SVEMIRSKI TAKSISTA

Osmog marta 1998. godine - stade ‘’stojadin’’ I ni makac – zaribao motor.
Zalud Mirko radovanje !
Dobio prve mušterije, pa mislim da sa njima lepo proslavim dan žena.
Ali siromahu se neda sitno samleti.
Stale mušterije na mene vikati kao na kakvog zlobnika.
Pa šta mu je ?
Što neće da pali ?
Kako ćemo sada kući ?
O Mirko jadniče – bolje da te nije !
Kako sada pešice od kampa do autobuske.
Izvinjenje tu ne pomaže.
Angažovati nekog za prevoz – kršim zakon, to ne smem činiti.
Tu je I kombi u dvorištu – u Gradištu.
Ivana takođe ne smem angažovati da mi doveze rezervno vozilo – jer kršim zakon.
O bože mili, šta da radim ?
Idem na put pa ću stopirati, a njima piće pa neka se zabavljaju I čekaju.
Ali evo sreće u nesreći - naišo moj kum pa svira.
O moj kume – naišao si mi kao kec na jedanajest.
Vozi molim te do Gradišta da uzmem kombi I vratim mušterije. Znam da je to prekršaj I kriminal, ali nemam drugog izbora.
Pa kume – ja ću ih prebaciti do Gradišta – koliko ih ima ?
Četvoro moj kume – idi do ”Fadipovog’’ kampa, a ja ću pešice auto - tabanovićima ili stopom.
I tako taksista pešice do ’’Zidara’’, a onda autobusom do Gradišta.
Eto takav je to posao moja snajka !
E moj tata ! – zato svi misle da si se takvim taksiranjem silno obogatio, pa te danas radi toga I proganjaju, da bi te pljačkali.
Da, da Majo I to je istina.
Izgleda baš tako, ito taj Barši Đula koji nam je mnogo zla naneo – ali dokle ?
To se I ja pitam tata – zabrinuto odgovori Maja i ode u kuhinju da skuva kafu.
I šta je dalje bilo tata ? – upita Maja znatiželjno noseći džezvu i dve šolje.
Pa eto Majo – odmah istoga dana zvao sam Dragana u Bijelo Polje. On beše kupio neki ‚‚opel-korsu,, s namerom da i on tamo registruje taksi radnju i da nekako prehrani svoju porodicu, pa mi predloži da se menjamo – ja njemu kombi, a on mene ‘’korsu `` , te će iste noći krenuti iz Crne Gore da overimo ugovor, što smo i učinili
dana 11.o3.1998. godine, a on nazad odvezao taj famozni – vasionski kombi, po Aleksiću nazvan ~Narodni taksi~, da bi ga prijavio kao sredstvo za rad u Bijelom Polju dana 22.04.1998. godine.
Dali je taj kombi u Crnoj Gori vozio Dragan ili neki kosmonaut , odnosno vanzemaljac nije mi poznato, samo je sa njim povremeno dolazio kod nas, to jest kod svojih roditelja I to na kratko, ali je eto taj ‘’Narodni taksi’’ išao tako velikom brzinom kao leteći tanjir, verovatno preko svih tih brda I dolina, reka I planina, poput brzine svetlosti, kako opisuje taj navodni Aleksić u svojim dopisima Đuli Bašliju.
No da bi išao takvom brzinom sve su prilike da mu je Lovćen bio polazni stadion, sa kojeg je mogao osmotriti cijelu Crnu Goru, pa onda juriš preko planina; Komovi, Sinjajevina I Bjelasica do Zlatara, Tare, Zlatibora i legendarne Kadinjače u Srbiji, a onda preko Avale i Fruške Gore, koje su doduše za njega bila samo mala brdašca, sve do Srema, Bačke i ravnog Banata.
Za mene znam samo toliko da tom žestokom brzinom nisam nikada vozio ni auto, ni kamion ni avion, iako imam položene skoro sve vozačke kategorije, te sam I prešao za ovih 46 godina I preko osam miliona kilometara jer sam dugo vremena radio kao trgovački putnik, odnosno komercijalista, ali bez fotelje.

No da vidiš Majo ovog čuda velikoga !
Stigao tako Dragan sa tom ``Korsom`` 07.03.1998. godine u popodnevnim časovima I legao malo da se odmori od napornog putovanja, jer ipak 500 kilometara nije baš lako prevaliti. Treba tu dobrih dvanajest časova neprekidne vožnje.
Pripremio I doneo papire pa jedva čekam neki naredni dan t.j. 10.03.1998. godine, da ih overimo u sudu u Bečeju.
Radujem se ja kao malo dijete tom njegovom poduhvatu da mi kao svom ocu malo pomogne dok nekako osposobim mojeg ‘’stojadina’’.
Ustali mi rano, popili kafu pa pravac za Bečej.
Isterao ja onak kombi iz garaže, uredno registrovan I prijavljen kao sredstvo za rad za koje je Vigi Valerija – diplomirani pravnik iz Odelenja za finansije Opštinske uprave, izdala rešenje pod brojem III-04-344-1¬/98 od 06.01.1998 I dopunom delatnosti po rešenju III-04-344-3/98 od 29.01.1998. godine pa velim svom sinu Draganu:
Sedi ti pa vozi do Bečeja, a ja ću otuda, pošto si mlađi I vičniji ovom vozilu, a ionako idemo sami pa dako to što pre završimo, jer mu treba I ulje zamenit – ako bude toplije vrijeme.
Taman stigli do ‘’Zidara’’ negde oko 8,30 – kad da vidiš jada iznenada.
Stao nepoznat čovek na sred džade, podigao obadve ruke pa zastavlja.
Mi mislimo – nekakav pijanac, pa hajde da mu stanemo pa da ga uzgred prevezemo do u grad dag a neko nebi zakačio.
Al’ oćeš bato !
Jas am – veli, građevinski inspector iz Odelenja za urbanizam I stambene poslove Opštine Bečej.
O hvala bogu dako se već jednom bar nešto izgradi u ovoj opštini – odgovorio sam mu sa nekim divljenjem.
A ja sam – velju, Mirko Raković, prvi registrovani taksista u našoj Opštini, a ovo je sin Dragan – Bjelopoljac – no mi ne ide rabota pa mi dovezo neko manje I kiliko-toliko luksuznije vozilo te evo idemo u sud da overimo papire I da ih danas odnesem kod Valike
E – daj ti meni Dragane vozačku I saobraćajnu dozvolu.
Izvadi Dragan vozačku I saobraćajnu iz džepa.
Ovaj zgrabi iz džepa olovku, a iz torbe nekakav blok, te poče pisati zapisnik, ali I rešenje.
Nalažem oduzimanje saobraćajne dozvole I tablica na pet dana.
Skide tablice I umače uz džadu.
Mi skamenjeni gledamo za njim, gledamo, gledamo – ne znajući o čemu se radi.
Ovaj je meni nepoznat – da nije to kakav napasnik, upita me trgovac sa benziske pumpe – koji je čitavih pet minuta nemo posmatrao ovaj događaj.
Ne znam brate ni ja o čemu se radi.
Imam dva uredno izdata rešenja za legalan rad , a ovog prvi put u životu vidim, iako sam ovde u Bečeju skoro trideset godina.
Biće dobro ako vam vrati bar saobraćajnu dozvolu.
I to što kažeš burazeru – odgovorio sam trgovcu – zbunjeno.
A Dragan
Samo sleže ramenima I ćuti kao nem.
Da nisi ti ćale rušio kakve zgrade sa ovim kombijem
Kakve zgrade sinko
Pa ove stambene – pošto nam onaj reče da je iz Odwlenja za građevinske poslove.
Možda ima I takvih koji ruše I udaraju uzgrade – ali nama otimaju tablice kao da mi to činimo – zaprepašćeno odgovorih Draganu.
E vala ćale, ovaj slučaj me podstiče da razmišljam o tome da I ja budem neki milicioner I da budem maker u toku I imam nekih saznanja o ovakvim ponašanjima I postupcima kao ovaj što se nama desi – kao das mo nekakvi rušitelji.
Ostaću ja čitavih ovih pet dana da vidim hoćeš li dobiti azad te tablice – završi Dragan.

No čuli ti ono Majo pre neki dan, kada sam se spremao za onaj govor na televiziji, povodom 22. oktobra – dana oslobođenja našeg sela od fašizma – gde je tokom drugog Svetskog rata u svetu poginulo preko dvadeset miliona nevinih ljudi, a u interesu trajnog mira na ovim prostorima, gde je i moja najveća želja da se nikada više nešto takvo ne dogodi na ovom delu Balkana, jer želim da svetom vlada najveća sreća. sloga, bratstvo-jedinstvo i ljubav među svim narodima i narodnostima i da svi ljudi srećno žive na ovoj zemaljskoj kugli – kako objaviše na televiziji, a i svi dnevni listovi su to preneli i objavili da se zemljina lopta kreće brzinom od 56.000 kilometara na čas.
Pa to je Majo verovatno bio taj moj ''narodni taksi, kojeg sam ja vozio jer sam ga ja programirao da se kreće tom brzinom, ali samo u prvoj brzini – jer je to za njega presporo, pošto on u četvrtoj i petoj postiže daleko veću brzinu.
Čula si da su sredinom novembra 2010. godine astrolozi otkrili neko vasionsko čudovište koje je slično Veneri – i moguće je da na njemu postoji mogućnost života i življenja, te da isto ne pripada ovom sazvežđu jer je sasvim od njega odvojeno i da se nalazi daleko nekih dve stotine svetlosnih godina od zemlje.
Ti Majo verovatno znaš da se svetlost prostire brzinom od tri stotine hiljada kilometara u sekundi, pa eto ti preračunaj koliko ti treba vremena da jedinici dodaš toliko nula da bi izračunala kojom brzinom treba voziti da se stigne do tog novo otkrivenog vasionskog čudovišta.
Eto to bi mogao biti taj moj ''Narodni taksi'' – kako ga upamtiše Aleksić i njegova družina, samo su astronauti i astrolozi to pogrešno shvatili i protumačili da se radi o nekoj novoj planeti toliko svetlosnih godina udaljenoj od nas, ali to je za mene potpuno realno, jer je taj ''Narodni taksi'' tako i konstruisan da se tako kreće, kako ono napomenuh četvrtom i petom brzinom, a nije ni čudo što se kod nas na ovoj planeti kretao tako sporo – samo hiljadu kilometara u jednoj minuti, jer i sama znaš zašto.
Pa usput je stajao na svakom mestu, gde se ko nalazio – grabeći tako sve putnike da niko ne ostane ne prevežen, a u toku dvadeset četiri časa prelazio je oko milion i trista pedeset hiljada kilometara, odnosno što je veoma interesantno obilazio je čitavi krug oko svoje centralne ose, da bi ponovo nastavio put prema onoj odavno napuštenoj železničkoj stanici, poćes rampi i Bačkom Petrovom Selu.
Mogu ti reći da je u toku jedne kalendarske godine, bez ikakvog kvara i zastoja, ovom usporenom prvom brzinom prelazio oko pet stotina miliona kilometara
da bi prevezao one radoznale putnike - avanturiste samo oko jedne planete, a ti znaš koje.
I zaista nikog on i nije ostavio da tako čeka na cedilu – no su svi leteli tih huljadu kilometara u minuti – kako su to astrolozi i zaključili te nam te vesti saopštili 20 oktobra i 20 novembra 2010. godine.
Prevozio je čak i toga Đulu, dok je spavao svojim čvrstim snom i buncao sa svojim iluzijama, poput onog Beogradskog fantoma po kojemu je snimljen i naš domaći film, a koji je tako ''poršeom'' 1980. godine, za vreme Titovog boravka u Bagdadu, punih deset dana jurio, po principima velike brzine i jurnjave Beogradskim i Bečejskim ulicama - misleći da je to onaj ''Narodni taksi'', zbog čega je morao angažovati celokupnu službu narodne policije, paparaco majstora i snimatelja, da bi uhvatio tog ''vanzemaljca – svemirskog taksistu''.

