena do Ribarevina, a onda asvaltom do Berana, gde su ti silni trupci nalazili svoje večito utočište u novoizgrađenoj fabrici celuloze, od koje su kasnije stradala i čitava jata riba celim tokom Lima - sve dole do reke Drine.
I Dujo beše pustio goveda, pa čuva krave i volove po golom brijegu.
Jesi li se naspav’o putaru ? - dobaci zanetom Đoku, koji se kao iznenadi na neočekivano pitanje.
E vala jesam Dujo. nego znaš šta imam da ti kažem – nastavi Đoko malo smirenijim tonom.
Daj mi najpre jednu cigaretu da se malo smirim od čuda velikoga kojeg danas doživljeh.
Čudo, čudo neviđeno koje nikada zaborvit ne mogu !
Eto tu gore na Vučji potok bijaše sašlo iz Majine gore trista zeca – da se napije one bistre vode, tu pored Ljuboviđe, jer je potok u gornjem toku skroz zaledio, pa ne mogu niđe da se napiju.
Ma hajde Đoko !
Trista zeca nema u čitavoj Crnoj Gori – dobaci Dujo, znajući hvalisavog Đoka.
Pa vala, bilo je bar dvesta zeca - nastavi Đoko.
Smanji Đoko – Đe ima dvesta zeca !
Pa bilo je stotinu – opet će Đoko.
Smanji Đoko – odakle stotinu ?
E vala bješe pedeset – nastavi Đoko sa ubeđivanjem.
Ma smanji Đoko – odakle pedeset ?
E bilo je vala deset – reče Đoko nekako kao bajagi iznenađen.
Ma jok Đoko, smanji – odakle deset.
E vala čuješ Dujo – išo sam nešto malo zamišljen, pa mi se učinje da je nešto šušnulo, a ja mislio da je to najmanje trista zeca.
Jes moj Đoko, od trista zeca samo je nešto šušnulo, upade mu Dujo u reč, ali ti sve to opraštam jer je danas prvi april, a svi mi znamo da je to dan šale, pa ti se danas može i oprostiti - odbrusi ljutito Dujo, pa terajući goveda u Suvi potok ode da tuta drva, a Đoko završi sa radom i brzo preko Duge Njive pobeže svojoj kući u Poznanoviće.



Dujo je jutros rano otišao, samo je na brzinu navukao prtene pantalone, obukao onaj pocepani vuneni džemper, kojeg je jesenas dok je pekao rakiju šljivovicu, gurnuo u kazan i kuvao ga u džibri, da bi dobio onu žutu, više rumenkastu boju, jer nije imao druge, koju doduše i nije mogao kupiti, pa mu je tako ovo bojandisanje ispalo besplatno.
Vidna je ustala nešto kasnije, jer nije imala nekih obaveza, izuzev da nahrani šarova i mačka, a djeca inače spavaju nešto duže, pa joj se nije tako ni žurilo, jer im je od večere ostalo malo kukuruzne proje, a bilo je i malo kiselog mleka, pa nije marila niti morala misliti šta da pripremi djeci za doručak.
Dok je Blažo već bio budan i nešto pričao sam sa sobom, a Mirko se vrtio i komešao po drvenoj kolijevci, dobro umotan i uvijen u žućkastoj vunenoj peleni, odjednom Vidna oseti neki jak bol u stomaku, pa viknu Blažu, nekim zapovedajućim tonom.
Hajde Banjo ustani !
Ustaj više Banjo, pa mi donesi u onaj mali kotlić malo vode sa česme da turim tu na furunu nek mi se nađe malo tople vode jer mi se čini da će mi danas zatrebati, a ti uzmi nešto da jedeš i podaj malo bratu, pa ajte dole više oraha da se malo igrate, samo čuvaj nemoj slučajno da idete dolje prema Ljuboviđi, jer je voda još velika i mutna.
Neznam ništa đe je Dujo oćero goveda da čuva !
