SVEMIRSKI TAKSISTA

I Dragan od jada '' da pukne''.
Nemože verovati u takva zlodela.
Mora doći do oca i bolesne majke – koju svakodnevno treba voditi kod lekara.
Posledice teškog šoka iz sudara od 07. decembra 1992. godine – išla u Vrnjačku Banju na sahranu svog brata, pa je ''zakačio'' – Umproforac, kod Gornjeg Milanovca.
Jedva pretekla i izbegla sigurnu smrt.
Ni to nikoga ne interesuje, zločin je i pomoć svojoj porodici, treba ih sve uništiti i opljačkati – tako misli Bečejska auto mafija.
Nemaju oni razumevanja ni za Dragana – ne interesuje njih ni njegova situacija što je daleko od grada i čeka novorođenče.
Ni briga ih nije što tamo nema nikakve pomoći ako nemaš prevoz i sopstveni auto.
Dok iz grada stigne hitna, može se sto puta umreti – nema tu spasa.
A u slučaju iznenadnog porođaja svoje supruge dvoje male dečice – u pustinji bez iđe ikoga.
Najbliža kuća – tri kilometra daleko.
Ako bude dan – nekako će se i snaći, a uveče nikako.
Kroza šumu i vukova ima.
A decu mora nositi na leđima – trudna žena pod bolovima.
Moramo hitno ići – u Crnu Goru.
A otuda - intezivna i svakodnevna pisanija.
Kome se obratiti – nikog ništa ne interesuje.
Da podrži - '' ka' da bi pomoga'. ''
I zle slutnje se obistine.
18. 10. 1998, porođaj u Bjelopoljskoj bolnici – ali zakasneo
Muško dijete izmučeno zbog otimačine i pljačke vozila. – tamo daleko u Vojvodini.
Hitan uput za Podgoricu, a odatle helikopterom - hitno za Beograd.
Nema leka – sve je kasno..
Nedužno novorođenče mora da umre
Samo zbog Bečejske auto mafije.
A Bečejska poreska Uprava.
Ni nju ne zanimaju otimačine – hoće oni i jare i pare.
Donose i rešenja o povećanju dažbina – i to drastično..
I šta sada meni preostaje ?
Ništa nego uništenje i likvidacija sopstvene firme.
Radi ''javnog reda i mira'' u Bečeju.
Obraćam se Vučetiću da objavi članak u novine.
Otvaram vrata svih ministarstava i najzad dobijam i podršku – iz Beograda, jer sam im znatno pre pljačke i otimačine, a u cilju informacije za preregistraciju dostavio 30 raznih zvaničnih dokumenata o legalnosti vozila – sredstava za rad, te je na bazi tog nadležno Ministarstvo na moj zahtev, a po službenoj dužnosti, moralo tako reagovati jer se radilo o ugrožavanju i grubom kršenju ljudskih prava i slobode kretanja, kao i svih međunarodnih konvencija o ljudskim pravima – garantovanim svim međunarodnim normana i Ustavima država.
Zakazivanje hitne rasprave po pr .6140//98 i 6141/98, isključivo uz angažovanje advokata, jer mi nije dozvoljena sopstvena lična odbrana – u cilju zaštite auto mafije i njihovog delovanja na ovom prostoru nanoseći mi nenadoknadive štete i gubitke njihovim malverzacijama.

U H V A Ć E N I N A D E L U


Kosovski boj se razbuktava.
Svakodnevno dobijam telefonske pozive i obaveštenja o kriminalnim radnjama auto mafije.
Vaša vozila često se viđaju na putu prema Kosovu – krcata puna plavaca.
Ma to ne može biti – reagujem kategorički.
Stoje parkirana u podrumu – čeka se pravosnažnost rešenja za vraćanje vlasniku – od januara 99.
Izluđuju me svakodnevne informacije – dovode do psihičkog šoka.
Pođi Mirko autobusom ili auto – stopom do Bečeja.
To su tvoja vozila koja se nelegalno koriste – mi ih dobro poznajemo.
Vraćaju se svakog petka ili ponedeljka u ranim jutarnjim časovima.
Budi strpljiv pa ih sačekaj ispred pijaca - u ranim jutarnjim satima.
'' Nemoj njima prilaziti mučke – jer te mogu likvidirat kučke''.
A zbog čega – pa ja nisam kriminalac.
Ma nije im verovati.
Kraj je marta – početak aprila.
Telefon i noću zvoni – svakog dana sve ih je više.
Kažu da voze moja vozila – ali promenili tablice.
Proverit ću to i kod Dore.
Ona o tome najbolje zna – radi na registraciji vozila.
Jedna izuzetno divna, dobra, pravedna i poštena duša.
Pozvaću je telefonom – radi do 15,00 časova.
Dobijam i odgovor – to je naša poslovna tajna, ja za to nisam nadležna.
Nadležni su samo predpostavljeni – kojih mesecima nikada nema na radnom mestu.
Ubrzo potom nažalost tužna i potresna vest za celo Gradište.
Izvršila samoubistvo – vešanjem.
''Dojadio joj život pa ga prekratila''.
Ni ja nisam pošteđen.
14. april 1999. oko ponoći – atentat na moju porodičnu kuću i porodicu.
Vatrenim oružjem – rafalno do zadnjeg metka.
Sreća naša što smo bili u pozadini – inače ni jao majci.
Presuda doneta pre nekoliko meseci, po Up - br. 362/98 od 04.02.1999. god.
Da se vrate sredstva za rad i to odmah.
No nema rešenja, odavno je pravosnažno – sudije ''zaboravili'' da otkucaju.
Nema nikoga – sve se utrlo.
Ni Đurića, ni Kelera, ni Batinićke ni iđe ikoga.
Svakog dana '' nekud jure – mnogo posla pa se žure. ''
E baš moram da proverim tvrdnje mojih prijatelja – poći či autobusom do grada.
Utorak je – pijačni dan.
Ispred pijaca masa bicikla – čuva ih jedan plavac.
A ispred foto radnje parkiran moj oteti kombi – čeka smenu za Kosovo.
Uhvatila me panika – nemogu da verujem sopstvenim očima.
Promenjene tablice – znači potpuno istinite informacije NS 291-179.
O ljudi božji – dali je to moguće ?
Molim fotografa da mi to uslika.
Ljubazni majstor izlazi odmah iz radnje.
Uslikaj majstore i spreda i od pozadi – da se vide ove tablice.
Uradi po dve slike od oba snimka to je to ''svemirsko vozilo''.
Za koje vreme ?
Za pola sata !

Da malo prošetam do centra – da skratim vreme dok slike budu gotove.
Okrenem se nazad da vidim šta radi plavac.
Dali čuva il' u vatru duva ?
Trčećim korakom vata maglu uza stepenice.
Ja znam njega dok je dete bio – uvijek je podmuklo radio.
Platan drvo stoji ispred mene – za njega ću zauzet busiju.
Dok evo ti drugoga mangupa – od brzine noge da polomi.
Odmah hoće slike da uništi – te da nema nikakvih tragova.
Nego sam mu omeo nameru – velikom sam jurnuo brzinom,
Te došao do radnje majstoru – da zaštitim svoje interese.
Taman plavac ruke ispružio - da dohvati aparat Balintu,
Ali viđe jada iznenada - đe mu Mirko iza leđa stoji.
Skameni se kao kamen ljuti – zborit ne zna nego samo ćuti.
Najzad mu se bješe dosadilo – okrenu se pa poče bježati.
Plavi ''Opel'' pred garažom stoji – upali ga i štraftu uhvati,
Tom ulicom prema gimnaziji – da odatle može me pratiti,
Šta ću činjet i kud se dijevat – hoće li mi iko na put stati ?
Ko što su me dosad presretali – prebijali i noge i ruke.
Iako je ratno stanje bilo – ja oružje nijesam nosio.
I da se je kod mene trefilo – nikada ga nebih potrgnuo....
Isplatim ja tako slike majstoru, pa dve u gaćice, a dve u čarape.
Mafija je čudo, ko zna čemu su sve oni spremni.
Osetio sam ja to dobro na sopstvenoj koži.
Iako nisam nikakav kriminalac nebi me začudilo da se za mnom digne čitava hajka – da me pretresu ili isprebijaju, pre nego što odavde stignem do presednika suda i tužiteljke Burićke
Zato pravac u Opštinski sud – kod presednika.
U hodniku nikoga – samo portir.
Ljubazan i fin momak – na moj zahtev odmah poziva svog predpostavljenog, na spratu.
Ali on nema razumevanja – zna o čemu se radi.
Ja uporan i hoću da čekam – prijem kod njega - po službenoj dužnosti.
Samo da ga upitam – sa kakvim pravom bespravna vožnja – silom otetim mojim vozilima i to do Kosova.
Ubrzo zatim stigla su dva plavca sa fatomkama preko glave, te permanentno držeći uperene prema meni automatske puške – ''heklere'' i uz pomoć portira sa revolverom sproveli me do dobro obezbeđenog, sa još dva njegova pratioca, uhranjenog belokosog gospodina predsednika suda, koji mi uvidom u fotografije izjavi kao bajagi da ''nema pojma o takvim događajima'', ali da idem kući, te da će mi ipak nakon tolikih vožnji i korišćenja mojih silom otetih vozila od strane Bišlija i Milinkova, a za potrebe Grbićeve auto mafije, biti vraćena.
I zaista ubrzo potom su i vraćena, ali potpuno uništena i neupotrebljiva.
Ito bez ikakve nadoknade, a zna se da su to bila TAXI vozila – postoje svi dokazi.
Napuštajući zgradu Opštinskog suda, uz trostruku oružanu pratnju do ulice, svratim usput i do javnog tužioca gospođe Burić na spratu susedne sudske zgrade, zahtevajući gonjenje udružene auto mafije, otimača, pljačkaša i atentatora, ali je ona jadnica klekla na kolena kumeći me i moleći:
'' Ne Mirko, ako boga znaš – radi očuvanja javnog reda i mira''.
''Ratno je stanje, pa bi to bio fitilj i varnica za veliku vatru u našem gradu''
''Nego oprosti i zaboravi tu tebi nanetu ogromnu i nenadoknadivu duševnu, moralnu i materijalnu štetu, kao i pretrpljeni strah i tom, verovatno kako ti kažeš, iznosu od 55.000 Nemačkih maraka – neka ih i đavo nosi, samo da očuvamo mir'' – moli te tvoja zemljakinja.
Na takve njene reči, digao sam od svega ruke – radi tog ''očuvanja mira'' ali se muke i užasni doživljaji nikada nemogu zaboraviti sve da hoću, pa i pored moje najbolje volje.

