SVEMIRSKI TAKSISTA

PETA KNJIGA



OVA KNJIGA STRAVE I UŽASA, NAPISANA JE NA PREKO 1500 STRANICA, FORMATA A-4. MOŽE BITI DOSTUPNA SAMO DOBRONAMERNIM ČITAOCIMA I ŠIREM AUDITORIJUMU, LJUDIMA DOBRE VOLJE, PATRIOTIMA, RODOLJUBIMA I BORCIMA PROTIVU FAŠIZMA, ZA PRAVDU, ČAST, POŠTENJE, OBRAZ I LJUDSKO DOSTOJANSTVO.
ZBOG TOGA U OVOJ KNJIZI BIĆE IZNETI SAMO NAJMANJI I NAJMINIMALNIJI SEGMENTI UPRAVO ZBOG DRAMATIČNIH, STRAVIČNIH, ŠOKANTNIH, TUŽNIH, ŽALOSNIH I POTRESNIH ČINJENICA I NAMEŠTALJKI KOJIMA SU SE POMRAČENI UMOVI SLUŽILI DA BI NANELI ZLO I PAKOST – GRUBO KRŠEĆI SVE MEĐUNARODNE NORME, AKTE I KONVENCIJE O LJUDSKIM PRAVIMA. (M. Raković)

MIRKO D. RAKOVIĆ

OVU KNJIGU POSVEĆUJEM SVIM MOJIM POTOMCIMA SA ŽELJOM DA IH PODSTAKNEM DA SE ZBLIŽE I NE ZABORAVE, DA ZNAJU JEDAN ZA DRUGOGA I PODUČE MLAĐA POKOLENJA DA ZNAJU SVOJE PRETKE I CENE NJIHOVU ČAST I POŠTENJE JER NEMAJU ČEGA DA SE STIDE, A KO NEĆE BRATA ZA BRATA ON ĆE TUĐINA ZA GOSPODARA.

KO SE STIDI SVOJIJEH PREDAKA
NJEGA ĆE SE STIDET I POTOMCI

- II -

POŠTOVANI ČITAOČE !

DA BI SE RAZUMEO SMISAO I SUŠTINA OVE KNJIGE POTREBNO JE ISTU PAŽLJIVO I DETALJNO ČITATI OD NJENOG SAMOG POČETKA, TE PREDSTAVLJAJUĆI SEBE U ULOZI AUTORA, ČITALAC ĆE TAKO DOĆI I DO ZAKLJUČKA DA TRENUTAK BOLA UVEK DUŽE TRAJE OD TRENUTKA RADOSTI, A SAMIM TIM I OVAJ KRATKI ROMAN KOJIM SE OVA KNJIGA ZAVRŠAVA BIĆE TI MNOGO JASNIJI I RAZUMLJIVIJI.