NAMET  NA  VILAJET
 
 
          Pa kako to da u to ''svemirsko'' vozilo neko sedne.
          To nikako nesme da se desi.

DA SE NE ZABORAVI


Udružena taksi mafija, uništavajući nas svakodnevno I nanoseći nam neizmerne kako materijalne, tako I psihičke gubitke, a zahvaljujući možda I ne razumevanju njihovih pomagača, koji možda I svojom nesavešću nisu ni krivi nanošenju ovakvih zlodela.
Ovim bih ``isključio`` jedino sudske organe, koji verovatno svoj posao obavljaju po nečijim direktivama, te iz tih razloga nisu bili u mogućnosti izvršiti proveru, što smatram das u, imajući u vidu njihove obaveze I takav vid posla, morali učiniti lično kod tog ‘’Narodnog taksiste’’, pa tek onda, ukoliko utvrde neke eventualne propuste I nepravilnosti toh ‘’svemirskog taksiste ‘’, preduzimaju odrečene zakonske mere.
Tako se I taj ‘’Natodni taksi~, koji umrije desetog decembra 2009. Godine, ali se odmah ‘’povampiri’’ I ostavljajući svog ‘’vanzemaljca’’na planeti Zemlji, umesto one prve, zatrča petom brzinom I ode 200 svetlosnih godina izvan ovog sunčevog sistema dag a više ne gledaju ovi zemaljski zlotvori I zločinci koji su mu mnogo brige I zlodela nanosili.
Ali taj ‘’Narodni taksi~ ni tamo ne ostade miran, nego ga negde sredinom novembra 2010. Godine otkriše zemaljski astrolozi I utvrdiše da je tako daleko odleteo , misleći da je to neka nova planeta slična Veneri I da je moguće da I na njoj ima života, te tako preko javnih medija I televizije objaviše da zaista postoji.
Moguće je I da postoji jer je on sa ove zemlje sa sobom odneo dosta čistog vazduha, a ostavio samo onaj zagađeni, zbog čega će verovatno jednog dana zbog toga odgovarati I njegov bivši vlasnik Mirko Raković, koj4mu je zaista drago što je preduhitrio onu Holađanku da dvadesetak dana pre nje proglasi da ima I svoju nadležnost nad tim tako dalekim ‘’Narodnim taksijem’’, te je zato I ona bila primorana da SUNCE uknjiži u svoju imovinu.
Mi vanzemaljci nemamo mogućnosti niti načina da nešto tako uradimo, ali ja ovim želim ostaviti tragove I informacije budućim generacijama I naraštajima koji dolaze da saznaju I znaju o zbivanjima koje je sve preživljavao njihov predak Mirko Ršto I ja sada radimaković, koji je eto postojao kao potomak Mrnje Mrnavčevića – kralja Vukašina I njegovih sinova Dimitrija I Marka Kraljevića, te Vukašinove braće – vojvode Gojka I despota Uglješe.
I u tom dalekom prošlom vremenu, preko dvadeset pet kolena unazad, bilo je zemaljskih zločinaca I zlikovaca koji su se iživljavali nad dobrotvorcima I humanitarcima poput vojvode Gojka , pa je možda poneko I čuo. Odnosno negde pročitao das u mu isključivo zbog pružanja humanitarne pomoći I pomaganja bednom I ugroženom stanovništvu, kao što I ja sada radim, suprugu uzidali u temelje Skadra na Bojani.
Ostao je mali tek rođeni sinčić Jovo, koji je nekoliko dana dok je još bila živa sisao majčinu dojku, te tako preživeo sigurnu smrt dok mu je stigao otac da bar njega spasi, pošto supruzi nije bilo spasa.
Od toga malog Jova, koji se kasnije oženio od roda Nemanjića, potomaka Stefana Nemanje u mojoj duši I naravi uklesani su I neki njegovi geni – koji uglavnom vode I naginju prema sažaljenju I humanitarizmu prema narodnim masama, sličnih osobina.
Pojavom vojvode Drekala I njegovih sinova, odnosno potomaka, od kojih su zahvaljujući tim pozitivnim osobinama I genima, nastala mnoga bratstva I rodovi – Ilikovići, Petrovići, Popovići, Milačići I mnogi drugi koji su preko tri stotine godina neprestalno I neprekidno vladali, ne samo Crnom Gorom, nego I Srbijom, sve do današnjih dana, na čemu sam I ja kao neki njihov potomak srećan I ponosan iako nisam sklon nikakvom vladanju, već kao vazal – vladavini ljudskih sloboda I prava, bez ugnjetavanja narodnih masa.

Na redovnoj godišnjoj skupštini SUBNOR-a održanoj u Bečeju, 08. maja 2009. godine tog ''vanzemaljca'' jednoglasno predlažu i biraju za predsjednika mesnog Odbora Saveza boraca u Bačkom Gradištu, odajući mu puno poverenje kao izuzetnom rodoljubu, patrioti i velikom borcu za pravdu, poštenje, ravnopravnost, bratstvo – jedinstvo i slogu među svim narodima i narodnostima na ovim Vojvođanskim prostorima, istovremeno ga predlagajući i za člana Predsedništva opštinskog odbora SUBNOR-a u Bečeju, da bi ga ubrzo potom i na redovnoj godišnjoj skupštini PUPS-a, održanoj 12.12.2009- godine, takođe jednoglasno izabrali za predsednika mesnog odbora u Bačkom Gradištu, kao i člana opštinske Organizacije PUPS-a u Bečeju.
U svom dvogodišnjem volonterskom radu i doprinosima oko uspostavljanja prijateljskih veza, izuzetne saradnje i kontakata između velikog broja penzionera, te društveno – političkih organizacija i raznih drugih klubova i udruženja, isti biva veoma dobro prihvaćen, uvažavan kao veliki drug i čovek sa svojim najlepšim vrlinama, što mu donosi više priznanja, zahvalnica i pohvala, ne samo u opštinskim i mesnim odborima SUBNOR-a i PUPS-a – nego i šire, te mu se na redovnoj godišnjoj skupštini, održanoj 15. aprila u Bečeju, dodeljuje i priznanje pokrajinskog SUBNOR-a.
Isti se čvrsto opredeljuje za negovanje narodnih tradicija i prihvata poverene mu zadatke, odlazi u mirovinu, a celokupan prevoz putnika i taksi prevoz prepušta svojim sinovima koji donose Odluku i formiraju preduzeće ''RAKOVIĆ – PREVOZ'' DOO.
Samim tim i ''Narodni taksi'' 10.12.2009. godine umire, a pojačana hajka se još intezivnije i žešće vodi ne samo protiv njegovog kormilara, nego i čitave njegove porodice, raznim podmetačinama, nameštaljkama i falsifikatima raznih dokumenata.
Izuzetna ljubomora i zavist uvlači se kod pojedinih zlobnika, pomračenih umova, koji radi svoje zaštite i nečiste savesti angažuju i određen broj policajaca – što je van svake pameti, jer da je taj ''vanzemaljac'' toliko opasan nikakva njihova zaštita, pa ni angažovanje na hiljade njihovih zaštitnika i štićenika nebi im mogla pomoći, a što oni te činjenice čak nisu ni svesni, verovatno što možda i ne znaju šta rade.
Ali i taj bivši ''svemirski taksista – vanzemaljac'', imajući u vidu negovanje tradicije svojih predaka, uvek je spreman da im oprosti, kao što im je više puta opraštao za njihova zlodela, naneta ne samo njemu – nego i njegovoj porodici, što se vidi iz ovog ogromnog broja dokumenata, kao naprimer razni zahtevi za pokretanje prekršajnih postupaka, koji nemaju blage veze sa stvarnošću, sobzirom da nisu rađene nikakve ne zakonite nelegalne radnje koje mu se nameću i nameštaju.
Te kriminalne radnje, uz kršenje svih međunarodnih pravila, normi i konvencija o ljudskim slobodama i pravima čine upravo sami podnosioci tih prijava – odnosno zahteva, navodeći kao izgovor ''radi zaštite javnog reda i mira''.
Dali je otimačina i pljačka vozila radi ubijanja ljudi – zaštita javnog reda i mira
Dali je tortura, omalovažavanje, šikaniranje i premlaćivanje– zaštita reda i mira.
Dali je atentat na neku porodicu, ni krivu ni dužnu – zaštita javnog reda i mira ?
Dali su upereni hekleri i automatske puške u nekoga – zaštita javnog reda i mira.
Dali je ilegalno suđenje iza leđa, bez prisustva okrivljenog – zaštita reda i mira ?
Dali je psihičko maltretiranje nekoga, ni krivog ni dužnog – zaštita reda i mira ?
Dali je falsifikovanje dokumenata, radi globe i otimačine – zaštita reda i mira ?
Dali je nasilno odvaljivanje i uništavanje nečijeg vozila - zaštita reda i mira ?
Dali je spašavanje ljudi i humanitarni prevoz ugroženih – zaštita reda i mira ?
Dali je ograničavanje slobode kretanja neke ličnosti- zaštita javnog reda i mira ?
Dali su sve te stvari zločin protiv čovečnosti, ili – zaštita javnog reda i mira ?
Sve dozvole i odobrenja legalno izdata, ie poreske obaveze uredno izmirene.
Neko viđen da sjedi u vozilu.
O kakav je to prekršaj i kriminal.
I mala djeca da se velikom čudu načude..
A tamo neko sjedi i nekoga čeka.
Kriminal – kriminal – pa to je '' strašan kriminal.''
Vanzemaljac – il' brzi gonzales.
Hvatajte ga ljudi – pojede kukuruz.

B A Š L I J E V E M U T N E R A D NJ E



Nakon generalnih opravki i osposobljavanja mojih uništenih sredstava za rad, to jest vozila kojima se Bašlijevo i Grbićevo mafijaško društvo bespravno – otetim vozilima vozilo do Kosova, a posle njihovog neuspjelog atentata na mene od 14. aprila 1999. godine - početkom 2002. godine, nakon privremene odjave taksi radnje, ponovo legalizujem rad, uz napomenu da sam sve nametnute dažbine morao izmiriti, bez ikakvih uslova za privređivanje.
Na osnovu peticije građana Bačkog Gradišta, zbog potrebe takvog već registrovanog prevoza, 29. februara 2002. ponovo prijavljujem i nastavljam rad uz pismeno obaveštenje i saglasnost Opštinske uprave – Bečej, ali i uz dodatno angažovanje nezaposlenog sina, koji takođe dobija rešenje i saglasnost za legalan rad – prevoza putnika.
Potpisane i overene ugovore o prevozu i poslovnoj saradnji, zajedno sa dostavljenim nam spiskom od 109 potpisnika peticije, predajemo 01. aprila Odelenju za privredu – Vigi Valeriji od koje i dobijamo potpunu saglasnost da možemo otpočeti sa radom na prevozu putnika i robe u javnom i lokalnom TAXI prevozu, po već izdatim predhodnim rešenjima za rad, po kojima smo permanentno izmirivali i naše dospele poreske obaveze.
Već sutradan, 02.04.2002. godine, Bašli nalaže isključenje vozila iz saobraćaja, oduzimanjem saobraćajne dozvole i registarskih tablica u trajanju od pet dana, a sve sa ciljem otimačine – odnosno ''preduzimanja izuzetnih hitnih mera radi obezbeđenja javnog reda, mira i bezbednosti''.
Sletelo neko ''svemirsko vozilo'' – pa ruši sve pred sobom, a kupi i kamen na kamenu.
Sve to isto falsifikuje, duplira i ponavlja 26.09.2002. godine, kada se Mirko Raković u tom vremenu nalazio u Crnoj Gori na godišnjem odmoru i svom sinu dizao krov na kući – no se izgleda taj ''vanzemaljac'' povamririo te se onom svetlosnom brzinom u tren oka obreo na Bašlijevom vidiku i njegovom dohvatu ruke.
Ali začudo, izgleda da mu se svakodnevno priviđao, pa čak i 18.09.2002 godine i to veoma rano u 6.35 – kada taj ''vanzemaljac'' gotovo uvek uveliko spava.
Pa to je ta fatamorgana i brzina od 300.000 kilometara u sekundi. To svemirsko čudovište, što nije baš mala šala – no velika sprdnja.
To je onaj vasionski – kasnije nazvan ''Narodni taxi'', koji sve živo odnese.
Zato je taj Bašli morao to nekako upotpuniti sa tim 18. septembrom da izgleda kao malo kompletnije, jer počinje i jesen pa će i kiše uskoro.
Vidi se to, očigledno i iz njegovih zahteva za pokretanje prekršajnog postupka.
I na nečiji najmanji mig – eno ga ''vanzemaljac''. – Vidi kako brzo leti, zapravo preleće.
02.10.2002. pod brojem III 03 347-89/02.
No đe je taj zapisnik ?
Verovatno negde tamo ispod Bjelasice u Rakonjama, pored brzog, bistrog i hladnog Lima, po kojemu se često praćakaju i bacaju čitava jata skobalja, radujući se prvoj jutarnjoj svetlosti i izlasku sunca, gore iznad Jelice planine, između kojih se ponekad izvrne i izleti, kao morski pas razjapljenih ogromnih čeljusti, poneka velika proždrljiva mladica i brzo nestane u njegove bučne, duboke i tamne virove.
Ribari često uhvate žabu, nataknu je na veliku trokraku udicu i bace u bukove, a ona je nekada zgrabi, naglo trgne i pokida tanku ribarsku strunu, te oni tako ostanu smešni, skamenjeni, besni, gordi i pomalo ljutiti zbog njene jačine i njohove nemoći da joj doakaju i stanu na put, te ona tako ostaje tema za duge prazne priče, sportska hvalisanja, ali i česta naglabanja i jadikovke.