UHVAĆENI U KRIMINALNOM DELU

Oteta vozila kao sredstva za rad Mirka Rakovića, koja su trebala biti vraćana vlasniku odmah posle pravosnažnosti presude korišćena su skoro godinu dana za nelegalan prevoz pripadnika MUP-a Bečej na čelu sa Đurićem, Grbićem i ostalima, a zahvaljujući Đuli Bašliju i njegovim kriminalnim radnjama. Kao što se na slici vidi - Bjelopoljske tablice bile su zamenjene Novosadskim, a prilikom otkrivanja kriminalnih radnji Raković umalo nije platio glavom 14. 04.. 1999. godine - kada je izvršen atentat na njegovu porodičnu kuću u Bačkom Gradištu.
(Snimio – FOTO BALINT – 30.04.1999)

POREZNICI NEMAJU MILOSTI

Dok hara auto mafija – poreznici dave.
Spremni su oni u istom danu doneti i više rešenja – samo da ''naplate'' i zgrabe nečiju krvavom mukom stečenu imovinu.
Spremni su oni i drugim malverzacijama.
Iako taj Raković svoje poreske i druge obaveze plaća unapred – avansno, spremni su oni to čak i anulirati jer nema mogućnosti i načina da se knjigovodstveno uknjiži pozitivan saldo, nego je to uvek minus, pa treba zaračunati i ''zatezne kamate'' kako bi potraživanje bilo što veće.
Najbolji način za otimačinu je blokada žiro računa.
Tu im i banke pritiču u pomoć skidajući vlasniku celokupan iznos, naplaćujući čak i svoje usluge.
Tako mu i treba – jer što je plaćao unapred.
Kako sad da mu se obračunaju kamate na avanse.
Ma jok – to se mora registrovati kao minus, a on neka veči – samo da ne zveči.
Nek prodaje svoju imovinu. Nikoga ni briga nije što mu mafija otima sredstva za rad. Mora on to debelo da plati. Da se nešto pošalje i Kragujevcu za izbore, a možda i za oružje. Može doći i do ponovnog rata. Nikad se ne zna. Pa i porez na oružje. Umesto duga po rešenju – trostruko naplatiti. Uzmi tako sve što ti život pruža. Očisti žiro račun.
To su njemu kreje donilele, preletajući iz Majine gore u Retkovine da bi mu ''sačuvale'' ono malo kukuruza'' – na onoj ziratnoj njivici pored Ljuboviđe.
Pa i one su imale dušu i duge crvene kljunove.
Neka i on vidi šta su to duševne patnje i muke.
Nebilo se ovde doseljavat'.
Da nije ovde doselio mi bi ovo lako rasturili još te daleke 1975. godine.
Onda i nije bilo nikakve inflacije.
Te bi nam marke danas mnogo značile.
Ovako sve odoše u Evropu.
I život mi se ogadio, vidim da se intenzivno radi o mojem proterivanju sa ovog područja, jer nemam dlake na jeziku i hoću svakom u lice da kažem ono što mislim.
Hoću jer nisam nikav kriminalac, niti ulizica pa nemam čega da se plašim.
Tu su i svakodnevne hajke i jurnjave, pa razne podmetačine i nameštaljke, kako od Đule Bašlija, tako i od strane njegovih pomagača i saradnika.
Svaka neosnovano i nepravedno izrečena kazna, već sledećeg dana biva duplo uvećana.
Dnevna kamata 100% - primećuju se i udruženi zločinački poduhvati.
Ako bilo šta pošteno uradiš – možeš očekivati kaznu i zatvor.
Pa čak i u ''Mobtelu'' – o dali je to ljudi moguće.
Danas uplatiš debelu svotu novca - sutra već isključen.
A zašto ? - radi javnog reda i mira.
Taksistu neko može pozvati i telefonom radi prevoza, a to je kriminal.
Tu je ''Bečej-prevoz'' – pa neka zove njih.
Oni su ovde monopolisti – imaju stečena prava i zaštitu.
Za njih kapitalizam i konkurencija ne važi.
Imaju i dobro dresirane i pouzdane saradnike.
E ništa Mirko nego kupi svoje prnje – pa seli tamo odakle si i došao.
Samo pazi, ako se slučajno zaželiš svoje djece i dođeš da ih vidiš – čuvaj grbaču.
Otet ćemo ti sve što imaš – u Bečej ne dolazi.
Ali ako slučajno prijaviš otvaranje kakve radnje za svoju djecu – to će za tebe biti prave kriminalne rabote.
Pogotovu ako nekog prevezete džabe – to je strašan prekršaj i zločin.
Za takve rabote policija je sitna – tu se mora oštro reagovati, i to žestoko.

P O N O V O U P A K A O

Poslije godinu dana rešio deda da se iz onog krša prebaci ponovo u ravnicu, jer i dete treba nekako zaposliti.
Oslužilo vojsku – treba i da se ženi i stvara svoju porodicu.
Osposobljeni oni oteti krševi pa neka nastavi sa radom – nema mu drugog izlaza.
Više puta me zvao telefonom.
Kući dolazi veliki broj izbeglica, sportista i seljana.
Niko ne može verovati u takve bezočne zavrzlame.
Zar i humanitarna pomoć – kriminal.
Zar niko živi ne sme i ne može biti prevežen vozilima Rakovića.
Svi od čuda šokirani i zanemeli.
Počelo i prvenstvo u kuglanju.
Pa zar ni kuglaši – koji su već pune tri godine našli spas za svoj opstanak zahvaljujući tim Rakovićima.
Dali je moguće da radi toga moraju i oni u likvidaciju.
Vrsni sportisti sa izuzetno dugom tradicijom.
Pa šta su oni, a i ti Rakovići bogu zgriješili.
Kako to da se jedino njima zabranjuje svaki izlazak na drum.
Dali to njihova vozila ruše kuće i zatrpavaju drumove.
Dali oni oru te drumove – kao Kraljević Marko.
Niko u to nemože verovati.
Mirnodobsko je vreme, a niko za njih nije ni čuo ništa loše.
Dolazi narod svakodnevno u Dože Đerđa – radi peticije i potpisa.
Ti Rakovići su pomogli mnogima – onoliko koliko su mogli.
To niko nemože i neće zaboraviti.
Čitavo selo i svaki stanovnik – do jednog spreman je da potpiše takav zahtev i peticiju.
Bude tu često i bolesnih ljudi koje treba prevesti do lekara.
Takav legalan i siguran prevoznik dobro je došao za potrebe ovog sela.
Uz svu moguću potrebnu dokumentaciju, kao i određen broj pismenih ugovora ''Raković-prevoz '' dobija saglasnost i dozvolu za nastavak rada – taxi prevoza.
Ali već sledeći dan ponovo jurnjava i hajka za Rakovićima – ''radi preduzimanja izuzetnih hitnih mera radi obezbeđenja javnog reda, mira i bezbednosti''.
Sletio na zemlju ''vanzemaljac''- ''svemirski taksista''.
Brzo za njim – hvataj i pleni.
To su propisi – ne pomažu preregistracije, niti važeća rešenja i obaveštenja.
Daj brzo podnosi zahteve za pljačku i otimačinu – ukidaj brzo njihova rešenja.
Piši šta ti god volja jer taj Mirko nije ni viđen, niti nuđen da bi potpisao kakav zapisnik ili službenu belešku, a pošto on nikada ne angažuje advokate radi odbrane, otkud on šta zna kad ništa ne zna, pa će i ove presude prvostepenog suda za drugostepeni, ukoliko se on slučajno žali biti potpuno uverljive i autentične – tako da će sve to biti svetinja jer neće imati više prava žalbe.
To što neko od njegovih prijatelja, poznanika i komšija slučajno uđe u njegovo vozilo ito tamo daleko iza robne kuće koja je pola kilometra daleko od lokalne autobuske stanice – to je prekršaj i kriminal, bez obzira što među njima ima i izbeglica ili ugroženih lica bez novca koji su prinuđeni da se vrate sa tim ''svemircem'' ako ga slučajno ugledaju, znajući da im on neće tražiti nikakav novac za prevoz, jer on ljude ne gleda kroz novac, već vidi čovekja kao čoveka.
Ni organi policije u takvim slučajevima nisu nadležni, jer se on mora pojaviti na javni put, a to je javni nelegalni prevoz koji važi samo za Rakoviće ali ne i za ostale prolaznike i vozače koji tuda prolaze.
On može samo svemirom – i to ako mu Evropa i Amerika dozvole prelazak iznad svoje teritorije. Zato i opštinske službe moraju za to biti budne i u strogoj pripravnosti da slučajno negde ne nagazi njihov atar – a pare od tih svemiraca trebaju i to pozamašne svote.

Kada on može dati onim hendikepiranima, što imaju grdne pare pa ih guraju u kolicima, neka da i ovim ''jadnicima'' što imaju ''male'' plate.
Ta ''sirotinja'' i bogu je teška, jer šta je to desetak puta više od onih penzionerskih primanja – od kojih živi blizu 70% ovog stanovništva.
To je za ''bogu plakat''.
A vidi ima i za crveni krst !
Pa crveni krst ima najviše love u državi.
Prodaje onu krv uzetu od dobrovoljnih davalaca.
Pogotovo od onih što su pošli dole do Kosova da prodaju svoje organe kojekakvim bjelosvetskim mafijašima i probisvetima, misleći i nadajući se da će dobiti za to silne eure, pa i ne slute, ali nisu ni svesni da mnogi od njih više nikada neće ugledati bijelog dana i svijeta – nego će ih noć progutati.
Tamna noć u onoj pustoj Kosovskoj zabiti.
Njihovi najmiliji mislit će da su se negde izgubili pa ne znaju da se vrate.
Zalutali negde pod kapom nebeskom.
Pa i onaj što im je srca vadio, onaj poznati hirurg mnogo je ''nevin''.
To se i dokazalo.
Danas ga uhapsili – sjutra odmah pustili i oslobodili i to sa izvinjenjem – da ga ne uvrede i da mu se ne zamere.
Neko ga ''pogrešno'' davijao i ošpijao.
Takav je veoma potreban da i dalje ''operiše''
A ovaj ''vanzemaljac – svemirski taksista'' što ljude spasava humanitarno i to besplatno prevozi - e to je strašan kriminalac.
On je čak i veliki borac za pravdu.
Predsjednik je MO SUBNOR-a, član predseedništva SUBNOR-a, ali i predsednik MO PUPS-a i predsedništva PUPS-a, pa ga poznaje i ogroman broj penzionera širom Vojvodine, ali i šire.
Dobio je čak i neka priznanja od strane ne samo PUPS-a nego i opštinskog odbora SUBNOR-a, a interesantno i SUBNOR-a Vojvodine, pa može nedaj bože preuzeti vlast i upravljanje državom.
Krši propise i pravila igre. Spasiti babu od 84. godine da ne umre – to je van svake pameti.
Taj je mnogo opasniji od onoga što ljudima puca u glavu i vadi njihove organe
Humanitarni prevoz je prekršaj i veliki kriminal.
Toga treba kazniti najmanje 25 dana ćuze.
Ako nema i neće da plati, neka ide tamo u ćorku iza rešetaka, gde nikada niko njegov od pamtivijeka nije dospeo niti bio ni jedan jedini dan.
Pogledaj naprimer onu presudu po predmetu 992/10 od 27.01.2011, odnosno rešenje III – 306 Prži br. 355/11 - od 11.03.2011. godine.
Pa to je onaj isti Pr. 992/97 – samo je ta 97 pretvorena u 10 da se ovaj ne doseti i podseti na onu Takač Galfi Klaru što je tražila stručno mišljenje od doktora Kneževića.
Vidi kako je opasno usijano pa samo prži i gori, a on neka se samo puši.
Protiv tog rešenja žalba nije dozvoljena.
Zamisli, upao čovek u njegovo vozilo, legalno sredstvo za rad, pa sjeo i čeka gazdu Pa zar to nije prekršaj i kriminal.
Nikada niko na bijelom svetu nije sjeo u neko vozilo da bilo koga čeka.
To je strašan prekršaj i po zakonu kažnjivo delo.
Da, da.. Ni u jednom putničkom vozilu, autobusu, brodu, kamionu ili avionu ne sme niko više sjesti sem vozača.
To se kosi sa javnim redom i mirom.
To njegovo svemirsko vozilo – taj ''Narodni taksi'' je sa neke druge planete, pa mu nije dozvoljeno ni kretanje ovim našim zemaljskim drumovima.
Može ih prevrnuti ili nedaj bože uzorati – kako je to u Turskom vremenu i zemanu činio njegov predak Marko Mrnjavčević – zvani Kraljević Marko – mlađi sin kralja Vukašina.