Baš bi mi i on nešto sada trebao, ali možda će doći.
Hajde moj Banjo, evo ti kotlić – treba malo i ovog malog da okupam.
I dok Banjo izađe iz kuće i uputi se malim strmim puteljkom prema česmi, Vidna oseti neke još veće bolove i stade kojevitezati, pa malog dečaka u kolijevci uhvati panika i poče dernjavu, da ga hitno oslobodi pelena i stega.
I dok se malac tako koprcao i plakao u kolijevci, Vidna nekako smože snagu da ga odveže i obuče, držeći se za stomak i teturajući sa kreveta na krevet.
U tom trenutku stiže i Blažo s vodom, pa videći je u mukama, baci kotlić na pod, naglo se okrenu, otvori vrata od portika i hitro zbrisa gore više kuće u lijeske, a onda u hitrom trku preko strmene krčevine odjuri u Retkovine - da traži tatu.
Video to i mali Mirko pa nadao za njim u galop, ali ga spazio šarov pa za njim u trku
Ščepao dečaka za fanjelu i tireke pa vuče nazad i kevće - kevće kao pomahnitao.
Dečaku najednom sa leve noge spade i mali kožni opanak sa pokidanim svinjskim vrnčanicama, šarov ga hitro zgrabi i nada galop kući, kao da više ne želi da pruži pomoć malom četvorogodišnjem dečaku, koji vrtoglavo jureći preko krčevine slučajno nagazi na gomilicu posečenog suvog trnja, koje mu nanese bol na nogama i obeleži ih crvenom bojom, što dečaku, pored bola nanese i određeni strah, pa zato morade odustati od namerenog praćenja, traženja i jurnjave za Blažom.
Okrenu se, malo zaplaka i trčeći nastavi put nazad za šarovom prema svojoj čakmari
Kada je tamo stigao dugo i dugo je slušao svoju mamu koja je iz sveg glasa jaukala, jaukala i tražila pomoć, ne obraćajući pažnju ni na mališane, a kamo li kakve druge kućne obaveze.
Njena obaveza ovoga puta bila je daleko veća.
Na svet doneti još jednog malenog mališana.
Blažo je u Retkovinama pronašao svog tatu, a Mirko nekako kradom polako otvorio vrata od portika pa se brže bolje hitro popeo malim drvenim stubama gore na tavan, odakle je do dugo u noć, kroz male rupice pored sulundara, radoznalo gledao i buljio dole u malu sobicu znatiželjno posmatrajući svaki pokret njegove mame, ali i malog novog pridošlicu Milovana - kojeg ona okupa onom bistrom zagrejanom vodicom koju joj rano jutros donese najstariji sinčić Blažo u onom malom starom aluminiskom garavom kotliću.

KAD JE TETKA KROFNE DONIJELA
GODINA 1956.


Retkovine i Maina Gora tako lepo ozelenjele, pa izgledaju božanstveno i veličanstveno, prelivene čistim i mirisnim vazduhom punim kiseonika, dok iznad njihovih visokih vrhova preleću i kruže orlovi i jastrebovi ogromnih i snažnih krila.
Livade se potpuno zašarenjele, prekrivene krupnim laticama i cvetovima žutog maslačka i jagorčevine, između kojih vire ogromne količine ljubičastog đurđevka, iznad kojih se uzdižu velike kite belog petrovca, a putnici namernici koji tuda prolaze, uglavnom svi pomalo zastanu da se malo odmore, napiju bistre i čiste izvorske vode, nadišu i nagledaju ovog živopisnog kraja i ove neizmerne prirodne lepote.
I Ljuboviđa je bistra kao suza.