U T R T A P R A V D A

Danas je ponedeljak deveti maj 2011. godine. U mnogim svetskim metropolama, naročito Rusiji - obeležava se dan oslobođenja od fašizma.
Preko dvadeset hiljada Ruskih vojnika, uz najnoviju i najmoderniju vojnu tehniku paradiralo je i prodefilovalo ulicama Moskve.
I naš Srpski presednik položio je danas venac na spomen obeležje neznanom junaku na Avali kod Beograda.
Ubila ga savest što je u drugom svetskom ratu poginulo više od dvadeset šest miliona nevinih ljudi – žrtava ove nemani.
Ni na jedno drugo spomen obeležje nikada nije imao vremena doći.
Ni na Sremski front u Adaševcima, ni na Batinu, ni na Frušku goru, ni Cer, ni Neretvu, ni Sutjesku niti na bilo koje drugo mesto gde je ginulo na stotine i hiljade ljudi.
Tražeći Mladića nije imao vremena jer je morao ići i u Potočare, pa kod Sanadera u Hrvatsku i neka druga mesta da se izvinjava u ime naroda - služeći tako Seržu Bramercu
Ali ni ja, kao bivši predsednik mesnog odbora SUBNOR-a u ovom selu, ali i član predsedništva opštinskog odbora SUBNOR-a, nisam mogao biti miran i ravnodušan, pa sam isterao svoje vozilo iz garaže i prošetao do prve cvećare, kupio buketić cveća i potom odjezdio do obližnjeg Tiskog kanala, da bih ga sa visokog betonskog mosta bacio u vodu, odajući počast stradalim žrtvama fašizma, a prisećajući se istovremeno i mojih predaka, koji su položili i dali svoje živote na oltar svoje domovine.
Dok listam ove papire u kasnim popodnevnim satima i prisećam se gorkih trenutaka koje su mi u predhodnih nekoliko godina nanosili pojedini izdanci povampirenog fašizma, na televiziji B-92 prikazuje se emisija ''insajder'' na temu Cece Ražnatović.
Šta će sirotica – pokrala, opljačkala i opelješila na stotine miliona eura, pa dala neku crkavicu da podmiti tužitelje i sudije da joj oproste, a oni njoj kupili i dali neku zlatnu narukvicu, da za period od osam meseci ne izlazi iz svoje kuće, da se raja malo smiri i ne komentariše, ''para vrti gde burgija neće'' - jer je ona sve to ''pošteno'' zaslužila i zaradila.
Sve to fino zavijeno, uvijeno i lepo upakovano komentarišu pre svega glavni tužilac Tomo Zarić, ali i glavni sudija Radmila Dragićević – Dičić, kao i Miloš Vasić, obrazlažući taj čin oslobađanja celokupne i potpune odgovornosti putem nagodbe, kao bajagi da se skrati sudski postupak, koji traje punih osam godina bez argumenata i dokaza.
Oslobodila je sudija Slađana Marković – posle osam godina.
Oštećeni Žarko Nikolić – tu nema pravo glasa ni riječi.
Isti slučaj ''svemirskog taksiste – vanzemaljca'' - kojemu se sudi istog dana i po telefonskoj dojavi bilo kog krokodila iz malene bare.
Sve je to vele veoma opravdano i zakonito, jer je to čuvena Arkanova udovica i poznata pevačica koja ima mnogo pristalica i kojoj je sve dopušteno za novac – ali ne samo njoj. Ako imaš love možeš raditi šta hoćeš, bez i jednog trenutka odgovornosti.
Pa i njenih jedanajest nađenih nelegalnih revolvera nisu prekršaj ili kriminal – sve je to njoj zakonom dozvoljeno.
Samo što taj zakon ne važi i za Mladićevu suprugu u čijoj kući je slučajno pronađen samo jedan možda i legalni revolver.
A onaj ''svemirski'' taksista kojemu Grbić 1999. godine ukrade i službeni revolver, na njega mora svake godine plaćati globu i porez, jer nemože dokazati da mu je ukraden.
Nije ona ''svemirski'' taksista no veliki ''pošteni'' lopov, pljačkaš i kradljivac, poput njenog pokojnog Željka, kojeg je zbog svojih ''poštenih'' dela tražila čitava Evropa – preko Italije, Nemačke, Švajcarske, Holandije, Belgije i mnogih drugih..
Ali zato ''svemirski'' taksista ako slučajno nekoga od ugroženih besplatno preveze ili mu na kakav drugi način pruži bilo kakvu humanitarnu pomoć – e to je veoma teški prekršaj i kriminal po svim važećim zakonima, te isti mora biti strogo kažnjen, čak i zatvorom ako nema love, ali i sva njegova imovina mora biti oteta, oljačkana i prodata na aukciji.
To su ti Srpska pravila, propisi i zakoni – sudska svetinja u koju se oni kunu, a njihov tužilac, građevinski inspektor Đula Barši, njihov Bog pred kojim se krste i levom i desnom.

Dok tako gledam i pratim emisiju ''insajder'' na televiziji B-92 upade Maja pa će me zapitati nekako mirno i staloženo.
Vidi ti tata šta radi mafija i njihovi pomagači.
Što veća pljačka sve manja odgovornost.
Dali je to moguće ?
Izgleda Majo da jeste. Ovaj narod je to želeo i odabrao, pa neka ga pljačkaju, ali ga ja žalim, jer mu je mozak izapran pa nezna šta radi, a nema niko da mu pomogne jer aktuelna vlas donosi i zakone koji njoj odgovaraju i štite njihove interese.
Tako naprimer jedan biciklista opljačka i preko stotinu miliona eura, a nikom ne odgovara ni jednog trena.
Ja sam stekao šest diploma, završio i više škole, ceo svoj život danonoćno, naporno i mukotrpno radio, a nemam ušteđevine ni jednog jedinog eura.
Kao što vidiš često nemamo ni za hleb, a kamoli nešto više. Treba platiti; struju, gas, telefon, vodu, smeće i druge obaveze koje svakoga meseca bivaju sve veće i veće, ali i ove pljačke i otimačine koje se prema nama i nad nama primenjuju.
Pogledaj samo ove papire u ovoj silnoj knjižurini na preko hiljadu stranica, od kojih se većina odnosi na 2010. godinu. Navikla mafija da joj se za sve oprašta pa navalila da guli kožu ovog kako bih sebe nazvao, vanzemaljca – svemirskog taksiste.
A vidi ti tata ovo na hapyy televiziji u ovoj emisiji '' razglednice'' kako rade i šta rade biznismeni, kako pelješe i pljačkaju.
Slušaj šta kaže ovaj Vukašin Volf Minić – špijun koji nas je voleo.
Ja Majo nikada nisam bio biznismen jer ta riječ u prevodu znači umetnost prevare i pljačke, a to mi nikada nije polazilo za rukom, jer mi to ne dozvoljava ni savest ni moral, pa sam zbog toga ostao golać, bednik i siromah, pretvarajući ne samo sebe, nego i svoju djecu u neke sluge i podanike nad kojima se svaka fukara iživljava.
Da se bar nešto može zaraditi nebi mi bilo ni krivo ni žao, nego bih možda čak bio i srećan, ali sam ipak na sebe zaista i ponosan jer svima mogu mirno pogledati u oči, jer se nemam čega stideti, pa mi je to i najveće bogatstvo.
Osuđujem kriminal, ali ne i humanitarnu pomoć za koju se tako drastično proganjamo i osuđujemo, kao da smo najveći kriminalci na ovim prostorima.
E moj tata – pakost, zavist i ljubomora su čudo i jako oružje korumpiranim kriminalcima i zlobnicima da nekome naude i naprave štetu i zlo, kako je radio i taj Barši i njegovi predpostavljeni, odnosno sardadnici.
Za vaš posao koji ste legalizovali i časno obavljali i radili, plaćajući čak i sva osiguranja i doprinose za sve one koji su sjeli u vaša vozila.
Da, da Majo - tako je to. Niko nas nikada nije pitao ni imamo li posla, ni koliki su nam troškovi poslovanja, održavanja vozila, registracije, zatim gorivo, mazivo i ostale poreske obaveze koje smo se uvek trudili da blagovremeno i uredno izmirujemo.
Ja sam čak te poreske obaveze jedno vreme plaćao i avansno unapred, pa sam radi toga morao biti sankcionisan i drastično kažnjen blokadom žiro računa, te nasilnom pljačkom i otimačinom, jer njihova nadležna knjigovodstvena služba nije znala knjižiti avansne uplate.
Zato sam morao uplatiti i značajne svote radi deblokade svog žiro računa, a sve to sam izdržao i pretrpeo samo zato što sam imao i neki svoj karakter i znao oprostiti, što bi verujem malo ko to mogao tako olako učiniti.
Vidim tata da si napravio i neki tabelarni prikaz i pregled nekih zapisnika, zahteva i sudskih rešenja, kao i tvojih žalbi na te presude.
Pa jest Majo, to su samo neki delovi tih hajki i ujdurmi nad nama, jer mi celokupna dokumentacija i uvid u sve te spise nije mogao biti dostupan, pa ću ti u daljem izlaganju ovih argumenata reći samo neka moja zapažanja koja se očigledno uočavaju detaljnijim uvidom i analizom tih dokumenata, koje može i svaki laik čak i na prvi pogled uočiti sagledati i uvideti.