Hajde ''Đulaga'' – ispravi taj tvoj zapisnik od 31.03.2003. godine na 10.03.2003. jer možeš upasti u njegovu zamku, ali obavezno prepravi i vreme da se što god nebi dosetio, jer je podne vreme za ručak.
Vidiš kako on te kazne lepo plaća - ne samo njegove nego i onima kojima je zbog epilepsije život spasio.
Može on dovesti i celo Gradište, da mu svedoči, ali se tvoja najviše veruje. Svi oni lažu – samo ti pravo kažeš, jer su to seljaci, pa se njima ne može verovati kao tebi, jer je to neka druga vrsta ljudi, veoma srodna vanzemaljcima čije interese štite. Sve su to ludaci pa im obavezno treba dovesti policiju, ali i kriminalističke ispektore da ih motre i čuvaju.
Ti si tu bog i batina, a on neka svira i peva koliko god hoće.
Sve je to po zakonu, jer nama veruju i oni u Novom Sadu, a za one u Beogradu ili Strazburu – neće se on toga ni setiti, pa će nam naše kolege tamo u nekom rešenju dati punu podršku i napisati mu neko obrazloženje da ga možemo dobro ošuriti.
Odbija se ta i ta molba, žalba i prigovor osuđenog i nema više nikakve žalbe na presudu Bečejskog prvostepenog sudskog organa, niti je dozvoljena bilo kakva žalba.
Pošto smo mi zaštićeni svim zakonima i imamo pun imunitet nemože nam niko ništa – jači smo od sudbine.
Ti možeš dovesti i bilo kog svedoka sumljivog morala. To je predmet 992 od 1997
Samo reci šta god hoćeš, a mi mu nedamo prava ni na kakva pitanja, niti bilo kakvo suočenje.
Mi samo tebi verujemo.
Ti si velika poštenjačina.
Dobro se sećaš i znaš šta si sve za vreme rata na Kosovu pomogao našim vernim saradnicima.
Pogotovu Grbiću i njegovom društvu – da se voze njegovim vozilima, dok traju.
A taj ''vanzemaljac – svemirski taksista'' sa onim ''Narodnim taksijem'',
Šta on zna – kad ništa ne zna o kršenju ljudskih prava i sloboda.
Njegovo pravo je umrlo još četrnajestog aprila 1999. godine, kada smo mislili da smo ga ubili.
Ali vidi kako je on to preživeo.
Da se slučajno nije povampirio – te ga ni puščano zrno nije htelo pogoditi, i to iz automata.
E taj ga kod nas više neće doći bez policije i montiranog procesa.
Da mu malo nateramo pritisak kao onog 04. marta 2010. godine – dako dobije moždani udar i završi svoju karijeru.
Pa mi zato ne odgovaramo, nego ćemo ga još proglasiti da je avetan i da nam ometa rabotu, a njegove slike nemaju taj kvalitet kao tvoje, pa ih nećemo ni pogledati. To nas ne zanima niti interesuje. Imamo mi naše poznanike i zaštitnike i u Novom Sadu
On nema pravo ništa dokazivati.
Pa to je vanzemaljac – brzi Gonzales.
Vidi samo đe se parkirao.
Tamo daleko – čak iza robne kuće ili štamparije ''Proleter''
Pa tamo i nije TAXSI stanica, kao ona u Bačkom Gradištu koja mora biti daleko najmanje pedeset metara od autobuskog stajališta. To ovde za ovu našu u Bečeju ne važi
Tamo su sve seljaci – nepismeni pa ne znaju čitati. Zato nije ni potrebno obeležiti taksu stanicu, iako tamo ima petnajestak taksista, ako ne i više, jer ima mnogo divljih.
Svi misle da pare sa neba padaju i da se tako lako zarađuju.
Ima dana kada i po petoro Gradištanaca u toku dana dođe u Bečej.
Tri taksiste na jednog putnika. Pa to je biznis – ogromna lova.
Velika – nego šta, a gorivo đžabe.
Samo 130 dinara za litar
A prevoz 100 dinara za deset kilometara.
Unosan biznis i strašna zarada.
Privreda mnogo jaka, sve firme rade, radnici u kući sede i samo plate čekaju.

BRŽI OD SVETLOSTI


Radilo se danonoćno, mukotrpno. Sticao se poneki imetak: ne toliko veliki, ali koliko toliko da se može solidno i dostojanstveno živeti i preživeti teški izazovi i burna vremena koja su se ređala iz godine u godinu, praćena raznim pritiscima bjelosvetskih mafijaša, zlotvora i zlikovaca, koji mi rasturiše Državu, nametajući nam kojekakve ekonomske sankcije i ratove na ovim prostorima, koje je trebalo preživeti.
Putujući često po Srbiji i ostalim Republikama, prolazio sam pored raznih ugostiteljskih objekata – gde se vrti i peče prase ili jagnje na ražnju – zamiriše cela okolina – mami poglede gladnih putnika namernika. Rado bih stao da nešto prezalogajim, ali novčanik prazan. Novca malo, a treba i za gorivo.
Zato prođi mirno i staloženo – gladan i žedan i misli na buduđnost. Treba kuću izgraditi, opremiti i steći nešto stvari i pokućstva, makar za one najosnovnije potrebe, treba školovati i izvesti djecu na svoj put – steći i pomoći i njima. Tu su i ostali svakodnevni rashodi: hrana, obuća, odeća, struja, voda, gas, telefon, pa razni porezi i nameti koji pritiskaju sa svih strana i lome čoveku glavu – kako sve to izmiriti sa malom platom – kako steći toliko novca za ove silne namete.
Koprcao sam se nekako, radio i prekovremeno i honoralno i na sve načine – poštenim radom – ponešto sticao, da ostane deci i unučadima. Napravio im dve kuće, stvorio i neke izvesne uslove za rad, obezbedivši im i osnovna sredstva, da bi koliko toliko započeli neki privatni biznis.
Na sve to terao me je osećaj srca i duše, iako znam da je veoma mali broj ljudi da se toliko žrtvuje i nešto ostavi za svoje potomke, jer misle da i oni treba nešto da zarade i stvore, ali neka nije mi ni žao jer znam da:


'' SVE ŠTO SAM STEKO – POTROŠIT ĆE NEKO ''.


##########################################


Danas je sedmi februar. Napolju užasno, već treći dan duva košava, nanoseći namete snega. Sve je u belini. Vozni park zavejan, putevi zaleđeni, nigde ni žive duše – svi se zavukli u kuće i miruju pored toplih pećki. Ali neka – kažu da treba malo i zime, pa ko je voli neka mu i bude. Ove nekoliko predhodne bile su zaista blage i bez velikih hladnoća i mrazeva.
Zavukao se i ja u toploj sobi. Sedim za radnim stolom i razmišljam:
- Juče su bile ZADUŠNICE. Iz kuće nisam mogao izaći od velikog nevremena, hladnoće i mećave. Žao mi je što nisam mogao poći bar do obližnjeg groblja – jer do kojeg sam trebao ići mnogo je daleko – više od 500 kolometara. A tamo, pešice uzbrdo, sve zamrzlo, a veliki sneg. Godine pritisle, a snage poizmaklo. Samo čekam lepše vreme, pa ću i tamo otići da vidim i onu moju večnu kuću – koju sam napravio pre dvadesetak godina više sela Tustva.
- U mom komšiluku – dvadesetak kilometara prema Srbobranu, nalazi se selo Turija. Danas je treći dan kobasicijade, koja se tamo tradicionalno održava, a kobasica dugačka preko dva kilometra, drži GINISOV REKORD. Rado bih otišao i tamo. Ali kako po ovakom mrazu i nevremenu? Nesnosna košava probija i mrzne telo do kostiju. Zainteresovanih da posete ovu manifestaciju u mom selu ima još – ali viša sila nam to ne dozvoljava. Čekamo lepše vreme i sledeću priredbu - kobasicijadu u Turiji, još bolju i dužu kobasicu od ovogodišnje.

Dok ovo pišem i razmišljam o tome, pade mi na um i večerašnji san, pa evo i njega da zabeležim – napominjući da je ovo samo san, a ne java.
Ponešen željom i zanosom za rodnim krajem i zavičajem obretoh se sa sinom Ivanom do svoje kuće u Jabučnu. Stadosmo na maleni Darinkin lug, sa leve strane Ljuboviđe. Izađoh iz vozila, stigoh do velikog betonskog mosta, pogledah gore uz reku i videh čudo neviđeno.
Ogromni talas mutne nabujale reke, kao da je pukla neka brana, noseći ogromna stabla drveća, pritište most, zaglavi iza njega drveće i naglo poplavi moju kuću, zahvatajući tako i mene, jer nemadoh kud pobeći, poče me nositi i daviti.
Držim se za grane jove prizivajući Ivana u pomoć, borim se sa nabujalom vodom, gledam moju kuću, na kojoj nema ni krova, ruše se zidovi, ali pomoći nema. Nalet vode biva sve veći i veći i prekriva čitavu ravnicu, stvarajući na njoj ogromno jezero.
Puče i grana za koju se držim, voda me odnese sve do Pajske Luke, nanese na krov kuće Goluba Ašanina, čije teme čvrsto zgrabih rukama, boreći se tako sa nabujalom manitom aždajom, koja guta i ruši sve ispred sebe.
Držao sam se tako nekoliko sati, sve dok je prohujala pomahnitala neman. Pogledah dole na đžadu i videh suprugu Stevku i sina Dragana, kako se nešto čerupaju oko parkiranog kamiona natovarenog bukovim drvima. Na jednom kraju kamiona bile su poređane velike bukove cepanice, dok su na drugoj polovini bila poređana isečena drva od ovih cepanica, složena sve do arnjeva u velikim jutanim vrećama – radi lakše distribucije.
Kamiondžija im je prodao ta drva, izmerena metrom u cepanicama. Dok je žena isplaćivala kamionđžiju, sin je prodavao isečena drva u pola količine cepanica, tj. davao je dva kubika cepanica u jedan kubik isečenih drva, računajući metarske cepanice isečene na jednu polovinu, umesto na četiri dela, što je i dovodilo do užasne svađe i koškanja među njima.
I dok su oni tako trgovali i svađali se između sebe, naiđe jedan čovek i prođe pored mene, terajući ispred sebe dve velike bele ovce na ispašu. Malo zastade, okrenu se prema meni i reče nekim prigušenim glasom. ''Izvini nepoznati gospodine – hteo bih prodati ove ovce da bih podmirio neke dugove i štetu koju mi nanese Ljuboviđa''.
Ja se trgoh, iznenađen takvom pojavom, zavukoh ruku u džep pantalona i nađoh nekoliko novčanica u evrima. Dok sam nameravao da isplatim nepoznatog čobanina i kupim dve ponuđene ovce, pružajući ruku sa novčanicama prema njemu, odjednom iznenada, munjevito skoči kamiondžija, istrže mi iz ruke novac, dočepa obe ovce, ubaci ih u kamion, hitro upali kamion i punom brzinom zbrisa niz Pajsku luku – dole prema Slijepač Mostu.
Iznenađen tim događajem, gledajući za njim, i čudeći se kako za tili čas dođe dole do krivine i krenu uzbrdo, videh nešto belo, kako ispade sa kamiona i pade u obližnju šumicu. Nisam čekao ni trena, brzo i užurbano krenuh dole do kraja ravnice i zađoh u šumicu, tragajući za tim belim predmetom koji ispade iz kamiona, misleći istovremeno da je to iskočila jedna od utovarenih ovaca. Dugo sam buljio na levu stranu puta i gledao u svaki kutak šumice, ali ništa nisam mogao naći.
Iscrpljen i umoran od pretrpljenih silnih čuda i napora, vratih se nazad do Ljiljanića česme da se napijem bistre i hladne vode. Priđe mi neka propala ženska skitnica – duge raščešljane bele kose – koju skoro svakodnevno srećem po Bečeju, pa mi reče da je videla neku ranjenu ovcu sa donje strane puta pored Ljuboviđe. Nije mi trebalo dva puta reći – odmah sam skočio i otrčao do istog mesta, ugledao ranjenu ovcu, ogromnog vimena i potrčao da je uhvatim.. Skočila je u reku i u tren oka se izgubila. Sve je bilo bezuspešno. Tragao sam i tragao za njom, a moj duboki san odjednom prekide moja žena, ustajući iz postelje i udarivši me po nogama na krevetu. (Ovo nije bila java, kako sam već i napomenuo, već samo još jedan od mnogobrojnih snova).