Pastrmke, mladice, lipljani i mrene se izmrestile, pa se samo praćakaju, iskaču i izvaljuju po ovoj bistroj i svijetloj rečici, kao da prkose njenim talasima i brzini, kojom se ona žuboreći spušta dole preko Pajske Luke i Ravne Rijeke, ulivajući se kod Ribarevina u valoviti i hladni penušavi Lim, koji za vreme zimskih padavina ili kišnih dana tako nabuja i ruši sve ispred sebe čak tamo do Drine, tako da i skobalji teško odoljevaju njegovom divljanju, pa se polako povlače i spuštaju sve do veštačkog Limskog jezera dole kod Bistrice i Prijepolja, a kada se malo izbistri i smiri, ponovo se vraćaju njegovim tokom uzvodno i dospevaju visoko gore sve do Plavskog jezera odakle i počinje izvor i tok ove strašne i opake neukrotive rečine, koja ponekad tamani mnoge živote, nanoseći ljudima i velike materijalne štete i gubitke.
I Dujo često uzme pecaljku pa gazi niz bistru Ljuboviđu, sve dole do Zekića rijeke, prevari i upeca poneku pastrmku, metne je u veću vunenu obravnicu i tako s vremena na vreme obraduje i Vidnu koja jedva dočeka da ima šta spremiti ogladneloj porodici za večeru.
Beše to i ovog šestog maja na Đurđev dan.
Dok Vidna u malom sobičku od čakme, sa decom sedi pored furune na kojoj se suše Dujove čarape, neko u više navrata zakuca na mala ulazna drvena vrata, ne preskačući preko drvenog praga u portiku.
Ko li bi sad to mogao biti, zapita Vidna samu sebe, praveći se da ništa ne čuje
Kada se začu ženski glas u portiku ona hitro skoči i radosno povika.
O dobro mi došla draga moja zaovo – Dobro mi došla !
Brzo joj pritrča, zagrli je i poče ljubiti, uzimajući joj istovremeno veliki dugi zimski vuneni kaput – kojeg odmah okači na čiviluk i brzo zgrabi mali drveni tronožac ljubazno nudeći Ikoniju da sedne.
O Banjo ! O Mirašu ! O Dujo ! - poče dozivati ukućane da ih obavesti o dolasku uvek drage nam i veoma omiljene gošće – tetke Ikonije, koja odmah nakon našeg dolaska hitro skoči na noge lagane, dohvati iz kaputa neki zamotuljak i poče vaditi pšenične priganice.
Pošto je u tim godinama i naša kuća oskudevala za pšeničnim brašnom, bio je to nama najdraži poklon, kojega se jedan današnji Vojvođanin uvek nezaboravno i rado sjeća kao najveće i najdraže poslastice iz toga vremena, a taj Đurđev dan smo proslavili kao jedan od najvećih naših praznika – naravno posle Svetog Nikole – naše krsne slave.

KAD JE STRINA KOD NAS BILA
G O D I N A 1 9 5 7.

Ugrejalo jarko sunce avgustovsko pa žestoko prži Jabučke cvetne i mirisne livade, pokošene pre skoro mesec dana.
Ostala je još samo Marina krčevina, pa Dujo uzeo kosu da i taj deo dokrajči, skupi joj i prinese seno gore na proplanak, sadene u naviljke da odstoji još neki dan, a onda i seno da sadene, dok nisu počele liti jesenje kiše.
Iako je 28. avgust rođen-dan njegovog malog sedmogodišnjaka, koji baš danas zauzima i prelazi u osmu, nema on vremena za slavlje, pa poranio u devet zora, nahranio krave i volove, otkovao svoju kleparu i pre sunca pošao gore da zalada malo otkosi i odvadi koji otkos, pre izlaska prvog jutarnjeg sunca, koje se ovde pojavljuje iza Bandere tek oko osam sati ujutro, ali i ubrzo nekako hitro preleti preko Ljuboviđe i pređe prema Mainoj gori, odakle počne žestoko pržiti suprotnu stranu, na kojoj je i Marina krčevina.
Ima tamo dosta hladovine, ali je Dujo stekao radne navike i zna dobro šta mu je činiti, da što manje znoja sa čela prolije.