Ovaj ''svemirski'' taksista nakon pribavljanja svih potrebnih dozvola i odobrenja odmah početkom 1998. godine, a zbog ove djece koja se nigde ne mogaše zaposliti odluči da kočijaši, iako je u toku svoga školovanja stekao šest diploma, kao i višu školu za organizaciju rada u Beogradu.
Nikada u svom životu nije ništa na crno radio, pa nije hteo ni to taksiranje. Hteo ie mirno da spava. Ali vidi vraga. Kao da se u Bečeju pojavio neki vanzemaljac. Odmah za njim hajka i jurnjava. Ne priznaju se nikakva rešenja Vigi Valerije, diplomirane pravnice u opštinskoj upravi - koja legalno izdaje rešenja za rad.
Već 20.01.1998. godine oduzimanje saobraćajne dozvole i skidanje registarskih tablica, a sledi i prijava od strane policije. Sve neosnovano i nezakonski, ali radi zaštite ''Bečej-prevoza'', odnosno ''radi javnog reda i mira'' kako je to krstio i prekrstio taj Đula Barši.
Kada god na put izađe, za njim se nastavlja ta hajka, ali i raznorazne neargumentovane i namerne podmetačine, pa i česta falsifikovanja dokumenata, samo da bih se kažnjavao i globio, ali i vršila strahovita tortupa i otimačina, pa čak u nekoliko puta i pokušaj njegove likvidacije, kao naprimer onog četrnajestog i tridesetog aprila 1999. godine, ali i kasnije, upirući u njega automatsko oružje, kao u nekog poznatog svetskog kriminalca ili teroristu - poput Bin Ladena..
No Majo, da ti ne komentarišem o svemu pojedinačno, jer bi to bila preduga priča, nego ti lagano prelistaj ovu ''malu knjižicu'' pa će ti sve biti mnogo jasnije.
Znam tata, nego su se eto i na mene okomili, kao na nekog kriminalca, a ni o čemu nemam nikakve veze, a pogotovu ne sa saobraćajem. Doduše ponekad uzmem ova dečja kolica, utovarim ovo malo dijete i odem sa njim po hleb do prodavnice, a za mnom odmah potera i kojekakve prijave, kako taksiram, pa mi je više svega dosta. Ovo je sve mere prevazišlo.
Pa ni Ivan nije miran. Kazna za to što je nalepio svoju malu nalepnicu, kao da sa njom plaši vrane ili jastrebove.
Za Dragana znaš i sam – njemu i vrata odvaljuju.
Poveo goste i prijatelje iz Berlina i Litvanije da malo razgledaju lepote Bečeja – ali i to prekršaj i kriminal. Ko bi to mogao verovati ?
A oni što razvaljuju i silom odvaljuju vrata na vozilima pravi i zdravi. Oni to mogu. Sve im je dozvoljeno i nikom ne odgovaraju. Rade šta hoće. Za njih ne važe zakoni, jer su oni poznati
Poznati i po onim delima koje su tebi radili, pljačkali i otimali vozila da bi se vozili dole do Kosova, a kada si ih uhvatio u tim njihovim prljavim rabotama, možda su i hteli da te smaknu.
No sva sreća što te zrno nije htelo. Ima boga pa te i on sačuvao od tih napasnika.
E Majo, jedan zdrav ljudski razum ta njihova fašistička zlodela nemože prihvatiti, jer čitajući i pregledajući te papire prosto mi dođe da potpuno poludim i da počnem preduzimati neke mere i cilju zaštite našeg ličnog integriteta i dostojanstva, pa je najbolje da sa ovim prekinem sva dalja razmišljanja i čitanja takvih podmetačina i fašističkih dela i delovanja, jer mi može doći do pomračenja mozga, uma i razuma, a čovek u tom slučaju i takvom stanju nezna šta radi i nema ograničenja, pa bi se moglo, nedaj bože, dogoditi kakvo čudo i zlo, pa je bolje da to dalje i ne komentarišem, a zaduženi za takve poslove, nadam se da će jednoga dana reagovati, kada za to bude došlo vreme i nebude više bilo mita i korupcije, a to će u ovoj zemlji biti mnogo kasnije nego što i mi mislimo. Znam samo da su mi do kraja 2010. godine, pored moralne naneli i materijalnu štetu od preko dvadeset miliona dinara
Za takve rabote proteči će mnogo vremena posle nas i vode niz Tisu i Dunav, pa neka pravda je spora ali dostižna.
Pogledaj samo ovaj optužni predmet 992!10
To je taj predmet još od 1992. godine, kada su nam namestili i podmetnuli zvrčku da nas poubijaju na putu blizu Rudnika u selu Ugrinovci, kada smo krenuli u Vrnjačku Banju na sahranu mog šuraka Stevana Rajevića.
No pošto od mog vozila nije ostalo ni komata ni pomena, a mi svi preživeli, ti fašisti hoće da od nas naplate troškove koje su verovatno imali pri angažovanju ubica.
Po tom istom predmetu 992/97, a po tražnju stručnog mišljnja o strane suije Takač – Galfi Klare iz Novog Sada, postoji i stručno mišljenje od doktora neuro-psihijatra Aleksandra Kneževića – koje je istoj dostavljeno dana 18.06.1998. godine.
Svi moji ostali komentari na ta zlodela pomračenih fašističkih umova bili bi suvišni.

BESKUĆNICI NA ULICU
A KUĆNICI U LUDNICU

Tako mi dana 10.12.2010. godine od strane Osnovnog suda iz Novog Sada stiže i Naredba od strane Predsednika veća sudije Pap Borivoja, a po osnovu ''optužnice'' koju prema meni pokrenu Snežana Bašić – izgleda i glavni podržavalac – otimačine i pljački svoje nalogodavke Šagi Marije – glavnog šefa i režisera neviđenih kriminalnih radnji koje su se preduzimale prema porodici Raković, a preko njenog izvršioca Đule Bašlija i ostalog društva iz ''male bare sa puno krokodila''
Na sreću pre ove moje pisanije ipak je neko uspeo da otkrije njene marifetluke pa je ukloniše sa radnog mesta, što sam upravo saznao tog 10. decembra 2010. godine na osnovu informacije iz pouzdanih izvora.
''Oštećena'' – znajući šta je sve očekuje želi preduhitriti njene ''mahinacije'' da bi me bez ikakve osnove optužila uz pomoć njenih saradnika: Bašli Đule, Hanji Tibora i Stojković Marice – moje kume koja je podlegla interesima svoje šefice, a samim tim pogazila kumstvo, izražavajući svoje mišljenje tog 25. novembra 2010. godine u sudnici Osnovnog suda u Novom Sadu – tvrdeći da joj ja nisam kum.
Pa neka - i prema onoj narodnoj ''bog pa kum'' – neka joj ovog puta presudi bog, što je i jedina želja njenog ''bivšeg '' kuma. – kojega se ista odreče tog 25. novembra 2010. godine.
Ali i naša predsednica – podnosilac prijave (možda i po osnovu scenarija) shvativši moje primedbe i upozorenja na zakazanom ''glavnom pretresu'' u Osnovnom Sudu u Novom Sadu 25.11.2010. godine, a možda i po sugestiji svojeg kolege, ipak shvati svoje službene obaveze, pa mi odmah, prvi put, odgovori na jedan od više njoj upućenih zahteva, informacija i obaveštenja, a ovog puta na pitanje ''ko mi postavlja krvave zavoje''.
A njen kolega umesto oslobađujuće presude, na osnovu argumentovane dokumentacije koju sam tog dana sa sobom poneo na zakazano ročište u Novom Sadu u sudnici broj II – sa početkom u 9,30 časova, u količini od nekoliko hiljada primeraka, na svako moje traženje da postavim neko pitanje ''oštećenoj'' i njenim pomagačima i saradnicima – ''svedocima'' meni odgovara – '' ĆUT ''
Doduše u sudnicu je uveo i njihovog naoružanog stražara da me celo vreme prati kao nekog zlikovca, kriminalca ili ubicu, u toku čitavog suđenja, a onda po završetku hitro zbrisao iz sudnice – zajedno sa ''svedocima'' i ''oštećenom'' ostavljajući tako u sudnici tri nenaoružane i poštene devojke, koje nisu rekle ni jedne jedine reči, da se tako bore sa ''opasnim kriminalcem'' – svemirskim taksistom, koji nikada i nikome u svojem životu nije naneo ni pomislio nikakvu pakost ili bilo kakvo zlo – pa čak ni onima koji su mu naneli toliko bola i zla psihički ubijajući tako svojim nečasnim rabotama i delima i čitavu njegovu porodicu.
Taj ''nečasni – svemirski taksista'', negujući tradicije svojih predaka, koji su preko tri stotine godina, zbog svoje časti i poštenja, vladali ne samo Crnom Gorom – nego i Srbijom, sli i do današnjih dana, nikada i nikome nije pravio nikakvo zlo čvrsto se od svog rođenja pa do današnjih dana, ali i do kraja svog života držeći one nasleđene naše genetske osobine i misli, a po primerima čojstva i junaštva uvek sam smatrao i smatrat ću i svog najvećeg neprijatelja svojim velikim prijateljem sve do onog trenutka kada mu budem rekao da mi je neprijatelj i da se čuva, ali ću mu i tada ako bude u nekoj nevolji pomoći da se spasi i bude spašen.
Naoružani stražar, ali i celokupna nabrojana ekipa, bili su očevici mojih zdravstvenih posledica, gde sam zbog uzimanja i gutanja četiri tablete bensadina i prinelapa H – pre suđenja imao ispustiti dušu povraćajući progutane tablete i ostali materijal iz svoje utrobe u njihovom sanitarnom čvoru, ali i videći koga je ''oštećena'' pozvala za ''svedoke'' – saradnike silom prilika morao sam popiti još četiri tablete, pred očima sudije i devetoro prisutnih, što mi se kasnije odrazilo i na organizam, gde su mi od velike muke i zubi ispali, te sam tako napuštajući Opštinski sud i sudnicu, putovao do Bačkog Gradišta čitavih osam i više časova, neznajući ništa za sebe i spavajući usput na više desetina mesta – ugrožavajući tako ne samo sopstveni život već i mnoge živote učesnika u saobraćaju.

Umesto pomoći – dana 10.12.2010. godine od strane nadležnih iz Novosadskog Opštinskog suda dobijam NAREDBU za psihičko ispitivanje.
Na osnovu čega i po kojoj osnovi ?
Hoće li zbog ne pružanja pomoći ''optuženom'' ikada iko od ''oštećenih'' odgovarati.
Verovatno ni to nikada nikoga od delilaca pravde neće interesovati, kao što ih nisu interesovali ni fotografije, argumenti i činjenice na suđenju kod ''oštećene'' dana 04. marta 2010. godine u sudnici broj 2 u Bečeju, u ulici Danila Kiša broj 8, gde mi je nanoseći mi krvni pritisak od 280 / 115 – prema mišljenjima lekara tog dana život o koncu ostao.
Najverovatnije ni zato niko neće odgovarati niti biti odgovoran.
Na glavnom pretresu u Novosadskom Opštinskom sudu ''oštećena'' je zaista bila fer kada je na pitanje sudije izjavila da neće tražiti nikakvu štetu, niti nadoknadu, a kao sudija znajući da i nema nikakve osnove jer i nije bilo nikakvog incidenta, niti bilo kakvog fizičkog nasilja nad bilo kim u sudnici tog 04. marta 2010.godine u Bečeju, iako je ''optuženi'' bio ošamućen i pod stresom – što se može utvrditi iz postojeće medicinske dokumentacije u medicinskom centru u Bečeju od 04.03. 2010, te mog lekara u Bačkom Gradištu, ali i dva dežurna policajca, kao svedoka, koji su mi tog dana spasili život i kojima dugujem doživotnu i neizmernu zahvalnost, kao i njihovom predpostavljenom koji je za takve stvari imao zaista potpuno razumevanje.
Zašto i zbog čega su za sve podmetačine putem udruženog zločinačkog poduhvata odgovorni samo Rakovići iz Bečeja i niko više iz cele Srbije, te im se mora uzeti i pravo na život, uništavajući im i pljačkajući celokupnu imovinu, ili se možda radi i o proterivanju sa ovog područja, ukidanjem svih legalno izdatih dozvola za rad, a u interesu samo nekoliko podstrekaća iz ''male bare sa puno krokodila'', odnosno jednog privatnog monopoliste preko koje verovatno ta Šagi Marija i njen podčinjeni Bašli Đula imaju neke određene lične interese-
Kakvi su to Zakoni, ko ih je i kada doneo u jednom kapitalističkom društvenom uređenju ?
Za otkrivanje takvih stvari postoje i čitave kriminalističke službe i Organi koji kod slučajeva Raković – nikada nisu ni po kojem osnovu intervenisali i pored niza raznih informacija i obaveštenja i to najvišim organima vlasti u Opštini Bečej, a svaka ta informacija završila se drastičnim kažnjavanjem tih Rakovića – koji pune Opštinski budžet, svojim danonoćnim časnim i poštenim radom, bez ikakvog kriminala niti nekih nepravilnosti izuzev humanitarne pomoći ekonomski ugroženog stanovništva koji se na ovaj način još više kažnjava, a Rakovići osuđuju.
Zar je i ta humanitarna pomoć stanovništvu koje nema novca ni za hleb a ne za neku autobusku kartu da dođe do Bečeja, možda i samo jednom u toku meseca kriminal i zločin ?
Zbog takvih stvari bivši vlasnik ubijenog i uništenog ''Narodnog taksija'' Mirko Dušanov Raković dobija NALOG ZA PSIHIJATRIJSKO ISPITIVANJE.
O ljudi – Dali je to moguće ?