Ispostava Haškog tribunala



Polako prolaze hladni i tmurni zimski dani, a gladni narod se polako pomalja iz svojih skloništa, raduje se i čeka toplije vreme da beži iz hladnih soba i bar malo se ugreje na toplom suncu, jer su sve zalihe ogreva već odavno istrošene, a teška beda i besparica pritisla na sve strane.
Zatvaraju se i banke, zbunjeni narod očekuje bilo kakvu pomoć, ali u mrtvim selima i gradovima nikakve nade.
Ostali radnici bez posla i svih izvora materijalnog obezbeđenja, čekaju pomoć Države i socijalna primanja. Mnogi od njih imaju i svoje porodice – gladnu djecu i unučad – ali sit gladnome ne veruje.
Gradska Uprava i vlast, izgladnjelom narodu cedi ogolele kosti, mrvi ih i melje.
Ako neko iz ovih okolnih seoskih sredina slučajno i dođe da traži kakvu pomoć, uveli strogoću, jer dok raja ćuti – mafija cveta i hara.
Zaveli razno – razne dađžbine i izmislili koje – kakve papire da ljušte lovu i šetaju narod, da se vidi da svi mnogo rade.
Zbog udaljenosti ovih sela, znaju da ti mučenici moraju doći do grada nekakvim prevozom, pa zaveli disciplinu da gule ove golaće.
Na sve strane naplaćuju parkjing prostor, jer im je malo onih skoro svakodnevnih povećanja cena goriva i drugih koje-kakvih nameta i pljački.
Svakodnevo na ćoškovima, vidimo nove nazive ulica. Ne valjaju nazivi zaslužnih heroja i građana, već moraju stajati nazivi koje-kakvih belosvetskih probisvijeta.
Znamo mi građani čemu to vodi, šta sve to znači i šta se time hoće. – uglavnom lova, lova i samo lova.
Menjaj bato – sve iznova il' te više ne postoji. Šetaj malo tamo – amo.
Daj pare za takse i menjaj adresu – jer više nisi u Titovoj nego u glavnoj ulici. Nisu to izmene samo u Opštinskim samoupravama, nego i u suckim knjigama sve treba izmeniti. Pa ni vaša lična dokumenta više nisu na bivšoj adresi. Trči što pre u SUP – pa radi.
Tu su lične karte, pasoši i sva ostala dokumenta.. Spremaj pare i brzo kod njih, da se vidi da radiš i da si zaposlen.
Samo pazi i ne zaboravi !. To nisi samo Ti, nego to važi i za celu tvoju porodicu. A koliko vas ima? Presaberi se i sačuvaj novac za sve to. Oni ''znaju'' da sve to pada sa neba i da se novac lako zarađuje. Privreda ''mnogo jaka – mnogo jača no nekada'', pa samo ispruži ruke i zgrabi.
Zarađuju tako oni i preko pola miliona mesečno. Eto vidiš kako jednostavno.
Ako ti neko što ukrade, a vrednost je manja od jednog ili dva dobro uhranjenog svinjčeta, odnosno ispod 18.000. dinara - ne traži nikoga za pomoć – no ćuti. To za Sud i miliciju nije ništa – sitnica.
Oni malo umniji i promućurniji priklanjaju se politici, znajući da je to najunosniji posao, da bi se nekako dočepali love, znajući da umetnost laži, obmane naroda – drugim rečima politikom i lobiranjem, mogu steći velike prihode, jer se tamo valjaju teške pare i pune džepovi svakakve nečasne mafije i mrtvih duša.
Oni drugi časni i pošteni građani, kojima je obraz najveća svetinja, među kojima sam i ja, čekaju tako bolje dane, koji ustvari nikada i neće doći.

Veliki deo njih, uglavnom penzionera, roma, ali i ostalih građana koji nemaju novca ni za hleb, svakodnevno dolazi kod mene, interesuju se u vezi socijalnih primanja i penzija, da im pružim makar utjehu, ako ne i neku nadu i dam im koji dinar bar za hleb, znajući da sam do kraja XX. veka radio kao taksista, pa misle da im mogu pomoći, makar i u prevozu do grada.
Svi me ovde poznaju i imaju poverenja u mene, jer znaju da ću im uvek pomoći sve što mogu i što je u mojoj moći.
Slušajući svakodnevna obećanja naših predstavnika i izabranih narodnih odbornika o narodnim kuhinjama, često me i o tome pitaju, umesto da pitaju njih, jer ja o tome čujem samo političke priče, kojima ne verujem, jer ja nisam nikakav predstavnik naroda, niti političar - lažov, već samo jedna senka među vihorove i znam da ''jedna lasta ne čini proleće''. Pričaju mi neki da u gradu, oko kotejnera ima puno sirotinje i gladnih beskućnika.
Verujem narodu, pa reših da se na licu mesta u to uverim i bar nekima od njih kupim i pružim po parče hleba. Za nešto drugo novca nisam imao.
Od hiljadarke koju sam imato u svojoj kući tog jutra 02. februara 2010. svratio sam u pekaru ''Evropa'' – kupio 11 vekni belog hleba da dam toj gradskoj sirotinji, a za ostatak od 600 dinara da kupim malo nafte – kako bih stigao do grada.
U strogom centru Bečeja, u novom naselju kod crvenih kula pozadi autobuske stanice, pravi haos, grozota i užas.
Oko desetak limenih kontejnera u osam časova ujutru poređala se masa premrzlih beskućnika i čeprka po smeću tražeći nešto za hranu.
Iznenađeni mojom pojavom i videći da im pružam po jedan, još pomalo topao sveži hleb, ostali su skamenjeni i bez ijedne reči – samo su neki prišli i potapšali me po ramenu.
Jedna osamdeseto-godišnja starica – gorko je zaplakala.
Duboko potrešen tim zbivanjem i događajem, samo sam seo u auto, pa bez reči i komentara krenuo kući u Gradište, razmišljajući uzgred – dali je to moguće !
Nikada niko ni na kakvim zvaničnim sastancima u lokalnoj samoupravi o tim stvarima i događajima ni reči da kaže, niti da im pomogne iako mnogi od njih svakodnevno prolaze upravo pored tih kontejnera.
Kao predstavnicima ovog naroda za takve stvari nije ih ni briga. Važno je da su njihovi stomaci i džepovi puni.
Oko deset časova tog dana stižem kući, sav uzrujan i nekako žalostan, sedam u svoju hladnu sobu na kauč i razmišljam – ne mogu da se saberem i ne verujući da sam sve to video svojim očima, prosto mi se čini kao da sam sve to samo sanjao.
Odjednom, vrata dnevne sobe – naglo se otvoriše, upade moja snaha držeći u ruci nekakav omanji žuti papirić.
Dobar dan tata ! – povika malo glasnijim tonom.
Jesi li doneo hleb da dam deci – gladna su ?
Ja sam im kupila malo mleka, ali hleba nemam pa sam te čekala sve do sada!
Evo ti nekakav sudski poziv za 12. februar!
Kakav je to poziv Majo ? – začuđeno je upitah, znajući da u predhodnom dužem vremenskom periodu nisam napravio nikakav prekršaj.
Pa evo piše – da se javiš 12. februara u 11 i 30 - kod sudije za prekršaje u Bečeju !
Kod kojeg to sudije Majo ?
Pa evo ovde na pečatu piše – Bašić Snežana u sobi broj 2 u ulici Danila Kiša.
E vala Majo jedva čekam i to čudo da vidim – no ne znam kako da dočekam da prođe ovih nedelju dana do dvanajestog februara da odem do Bečeja kod te Bašićke da viđu o čemu se to radi – razmišljajući uzgred i o policijskoj auto mafiji koja je pre desetak godina silom otimala moja kombi vozila, da bi se vozili dole do Kosova i ubijala nedužne građane, otimajući im i poslednji zalogaj hleba.

Pade mi tako na um sjećanje iz tih proteklih vremena, koja nikada, sve do svoje smrti ne mogu zaboraviti, pa počeh u glavi prebirati i neke gorke događaje od pre desetak godina.
Znam da je neka Snežana i tada radila na istom tom radnom mestu, u istoj kancelariji, kao sudija za prekršaje, te da je u veoma kratkom roku donela potpuno ispravnu Odluku i pravilno rešenje o vraćanju mojih ne zakonito i silom bespravno otetih, legalno prijavljenih sredstava za rad, od strane policijske auto mafije na čelu sa Grbićem, kao najvećem Bečejskom kriminalcu toga vremena – koji je verovatno i odgovoran za vešanje i smrt nekih svojih kolega i koleginica – koji nisu hteli stati na stranu kriminala.
Pošto su se i nekadašnji komandiri policijske stanice u Bečeju - gospoda: Đurić i Keler, ali i mnogi drugi njima bliski saradnici - negde odjednom zauvek izgubili, moguće je da su i oni bili umešani i stajali iza tih Grbićevih mafijaških radnji.
Ali i pored takvog donetog rešenja i njegove pravosnažnosti ista nije bila u stanju intervenisati da mi se ta sredstva vrate čitavih godinu dana, odnosno do njihovog potpunog uništenja i ako je ista znala da se radilo o kršenju svih međunarodnih konvencija i normi moralnih i ljudskih prava prema meni i mojoj porodici.
Trebalo je sve to izdržati, ne samo čitavu godinu, već i sve do današnjih dana, ali i oprostiti mafiji - nanetu mi materijalnu štetu u iznodu od više od 55.000 nemačkih maraka – koja mi nikada nije nadoknađena, niti sam na bilo kakav način obeštećen.
U razgovoru sa jednim predstavnikom Suda za ljudska prava iz Strazbura savetovano mi je da obavezno njima podnesem obaveštenje i tužbu protiv izvršne Opštinske i sudske vlasti iz Bečeja, ali imajući u vidu da sam stanovnik ovog mesta, kao građanin i častan čovek ovoga Društva nisam se hteo nikome zamerati, niti baviti špijunskim poslovima, jer meni to i ne dolikuje, pa je sve to ostalo tako na neki način i oprošteno, mada je i posle toga bilo dosta Haških istraživača da im malo u vezi toga pomognem i pokažem neke papire, koje posedujem, ali je njihovo interesovanje za sve to bilo uzaludno.
A kada dođe taj 12. februar 2010. godine, ponovo se nekako prisetih tih strašnih i zloglasnih događaja, kao i tih ''mojih prijatelja'' i savetodavalaca, da sve to uslikam, jer vele da slikanje nikome nije zabranjeno, s obzirom da su sva suđenja na celom svetu javna, pa se setih da iz svoje lične predostrožnosti za svaki slučaj ponesem i kameru.
Tog dana dođok tamo u određeno vreme. Uđem u hodnik i čekam, čekam, čekam – više od pola sata, a tamo nigde nikoga. Ustanem sa stolice pa kuc, kuc, – na vrata broj 2.
Tamo sedi jedan mladi gospodin, lepo obučen, prijatan i veoma ljubazan dečko
Brzo je skočio i poveo me u sobu broj 3. A tamo – dve dame, veoma ljubazne i kulturne devojke. Fino me prime radi razgovora, pokazale mi nekakvu ''prijavu'' i fotografiju na kojoj vidim da nije reč o meni pa je pitam.
Oprosti đevojko – jesam li to ja?
Ma ne bih rekla da ste ovo vi – odgovori ona veoma ljubaznim glasom.
Imate li gospodine ličnu kartu ? – upita ona veoma kulturno.
Imam – kako da ne. – Evo je u kolima tu ispred, samo jedan minut da je donesem.
Ma nema potrebe, evo imam vaše podatke ! – dodade ona i sama zaključi da se ne radi o meni već drugoj osobi.
Prema ovoj fotografiji, naravno da to niste Vi te da zbog toga ne možete priznati i prihvatiti ovu ovde prijavu, to jest da ste vozili ovo vozilo 19. novembra 2009. godine ! – konstatova ona stvarno činjenično stanje.
Pa da – draga đevojko – časni sude, ja to nisam ni slikao. Moje su fotografije daleko jasnije i kvalitetnije – odgovorio sam joj takođe ljubazno.
E pa doviđenja gospodine, mi smo vas morali pozvati, a pošto vidimo da je neka greška ili zabuna – oprostite zbog toga – izvinu se devojka i ljubazno me sa svojom drugaricom - zapisničarkom i ljubaznim mladićem koji je bio tu prisutan - isprati do vrata.

Nije prošlo ni dvadeset dana, kad ponovo eto moje snahe Maje sa žutim papirom.
Dok pišem ovaj roman – prekide me nekim malo čudesnim uzbudljivim glasom.
Evo tata još jednog poziva !
Kakvog poziva Majo ? – upitah je nekako začuđeno. Pa to je onaj isti poziv od prije neki dan – odbrusio sam snahi.
Ma nije tata – ovaj ti je za četvrti mart ove godine, sa početkom u 10 i 45 !
A koji je danas datum ?
E tata – danas je treći mart – znači za sutra u 10 i 45.
A kod kojeg sudije Majo ? – znatiželjno je zapitah.
Pa kod onog istog u sobi broj 2.
Ma dali je to moguće ? – zaprepašteno je ponovo zapitah.
Pa tata, znajući da nikud iz kuće ne izlaziš, meni se čini da je u pitanju nekakva banda ili mafija ! – odgovori Maja izlazeći iz sobe na terasu.