U M E S T O P R E D G O V O R A


Ovo nije roman več istinita priča, potkrepljena detaljnim činjeničnim dokazima jednog ''vanzemaljca – svemirdkog taksiste'' na kojeg su se putem udruženog zločinačkog poduhvata okomili pojedini zloćinci, uništavajući mu sopstveno zdravlje i život – ne samo njemu već i njegovoj porodici.
Pažljivo razmatrajući i sagledavajući dokumentaciju, čitaoci će doći do stvarne istine i utvrditi zle namere pojedinih otimača i pljačkaša njegove sopstvene, mukom stečene imovine i uvideti kojekakve strašne podmetačine i dela kakva nisu radili ni paše ni subaše, a kojima su nažalost podlegali i pojedini sudski organi neshvatajući i neverujući da su takva zlodela uopšte moguća
U jednom kapitalističkom poretku i društvu, gde je legalan i častan rad zagarantovan ustavom - takvim delima možda su i ostvarivali neke svoje nelegalne lične interese, verovatno putem korupcije, kojoj su bili privrženi kao nosioci vlasti kojoj se u tom vremenu niko nije mogao suprostaviti.
Analizirajući pojedine slučajeve i sam čitalac će doći do zaključka ''da je taj ''Narodni – taxi'' išao takvom žestokom brzinom, koja daleko prevazilazi brzinu svetlosti, te da je verovatno njegova polazna tačka bio Lovćen odakle je svakog trenutka poletao, preko Komova, Sinjajevine, Durmitora i Bjelasice, pa preko Zlatara, Tare, Zlatibora i legendarne Kadinjače stizao do Avale, a onda preko Fruške Gore i Novog Sada tako žestokom brzinom stizao do Bečeja, pa onda do Bačkog Petrovog Sela, vraćajući se ponovo do Bačkog Gradišta, a onda do Poćes rampe i opet nazad do Bečejske železničke stanice, da bi uzeo i putnike koji su tu pristigli pre desetak godina, onim zadnjim vozom i tu čekali da ih neko tako hitno preveze – jer su se zaželeli motike i sela pa žure na posao.
Uz put kupeći ne samo one žive putnike, nego i one u zemlji, ali i sve ostalo na šta je nailazio ne ostavlajući ni kamen na kamenu, jurio je tako brzinom od 56.000 kilometara na sat, ali samo u prvoj brzini, jer iza sebe nije smeo ništa ostaviti ne preveženo.
Taj ''Narodni taxi'' umro je 10.12.2009. godine, da bi se ponovo povampirio, uključio petu brzinu, ostavio na zemlji svog vozača i hitro napustio zemaljsku kuglu, ali i čitav sunčev sistem.
Za jedanajest meseci preleteo je put od 200 svetlosnih godina te se sada nalazi izvan vasione – što su otkrili i utvrdili astrolozi sredinom meseca novembra 2010 godine i objavili putem sredstava javnog informisanja – televizije.
Znajući kojom brzinom se prostire svetlost – čitaocima ostaje jedino da sve to izračunaju i pomnože sa 200 svetlosnih godina, odnosno sve to podele sa jedanajest meseci, a onda na dane, sate, minute i sekunde, da bi videli kakav je to izum tog ''vasionskog - narodnog taksiste''.
Ko zna? – Možda će se opet taj ''narodni taxi'' ponovo pojaviti da bi prevozio putnike tamo gde mu je sada sedište, to jest na udaljenosti od 200 svetlosnih godina, jer je usput otkrio više od pedeset planeta gde bi mogli živeti ljudi, uglavnom oni pomračenih umova kojima pravedni smetaju.
Viđen je ponovo, tačno godinu dana nakon njegovog nestanka, 25. avgusta 2010. godine na Radan planini.
Videli su ga oko 22 časa i 15 minuta ne samo stanovnici ove planine i okolnih sela, nego i ogroman broj ljudi jer je bio jako svetle plavo-ljubičaste boje, ali je bez zastoja, velikom brzinom preleteo Radan planinu ne osvrćući se na njegove posmatrače i gledaoce.
Ovo je objavila i Prva televizija dana 03. 11. 2010. godine oko 24 časa.
Ista televizija dana 24.12.2010. godine objavi da su se na planini Rtnju pojavili neki vanzemaljci, pa je moguće da su to i neki moji rođaci, koje je možda usput istovario moj ''Narodni taxi'' da me nađu, pa se i ja odlučih da im se jednog dana pridružim na toj planini Rtnju, ako u međuvremenu ne odem i malo dalje:
Do onoga sela Tusta,
Gde me čeka ona pusta
Večna kuća od kamena
Bez prozora i temena
U kojoj sam u mladosti
Svojih dragih stavljo kosti
Pa i moje nek tu budu
Ako nisam za osudu.