VIĐI JADO - ŠTA ČINI

Obreo se tako odnekuda ''vanzemaljac'' i došao 08. maja 2009. godine na skupštinu jedne velike humanitarne organizacije i društva za negovanje kulturnih i istorijskih tradicija ljudskog roda i naroda.
Odmah ga predložiše za predsjednika seoskog mesnog odbora, ali i u predsjedništvo te Opštinske organizacije – i to jednoglasno.
Videlo se da hoće da radi, ali za jedno veliko čudo okupilo se oko njega na stotine ljudi, njegovih pristalica, ali bogami i simpatizera, kao i veliki broj penzionera jer je svuda on među njih slijetao, ponešto im tako umiljato govorio, pogotovu da njeguju svoju tradiciju i da ne zaborave svoje pretke od kojih im sada u venama teče njihova krv, a u ćelijama njihovi geni.
Svi ga cene, hvale, vole i veoma rado dočekuju – no neki iz one ''male bare sa puno krokodila'' nekako zaključiše da može tako zavladati i ovom državom, pa daj da se to nekako sprečava.
Da mu se ne daje nikakva pomoć i podrška, jer ko zna šta sve ovaj ovdašnji narod može, samo da hoće.
Može poleteti sa njim i daleko gore u vasionu, onim njegovim letećim tanjirom, koga videše na Rtnju i Radan planini., ali i na Američkoj teritoriji, negde početkom meseca jula 2011. godine. Onim što leti brže od brzine svetlosti.
Vidi samo kakve je govore držao, posvećene onim davnim beskućnicima što odoše na onaj svet pre blizu sedamdeset godina.
A bilo ih je preko dvadeset šest miliona.
Dvadeset šest miliona ljudi – pa zar je to malo?
Vidi kako im i vence polaže, ne samo u ovoj opštini nego i šire: na Fruškoj Gori, Sremskom frontu, Bačkom Petrovcu, Laćarku, Batini, Avali, pa čak i u kući cveća na Dedinju.
Kažu da je on za sve to u prvom polugodištu 2011. godine, ubrao i neka značajna priznanja, i to ne samo opštinska nego čak i pokrajinska.
Interesantno je da on sve to argumentovano potkrepljuje ogromnim brojem fotografija, nastalih njegovom voljom, u njegovoj produkciji, ali i nekom čudnom napravom kojom on to odmah na licu mesta uradi, što je i televizija u više navrata prikazivala, jer ovaj, iako nije fotograf i nije izučio nikakav fotografski zanat, slike pravi i dok leti i vozi ono njegovo ''vasionsko'' čudovište.
No kako se on tako njih sjetio, kada se ova mlađa pokolenja vaspitavaju da takve stvari treba odbaciti i zaboraviti.
Šta će nama tradicija i sjećanja na svoje pretke.
Vidi ti i ono njegovo svemirsko vozilo, kakvom se samo brzinom kreće – bržom od svetlosti, a viđeno je i primećeno u više navrata, ne samo na Radan planini i Rtnju, nego čak i u Americi.
I pesak sa zemlje počeo od straha da beži u vazduh.
Čak i preko dva kilometra uvis, a nikako i niko nemože i nema hrabrosti da ga zaustavi ili bar opljačka dok montira točkove koji su mu se otrgli zbog velike brzine, a Ameri samo zaključuju da su to neki neidentifikovani vanzemaljci i njihova prevozna sredstva, koja nakon manjeg zadržavanja i razgledanja njhihove teritorije, brzo pale motore i nestaju u vidu magle nekuda u svemir i vasionu.
Pa o tim njegovim avanturama i aktivnostima postoji podebela arhiva za koju treba poviše vremena da se pregleda, samo je neviđeno čudo kako je sve to mogao stići i postići taj ''svemirski taksista – vanzemaljac'' koji je svakodnevno sletao i boravio na ovoj zemlji, a veliko je čudo da je on čitav svet prevezao svojim vozilom tako da nije ostao ni kamen na kamenu ne prevežen.
Nije se zato ni čuditi što mu iznad Amerike od velike brzine spadaju i točkovi, no kako ih on tako brzo namesti i ponovo odleti bez traga i glasa preko svemira, tamo u neku daleku neizvesnost u kojoj će živeti milionima godina.

KAKO TAKO BRZO PRELIJEĆE ?

MORA DA JE U NEKOJ BLIZINI
DAL NA RTNJU IL RADAN PLANINI,
MOŽDA IMA NA STOTINE LJETA
AL’ MU TAKVA BRZINA NE SMETA.

SVE PRELEĆE BRDA I NIZIJE
OD EVROPE DO AUSTRALIJE,
NA ZEMLJI JE MNOGIMA NEZNANAC
PA JE ZATO POSTO VANZEMALJAC.

NIKO NE ZNA GDE SE TAJ RODIO
NO ZAŠTO JE OVDE DOLAZIO ?
ODMAH SPAZI KAD NEKO ’’POGREŠI’’
AL’ NIKAKO KESU DA ODREŠI.

KO DA GA JE VASPITAO TITO
PA NAM NEDA DA PRIMAMO MITO,
SIROTINJA NAVIKLA DA PLAĆA
PA JE ZATO OSTALA BEZ GAĆA.

S TIM MAFIJA POMIRIT SE NEĆE
NO GLEDAJTE KAD ZEMLJU PRELEĆE,
HITNO LUDIM PROGLASIT SE MORA
DA BI NJIMA MOGLA SVANUT ZORA....

KADIJA TE TUŽI – KADIJA TI SUDI


Tok sumornog, tmurnog, i prohladnog jesenjeg petka oko 16,00 časova dana 21.11.2013. godine, zazvonje moj mobilni telefon, pa se na moj odgovor javi dežurni policajac Srđan Pantović, te me zaista dostojanstveno i biranim rečima zamoli dali ga mogu primiti radi uručenja nekakve sudske pisanije, odnosno nekakvog naloga koji je obavezan po Službenoj dužnosti da mi lićno uruči, našta sam mu zaista mirno i staloženo odgovorio da nema potrebe dolaziti službenim vozilom kod mene već ću odmah i to najhitnije, a u roku od samo pet minuta doći lično kod njega u kancelariju i bivšoj vatrogasnoj stanici Bačko Gradište, radi preuzimanja te preporučene pošioljke – naloga za ludnicu.
Veoma potresen i šokiran takvim grubim iživljavanjima i ucenama od strane Novosadskih sudskih organa, odmah po povratku svojoj kući napisao sam ŽALBU - zbog grubog kršenja svih Međunarodnih konvencija i akata o ljudskim pravima, te grubom iživljavanju nada mnom, ali i mojom porodicom kao sa kakvom stokom - Vrhovnom sudu Srbije, Ustavnom sudu u Beogradu, Organima pravosuđa u Bečeju i Novom Sadu, MUP-a Bečej, Obudsmanu, Predsedniku opštine Vuku Radojeviću i drugim nadležnim organima Bečejske lokalne Samouprave, te pismene - ceneći i poštujući termine o pravnim lekovima pokušao blagovremeno dostaviti tog prvog snežnog i vetrovitog dana 23.11.2013. godine.
Ulazeći tako u 11 časova i 45 minuta tog 23. novembra 2013. godine u hol Policijske ustanove u Bečeju, radi predaje pomenutog dokumenta, iznenada začuh prijatan i umiljat glas ‘’Rakoviću – zdravo Rakoviću !’’ što me zaista malo obradova, ohrabri, ali malo i razveseli, videći otmenog, prijatnog i kulturnog nepoznatog crnomanjastog gospodina, kojemu zaista kulturno i dostojanstveno mirnim tonom uzvratih pozdrav.
Zdravo, zdravo dragi gospodine – ali molim te izvini ja te baš i nepoznajem – eventualno iz viđenja, ali zbilja neznam Vaše cenjeno ime.
Znam samo da su mi ovi ovde zaposleni i veoma čestiti, časni i poštovani ljudi, kojima sam večno i doživotno zahvalan, pre skoro četiri godine, odnosno četvrtog marta 2010. godine zajedno sa hitnom medicinskom službom prevozeći me do medicinske ustanove u Bečeju spasili život, koji mi je visio o koncu zbog iživlavanja nekih nasilnika koji misle da su Zakonom zaštićeni, imaju doživotni imunitet i da im niko ništa nemože reći, a pogotovu ih nemože nizašta optužiti jer su oni samo Bogom dani, pa zbog toga mogu šta im je god po volji sa sirotinjom raditi, ‘’JER ONA ŠTA ZNA - KAD NIŠTA NE ZNA’’, a oni nemogu nikome na ovom svetu zbog bilo kakvog iživljavanja nad ljudima odgovarati, niti ih ko može niti sme zbog toga prozvati niti optužiti.
Slomiti tom Rakoviću živce i nerve, režirajući proces hapšenja njega kao rodoljuba, patriote, humanitarca, časnog, poštenog i dostojanstvenog čoveka – gorštaka, spremnog da u bilo koje doba dana ili noći pomogne ugroženom i bolesnom čoveku bez finansijskih sredstava, a po osnovu miga udružene zloćinačke bande i mafije iz male bare – pune krokodila, za njih su čisti dokazi bez ikakvog prava odbrane – ne dozvoljavajući da kaže ni jednu jedinu reč ili ponudi argumentovane dokaze za njih su samo ‘’ometanje pravde’’, te radi bilo kakve odbrane za njega je zabranjeno, pa čak i da se isti pozove na prisutne svedoke, prvenstveno organe Bečejskog MUP-a pod izgovorom ‘’mene to ne interesuje ili ćut – što je mimo svake pameti i zdravog razuma