$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$$




Bila je sreda toga trećeg marta 2010. godine.
Posle podnevni časovi bjehu užasno hladni. Vreme se znatno pogoršalo u odnosu na predhodni dan – koji bješe tako lep i sunčan, pa sam izneo ispod terase merdevine, i potkresao nekoliko voćaka ispred kuće.
Danas mi ova silna hladnoća i vetrina pokvari sve planove oko rada u voćnaku. Žena leži bolesna u drugoj sobi, pa ne znam šta da radim od silne dosade.
Sedim za stolom, ukrstio ruke preko grudi i duboko razmišljam:
- O Bože mili – šta mi se sve ovo događa ?
- Zbog čega ponovo sutra na Sud ?
- Kako da spašavam bolesnu suprugu – koja leži na postelji već skoro godinu dana ?
- Stariji sin pre neki dan doživeo saobraćajni udes, pa je to još više dotuklo.
- Danas ga još nema kući, i ako je podne odavno prošlo. Znam da posle dvanajest nema nikakvog posla.
- Da nije možda zapao u kakvu mafiju ili njemu nedolično društvo ?
- Šta mi rade unučad tamo u daljini ?
- Roditelji im ne zaposleni – Dali imaju hleba, ogreva, obuće i odeće ?
- Kako da im pomognem – jer ni ja nemam dovoljno ni za hleb ?
- Troje dece, zet i osmoro unučadi – svi na mojoj grbači i traže hleba.
- Svi podigli velike kredite, zadužili se do guše – dinar vrtoglavo pada.
- Raste vrednost EUR-a - kako da se izvučemo i sve to prebrodimo ?
- Posebno me zabrinjavaju ovi svakodnevni sudski pozivi – Zašto i zbog čega - Znam i svestan sam da sam uvek časno i pošteno radio, da nisam nikakav laživ niti kriminalac, da nikada nikome nisam napravio nikakva zla, niti sam kome ostao dužan.
Pa čemu sve ovo ?

OMALOVAŽAVANJE LIČNOSTI ČOVEKA,
LJUDSKE ČASTI I DOSTOJANSTVA
(UGROŽAVANJE REČI I SLOBODE ČOVEKA)

Četvrti mart 2010. godine. Ponoć je već odavno prošla.
Veliki zidni časovnik otkucava 01 čas.
I dok tako razmišljam o svemu ovome, trže me lupa vrata iza mojih leđa i nagli ulazak moje supruge. Nasta vika i panika. Kuknjava do bola. Srce mi razjeda.
- Ja hoću da se ubijem !
- Hoću da se obesim !
- Života mi više nema !
- Nema ga još – ja 'vako neću da živim !
- Bolje da se ubijem i da ništa više ne čujem i ne vidim.
- Ubi me ovo njegovo ponašanje !
- Prodao kuću, ostavio djecu, izgubio posao, uhvatila ga mafija !.....
- Uvukla ga u kocku i sve mu opljačkala !
- Pogledaj kakav je sad i kako ide !
- Vidi kako je hladno ! – gde može biti do sada ?
- Bio je to anđeo od čoveka – dok ga doćepa TAXI mafija.
- Vidiš li šta mi učinješe od đeteta !
- A sada i nas muče i ubijaju !
- Bio si pre neki dan na sudu, a danas ponovo.
- Kakvi su ovo svakodnevni pozivi ?
- Da nismo mi neki kriminalci, te nas svakodnevno proganja svaka bagra i fukara
- Iz kuće nikuda ne izlazimo !
- Ta naša djeca pretvorila su se u sluge bjelosvetske.
- Sirotinja u mrtvom selu izgladnela ni za hleb nema, a kamoli da se vozi taksijem
- Nisu u stanju ni poreze da plate !
- Blokirali su im sve račune !
- Čitavo Gradište – prekrili taksisti !
- Ima ih više od petnajest – kada bi bilo samo toliko putnika !
- Skoro svakodnevno gorivo poskupljuje !
- O Isuse Hriste – pomogni mi da skapam !
- Ne mogu više ovako !
- Šta oni to zarađuju ?
- Zašto i zbog čega sve ovo ?
Slušam sve ove jadikovke. Uhvatila i mene panika – kako da joj pomognem ?
Ne mogu od jada da se presaberem. Ne mogu ni da se skocentrišem.
Najradije bih sam sebi grkljan prerezao.
Srce mi se steglo – ne mogu da dišem. Bežim napolje da ne slušam i ne gledam njene jade. Kako da zovem lekara kada znam da time činim samo gore.
Takva je to osoba. Ni milicija tu ništa ne pomaže. Kažu da to nije u njihovoj nadležnosti... Pa koga zvati za pomoć ?
Tešim je, ali bezuspešno. I meni došlo da se obesim, i ako znam da time ništa ne bih pomogao. Kada bih znao da bi to bio lek i pomoć – odmah bih to i uradio.
Šetam od jada kroz voćnjak po ovoj silnoj vetrini. Dah mi se ledi od silne hladnoće.
Zvižduci vetra i snežni naleti bivaju sve jači i jači. Ne mogu dalje – moram bežati u kuću.
Bang, bang, bang.... - zidni časovnik otkucava dva sata u jutro.
Čuje se lavež Perinog psa - najavljuje nečiji dolazak.
Naš Srećko zavija i urla – kao da sluti neku nesreću

Dok napolju vetar zviždi, noseći snežne pahulje, krv mi se u žilama ledi. Otvaram vrata i ulazim u hladnu sobu, uzimam kocku šećera i staklenu čašu u koju točim vodu.
Odjednom lupa vrata iza mojih leđa i nagli tupi tresak.
Nastadoše pravi jadi. Opet cika, vika i kuknjava.
Sine – šta to radiš sine ? – doziva majka gromoglasno.
Hajde gore na krevet !
Molim te podigni se i lezi na krevet !
Ovaj i ne reaguje. Srca nam se sledila – hoćemo da se šlogiramo ali ćutimo kao skamenjeni.
U tome trenutku ulazi Ivan, hvatamo ga za ruke i noge i postavljamo na kauč.
On samo ćuti i ni reči da kaže.
Na moj oštar glas malo podiže glavu, pogleda u plafon i tiho procedi kroza zube.
Pustite me na miru !
Ništa ne znam !
Opljačkala me mafija.
Brzo spusti glavu na jastuk, okrenu se prema zidu i upade u čvrsti san.
Mi roditelji – skamenjeni i bez komentara gledamo u jednu tačku.. Znamo da nije pijan jer alkohol nikada nije konzumirao. Šta li je bilo sa njim i gde se sve do sada zadržao. Nismo mogli doći do odgovora, a vreme je tako brzo prohujalo.
Rađa se novi dan 04. mart 2010. godine. Moram da se spremam da idem na sud. Imam poziv za 10 i 45.
Jutro sunčano, ali prohladno.
Treba i auto zagrejati.
Bolje da stignem malo ranije - mislim u sebi, dohvatajući kaput iz ormana.
Brzim korakom izađoh napolje, naglo otvorih garažu, hitro uskočih u vozilo i okrenuh ključ. Oblak crnog dima brzo je ispunio celi prostor garaže iz koje sam pri otvaranju velikuih vrata izleteo punom parom i nakon dvadesetak minuta stigao do suda u Bečeju.
U hodniku suda - nikoga. Još nema 10 i 30. Čekam čitavih pola sata. Stiže i moja kuma – zapisničarka, a odmah za njom i sudija – presednica, pa onda i njihov klijent.
Slede pripreme, uputstva i dogovori. Kako danas suditi Mirku Rakoviću – ovom ''prekršiocu zakona'' koji nema ni blage veze sa ovim slučajem, što je utvrđeno i na predhodnom njegovom saslušanju 12. februara 2010. godine, dole u sudnici broj tri – gde su dame utvrdile da se ne radi o ovoj osobi, već o sasvim drugoj – što je vidljivo iz predhodno priložene fotografije – na kojoj se vidi belo kombi vozilo.
Pa da - paparaco foto majstori za čas mogu uraditi foto montažu. Vremena je dosta proteklo. Skoro mesec dana. Mogao se Mirko Raković i sto puta naći u ''nebranom grožđu'' da se slika i da se podmetne njegova slika umesto one predhodne. Zna se da Mirko Raković često boravi među ljudima, ali i da takođe često putuje po selu svojim vozilom, ali i do Bečeja povremeno. Zato budi oprezan pa ga slikaj i sa dvesta metara - kako je kasnije izjavio jedan ''paparaco'' momak iz ''Bečej-prevoza'' navodeći da nije smeo iz blizine napraviti nikakav snimak, jer bi ga Mirko Raković možda odmah otkrio i preduhitrio svojim snimcima. Zato je momak iz tog razloga i morao biti vrlo oprezan, kako je saopštio sudiji Đuli Morvaiju na njegovom izjašnjenju od 13.07.2010. godine.
Po završenoj pripremi i dogovoru izlazi i moja kuma promaljajući glavu kroz vrata sudnice.
Izvolte možete ući.- nekako uplašeno i stidljivo procedi kuma, pa užurbanim koracima dođe do pisaće mašine, odnosno kompjureta i sede za sto spremajući se za pisanje zapisnika.
Izvolite – ko će prvi ? - poče razgovor i sudija.
Pa Vaš klijent – odgovorio sam sabrano, mirno i staloženo.
Evo imam dokaz sa čime je sve rečeno – odgovori ''klijent'' pokazujući nekakvu fotografiju, a gledajući me kao zločinac, nekim čudnim očima.

A kakva je to fotografija na kojoj se vidim ja ''kao počinilac dotičnog prekršaja'' – upitao sam onako radoznalo.
Pa evo ova sa ovim belim kombi vozilom koje je stajalo 45 metara od autobuske stanice, a treba najmanje 50. To vozilo je doduše stajalo malo podalje i od TAXI stanice.
Da, moguće da je tako – ali ja sam penzioner i nisam nikakav taksista, niti se bavim nekim javnim prevozom putnika. To rade moji sinovi – koji su registrovani taksisti i uredno, odnosno po svim zakonskim pravilima savesno obavljaju svoj posao.
A koliko metara je u Bečeju udaljena TAXI stanica od autobuske.- upitah znatiželjno.
Nastade tajac - bez odgovora.
Pa ako niste znali ima nepunih 8 metara, odnosno manje od deset.
Zbog čega važe dva aršina ?
Kako to da sivo vozilo koje uglavnom ja vozim odjednom pobeli.
Jeli to ovo vozilo ili to belo sa vaše slike – postavih pitanje sudiji, ustajući sa stolice da bih pokazao veči broj fotografija mog vozila koje sam u tom vremenu povremeno vozio – uglavnom radi eventualnog prevoza do Bečeja, a koje je zbog zimskog perioda i hladnih dana stajalo u garaži.
Pružajući sudiji fotografije na uvid, slučajno i nehotično zakačih kabel mobilnog telefona koji je radi punjenja uključen u struju i kojeg zaista u datom trenutku nisam primetio niti video.
Najednom začuh oštar i gromki glas drskog sudije – Zovi miliciju da ga vode !
Zbog čega ? Ovde ne važi nikakvo izvinjenje.
Kao nekog kriminalca, napasnika, lažova, mućkaroša ili prevaranta – upitah začuđeno, dok se u istom trenutku iza mojih leđa pojaviše dva policajca, hitro me ščepaše i izvedoše napolje, smestivši me u njihovo već predhodno, verovatno za ovaj slučaj pripremljeno vozilo – radi mog hapšenja.
Da možda nisam optužen kao neki narko diler, trgovac oružjem ili ljudima te me zbog toga tako bezočno hapse, zapisnik sami sačinjavaju, bez mojeg prisustva i bilo kakve mogućnosti da postavim bilo kakvo pitanje.
Jeli to neka pravda i zbog čega se sve ovo jedino meni dešava od toliko silnih vozača i taksista koji dominiraju na ovom području.
Kakav je to sud koji se tako prema meni surovo ponaša – po glavi mi se počeše vrzmati razne crne misli, a privođenjem u stanicu milicije mozak mi se potpuno pomrači.
Ne vidim ništa osim krvi, koju nekako osećam kao slatku i da bih se iste rado napio.
Što vreme odmiče sve mi je slađa i prijatnija.
Glava mi teška kao tuč,
Ne mogu da se otreznim pa tražim hitnu pomoć i lekarsku intervenciju.
Dolaze dve devojke u SUP. radi pružanja hitne pomoći, daju mi nekakve lekove, a dotični milicioneri, doduše zaista ljubazni i dobri mladići pažljivo me vode ponovo u svoje vozilo i do lekarske ustanove da mi pomognu – čuvajući me i više od jednog sata vremena da bi me ponovo vratili u SUP – na saslušanje.
Kakvo saslušanje i zbog čega ?
Kriminalac nikada nisam bio, a nemam nameru da tako nešto i budem – dok sam pri čistoj svijesti, ali u slučaju pomračenja svesti – nedaj bože tako nikome ono što mi se tog puta u SUP desilo – ''zahvaljujući'' isključivo ponašanju sudskih organa.
Čekam tako desetak minuta u holu SUP-a radi ispitivanja dok evo jednoga momčića.
Gospodine – moraš angažovati advokata, da ti ga mi ne namećemo po službenoj dužnosti
O ljudi moji, a radi čega ?
Pritisak poče ponovo rasti i pored primljene infuzije i drugih lekova, kao i hitne lekarske pomoći.
Videvši moje stanje i izraze na licu – momak pobeže, a dođe drugi zaista razuman i dobar čovek – verovatno kriminalistički inspektor, koji poznavajući mene kao čoveka odmah shvati o čemu se ustvari radi i da je u pitanju nameštaljka, pa me nakon manjeg ispitivanja zaista ljubazno otprati do vrata i sa mnom se srdačno pozdravi.