Bio je to samo jedan veliki i srdačan pozdrav za njegovog gazdu - koji ostade na ovoj zemlji da se nad njim iživljavaju pojedine zemaljske pogani, pokušavajući da ga podvrgnu i psihičkom ispitivanju, kidajući mu tako i onako iskidane i tanke nerve, iživljavajući se nad njim svakodnevnim torturama, putem udruženih zločinačkih poduhvata, tako grubo kršeći sve međunarodne norme, akte i konvencije o ljudskim pravima, a da zbog svog doživotnog imuniteta, kojim misle da su zaštićeni, zbog takvih njihovih zlodela nikom ne odgovaraju.
I uspeli su u tim njihovim prljavim, fašističkim, nehumanim, zlikovačkim, zločinačkim i nečovečskim poduhvatima i delima na čelu sa ''velikom šeficom'' – koju najzad smeniše sa njenog položaja, a ja se odlučih da bežim sa ovih Bečejskih prostora, jer mi prete zatvorom, čestitajući mi sve praznike pozivima, torturama i pljačkom, pa je iz tog razloga taj ''svemirski taksista'' radi časti i obraza, te očuvanja svetlih i časnih tradicija svojih predaka ako bude neophodno, uz šire obaveštenje i prisustvo rodoljuba, patriota i ljudi zdravog razuma na nekom javnom mestu spreman izvršiti i svoje samoubistvo - radi zaštite njihove ''pravde i zakona'', jer je svaka humanitarna pomoć ugroženom stanovništvu koje nema ni hleba, prema njihovim mišljenjima kriminal i zločin, što ovaj ''vanzemaljac'' u svojoj glavi nikako nemože prihvatiti.
Ima pravde i na ovom svetu, kao i na onom, koja je doduše spora ali dostižna, jer su napokon i neki dobri i pravedni ljudi ipak uvideli pojedina zločinačka dela i počeli polako sa vrha rasklinkavati njihova zlodela koja su nanosili poput iživljavanja nad Rakovićima - kao nad stokom, podmećući im kojekakve nečasne rabote da bi ih kažnjavali, a samim tim i pljačkali, podmećući im i izmišljajući mnogobrojne prljave rabote, falsifikujući razne dokumente da i po pet puta budu kažnjeni po nekoj istoj nameštaljki, te izvrćući neke riječi niko u neko, je – nije i slično što se detaljnije može uočiti i utvrditi iz dokumentacije tog ''svemirskog taksiste'' – ''vanzemaljca''
Uz Božju pomoć ovaj ''vanzemaljac'' očuvat će svoju ličnu čast i dostojanstvo, a njih će zbog svojih opakih i drskih zlodela strići noćne more i kajanja, jer možda sada i ne znaju šta rade.
Ali i bez ikakve pretnje ili bilo kakvih zlih namera prema bilo kome na ovom svetu - verovatno i taj ''svemirski taksista'', - držeći se čojstva i tradicije svojih predaka, da i najvećeg neprijatelja smatra velikim prijateljem, sve do momenta kada mu u lice kaže da mu je neprijatelj i da se čuva, ali i da će mu i u najmanjoj nevolji uvek pomoći i spasiti mu život - ima svog strpljenja tražeći pravdu, pa i nadoknadu štete, te ako jednog dana radi toga mora biti zatvoren, on mora znati i ZBOG ČEGA.











Jureći takvom velikom brzinom preko svemira dana 09. jula 2011. godine odpadoše mu točkovi, pa zastade malo iznad Amerike da malo odmori i da ih namesti, no ga Američki stručnjaci ponovo uočiše, ali srećom nisu mogli identifikovati ovo moje vozilo, koje je tako jureći podiglo svu prašinu na ovom kontinentu, pa su oni mislili da je to neka strahovita oluja iznad Finiksa. Ovo je objavio i dnevni list KURIR – dana 10.07.2011
Ponovo je dana 29, 30 i 31.10.2012 zastao iznad Amerike da malo na leru produva motor. U Vašingtonu podiže nezapamćenu oluju, koju oni nazvaše strašni uragan ’’Sendi’’.
M.R. – ''Svemirski taksista''

BOL U DUŠI

MORAM OVO DA NAPIŠEM
JER OSEĆAM BOL U DUŠI,
KAD POMISLIM NA NEPRAVDU
CELI MI SE SVIJET SRUŠI.

PRESUDA JE NEPRAVEDNA
UNUČAD MI SAD GLADUJU,
ZLOTVORIMA KAZNU PLAĆAM
ETO NEK SE OBRADUJU.

NEPRAVDA JE SVAKA TEŠKA
PA ME SVAKA RANA BOLI,
HTEDOH NEŠTO DA NAPIŠEM
NO MI ŽENA NE DOZVOLI.

NISU VELI DECA KRIVA
ŠTO ZLOTVORI TAKO RADE,
IMA BOGA PA ĆE VIDET
TE IH KAZNIT ZBOG NEPRAVDE.