Javio je on i Mari kada će početi sa košenjem, ali je ona tu njegovu informaciju nekako nezainteresovano prihvatila, kao da od toga i neće biti ništa, ali je zato uvek bila spremna da dano-noćno motri da joj nečija goveda ili ovce ne upadnu u krčevinu i ne opasu ono malo divljeg štira, kojeg ni koze nisu obožavale, čak ni u vreme najvećih mrazeva i najsnežnijih hladnih zimskih dana.
Ali bila je to ugodna jazbina jedino za veliki čopor divljih svinja, koje su tu nalazile najveće i najsigurnije stanište, uporište i utočište, i to zbog dva izvora čiste i pitke vode koji su baš tu izvirali, a onda formirajući dva mala bistra potočića veoma kratkog toka, ulivali su se u treći onaj malo poveći Rajkov potok, te stropaštajući se niz strme Retkovine
vrtoglavim padom, pored kuće Dujove – ulivali su se u hlahnu Ljuboviđu, nastavljajući tako svoj put prema Limu.
I Vidna je tog dana ustala iz postelje nešto ranije nego obično, znajući za Mirkov rođen-dan – pa eto da nešto pripremi dok djeca još spavaju, ali i krave pomuze i pusti na ispašu još za lada, inače čim malo sunce ugreje biće obadanja i jurnjave preko Ljuboviđe.
Taman ona sve to pospremila, kad eto ti strine Duće – pro vrljika i Zelenog vira, noseći u ruci neku suvu ljeskovu tojagu, poštapajući se njome ko starica od sedamdeset ljeta.
Ide Duća pored plota – ispred sebe sve savija i mota, prođe pored pojate i u kuću brzo smota.
Dobro jutro Vidna – zavika Duća iz sveg glasa, kao bože mi oprosti nekako zgranuta.
Dobra ti sreća jetrvo moja dobra !
A đe si ti jutros tako rano poranila ?
E ja eto čula da je danas tom malom rođen-dan pa došla da vam čestitam.
E vala neka si – no ih eto tom galamom sve probudi.
Istovremeno Milovan zaplaka, Blažo skoči i zbrisa prema Ljuboviđi, a Mirko – čas hoće tamo, čas ovamo, ali ga strina susreće sa onom motkom, pa nema šanse nikuda da se provuče, izmakne iz njenog vidika i nekud nestane dok je još čitav.
Najednom ga iznenada zgrabi strinina čvrsta ruka, dobro ga dočepa za vrat, zavrnu mu i steže uši, podiže od zemlje i nekako od sebe brzo odbaci daleko u stranu.
Slavljenik je tako hitro istrčao iz kuće, zbrisao preko potoka u šumu, te se popeo gore visoko na Petrovo prlo odakle je čitavog dana motrio na kuću i čekao da i strina uhvati maglu i ode kući u Tustvo, slaveći tako i gladan i žedan njegov sedmi rođen-dan.



I Zekonju toga dana uhvati neka strašna muka i panika. Iako je bio pušten na ispašu gore povrh štale i ograde, stade ga najednom neka užasna rika od koje su cele Retkovine, ali i Maina gora odjekivale.
Rikao je tako Zekonja, rikao i rikao iz časa u čas sve jače i jače, kao da nekom prkosi, pa se i Vidna zato malo zabrinula, pa ostavljajući strinu da sedi sama, istrča pred kuću i stade ga nekako glasno tješiti.
Vočiću moj zeleni !
Šta ti je to danas ?
Na koga si i zašto tako besan ?
Nijesi valjda ni gladan ni žedan – pa jutros sam vas rano puštila da pasete.
Trave fala bogu imate dosta.
Vidiš kako je Vezulja mirna, pa samo pase li pase.
Ona fala bogu ima dosta i varenike – konstatova Vidna situaciju pa se naglo okrenu i krenu prema kući, praveći se da više i ne čuje riku zelenog vočića.