Nakon oko dva minuta razgovora cenjeni nepoznati gospodin se udalji od mene istovremeno me ljubazno uputivši na šalter kako bih se javio dežurnom službeniku radi daljih instrukcija vezanih za predaju papirologije na njihovoj pisarnici, ili eventualnom usmenom službenom razgovoru sa načelnikom ove ustanove.
Ali na moje veliko iznenađenje, na moju molbu za informaciju i pomoć taj dotični šalterski službenik tog 23.11.2013. godine u 12,00 časova, odjednom se poče nedolično i nepristojno ponašati prema meni, jednostavno me ignorišući kao da sam neki najveći kriminalac ili zlikovac na ovim Vojvođanskim prostorima, a da je ceo svet u njegovim rukama.
Smatrao sam u prvom momentu da se drug malo šali sa mojom malenkošću te ga ponovo zamolih za pomoć ali se on ponovo izjasni da mi tamo pristup nije dozvoljen te sam se morao okrenuti i napustiti hol proglasivši sebe vanzemaljcem, ali i istovremeno se obraćajući prisutnima, koji su slušali ovaj razgovor za njihovo cenjeno ime i adresu – onako za zlu netrebalo.
No isti su čujući ovu priču zbrisali ne obavljena posla praveći se mutavi i gluvi, te da ništa ne vide i ne čuju.
Eto to je ta - nova demokratija.
Pomislih u sebi i zaista nekako uplašen i suzdržavajući se od bilo kakve paranoje, umiljato i tihim tonom izustih tiho samo nekoliko reči.
Dobro onda dobro dragi drugar, odoh onda ja malo tu do naše lokalne samouprave, pošto mi rekoše da tamo radi i neki obudsman zvani Deli Čaba, pa odoh eto da ga malo viđu – procedih onako malo tiše kroz zube te pozdravljajući se sa dežurnom gospodom užurbanim korakom i ja zbrisah niz visoke stepenice dolje prema džadi.
Za desetak minuta mirnog i laganog hoda trotoarom prema centru Bečeja stigoh do najveće dvospratnice te ce na samom ulazu u nju obratih, zaista ljubaznom i veoma prijatnom debeljuckastom portiru koji me na moje pitanje za gospodina obudsmana lepo i umiljatim rečima uputi prema njegovoj kancelariji.
Eto gospodine tu odmah levo prva kancelarija.
Tu je Čaba – evo upravo pre nekoliko minuta ušao je u svoju kancelariju.
Samo izvolite, uđite slobodno – tu je on.
Pa hvala ti lepo dragi prijatelju – zahvalih se ljubaznom debeljuckastom portiru pa nastavih put tamo prema zaštitniku građana.
Al’ hoćeš – kancelarija zaključana.
Možda je pošao negde tu u neku susednu kancelariju pa ću ga malo sačekati ovde na ovoj klupici – ponovo se obratih portiru.
Ma nije, nije neverujem.
Sad pre dva – tri minuta mu je zvonio telefon. Mora da je tu, ali zašto se zaključao. On i nema taj običaj da se zaključava – promrsi portir čudeći se i ne verujući mom komentaru, pa se hitro podiže sa stolice i hitrim korakom pristiže vratima prihvatajući se za kvaku.
Stvarno zaključano !
E svašta – zaista svašta !
To je prosto da ne poveruješ !
Tiho prokomentarisa portir pa me uputi na pisarnicu lokalne samouprave da se njima obratim za predaju pisanije.
E hvala ti dragi gospodine za tvoju izuzetnu ljubaznost i požrtvovanje – srdačno se zahvalih portiru nakon obavljenog posla i sa njim pozdravih, istovremeno brišući znoj sa čela tog prohladnog, vetrovitog i snežnog novembarskog dana.
Nakon pet minuta, dok ulazim u svoje vozilo I spremam se da krenem svojoj kući ponovo u džepu zazvonje mobilni pa mi se ponovo javi dežurni gospodin. O prijatelju !
Vidim da si se nešto na mene naljutio I odavde otišao, ali ja sam se sa tobom samo malo našalio I rekao ti da si ovde nepoželjan – ali se nadam da si me razumeo.

BOŽJA PRAVDA – JAČA OD KADIJE


Te hladne nedelje dana 01. 12. 2013. godine ustade Mirko rano ujutru iz tople postelje pa se dohvati telefonskog imenika i svog telefona da pronađe nekog Bečejskog taksistu, kako bi ga prevezao do tog Sombora, a po nalogu Tamare Nikolić - kadiskog saradnika iz Novog Sada i ‘’male bare pune krokodila’’.
Na njegovo uporno i intezivno telefoniranje najednom se sa druge strane javi neki nepoznati i pomalo nabusit strogi glas pomalo sanjivog i neispavanog neznanca.
Koja me to avetinja zove jutros ovako rano, kao da mu ispada duša.
Izvinjavam se dragi poštovani gospodine – jeste li vi taksista ?
Da, ja sam jedan od Bečejskih taksista – no što me čoveće budiš ovako rano jutros ?
Da vam nije šta pozlilo i dali vam treba lekarska pomoć. Ako ste bolesni dolazim odmah da vas hitno prebacim, mada sam ustao iz kreveta pa mi treba još makar pet minuta vremena da se obučem, a znate da i nije baš fer da me budite ovako rano !
Pa izvinjavam se druže taksista, a koliko mi je poznato taksisti rade takoreći non-stop
I dan i noć, no ste onda u tom slučaju trebali isključiti vaš telefon – da vas niko ne budi, dok spavate, a meni baš i ne ispada duša, ali sam u golemoj i velikoj nevolji, jer poštujem zakon.
Pa u pravu si drugar !
To je i bila moja greška što to već nisam učinio, mada sam jutros umoran stigao kući negde posle tri sata ujutru, pa mi nije ni palo na pamet da isključim telefon, kako bih jutros malo odspavao – dodade taksista nešto mirnijim tonom.
No eto mene dolazim odmah po vašem pozivu – no mi recite na koju adresu da dođem, to jest u koju ulicu i koji vam je broj ?
Pa onda dođite u ulicu Dože Đerđa broj 88, ali ne u Bečej nego u Bačko Gradište, a to je ona zadnja ulica prema Čurugu, ali samo da vam kažem da me vozite u Sombor jer sam prema mišljenju nekih tvojih kolega iz Bačkog Gradišta, ali i njihovih zaštitnika iz Bečeja i Novog Sada prolupao – pa moram u nekakav popravni – verovatno da me malo utalume batinom, pošto im smeta istina i to što ja imam svoje neko dostojanstvo, pa im to smeta da se ne razotkrije prava istina o njihovim zlodelima i grubog kršenja ljudskih prava, pa i zloupotrebe službenog položaja, pa me eto šalju tamo malo podalje od Novog Sada, da nebih zapalio vatru, jer što dalje to bolje i po njihovom mišljenju manje glavobolje, ali i osećanjem da su oni svemogući i tako veliki i zaštićeni svim zakonima i svojim imunitetom.
Dobro drugar, dobro !
Dolazim odmah samo da znate da je prevoz do Sombora šest hiljadarki ito u jednom smeru bez ikakvog čekanja, a može i po taksimetru, ali u tom slućaju je moguće da vam račun pređe ovu cifru, jer do tog Sombora odavde ima preko sto kilometara, a cena je pedeset dinara po kilometru – dodade taksista i prekide vezu, nekako naglo spustivši slušalicu i prekinuvši započeti razgovor.
Dok čeka pozvanog taksistu Mirko razmišlja, nekako šokiran navedenim iznosom od šest hiljadarki koje mora otkinuti od usta i oteti od šesnajest gladnih duša ito zbog nasilnog iživljavanja nad njim kao nad nekom stokom, pljačkajući ga i otimajući mu ispred gladne dece poslednje parčence suva hleba, od strane pojedinih pomračenih ljudskih umova, koji na najmanji mig doušnika, uglavnom saradnika Ljube Zemunca oformiše tu ‘’malu baru sa puno krokodila’’– grubim kršenjem svih međunarodnih akata i konvencija o ljudskim pravima, što je zaista mimo svakog zdravog razuma i van svake ljudske norme i pameti.
Iako su to uglavnom ateisti i bezbožnici nisu oni ni svesni da ima Boga i da će ih ipak kad-tad stići moja kletva i Božja pravda, a moji im novci (daj veliki Bože) pristali za sahranu njihovih najbližnjih i najmilijih - njihove dece i unučadi, a gubavci kosti nek im glođu.

Najednom začu glasan zvuk automobilske sirene pa se trže kao iz nekog dubokog sna, hitro skoči sa klimave drvene stolice, dograbi pocepanu crnu jaknu od skaja, zgrabi njegovu knjigu strave i užasa ‘’SVEMIRSKI TAKSISTA’’ – UTRTA PRAVDA, te kao pomahnitao izjuri van kapije i uskoči u zagrejanu i toplu limuzinu, nepoznatog taksiste.
Teraj majstore, pravac Sombor – nekako kroz zube izusti staloženo i mirnim tonom
Pa sada je drugar deset do šest, tamo smo negde posle osam – dodade taksista i polukružnim okretom napravi zaokret vozilom i nastavi vožnju prema Čuruškom putu.
Dobro, dobro majstore – samo polako.
Ja inače nikada ne žurim, ali uvek krenem malo ranije pa polako – kad stignem, mada mi se dešavalo da iz Novog Sada ovih četrdeset kilometara putujem i više od deset časova, zahvaljujući nekim nedoličnim i pristrasnim deliocima ptravde, koji su me hteli likvidirati još 04. marta 2010. godine, dovodeći me do psihičkog sloma i u dlaku do moždanog udara. No me eto spasiše lekari hitne pomoći, ali i dva policajca koji su me tog dana uhapsili i vozili do ambulante radi pružanja prve pomoći, a delioci pravde zloupotrebom službenog položaja, a da bi sebe opravdali evo me šalju tamo gde me Ti danas voziš, ali opet nažalost o mom trošku, pa ti evo ovih šest hiljadarki, da nebih zaboravio da ti platim, a dok sam još pri bistroj pameti, čistoj svijesti i zdravom razumu.
Pa šta su ti to radili tog četvrtog marta te 2010. godine ti naši kako mi reče delioci pravde, a predpostavljam da su to bili oni porodični delioci pravde o kojima si verovatno i ti mnogo što šta čuo, dobaci nepoznati mladi gospodin taksista – nekako kao sažaljivo.
Ma ne znam brate i ne želim nikoga ovde da prozivam, još barem ovih desetak dana dok odležim silom nametnutu kaznu – ito u ludnici, a kada otuda budem izašao možda ću tek tada početi sa isterivanjem pravde, mada sam o tome napisao i ovu kao što vidiš ogromnu knjižurinu na blizu 1.300 stranica tešku blizu pet kilograma iz koje se mogu videti razne mahinacije, podmetačine, falsifikati i zloupotrebe.
No imajući u vidu onu našu narodnu da ‘’vrana vrani oči ne vadi’’ – neki misle da su Bogom dani i da im niko ništa ne može, pa sam i ja bio prinuđen da o tome izvestim mnoge nadležne organe zadužene za sprovođenje pravde i zakona, koji se eto nažalost prave kao da su nevinašca te da ništa ne čuju i ne vide, pa nažalost ni one koji su siti otišli na onaj svet, okaćivši konopac na vrat.
Bio sam čak prinuđen da više puta obavestim našeg Predsednika opštine, kao i načelnika SUP-a Bečej, ali se nažalost i oni prave nevešti, te sam izgleda i kod njih postao nepoželjan, o čemu sam se lićno uverio pre neki dan, to jest dana 23. 11. 2013. godine, ali eto pošto i ja kao siromah i veliki rodoljub i patriota, ali imajući i svoj obraz i dostojanstvo
te ceneći i poštujući tradiciju svojih predaka – sve tamo do Stefana Nemanje, o čemu sam napisao jednu takođe ovako veliku knjigu, na koju sam kao jedan od njihovih potomaka zaista veoma ponosan, pa pošto imam njihove gene koji struje u mojoj krvi i venama, svakoga pa i najvećeg svog neprijatelja smatram velikim prijateljem sve do trenutka kada mu u lice i njegove oči budem rekao da mi je neprijatelj i da se čuva, ali ako mu bilo kada bude teško i bude u bilo kakvoj teškoj poziciji i nevolji – biću uvek spreman da mu maksimalno pomognem i da mu spasim život.
No eto ja se danas po ovom nalogu ipak odazivam njihovim režiranim farsama, podmetačinama i manipulacijama – poštujući zakonske norme, mada sam, po ovom pitanju napisao žalbu Višem apelacionom sudu u Novom Sadu, ali i Vrhovnom i Ustavnom sudu Srbije u Beogradu, pa ću verovatno i od njih ovih dana čuti neki odgovor, pa makar to bilo i u negativnom smislu, a inače predpostavljam da ni njih neće mnogo zanimati to što neko od njihovih sluga u mene i to u više navrata uperi levorver ili automatske puške – heklere, uteravajući mi strah u kosti njihovim najgrubljim iživljavanjima nada mnom – što je van svakog zdravog razuma, a što nisu radili ni paše ni subaše, ali ni Adolf Hitler.