PRESUDA JE NEPRAVEDNA
UNUČAD NAM ISPAŠTAJU,
BIĆE GLADNO DESET DUŠA
SVE DOK JADE PREGURAJU.

IZDRŽAT ĆU I TU BEDU
NEKA NJINA DECA JEDU,
NEPRAVDA ME POKOSILA
NEK IH NOSE NA NOSILA.

NEPRAVEDNU KAZNU PLAĆAM
ŠTA ĆU KAD JE VIŠA SILA,
A BOG ĆE IM DECU KAZNIT
DA IH NOSE NA NOSILA.

RANJENI GORŠTAK

Red i mir na ovim prostorima i javnim mestima od razularenih napasnika, nasilnika i kriminalaca, koji putem udruženog zločinačkog poduhvata, kršeći sve međunarodne norme, propise i akte o ljudsim pravima, uglavnom saradnika Ljube Zemunca i poznatog Zemunskog kriminalnog klana, neće biti uspostavljen strijeljanjem jednog ’’Svemirskog taksiste’’ koji je spasio život jednoj ugroženoj i bespomoćnoj starici, bez novca, prevezivši je besplatno do prve lekaraske ustanove da bi joj se spasio život, već će se takvim vašim zalaganjem i podrškom tih kriminalaca, upravo afirmisati nasilništvo bez prava napadnutog na samoodbranu.
Suočen sa ovim primerom, i izrečenom aktuelnom sankcijom prvostepenog Bečejskog i Novosadskog suda od deset dana kazne zatvorom, za mene je teška uvreda i grubo kršenje svih međunarodnih ljudskih prava i slobode kretanja, koje se zbog takvog grubog iživljavanja nada mnom ubijajući me psihički i slamajući moje lično dostojanstvo, čast, obraz i poštenje koje mi se nemože ni u kom pogledu nadoknaditi, pa zato ni taj sud takvog morala za mene nemože biti ni sud ni pravda, te stoga tražim njegovo potpuno izuzeće, a o tome neka raspravi onaj u Strazburu i neka mi on izrekne tu kaznu ako smatra da je pružanje humanitarne pomoći ugroženom čoveku, kriminal i zločin, koji mi se pripisuje, ito na osnovu miga teških kriminalaca koji su mi veoma dobro poznati, a da saučesnici tih protivzakonitih, nedoličnih, nedostojnih i prljavih radnji nikom ne odgovaraju, smatrajući da su zaštićeni svojim imunitetom, iako dobro znaju da su i oni samim tim zločinci i saučesnici u kriminalnim radnjama, a sve sa ciljem ubijanja i uništenja jednog poštenog čoveka – gorštaka, koji ima svoje dostojanstvo i iza sebe ima mnogo odlikovanja, priznanja, pohvala, i zahvalnica od najranijih dana svoje mladosti, do danas.
Iz svega toga proizilazi i jasno se vidi da napadnuti ima samo dva izbora :