Ali vočić najednom još jače zarika još dva – tri puta, a onda stade iz svega glasa bukati – kao da nekom preti, pa se zatim silno zatrča i sađe dole na put do ograde, proturi kroz nju glavu i rogove i svom snagom i žestinom kao pobesnela zver polomi drveno kolje i obali čitavi plot, pa zaždi kao munja pravo u Ljuboviđu, koju u trku pregazi, pa izađe na džadu i zbrisa pravo dole prema Gevčini, ne prekidajući bukanje ni jednog trena.
Jurio je tako zeleni vočić sve tako džadom do brane, pa onda naglo skrenuo na levo i opet pregazio Ljuboviđu, pa uza šumu izašao na Boškovu livadu, pa sa nje na Ristovu, a onda Miloradovu, pa tako stigao gore do Draga, koji baš tada vađaše krompire tamo pokraj njegovog savardaka, ispod kojeg i vočić Zekonja ričući protutnja, usmerivši se pravo na Draga da ga raspori onim oštrim rogovima, ali se Drago nedade tako olako prevariti, no hitro dograbi motiku i jurišem na njega savlada i tu prepreku i opasnost, prelomivši mu obe do kolena, nakon čega i Zekonja prestade sa bukom i svom silinom se stropošta daleko dole u Jabučki potok.
A tu na Petrovom prlu, samo stotinak metara od Draga, mali sedmogodišnjak, slaveći svoj rođendan, a motreći celog dana tamo prema svojoj čakmari i čekajući da strina odstupi prema Tustvu i omogući njegov povratak, nije ni primetio svog suseda, samo je čuo njegove oštre glasove i galamu, a onda i veliku lomljavinu suvih grana, kao i silan tupi udar u korito potoka.
Preplašen i prestravljen, a misleći da ga juri medved - mališan jurnu strmim puteljkom preko okomitog i strmog, visokog i golog, žutog kao vosak. Petrovog prla, zape mu vrnčanica za drveni čaporak, pa glavačke polete dole pedesetak metara pravo u Ljuboviđu.
Leteći tako kao ptica kreštalica iz Retkovina u Mainu goru, imao je mališan i ovog puta veliku sreću što ga je svojim gustim zelenim granama spasila jedna velika jofa koja je rasla na samo dva metra uz obalu, inače od njega nebi ostalo ni traga ni glasa, pa bi se uzalud trudili i Vidna i Dujo, ali i Blažo i mali Milovan da nađu svoga slavljenika.
Dujo je u sami sumrak tog dana, vraćajući se iz Marine krčevine usput, sasvim neočekivano našao jedino Zekonju, svog izlomljenog ali još živog, tako da je na svu sreću čitave te večeri imao zaista dosta posla oko vočića, dok ga odere, sredi i donese do kuće, a Blažo i Vidna, noseći u naručje Milovana, te prateći strinu dolje džadom do kuće Spasojeve slučajno su začuli vrisku i plač jednog malenog mališana kraj same jofe ispod njihovog luga, u samom podnožju velikog i strmog Petrovog prla.
Bila je to najveća radost za celu ovu porodicu, pa se taj dan slavio čitava dva dana, a onda onog trećeg Dujo odlući da ode kod Petra i Ilinke, ispriča im ceo taj događaj i ponudi im da kupi čitavo to njihovo imanje, bez obzira koliko koštalo, a sve u čast i sreću malog Mirka kojega tu živa i ne povređena nađoše, iako je leteo prema Ljuboviđi više od pedeset metara, niz oštar kameni greben i strmu liticu.
Kako su oni već pre toga odlučili da prodaju to imanje i sele dolje u grad, Dujo imade sreću da ga kupi i tim proširi svoj posed, imanjem koje se naslanja na njegovu ziratnu krčevinicu, pa tako to do danas ostade Mirkovo, sa istim onim prlom sa kojeg je na svoj sedmi rođen-dan sa vrh njega ko’ ptica leteo, a mnogo puta povrh njega i krave Ilinkine čuvao.