Proteče tako skoro mesec dana, a nikakvog rešenja niti bilo kakve presude ne stiže na moju adresu.
Dok u popodnevnim časovima leškarim na krevetu misleći kako da završim knjigu – rodoslovi rođaka RAKOVIĆA od postanka do III. milenijuma i kako da skinem sa interneta neke njihove telefonske brojeve, kako bi mogao stupiti sa nekima od njih u kontakt, odjednom lupa i tresak ulaznih vrata.
Deda ! , Deda !... – zove me trogodišnja unuka – nekako kao uplašena.
Šta je Mišure! - skočih sa kreveta uplašeno, začuvši škripu kočnica jednog od mnogobrojnih traktora koji ovuda užurbano prolaze, jer je došlo vreme setve kukuruza, soje i suncokreta pa vredni poljoprivrednici hitaju da što pre zaseju svoje parcele, koristeći svaki pogodan trenutak lepog vremena, kako bi blagovremeno uradili svoje poslove.
Evo deda još nekih papira. Vidi šta ih je. Našla sam ih tamo iza česme.
Poneo ih vetar, pa se zakačili za žicu.
Ja sam mislila da je to Boka nešto nacrtala pa meni prebacila, ali vidim da je to samo nešto napisano.
Daj Mišure da vidim šta piše.
Vidi đe su mi oni đozluci jer ne vidim sitna slova da pročitam.
Pa deda, ne znam đe ih je ostavila baba, kada je jutros čitala nekakve novine.
A đe je Maja – upitah unuku nekako kao začuđeno.
Eno je deda gore – rasprema sobe, dodade unuka i hitro pobeže preko vrata noseći sa sobom nađene papire.
Ubrzo dođe i Maja pa mi sa nekim čuđenjem postavi nekoliko pitanja.
A znaš li tata ko je taj Aleksić ?
Koji Aleksić Majo ?
Da nije onaj Dragan iz Bečeja, što su mu skoro zapalili autobus ?
Ovde piše ''Maxi – Taxi – Aleksić DOO''.
Evo i njegovog matičnog broja, a i broja PIB-a.
Pa to je taj Majo !
A šta to piše u tim papirima ?
Pa kao bajagi nekakve prijave za taksiranje !
A kakve prijave Majo kada sam ja sada sve to vama predao i od decembra sam u mirovini.
Dosta sam ja pretrčao na točkovima za ovih četrdeset i šest godina..
Više od osam miliona kilometara – pa bih sad da se na miru odmaram, a neka trči ko god hoće i može – smirenim tonom konstatovah - prenoseći joj činjenično stanje.
E vala tata jesi i potpuno imaš pravo da se malo odmoriš – uzvrati Maja.
Eto vidi tamo stoji i nekakav zahtev za izjašnjenje na tu prijavu od strane načelnika za privredu.
Kojeg načelnika Majo ?
Kakvo sad izjašnjenje i ko je taj načelnik za privredu?
Pa eto dole na dnu piše – Šagi Marija.
Pa valjda Majo časno i pošteno radite svoj posao i nismo nikakvi kriminalci da bi nekome polagali račune, dajući im kojekakva izjašnjenja o svom radu, ali eto i to mogu učiniti ako je potrebno znajući i dobro poznavajući tog Aleksića koji je za vreme one velike inflacije 1993. godine pokušao da mi otme neku kamionsku dvanajestotonsku ''Goša'' prikolicu, koju je koristio pune tri godine bez ikakve nadoknade, registrujući je čak i na svoje ime, a za koju mi zahvaljujući mojoj naivnosti nije platio ni jedan jedini dinar nadoknade.
O tata – dali je to moguće ?
Bogami jest Majo !
Nego koji je danas datum da odgovorim na taj postavljeni zahtev toj Šagi Mariji.
Danas je treći april – odgovori Maja začuđeno, ali i nekako uplašeno

Hajde Majo – čitaj mi te navodne Aleksićeve prijave da čujem o čemu se to radi ?
Pa evo tata na ovoj prvoj stranici piše da je ''Narodni taxi'' to jest tvoja bivša firma u 08,38 časova ispred Pikove zgrade utovarila tri putnika, a usput na Prvomajskoj ulici utovarila još tri kombijem bele boje registarskih tablica NS 192-325.
A koje godine je to bilo Majo i kog datuma?
Ovde to nigde ne piše ni godina ni datum.
A kada sam to ja vozio taj ili bilo koji beli kombi ne samo ove nego i prošle godine.
Vala tata koliko ja znam nikada u ove zadnje dve godine ti nisi ni sjeo ni u jedan beli kombi, a ne da si ih vozio po Bečeju.
Vala Majo ne – kao što svi to znate zaista ove zadnje dve godine nisam sjeo ni u jedan beli kombi, već isključivo u ovaj moj sivi što je sada tamo u garaži, a ta konstatacija da je iz Bečeja povezao bilo koji naš kombi putnike prema Gradištu u to vreme, prosto je ne verovatna, sobzirom da je to dosta rano da se putnici iz Bečeja sa nama vraćaju u to vreme. Kada sam ja taksirao u to vreme je mogao biti za Gradište možda eventualno jedan putnik – retko dva, a za tri prosto sumnjam, a pogotovu ne na Prvomajskoj ulici, jer znajući da tamo stoje putnici koji isključivo putuju autobusom jer imaju mesečne karte, ili eventualno poneki vrlo redak putnik odatle direkno putuje za Novi Sad ili Novi Bečej, a naša vozila znajući za to uglavnom idu putem od gimnazije, to jest ulicom Petra Drapšina, a ne Moše Pijade.
Pa tata i ja znam za to, jer kada sam god putovala sa Ivanom u Bečej on je uvek išao onom ulicom pravo sa mosta pored ''Jahorine'' i nikada nije išao okolo ispred ''Zagrab'' kafane.
Tako je Majo! – nego šta piše dalje?
E dalje piše sledeće:
08,55 časova svakodnevno dolazi iz pravca Bačkog Gradišta, istovara putnike na Pikovom parkingu, pa nastavlja vožnju ka Bačkom Petrovom Selu i usput sakuplja putnike skoro na svakom ćošku kao da je to Petrovo Selo neki velegrad pa navalili putnici u njega da im se ni broja ne zna. Sve to radi vozilom registarskih tablica NS 283-056 – kombijem bele boje.
Šta mi to reče Majo?
Koji to beše broj tablica?
Pa tata NS 283-056.
O tata ! – vidiš li ti kakve gluposti i nebuloze koje nam se ovde pripisuju?
Pa mi nikada nismo imali takvo vozilo sa tim brojem registarskih oznaka!
Da, da, - Majo ! – nikada.
Moguće je da je to neko Pikovo vozilo koje svakodvevno donosi ljude koji su tamo zaposleni, a ova njihova konstatacija da prevozim putnike prema Bačkom Pertovom Selu ravna je činjenici kao da ja nekim vasionskim brodom prevozim putnike na mesec i da ih tamo ostavljam da traže neki novi život, imajuću u vidu činjenicu da ja prema Petrovom Selu nikada i ne idem – eventualno ako tuda prođem jednom do dva puta godišnje, jer nemam baš nikakvog razloga da tamo odlazim, pa čak ni onda kada sam bio taksista, nikada nisam za tamo imao ni jednog putnika, jer je to upravo Aleksićev region i on tamo ''hara'', kao što me čudi i to kako to da se za samo 17 minuta obretem ponovo u Bečeju, kada sam u 08,38 krenuo za Bačko Gradište.
E vala mora da sam neki kosmonaut! – no čitaj da vidimo šta piše dalje.
10,30 časova istovara pet, šest putnika iz Bačkog Gradišta na Pikovom parkingu – utovara pet, šest putnika i kreće za Bačko Gradište u 10,35 kupeći usput celokupno stanovništvo na koga naleti.
Pa da Majo – svi se sela zaželeli pa jure na vrat na nos da do njega što pre stignu, kako bi se dočepali motike.
A koliko to ima stanica do Gradišta ?
E vala tata – po njima izgleda bezbroj!

No reci ti meni Majo – kako taj ''Narodni taxi'' to utovara i istovara te navodne putnike i koliko to reče da ih ima ?
Pa tata – kako ovđe piše izgleda da ih utovara i istovara kao kakve vreće, a koliko ih ima ne znaju ni oni jer ne umiju da izbroje do pet, pa neznaju dali je manje pet ili šest. Tome se i ne treba čuditi jer su zvanično objavljeni podaci da u Srbiji živi više od 1.300.000 nepismenih ljudi koji nijesu u stanju da izbroje ni do pet. To znači svaki treći stanovnik je nepismen. Ja sam to lično čitala u novinama, a taj podatak je objavljen i na zvaničnom mestu – verovatno u ministarstvu prosvete, pa onda objavljen i u novine.
E vidiš li ti Majo da smo mi veliki sveznalci - kako zovu neke moje rođake u Laćarku
Hajde čitaj dalje!
10,40 časova utovara pet, šest putnika na parkingu kod crvenih kula, odveze ih do Bačkog Gradišta – opet onim istim vozilom, to jest belim kombijem registarskih tablica NS 283-056, da bi se opet tu obreo u 10,55 na tom istom mestu i sa sakupljenih četiri, pet putnika ponovo krenuo za Bačko Petrovo Selo sve skupljajući putnike sa gomile na gomilu.
E vidi ti, vidi Majo brzog li tog ''Narodnog taksija'' !
Pa kažem ja tebi to nije nikakav običan automobil ili kombi nego neki verovatno vasionski leteći tanjir sa mlaznim pogonom, koji od silne brzine sve usput ruši, a putnici od velikog straha nagrću unutra da ih ne isprži to silno čudovište, pa jadnici i nemaju vremena da čekaju neki drugi prevoz.
Bogami Majo i nema takvog hitrog prevoza na ovim prostorima sem tog ''Narodnog taksija''. Vidiš li ti da on stiže sa toliko putnika do Bačkog Gradišta i vrati se na isto mesto za samo petnajest minuta ?
Pa Majo - ja bih tom vozaču dao Nobelovu nagradu za izum tako brzog vozila jer bi meni i mojem vozilu trebalo skoro sat vremena da bih se obreo na isto mesto, odakle sam krenuo za Gradište, da bih ponovo krenuo za Petrovo Selo, za samo tih petnajest minuta.
Mlazni pogon – nego šta ! Dobro ti kažeš tata – veliki izum !
Pa to je neki brzi Gonzales – konstatova Maja.
Da vidimo dalje Majo – upitah je radoznalo.
11,10 časova svakodnevno stiže iz Bačkog Gradišta, istovara od dva do sedam putnika i ostaje na Pikovom parkingu do 11,55, pokupi četiri, pet putnika pa tutanj za Bačko Petrovo Selo grabeći usput sve na koga naleti. Iz Petrova Sela kreće u 12,40 svakodnevno sa pet, šest putnika za Bečej.
U 12,00 časova dok prednji deo tog nuklearnog čudovišta velokom brzinom juri prema Petrovom Selu, zadnji deo svom žestinom zgrabi dva, tri putnika iz Bačkog Gradišta – samo ih istrese na Pikovo parkiralište u centar Bečeja, pa brzo pokupi još tri, četiri putnika, pa se svom žestinom sjati prema Petrovom Selu – kako bi sustigao onaj prednji deo koji još nije ni ušao u selo jer tamo stiže u 12,10 – da bi se otuda ponovo vratio za Bečej u 13,00 časova.
Jes, jes Majo – pogledaj ti ove slike da bi se uverila u istinitost takvih njihovih tvrdnji.
Ovo čudovište tako funkcioniše, bez ikakve opravke, već punih sedam, osam godina, a ima na desetine nekakvih uređaja koji brišu sve pred sobom, a naročito putnike. No velikom se čudu čudim kakav je to robot koji sve to tako silno i žestoko postiže, jer ja nikada nisam u toku jednog dana, dok sam radio kao taksista, mogao prevesti više od sedam-osam, a najviše deset putnika u toku jednog dana i to za Bečej u vremenu od sedam do devet časova, a iz Bečeja u vremenu od 10 do najkasnije dvanajest časova. Poslije tog vremena skoro nikada nikoga nisam prevezao jer su to uglavnom radnici i đaci sa mesečnim kartama.
A oni jadnici, verovatno gladni – pa navalili u tako ogromnom broju i u to vreme iz Gradišta i Petrova Sela za Bečej, pošto kod crvenih kula ima desetak postavljenih kontejnera sa hranom, pa se grabe da se što pre dočepaju kakvog dobrog zalogaja i omaste svoje brkove, a gradske vlasti su se postarale da im blagovremeno obezbede dobru, čistu i pitku ekološku vodu da ne skapaju od žeđi kada se prejedu tih silnih komatina.
No dobro je što imaju i tu sreću da im u tom odvađavanju hrane pomažu i psi lutalice kojih ovde ima oko desetak, a bilo bi dobro da ih je i više.