Da se bez ikakvog otpora preda i prepusti na milost i nemilost napadača i ubica, da ga linčuju, obese i ubiju, jer on nešto tako sam nikada nebi od sebe učinio, ili da rizikuje da pokuša da se brani i odbrani i ako nedaj Bože u tome uspije, onda će ga sačekati osveta države ili osveta ’’oštećenih’’ koji se nad njim tako zverski iživljavaju i svojim neprimerenim optužbama upravo izazivaju i prizivaju, jer su zlotvori, zločinci i fašisti poganstvom zadojeni, pa ih u njihovom zalaganju i pakosti za što rigorozniju kaznu, bez obzira na njegovo humanitarno delo, usput ne zanima mržnja koju tako mrsko, drsko i bezočno potpaljuju i raspiruju. No šta ako tom ojađenom, utučenom i ubijenom ’’vanzemaljcu’’ jednom dođe do pomračenja mozga, uma i pameti, a može, jer taj ’’svemirski taksista’’ dugo pamti, a sporo zaboravlja, što čini se, to nije slučaj sa većinom stanovništva ove planete, jer ljudi sve brže i sve češće zaboravljaju.
No ovaj gorštak, sve da hoće to nemože, jer su mu zlikovci i hoštapleri naneli ne nadoknadivu, kako moralnu, tako i materijalnu štretu u iznosu od preko tri miliona eura, što izraženo u dinarima ( sada kada je jedan euro 115 dinara ) iznosi preko tri stotine miliona dinara - a gde su kamate? Hoće li to država ikada nadoknaditi ovom ’’svemirskom taksisti’’ - ’’vanzemaljcu’’, koji o njihovim zlodelima, torturama i pljačkama napisa ogromnu knjižurinu na čitavih 1500 (hiljadu i pet stotina stranica formata A-4), kakvu nije napisao ni jedan književnik na bivšim Jugoslovenskim prostorima. Ni Andrić, ni Ćopić, ni Nušić ni Kočić, ni Petrović, ni Ćosić....
Ta se knjiga jednoga dana obrela u ruke jednog drugog velikog i poštenog gorštaka, koji je samo malo prelista pa uzdahnu, nekako žalosno. Eeee, moj dragi prijatelju ! Ja dobro znam tvoju situaciju i šta te je sve snalazilo ovih poslednjih nekoliko godina. Ja dobro znam gde si se sve morao obresti i intervenisati kod najviših državnih organa, ne samo u Novom Sadu, nego i u Beogradu, a znam i to da su te pljačkali i otimali sve od tebe, a onda se nad tobom sa automatima i heklerima iživljavali, ovde po ovom prokletom gradu, uterujući ti strah u kosti i režirajući procese
Ja bih se drage volje prihvatio tog posla i stao u tvoju odbranu, ali veruj mi da se banda isto tako nada mnom žestoko okomila – tako da zaista nesmem i pored najbolje volje jer mi je život ugtožen i u pitanju, a ko zna možda se uskoro o meni čune ono najgore. Izvini molim te kao brata