Pa vala dragi gospodine zaista te potpuno shvatam i razumijem, a moram priznati da te zaista nekako sažaljevam i da mi te žao, mada te i ne poznajem jer te sada prvi put vidim – upade Mirku u reč kao nekakvim rečima utehe, kulturni mladi taksista.
Mogu ti reći da sam mnogo puta tu u Bečeju na našoj taksi stanici slušao od svojih kolega taksista određene komentare i priče da su se neki pokvarenjaci i zloćudi okomili na nekog Rakovića i njegove sinove, legalne taksiste zbog besplatnog prevoza sirotinje, uglavnom Roma ili starijih osoba, koji nemaju novca ni za hleb, a verovatno mnogi od njih nemaju ni socijalnu pomoć, što me je nekako zaista šokiralo i prosto ni sam sebi nemogu u to poverovati niti utuliti u glavu da ima i toga.
I ja sam čekajući tamo mušterije zbilja više puta primetio da neki Gradištanski taksisti prilaze nekim cigankama i nude ih da sednu u njihovo vozilo, ali su one uvek bile kategorične i odbijale ih govoreći im – ‘’hoću ako me voziš džabe jer nemam para da platim pa čekam nekog od Rakovića da me prevezu do Gradišta, jer oni zbilja još nikada nikog nisu ostavili, a da ga ne ponesu’’.
‘’Svaka im čas kad makar oni razumiju sirotinju, iako ni oni nisu neki bogataši ali bar imaju nekog sažaljenja i razumevanja, jer je poznato da sit gladnome ne veruje’’.
Video sam takođe da ti zavidnici i zlobnici u više navrata nakon toga zgrabe mobilni telefon, te odmah nakon toga na naš parking dojuri policija i neki Đula, pa odatle stane nekakva jurnjava u nepoznatom pravcu – kao da ih neko vija nekuda zbrišu kao opareni.
Da, da moj mladiću – to je taj Mirko Raković, prvi registrovani taksista u Bečejskoj opštini, koji nikada ništa nije radio na crno, niti bilo šta mutio ili muvao da bi zaradio neke nelegalno stečene pare, pa je uvek spreman da koliko – toliko u okviru svojih mogućnosti pripomogne ugroženoj sirotinji makar u vidu prevoza, mada ima te sirotinje koja svakodnevno od njega zatraži koju crkavicu da kupi parče suvog hleba.
Zato se ta banda na njega tako žestoko okomila, pa i ona iz ‘’Bečej prevoza’’ čiji vozači ne žele pružiti pomoć ni čoveku koji umire od bolesti, a nema novaca ni za prevoz do Bečeja da bi došao do lekara.
U tome im nažalost pomažu i naši delioci pravde, ko zna možda i za neke sopstvene interese što će se ako Bog da ipak možda nekada proveriti, ako ne iz Beograda ono verovatno iz Strazbura.
U to nekako i ja čvrsto verujem i nadam se, jer ova malena knjižica sadrži mnogo toga što je overeno raznim pečatima, pa taj Mirko ništa nije mogao sam izmisliti jer je sve crno na belom, ali je ova njegova pisanija zaista dramatična i žalosna, pa ako to budu čitali i oni u Strazburu Srbija će ući u Evropsku Uniju tek nakon najmanje dvesta godina.
Ali taj Mirko kao neki član društva za negovanje istorijskih i kulturnih tradicija, kako to prekjuče to jest u petak 29.11. 2013. godine na obeležavanju 29. Novembra, dana Republike bivše Jugoslavije reče prilikom svojeg izlaganja velikom broju prisutnih – da prosto ne veruje niti može verovati toj činjenici da u današnje vreme u dvadeset prvom veku nemože ni proći preko Hrvatske ili Kosova, gde je mnogo puta prolazeći preko Zagreba ili Prištine slobodno i bez ikakvog straha na klupi spavao u sred tih njihovih velikih parkova, a danas ni sam sebi nemože verovati da više tuda nema ni prolaza, a kamoli spavanja, pa će se valjda u nekom bliskom budućem vremenu verovatno naći ljudi bistrog i zdravog razuma, pa će se po njihovoj inicijativi te bivše Republike ipak ponovo ujediniti i ponovo stvoriti novu državu bratstva-jedinstva, pa makar se ona umesto Jugoslavije zvala i Balkanska Unija.
Eto taj Raković, koji sada sedi tu pored tebe da ga prevezeš do ludnice u Somboru zbog pružanja humanitarne pomoći i spasavanja ljudskih života umesto nekog koliko-tolikog poštovanja i moralne nagrade odnosno zahvalnosti, biva psihički ubijan i proganjan, pa ga zato eto voziš u ludu kuću da nebi u Novom Sadu razotkrio njihove malverzacije i zlodela, zbog grubog kršenja ljudskih sloboda i prava slobodnog kretanja.

E moj dragi prijatelju !
Znači ti si to taj Raković kojem oni zlikovci i zlotvori prave zvrčke, zato što pružaš pomoć i voziš tu gladnu sirotinju, koja se ponekad nađe tamo na našem parkingu u Bečeju i koja čeka tvoje sinove, a ja te zaista evo danas prvi put u životu vidim iako sam tamo gotovo svaki dan, ne samo pre nego i posle podne – iznenadno prekide Mirkov razgovor nepoznati mladi taksista.
Pa neznam dečko – Ti si mlađi i od mojih sinova, pa te zato i ne poznajem jer živim u Bačkom Gradištu.
Doduše nikuda nigde i ne idem, osim što jednom ili dva puta mesečno dođem u Bečej ito uglavnom za tu crkavicu penzije i plaćanja računa za struju, gas, telefon i slično i to sam sopstvenim kombi vozilom ispravnim i registrovanim za devet putnika, a onda nastane jurnjava za mnom kroz Bečej kao za kakvim vanzemaljcem.
E Mirko, Mirko – takav je naš Bečej i ova naša sredina !
Još ako si neki dođoš, tek onda se na tebe okome.
Pre nekoliko meseci, sedeći i odmarajući se na jednoj klupi u centru Bečeja, ispred robne kuće, slušao sam jednu priču nekog Lajoša mlinara koji je radio u jednom mlinu, a sada je već odavno penzioner pa se hvalio i pričao jednom njegovom drugu, takođe penzioneru kako je pre tridesetak godina ovde radio neki Crnogorac kao neki komercijalista u ‘’Mlinskoj industriji’’ i kako je napravio ovu našu pekaru koju danas imamo, te da su lični dohotci tih mlinara bili najveći u Bečeju, jer su onda mlinovi dobro radili, pa je taj zbog toga bio trn u oku nekih zlobnika koji su se bili na njega tako silno okomili te su ga silom izjurili i izbacili iz mlinova, pa umesto njega doveli, čini mi se da reče desetak ljudi da ga zamene i da rasture te mlinove kako bi ih kasnije prodali nekakvom privatniku koji se nikada nije pojavio u Bečeju, ali je sve mašine iz tih mlinova rasturio i nekom udomio.
Da, da mladiću moj, bilo je i toga – dobaci Mirko mladom taksisti, praveći se da o tome pojma nema, pa se malo pomeri unazad, nasloni na sedište i okrenu na desnu stranu.
A sada bih malo dremucnuo ako ti ne smeta, a ti me mladiću probudi ako ti bude dosadno pa da nastavimo neku drugu priču do tog Sombora.
Na ulazu u Sombor taksista skrenu levo na benzinsku pumpu da utoči malo benzina pa nastavljajući put zapita – radoznalo.
Evo stigli smo u Sombor – kuda dalje ?
Pa ja dečko pojma nemam – evo drži ovaj papir pa nekoga usput priupitaj.
Dobro, dobro dajte mi vi to pa ću se ja nekako snaći !
Nije meni ovo prvi dolazak u Sombor.
Vozio sam ja iz Bečeja neke golubare nekoliko puta ovde na izložbu.
Voziću još malo prema centru pa ću stati na nekom proširenju da nekoga pitam – završi komentar mladi taksista, pa nastavi glavnim putem do sledeće raskrsnice, a onda stade iza jednog parkiranog dugog crvenog autobusa i izađe iz vozila, prilazeći užurbano nekoj starijoj dami sa rozim šeširom, tu na trotoaru - pored glavnog puta.
Dobro jutro gospođo – mi smo iz Bečeja !
Molim vas znate li gde je ovde popravni dom !
A što će vam mladiću naš popravni dom ?
Ima ovde kod nas u centru, a ima i tamo kod kasarne, pa vi vidite šta vam treba.
Hvala vam lepo bakice znam onda znam – ljubazno se zahvali taksista pa nekako besno nastavi put prema domu, te za samo nekoliko minuta stiže tamo, naglo okrenu vozilo i ljubazno se pozdravi sa Mirkom. Eto tu smo gospodine – srećno, a ja moram odmah nazad jer imam još nekih obaveza. Zdravo – zdravo, doviđenja !

Pridruži se Mirko povećoj grupi posetilaca ove velike kuće u tom lepom i ravnom Somboru tog veoma hladnog prvog decembra 2013. godine.
Pred kapjom doma popravnoga
U red stalo tridesetak ljudi,
Jedna žena svoje dete ljubi
Vreme hladno zvokoću im zubi.
Na kapiji vrata zaključana
Nigde nema strva od čobana.
Najednom se otvori kapija pa rulja nagrnu ispred portirnice prema omalenom crnomanjastom veoma prijatnom i ljubaznom portiru.
Samo polako gospodo, svi ćete doći na red – dug je dan ima vremena !
Danas je dan posete, ali samo najavljeni mogu ući da daju svoje podatke u naš protokol.
Izvolite gospodo, samo jedan po jedan - umiljato dodade dežurni službenik istovremeno dajući instrukcije prisutnim došljacima, pa nekim sokonđalom stade pregledati njihovu odeću, torbe i zamotuljke.
Tako najzad nakon dužeg čekanja i guranja sa radoznalcima, negde oko deset časova dođe red i na Mirka da bi se nekako sav pomodreo i promrzao od nesnosne hladnoće ugurao do portirnice - držeći u premrzloj desnoj ruci nalog za ludnicu.
Dobar dan poštovani gospodine – umiljatim tonom i bez paranoje Mirko se ljubazno javi portiru na prijemnici, držeći pod levom miškom UTRTU PRAVDU.
Dobar dan gospodine – odbrusi službenik sa blagim smeškom na licu.
Kako se ti zoveš i taj naš pacijent kojeg želite videti – dodade znatiželjno.
Pa dragi moj druže, ja se zovem Mirko Raković iz Bačkog Gradišta, pa sam dobio ovaj nalog da vam se danas lično javim da odležim ovih deset dana u tom vašem domu za popravku, pa sam poštujući ove naše zakone jutros malo ranije ustao i poranio da što pre dođem do vas, a da slučajno nebih zakasnio radi prijema, ali sam morao uzeti i angažovati jednog momka Bečejskog taksistu da bi me dovezao ovde do vas, no stigosmo izgleda malo ranije pa sam se pravo da ti kažem ovde malo i smrzao čekajući da dođem na red.
Daj da viđu taj tvoj nalog – upade službenik Mirku u reč.
Evo izvolte druže to je taj nalog odgovori Mirko pružajući mu nalog na uvid.
Pa ti si osuđenik, a ne psihopata !
Ćekaj malo čekaj – pa to je iz Novog Sada !
Pa tamo je na Klisi zatvor za osuđenjike i prekršioce – što te tamo nisu uputili da odležiš teh deset dana, no te eto čak ovamo šalju i gde su ti papiri o uplati !
Kakvi druže papiri – pa ja sam samo ovaj dobio i nikakvih drugih nemam.
Pa taj sud je dužan da uplati te naše troškove – nego samo čekaj da pogledam
E moj drugar, ja od toga ništa nemam no sačekaj samo malo da se malo s doktorom konstatujem – dodade ljubazni domaćin hvatajući levom rukom telefonsku slušalicu,
Evo sad će ona ovde stići !
A ko ti je taj nalog potpis’o !
Da, da evo viđu – neka Nikolićka !
Moguće i da je to neka rođaka našeg Presednika, jer kako on dođe na vlast svud vladaju Nikolići !
Ma ne diraj našeg Nikolića – to je jedan izuzetno dobar i pošten čovek – bio je sad pre jedno mesec dana u Čurugu ispred naše crkve pravoslavne, ali je imao ogromno obezbeđenje pa nisam mogao prići ni na kilometar da bih ga pozdravio i darivao mu jednu moju knjigu.