E vala tata sada vidim koliko je ovo stanovništvo lovarno da se može voziti taksijem – oglasi se Maja sa čuđenjem.
Gde si samo uspeo da uslikaš toliko putnika koji vise na tim kontejnerima ?
Viđu i ove cisterne ! Vidi se da su se ljudi prejeli i da piju silnu vodurinu da ne bi pocrkali od žeđi !
Da, da Majo – to je samo jedan veoma mali deo materijala kojeg sam ja snimio i posedujem o ovim ''srećnicima'' .
Imam ja na hiljade takvih snimaka – samo na žalost nema ko da ih pogleda – odbrusio sam Maji nekim žalosnim tonom i glasom punim sažaljenja, kao da su to sve moji najveći prijatelji i poznanici.
Te slike što si pregledala samo su sa jednog mesta iz ove varoši, a takvih mesta ima još – nastavih komentarisanje.
E tata, to više nikog ne interesuje. Imaju oni pune džepove pa ih ta hrana ne zanima – samo se takvi ne voze taksijem.
Teraju oni mnogo besnija vozila od tebe i tog tvog ''narodnog taksija''
Dok svi ovi ovuda iz sela pričaju da nemaju novca ni za hleb, oni se hvale kako je prosek primanja u našoj opštini veoma visok – čak skoro pedeset hiljada.
E Majo, Majo !
Kada bih ja i moja Stevka imali taj prosek primanja, pitao bih ja pošto je ovo Gradište da ga kupim – nastavih komentar nekako uvredljivo.
Bogami jes, to sam pročitala u Bečejskim danima !
Pa Majo to ja znam jer sam i ja to isto pročitao.
Samo znam da je prvi deo moje penztije svega 3.400 dinara jer sam opterećen kreditima, a nedaj bože da mi budu trebali i nekakvi lekovi.
Dugo je do 2016. godine kada mi ističe poslednja rata – mada mi se čini kako je sada počelo da ću im i onda dugovati, jer penzije već pune tri godine stoje, a rate se svakog meseca povećavaju.
No Majo da nastavimo tamo gde smo stali.
Šta to reče taj Aleksić – da ''Narodni taksi'' prevozi tako putnike već sedam, osam godina.
Kako to tata sedam, osam godina kada ja znam da je taj tvoj ''narodni taksi'' registrovan tek pre nepune tri godine.
Tako je tako Majo !
Taj ''narodni taksi'' registrovan je 23.03.2007. godine po rešenju broj PB. 60287 / 2007 – od strane Agencije za privredne registre u Beogradu, dok je sa radom počeo 16.04.2007. godine i radio oko tridesetak meseci - odnosno do 10. decembra 2009. godine, a ne osam godina kako tvrdi taj Aleksić.
Za legalan rad tog ''Narodnog taksija'' izdata je i taxi dozvola od strane naše lokalne samouprave, odnosno odelenja za privredu Opštine Bečej pod brojem IV-02-347-16/07, tako da je rad tog taksija bio potpuno legalan i odvijao se isključivo kombi vozilom registarskih oznaka NS 286-580, kojim je do jula meseca 2009. godine upravljao isključivo Mirko Raković, a onda - kao što i sama znaš, sva vozila sam ustupio svojim sinovima Draganu i Ivanu, dok sam tebe kao odgovorno lice u novoj firmi za prevoz putnika ''RAKOVIĆ_PREVOZ'' DOO ovlastio za gazdovanje tim vozilima overivši taj ugovor u Sudu, smatrajući da ćeš se u tom vašem radu ponašati i gazdovati tim vozilima sa posebnom odgovornošću i pažnjom dobrog privrednika, a ti Majo o tome strogo vodi računa da bude sve u redu.
Ja inače u taksiranju zbog teške ekonomske situacije nisam imao mnogo uspeha jer kao što znaš mnogi građani nemaju novca ni za hleb, a ne da se vozaju taksijem, ali zato kada sam god krenuo za Bečej nada mnom se vodila hajka, ujdurma i jurnjava, kao za kakvim manijakom i kriminalcem, a ne kao poštenim taksistom, odnosno slobodnim građaninom koji kao i svi ostali ljudi na svetu imaju neku slobodu kretanja.
O tome ću ti kasnije pokazati čitavu gomilu papira nego 'ajde da vidimo dalje šta piše taj dotični Aleksić, koji je ''tako pošten'' ali mu smeta taj ''narodni taksi''.

Pa evo tata na drugoj strani ove Aleksićeve prijave piše na vrhu velikim slovima – prilog
U daljem tekstu piše da je taj Aleksić obavio praćenje utovara i istovara putnika na autobuskim stajalištima 13.01.2009. godine – pa kaže;
08,35 na Pikovom parkingu utovario pet putnika pa jurnuo za Gradište, te usput na Prvomajskoj ulici zgrabio još dva putnika kombijem bele boje.
A kojeg registarskog broja Majo ?
Pa registarskog broja NS 192-325.
O vidi tata ovog čuda neviđenog !
Pa to isto vozilo se takvom žestokom brzinom ponovo obrelo u Bečej da bi se opet tu našlo u 08,38 znači za samo tri minuta uspjelo je da stigne iz Gradišta da ponovo zgrabi tri putnika sa Pikovog parkinga i za samo tri minuta ponovo stigne do Prvomajske da ščepa još tri putnika, pa opet jurne prema Gradištu kupeći sve do koga stigne usput na svakoj stanici.
A koliko to ima stanica, odnosno autobuskih stajališta od Prvomajske do Gradišta Majo.
Pa koliko ja znam nema ni jedne, ali ovde piše da se zaustavlja na svim stajalištima usput i grabi sve putnike na koje natrči takvom silnom brzinom da se uspije vratiti iz Gradišta i do Bečeja da stigne za samo jedan minut.
Pa kažem ja tebi Majo !
To je neko nuklearno vozilo – neki brzi Gonzales kako ono ti malo pre reče.
A tata koliko ja znam ti si tada vozio samo ono vozilo što si kupio od Dorića – to jest ono NS 286-580, ali koliko ja znam tvoj stil vožnje nisi u stanju iz Gradišta do Bečeja stići ni za petnajest ako ne i dvadeset minuta !
Tako je Majo.
Ja sam mator pa ne vozim više od pedeset na sat jer sam penzioner i nikuda ne žurim.
Uvek imam vremena na pretek, a kome se žuri – neka juri...
E vidi tata i ovog čuda - povika Maja malo glasnije !
08,50 stigao iz Gradišta pa na parkingu ispred autobuske stanice na Pikovom parkingu istovario dva putnika – zatim velikom brzinom nastavio jurnjavu prema Bačkom Petrovom Selu, kako bi usput kod železničke stanice zgrabio pet putnika koji su stigli dovde već davno ukinutim vozom koji je tu stizao ovom bivšom prugom pre desetak godina, pa onda juriš do Petrova Sela i nazad da bi se ponovo našao na istom polazištu u 08,55 časova kako bi ponovo tamo zgrabio sve putnike na koje naiđe, pa onda jutiš do železničke stanice, pa Poćes rampe, a onda brzi zaokret ponovo do Živinoprometa i sa naglim zaokretom negde nestane u vidu magle
Vidi kakvom to brzinom !
Za samo pet minuta dve ture iz Bačkog Gradišta do Petrovog Sela i nazad.
Kakva brzina moj tata – zaključi Maja.
I to sve taj poznati ''Narodni taksi''? – je li Majo.
Ne tata !
Ovo je opet neko drugo vasionsko vozilo registarskih tablica NS – 283-056 kojeg mi nikada nismo imali.
Pa da, kažem ja tebi Majo – to su sigurno neki van zemaljci.
Jes, jes tata – to je taj supermen, kako ga je nazvao taj Aleksić ''Narodni taksi''.
Samo Majo kad bih se i ja mogao naći negde kao putnik i da se nekako ukrcam na onaj sa registarskim oznakama NS 283-056.
Možda bi me on prevezao negde u vasionu, kako bih tamo mogao nastaviti neki večni život i živeti bar jedno milion godina i često se mogao setiti ovih događaja koje je činio taj vasionski supermenov taksi – zvani ''Narodni taksi'', koji će verovatno kroz pedesetak godina redovno prevoziti putnike u vasionu, što će imajući u vidu ovaj brz napredak tehnike doživeti i veliki deo naših naslednika, odnosno potomaka.
Ja sam u tome potpuni optimista i vizionar i to će biti verovatno ubrzo, jer će nam umesto srca i mozga ugraditi čipove, gde nam nikakva hrana neće biti potrebna, pa se i ove sadašnje generacije polako prilagođavaju tim uslovima življenja i nastavka života u vasioni.
A sada Majo idem tamo u arhivu da ti donesem neke papire pa ih ti uporedi sa tim Alekćićevim izveštajem i utvrdi njihovu osnovu i tačnost, a ja ću napisati odgovor toj Mariji.