Ima istina i onih koji kažu: Ko mnogo zna i pamti – taj mnogo pati !
Neki pak vele: Istorija je majka svih nauka !
Moguće je, ali se prošlost sve manje uči, sve se češće ubija sadašnjost, a sve je izgleda upereno u katastrofalnu budućnost – koja nepobitno kao smrt stiže i dolazi.
No zašto se greške ponavljaju ?
Samo zato što je zaborav rđava osobina iz koje se na kraju rađa samo ono; kratko pamtim - dugo se kajem, a to bi značilo, put bez alternative !
A koji je i kakav taj put ?
Put koji kroje nečasni i nezajažljivi pustolovi, lopovi, probisveti, vucibatine, patroni i hohštapleri svih fela, zanimanja i stepena obrazovanja udvoravajući se vlasti – gazeći sve pred sobom, da bi što više zgrabili, opljačkali, oteli i ubacili u svoje džepove.
A zašto ? - Pa tu se dele pare, moć i utopija, koja se nekima čini da će večno trajati.
Šta njih briga što su mnogi danas dogurali do onih kontejnera ili kanti za smeće, po kojima svakodnevno čeprkaju i prevrću da nađu parče bačenog ubuđalog hleba, da pojedu.
Ima takvih i ovde – na hiljade. Ko u to ne veruje može se, kod mene i lično uveriti. Postoji tu i bezbroj fotografija. Fotografija jednog ’’vanzemaljca’’ – ’’ svemirskog taksiste’’, što po njima preleće Rtanj i Radan planinu, brzinom svetlosti – trista hiljada kilometara.
Ima mnogo i bezkućnika koji često provode i hladne zimske snežne i vetrovite noći u tim kontejnerima. A oni hohštapleri ponekada i tuda prođu – pa ni da ih pogledaju, a kamoli ponude postelju, kakvo staro ćebe, ili bar parčence suvog hleba.
Nemaju oni ni srca, ni duše – imaju samo zlobe i pakosti i to do bezsvesti, jer im se čini da će trajati večno, kao oni Bečki monarhisti.
Samo je jednom te ojađene jadnike, tu blizu autobuske stanice ovaj ’’vanzemaljac’’ ponudio sa po jednom veknom svežeg, ali još i toplog hleba, zbog čega je od sreće jedna osamdesetogodišnja bedna i sirotna starica, zahvaljujući mu se na izuzetnoj pomoći, sažaljenju, pažnji i ljudskom dostojanstvu makar i sa tom jednom jedinom veknom svežeg i toplog hleba – gorko zaplakala, dok su tuda prolazili, ne obazirući se na nju, obilazeći svoje doušnike i zlotvore iz ’’male bare’’ i onaj njihov glavni, koje uslika jedan mali foto amater - paparaco majstor.
I sada, ove davne 2014. godine, pogotovo za one koji kratko pamte, a brzo zaboravljaju i taj Beč, ali i mnogi drugi gradovi ovde u Srbiji imaju zanimljive, čak i poluilegalne stanovnike i ljude koji su, svako iz svojih razloga, put do alternative pronašli na kontejneru. Da, da, - kontejneru ili kanti za otpadke. Kakva pravda ! – No dali je to i ona Božja ?
Hoću samo da podsetim, da ta njihova neuspela zločinačka ideja – skupljanje raznih nacija na jednu gomilu, naravno i pod jednu navodno politički čvrstu centralnu ruku, koja eto na posletku i dolija, ipak nije zaboravljena.
Mito i korupcija. Hoće li toga biti još ostaje da se vidi.
Ali naravno i ovaj samozvani ’’vanzemaljac’’ po nekim Evropskim zakonima i propisima želi znati, što je uostalom i njegovo zakonsko, a pre svega ljudsko i građansko pravo da pored njihovog gazde, koji eto završi svoju karijeru, kako je i završi, mada tu ima još naredbo davaoca, sazna i ostale vinovnike i zločince iz ’’male bare sa puno krokodila’’, koji su se fašistički, zlikovački i surovo na njega okomili nanoseći mu teška zlodela i ubijajući ga do poslednjeg daha, kao neku proždrljivu bareč, aždaju ili stoku, te se ovaj ’’svemirski taksista’’ tome i nada od strane države ili bar nekog dobronamernog i poštenog čoveka – rodoljuba i patriote, da se ispravi ova naneta nepravda i žrtva obešteti za naneti ogromni bol i jade za koje nije ni kriv ni dužan, iako je sirak tužan ’’bez iđe ikoga’’, a on za one samo ima nadu i želju da im sudi i presudi onaj gore najveći sudija u kojeg se svi kunemo, uzimajući im tako sve one njihove najdraže koji su zlikovcima od srca odpali, te da se i oni jednom sete svojih dela i zlodela koje su zadavali ovom jadnom i bespomoćnom ’’svemirskom taksisti’’ ili ’’vanzemaljcu’’ kako je sam sebe nazvao
Uostalom svim dobronamernima stoji na raspolaganju moja knjiga ’’Svemirski taksista’’, gde se vide orginali falsifikata ili falsifikati orginala, na moju muku, činjeni od zločinačkih ruku.