Pa kako to gospodine da ti baš danas dođeš u naš zavod – zapita službenik.
Pa vidiš druže tu lepo piše ‘’da se lično javi desetog dana od dana prijema ovog naloga, do dvanajest časova radi izdržavanja izrečene kazne u trajanju od deset dana, po presudi osnovnog suda u Novom, pa sobzirom da sam nalog primio 21. 11. 2013, danas je taj deseti dan – to jest 01.12.2013. godine.
Pa gospodine, danas je nedelja i mi danas primamo samo posete, a ti mi ispriča mnogo zanimljivih stvari – prosto da sam sebi nemogu poverovat.
No šta si bogati to ti tako zgriješio da te tako ovamo kod nas šalju – znatiželjno upita dežurni službenik ustajući sa stolice da otvori vrata dolazećem, u tom trenutku pristiglom dežurnom lekaru.
Pa ljudi moji dragi – spasio sam život bolesnoj babi od osamdeset godina koja nije imala novca da plati prevoz taksistima, a vozač autobusa je izbacio iz autobusa, kao kakvu staru džaklju, pa je to naša presednica suda u Bečeju smatrala kao veliki prekršaj i kriminal, te režirala proces da me uhapse i linčuju kidajući mi živce i nerve, te dovodeći me do nervnog sloma i gotovo moždanog udara, a onda da se čupaju evo me šalju ovamo da me proglasite ludakom, kako nebi išli tamo kod Šešelja. pošto se eto nađoše i neki pošteni ljudi, lekari i policajci pa mi spasiše život toga kobnog dana 04. marta 2010. godine.
A dobro gospodine kakva vam je ta plava knjiga koju držite pod pazuhom – upade u razgovor tek pridošla ljubazna doktorica u beloj uniformi.
Pa to je poštovana doktorice jedna od moje četiri napisane knjige – kao što vidite ‘’SVEMIRSKI TAKSISTA’’ u kojoj su slikovito i argumentovano napisani ili skenirani skoro svi njihovi nečovečni zulumi, marifetluci, mahinacije, nameštaljke, falsifikati i iživljavanja nada mnom i mojom porodicom PUTEM UDRUŽENOG ZLOĆINAČKOG PODUHVATA’’- GRUBIM KRŠENJEM SVIH MEĐUNARODNIH AKATA I KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA od strane određenih kriminalnih struktura iz ‘’male bare pune krokodila’’- a uglavnom zbog spasavanja ljudskih života ili povremenim besplatnim usputnim prevozom sirotinje kada pođem u Bečej za penziju i to oko desetog ili dvadeset petog u mesecu.
A kakva je to gospodine mala bara, puna krokodila – priupita doktorica.
Pa to vam je sve ovde opisano u ovoj mojoj knjižurini na oko 1.300 stranica – UTRTA PRAVDA, jer je to veoma duga priča, a radi se o zlobnicima na čiji i najmanji mig ovako reaguju Bečejski pravosudni organi – koji su mnogo puta sa njihovim zaštitnicima u mene uperivali automatske puške heklere – da mi uteraju strah u kosti, pa eto ljudi dokle sam dogurao – evo i ovde do vas u Somboru.
A dobro gospodine, dali vi imate svoje vozilo ili to možda radite nekim drugim ukradenim i dali vi imate položen vozački ispit – dodade znatiželjno doktorica.
Pa ja dragi moji nikada u svom životu nisam vozio nečije tuđe vozilo izuzev svojeg uvek registrovanog i besprekorno ispravnog, a vozim već punih pedeset godina i na točkovima sam prešao negde oko osam miliona kilometara u ovom navedenom periodu.
Pa gospodine, ja vam na svemu tome veoma srdačno čestitam i želim vam sve najbolje u životu, sobzirom da iz ove vaše priče vi zaslužujete i neku Nobelovu nagradu, a ne zatvor pa lično smatram da vi niste za ovu našu ustanovu, a sama činjenica da vozite sopstveno vozilo, spašavate ljudske živote i pružate pomoć sirotinji, zaista je za svaku pohvalu i poštovanje, a ne za osudu kakva se tebi izriće – jer humanizam nije kriminal, a tebi svaka čast i evo ti nazad ovaj nalog pa idi svojoj kući, mirno i spokojno spavaj, odmaraj, da te zdravlje još posluži, pa uživaj u tvojoj penziji, a ovo što smo danas čuli od tebe zaista zaslužuje neki TV duel, pa se obrati medijima jer vidim da ti ceniš svoj obraz, čast i dostojanstvo – k’o svetinju oka svog.

ZLIKOVCIMA NEBILO LIJEKA

Jadni Mirko šta si doživeo – fukara se nate iživljava.
Oko dvanajest časova tog prvog veoma hladnog, snežnog i vetrovitog decembarskog dana 2013. godine, taj Mirko pošto ga ne primiše u ludnicu okrenu nalevo krug pa bez i jednog dinara u džepu, put pod noge glavnom džadom prema Srbobranu.
Košava mu kroz kosti udara
ali šta će kada nema para,
uzputno će morat stopirati
bilo kakav prevoz da uhvati.

Panika ga uhvatila neka
dva sata je bezuspešno čeka’,
šta će ako uhvati ga tama
možda neće ugledati dana.

Ko će starog da preveze dedu
u tešku smo upanuli bedu,
niko neće na put da mu stane
na niske smo dopanuli grane....
Teturajući se nekako kao premrzao pevac ili neki teški šljokadžija i pijanac pristiže najzad na onu istu benzisku stanicu na izlazu iz Sombora – gde su jutros tankovali benzin, pa onako tresući se od hladnoće poče moliti pristigle došljake da ga bar donekle prevezu – tamo prema Kuli.
A dokle vi čoče putujete - najzad ga upita nekim malo drugačijim naglaskom, jedan veoma umiljati i otmeni, suvinjavi, crnomanjasti momčić sedajući u svoj beli ‘’Jugo’’ pored svoje saputnice, drugarice ili devojke.
Evo mi idemo tamo do Vrbasa pa sedi da te povezemo, no što nisi iš’o busom ili kakvim drugijem prevozom – priupita radoznali dečko.
Šta ću momče kada para nemam
izgleda ću na klupi da dremam,
Na mene se banda okomila
e dabogda vratove slomila.
Hoće silom da pljačkaju mene
dabogda im psi ogrizli vene,
Dabogda ih stigla moja kletva
Pa nemali ni jednog deteta....
Ha, ha, ha, ha – baš si ti čiko duhovit !
Kakvom samo brzinom izgovaraš ove stihove, ko da te je neka muka naterala dobaci lepa i ljubazna mlada dama, njegova saputnica, vesela lica, vedra oka i nekako umiljatog pogleda.
E vala te nećemo ostavit
no ćemo te odande ispratit.
Pa te makar kući ponijeli
do tog tvoga lepog Srbobrana.
No Bogami ja sam malo dalje – živim tamo u Bakčkom Gradištu u kom mnogi suva hleba ištu, ovi naši što danas vladaju, nateraše mnoge da stradaju, rasprodaše šta god smo imali, pa smo zato dovde dogurali, nego hoće još da nas pljačkaju, parče hleba deci otimaju.

U društvu vesele i razdragane omladine i toplom ugrejanom automobilu domaće proizvodnje put do Vrbasa nekako brzo proteče, pa stigavši do ‘’Vitala’’ momak malo prikoči i zastade ispred same raskrsnice.
Evo čiča mi idemo ovde desno, pošto ćemo u Kucuru, al te ovde ostavit nemogu, nego ću te prevesti tamo na izlaz do one glavne raskrsnice, jer će tamo neko pre stanuti, pa ćemo se mi nazad vratiti jer to i nije tako daleko ovih dva-tri kilometra, jer i mi Crnogorci imamo neki ponos i svoje dostojanstvo, pa te tako nemožemo jednostavno ovde izbaciti da se mrzneš na ovoj hladnoći, pa iako ima jedan sat do noći.
Ma nemoj dečko molim te, ja ću ovle polako pešice, pa kad stignem.
Vi ste mi zaista ovim prevozom i previše pomogli, jer me evo vozite pedesetak kilometara.
Neka, neka čiko, ja razumem kad se nešto nema – ubaci se mlada devojka.
Moj je otac rodom Crnogorac,
potomak je onijeh seljaka,
s Durmitora od mesta Žabljaka,
a odatle i moja je baka,
od poznate kuće Šibalića.
Tako nakon pet minuta prijatnog razgovora prođosmo pored jedne benzinske pumpe na samom izlazu iz Vrbasa, pa prolazeći pored gradskog groblja mladi vozač odjednom zastade ispred poveće grupe ožalošćenih ljudi, pa se oglasi malo jaćim tonom.
Da nema ljudi neko od vas koji ima sopstveno vozilo, a ide tamo prema Srbobranu, da mi prebaci uzput jednog čikicu – evo ovog iz moga auta, pošto sam ja odavde, a on treba u Gradište, pa da ga ne uhvati mrak, jer mu onda niko nebi stao da ga preveze.
Evo mi idemo sa ovim plavim ‘’stojadinom’’ i baš ima jedno slobodno mesto, pa može sa nama tamo do onog mosta, pošto mi stanujemo tu odmah blizu mlina.
Tako tog hladnog dana, prvog decembra - premrzlog Mirka spasiše dobri ljudi, veliki patriote i rodoljubi, ljudi čiste duše i velikog srca prevozeći ga od Spmbora do Srbobrana.
Nakon izlaska iz plavog ‘’stojadina’’ uputi se osuđenik sa glavnog puta, pa ispod velikog dugačkog, betonskog mosta nastavi pešice tabanovićima u hladnoj sumaglici, čitavih šest kilometara sve do sela Turije, gde se sustao i iscrpljen od hladnoće uputi do svog prijatelja i zamoli da ga prebaci dalje do Gradišta, pa prijatelj imajući i on razumevanja natera svog sina da ga odveze.
Nije Mirku bilo baš svejedno da ga neko iz Turije besplatno vozi do Gradišta kako bi mu spasio život, pa je uz put stalno mislio, razmišljao i molio Boga da zločincima vrati milo za drago moleći ga da ih kazni i oslobodi onih njihovih najmilijih i tako kuneći ih poluglasno izgovarao svoje kletve – nadajući se da će ih jednoga dana stići, pa da i oni vide šta je to Božja pravda – gubavci im meso raznosili, a nemali roda ni poroda.
Tako je Mirko, kao ošamućen i ubijen zlotvorskom pravdom stigao svojoj kući tog 01. 12. 2013. oko devet časova uveče, zahvaljujući svom poznaniku i prijatelju Turincu – koji mu spasi život, da kao nesposobni invalid ne okonča negde pored Nadaljskog puta.
A kod kuće, supruga u šoku i transu, polu mrtva i ubijena s teškom mukom procijedi. Ubijaju nas zlotvori, ubijaju. Ubili su nam jednog unuka, pa sad hoće i drugog. Ne sme otac ili majka ni doktoru da ga odnesu – UTRTA PRAVDA...