Sreda sedmi april 2010. godene oko deset časova. Dan lep, sunčan i topao. Napolju prava milina. Sedim za stolom na terasi i pomalo uživam u cvrkutu ptica, ali i dečjoj igri – moje unučadi koja se igraju oko mene, a Maja skuvala kafu i čeka.
Dobro jutro tata !
Dobra ti sreća Majo, a jesili se naspavala ?
Vala tata jesam, no bijah taman krenula da nahranim i napojim Vučka – kad Pera poštar !
Evo Majo neki sudski poziv za Ivana.
A kakav to poziv Pero ?
Pa po nekakvom Pr. br. 1010/10 za 19.04.2010 za 12,30 u sobi broj 2 – u ulici Danila Kiša broj 8 u Bečeju.
E vala tata više sam se skamenila od tih poziva !
A jesi li ti ono tvoje predao Opštinskim organima – onoj Mariji.
Jesam Majo još juče i to preko arhive, pa čekam da viđu šta će mi na to odgovoriti.
Ja sam sinoć pročitala taj dopis i vala tata napisao si baš pravu istinu. O tome mi je i mama više puta pričala kako te je prevario taj Aleksić, ali sam i od drugih slušala kako mu žena Jagodinka trguje na pijaci – i to na veliko !
Pa neka Majo – da kojim slučajem ja ili neko od naših tako trguje, davno bi zaglavio iza brave – zato oni i imaju nekoliko vozila a mi ostasmo i ostat ćemo sirotinja.
Sada smo podigli te silne kredite za nabavku ovih krševa – ali neka i vreme će nekako proteći pa dako se bar nekako izvučemo.
Najgore što nema nikakva posla, a sirotinja raja novaca ni za hleb nema.
Ali dako bog pomogne i nama sirotinji.
Još kad bi bilo posla i da ova moja đeca bar neki dinar samostalno zarade i da mi se više maknu sa vrata.
Nemogu više podneti da mi svakodnevno traže novac za gorivo, a tri registrovane firme – ''veliki biznismeni''.
Pa kako tata i da zarade kada ih svakodnevno pljačkaju i nedaju im da rade ?
Nakotilo se toliko taksista u ovom malom selu.
Ima ih više nego putnika, a i ko putuje iz sela kada ni za hleb ljudi nemaju novca, a kamoli da se voze taksijem.
Gde se to ovde u selu može zaraditi neki dinar.
Da može i ja bih išla negde da radim.
Ovde sem trgovaca drugih radnih mesta skoro i da ne postoji.
Pa dobro Majo – neka bog pomogne ovoj našoj omladini.
Videćemo kada će i kako neko od njih otići u penziju.
E moj tata – izgleda o kukovu ljetu !
Pa vala Majo, izgleda da si potpuno u pravu.
Po onoj narodnoj – ne lipši magarče do zelene trave.
Do šestdeset osme – bez dana radnog staža ?
Možda .- ali na onom svetu.
A jesi li Majo gledala one papire što sam ti ostavio na stolu da ih pregledaš i šta si zaključila ?
Jesam tata, ali samo delimično jer mi nijesu dala djeca, ali sam imala šta i videti.
Viđu da je taj tvoj bivši ''Narodni taxi'' - zaista neki brzi vasionski brod jer je isti taj posao radio i u Crnoj Gori – da je potpuno legalno uvezen iz Berlina i da ima potpuno uredne sve papire, da je plaćena i carina na uvoz, da je uredno registrovan i u Crnoj Gori, te da se koristio kao sredstvo za rad u Bijelom Polju, a možda i drugim okolnim mestima – pošto je tako hitar i brz i da je bio Draganovo vlasništvo, te da je on i tebe ovlastio da sa njim možeš upravljati i da ga možeš i ovde u Srbiji voziti, a vidim i da je preregistrovan i na Novosadske tablice, te uredno registrovan, za obavljanje prevoza putnika, prema onom atestu broj 1-110/97.

Jest Majo, ne samo po tom Crnogorskom nego i po atestu Novosadskog tehnološkog fakulteta, za koji taj Bašli smatra da nije nadležan da izdaje takva uverenja i ateste, iako isti zapošljava više diplomiranih profesora, inžinjera, magistara i doktora nauka, a ja sam lično u Petrovaradinu razgovarao i sa dekanom tog fakulteta, te na moju žalbu i pitanje dali je to moguće isti je bio šokiran takvim pitanjem, vršeći na mene pritisak i molbu da mu odam adresu tog Bašlija, ali ja nisam hteo paliti nikakvu vatru pre vremena jer i najvećeg svog neprijatelja, smatram velikim prijateljem, sve do onog trenutka kada mu budem rekao da mi je lični neprijatelj i da se čuva, ali ću mu i onda u nekom teškom trenutku pružiti pomoć ako mu bude potrebna da ga spasim, bez obzira na sve što je činio meni i mojoj porodici, jer negujem tradicije svojih predaka, po primerima čojstva i junaštva, koji se još ponegde održavaju po našim Crnogorskim vrletima, to jest kod naših gorštaka od kojih i dalje teče njihova krv u mojim venama, a ti Majo još i neznaš niti si svesna koliko je jada i zla naneo taj Bašli prema meni još od 1998. godine, ali ćemo o tome posebno diskutovati.
Taj isti Bašli, izdao je svima nama rešenja za legalan rad, iako je izgleda sve to zaboravio, ali neka, verovatno ''da ne zna šta radi'' – pa mu sve to treba i oprostiti ako je moguće.
Ja nisam pristalica nikakvog mita, niti bih to ikada ikome učinio da mu mito guram u depove, ali sam zato uvek za čast i ne žalim nikoga da častim, kao što sam u par navrata i njega častio da popije neko piće, ali je to bila samo mala pažnja, a velika ''sitnica''.
Bitno je da je taj ''Narodni taxi'' uveliko punio džepove njemu i njegovim šefovima koji su kao mesečnu ''platu'', iz opštinskih prihoda koje im je donosio taj brzi i munjeviti vanzemaljac, u svoje džepove gurali pozamašne, odnosno milionske svote love.
Zato je njima i neobično što su se njegovim umiranjem od 10. decembra 2009. godine opštinski fondovi istanjili, pa su im i džepovi verovatno znatno lakši, ali i novčanici nešto tanji, nego dok je ''harao'' taj ''Narodni taxi'' da im uteruje lovu u tašnice.
Da, da Majo – kuda je prolazilo to ''vasionsko čudo'' sa kuća su padali krovovi, kao da su munje i gromovi.
No to ćeš tek videti malo kasnije, kako je njihov ''sluga'' – Grbić koji je dobro ispekao zanat, zahvaljujući tom Bašliju, upravljao tim Mirkovim čudovištem, istresajući dole na Kosovo silnu vatru po onoj sirotinji, sve dok im taj ''pogani'' i ''nevaljali'' Milošević ne uskrati tu mogućnost i zadovoljstvo, potpisujući onaj Dejtonski sporazum u Kumanovu.
Verovatno su oni to radili ''džabe'', a ne kao ja što sam prevozio ove jadnike do Bečeja i nazad sa onim vanzemaljskim čudovištem – kako je to zaključio taj ''Aleksić sa svojom družinom'' u onom predhodnom njihovom izveštaju dostavljenom Bašliju i njegovim šefovima.
Naravno da nije bilo tog ''Narodnog taxija'' teško da bi im sve to moglo biti dostupno i omogućeno, jer je svoje drago, a tuđe slađe.
Zato je ta mafija, skoro svakodnevno i putovala tim čudovišnim ''Narodnim taksijem'' do Kosova i nazad i to nakon čitavih skoro godinu dana od pravosnažnosti presude - da se taj ''Narodni taxi'' vrati svom gazdi u Bačkom Gradištu.
To samo mogu znati ja koji sam debelo platio ceh za njihove sulude, ali verovatno i slatke rabote – dok su se iživljavali nada mnom sve od pojave tog astronomskog i vanzemaljskog čudovišta prozvanog ''Narodni taxi'', a koji će, kako je počelo, izgleda i sudovima naneti dosta posla.
Ali nažalost taj Bašli i njegovi pomagači negde skloniše tog Grbića, Kelera i Đurića te im se sada u Bečeju ni strva ne vidi, a ovaj tako ''nevaljali'' i ''zloćudni'' Mirko sve to oprosti i diže ruke od svega, zahvaljujući tužiteljki Burić, ali zato i umalo ne izgubi i svoju glavu tog 16. aprila 1999. godine, kada ga umalo ne upucaše u svojoj kući na spavanju tih kasnih večernjih sati.
O tome verovatno ''ništra ne znaju'' ovi sadašnji Bašlijevi pomagaći i naredbodavci, koji su eto zbog umiranja tog ''Narodnog taxija'', nekako utanjili džepove, pa im je sve to pomalo neobično.
A sada ću ti naći još neke papire iz moje arhive, pa ti Majo čitaj i studiraj.

Ako si Majo pažljivo gledala i pregledala te papire – šta si to još uočila ?
Pa tata vidim da je Dragan uredno sačinio ugovor o zakupu tog njegovog vozila, te da ti je dao i punomoćje da sa njim možeš redovno upravljati, odnosno koje ti je i sredstvo za rad uz urednu overu kod Opštinskog Suda u Bijelom Polju, pod brojevima; 3373 / 97 i 3374 / 97 od 29. decembra 1997. godine, to jest samo dva dana do Nove 1998. godine.
Vidim i to da je prema uputu broj 38 od 17. 12. 1997. godine – Mašinskom fakultetu, katedri za mehanizaciju u Podgorici, narednog dana - 18.12.1997. godine od strane Univerziteta Crne Gore, odnosno Mašinskog fakulteta, to jest Centra za motore i mobilne mašine u Podgorici – izdato uverenje o homolegalizaciji I-110/97 sa pet na osam sedišta, pošto je fabričkom ugradnjom vozilo imalo pet sedišta.
Da Majo – to ti je potpuno tačno da u jednoj državi važe dva Zakona jer sam samo nekoliko meseci nakon ovoga ponovo to morao uraditi u Novom Sadu, to jest da prema nekim naredbama koje ću ti kasnije pokazati u Srbiji se ne može voziti vozilo sa osam sedišta nego sa pet.
Pa tata – dali je to moguće ?
E jest bogami Majo videt ćeš i to čudo.
E vala tata baš pravo čudo !
Da čovek ne veruje - jedna država a dva Zakona.
Jes Majo – ali taj Zakon kroji Đula Bašli iz Bečeja – koji je izgleda jači od države.
Kada sam to video i život mi se zgadio, ali štaću moram da ćutim i trpim sve zbog ovog đeteta koje se nema gde zaposliti, pa makar dok nađe kakav drugi posao, ako ga uopšte i bude mogao naći.
Vidim tata iz obrazloženja tog izdatog rešenja od strane Opštinske Uprave pod brojem III-04-344-1/98, da je to prvo rešenje izdato u ovoj 1998. godini, te da si za sve to priložio čitavo brdo papira
E jesam Majo baš dosta papira, a bogami dok sam sve to obezbedio koštalo me i prilično novaca.
E vala jes tata – znam dobro šta te sve to koštalo !
A vidim i to da je ta naša firma bila registrovana pod nazivom ''Raković-prevoz''
Pa jeste Majo – ali je kasnije taj Aleksić prekrstio u ''Narodni taksi''.- i to onaj vasionski ''leteći tanjir'' – koji juri svetlosnom brzinom.
Bio je to prvi legalni taksi u ovoj Opštini, odnosno Bačkom Gradištu – što su objavili i ''Bečejski dani'' u 101. broju, ali nažalost taj po Aleksiću nazvani ''Narodni taksi'' u prvih nekoliko meseci nije imao ni jednog putnika, jer su skoro svi ljudi putovali autobusima, što je i bila to njihova navika, sobzirom da i nisu znali šta je to taksi vozilo, pa su čak i bolesnici do zdravstvene ustanove izbegavali korišćenje ovog taksija, koji je bio tako brz i jeftin, kao što je to i danas, taj ondašnji ''Raković-prevoz'' – kojeg je moj sin Ivan preveo na svoje ime i to odmah čim je odslužio vojsku.
Pošto sam video da od tog ostalog prevoza u drumskom saobraćaju i vanlinijskog prevoza nema 'leba, jer se niko ne vozi kombijem, već u stotinak autobusa koji u toku dana prozvižde preko Gradišta, od kojih mnogi i prazni, jer u uništenoj privredi nema ni putnika, morao sam vrlo hitno menjati vozilo, kako bi se nekako udvorio mušterijama ubeđujući ih da se voze ugodnijim vozilom, pa sam morao dopuniti delatnost prešavši sa kombija na ''stojadina'' ito samo nakon nepunih mesec dana, to jest 29.01.1998. godine, kako bih mogao udovoljiti poreskim obavezama i drugim dažbinama vezanim za ovu delatnost.
Dadoh ja za tog ''stojadina'' čitavi iznos akcija koje su podeljene radnicima PIK-a ''Bečej'', te se bogami Majo i tu dobro ''opekoh''.
Krš je ''krš'' – u ''stojadin'' niko ne ulazi.
Neće niko vožnju u njemu ni za džabe.
Navikli ljudi udobniju vožnju.
Malo, malo pa guraj, guraj da upali.
Ali neće niko ni da gura
E bože mili jakog li taksiste.