Ovo je zaista autentična ispovest jednog progonjenog gorštaka, rođenog pre šestdedet i četiri godine, tamo daleko u onoj prelepoj Vraneškoj dolini, kroz koju protiče i ona, kao suza bistra i čista reka Ljuboviđa.
Ali ovo nije biografija nego patnja za slobodom, slobodnim mišljenjem i slobodnom kretanju čoveka – kao ljudskog bića nad kojem se iživljavahu pogani, pljačkajući ga danonoćno, kao i onu nesrećnu devedesetogodišnju staricu Jovanku prvu Jugoslovensku, ali i svetsku damu – nosioca partizanske spomenice, ženu borca sa ogromnim brojem ordenja, priznanja i odlikovanja, ne samo Jugoslovenskih, nego i svetskih, a koja se eto na kraju svog života najzad pomalo ispovedi jednom novinaru Jokanoviću da ponešto o njoj napiše i odštampa prikladnu knjižicu o torturama nad njom proteklih punih trideset tri godine.
Ovo su zbilja šokantne i dramatične priče nastale početkom trećeg milenijuma na ovim urbanim, ali i prokletim Srpskim prostorima gde nažalost vlada hijerarhija i bezumlje.
Ali, ja nisam Jovanka Broz, niti pak bilo kakav njen simpatizer, jer je nisam ni poznavao, ali imajući u vidu torture i nasilja koja su prema meni primenjivana u toku proteklih petnajest godina, ovo samo onako uzgred napominjem, samo toliko da se zna, jer suština svega ovog je što ni ja nisam imao nikakvih prava u ovoj državi, jer na svaku opasku za argumentovanjem činjeničnih dokaza, a imalo ih je bezbroj, meni je strogo naređivano ĆUT ili TO MENE NE INTERESUJE.
Bilo je tu čak i izvrtanja nekih reči, od strane delilaca pravde kao naprimer Je u Nije ili Niko u Neko i tome slično, da bi se progonitelj što više ošurio i opljačkao, a sve sa istim zaključkom ’’Radi obezbeđenja javnog reda i mira’’ – kao da ja ugrožavam bezbednost cele nacije (vidi knjigu ’’Svemirski taksista’’).
Bavio sam se mišlju da se i ranije obratim Međunarodnom sudu za ljudska prava u Srazburu radi zaštite svojih ljudskih prava i svojeg ličnog integriteta, no sobzirom na ovo stanje kakvo je kod nas u zemlji i koje evo godinama traje, uvek sam se ipak suzdržavao, jer neću da dolivam ulje na vatru koja gori i da državi otežavam situaciju, posebno oko ulaska u Evropsku Uniju, iako je meni država otežala sve što je mogla i učinila me građaninom drugog reda, građaninom bez ikakvih ljudskih prava – bez krivice osuđivanim i proganjanim.
Pitanje je kako bi se i taj srazburški sud prema tome odnosio, jer bi to bio za državu jedan veliki minus, s obzirom da sam ja ipak Srbin, pa moja država verovatno prema tome nebi ušla u Uniju ni nakon budućih dvesta godina.
Uvek sam mislio; pa to će se valjda jednom ovde uraditi da me banda više ne progoni ni kriva ni dužna, ali nažalost i pored ogromnog broja žalbi svim nadležnim opštinskim i državnim organima, niko nije ni prstom maknuo, da makar pomeri stvar sa mrtve tačke, niti me ikada bilo ko pozvao da iznesem svoje mišljenje i argumente bilo kome ili bilo gde u ovoj državi.
Kriminalcima i ubicama koji su me proganjali, sve do skoro, niko ništa nije mogao.
Ali ima gore jedan inžinjer koji sve vidi i sve poravna. Ta pravda je spora, ali ipak dostižna i dođe. No eto ja samo želim da se ta pravda obije o glavu njihove dece, a ne njih ter je to mnogo veća boljka nego da se lično njima sudi – pa neka vide i neka se uvere u to.
Možda sada neki od onih koji su učestvovali u mom progonu i zulumima koje su mi činili žele da se sve to što pre zaboravi, ali ja teško zaboravljam i mada im još nisam po onim mojim primerima čojstva i junaštva u lice rekao da su mi neprijatelji i da se čuvaju, jer sve moje i najveće neprijatelje smatram velikom prijateljima sve do tog momenta kada im to budem u lice rekao da su mi neprijatelji i da se čuvaju – ali ću im uvek pomoći kada im bude teško da se spase dajući i žrtvujući sam sebe i svoj život, zaboravavljajući tako sve zulume i zločine koje su prema meni činili, iživljavajući se danonoćno na mene, nanoseći mi užasne duševne i psihičke bolove i nanoseći mi neizmerni bol u srcu i duši.
( Mirko Raković – o1.02.2014. god. )

UKRATKO O AUTORU

MIRKO RAKOVIĆ, rođen je 28.08.1950. godine, kao četvrto dete DUŠANA (Ivanova) RAKOVIĆA – od petoro djece koje je Dušan imao sa dve supruge: Stojom – sa kojom je imao kćer Blagu i Vidnom – koja je bila rodom od Bukilića, iz sela Požnja, iz srednje Morače, kod Kolašina, sa kojom je imao četvoro djece: Božidara (Boža) – koji je umro još kao malo dete, Blaža, Mirka i Milovana.
Rođen je na malenoj ziratnoj krčevini, u kući pored reke Ljuboviđe u selu Jabučnu, na putu koji vodi od Bijelog Polja preko Slijepač Mosta, Tomaševa, Pavina Polja, Kovrena i Vrulje – do Pljevalja.
U ono vreme, posle II. svetskog rata, bila je to, kao i mnoge druge, dosta siromašna, ali časna i poštena porodica, koja je služila za primer, kao jedna od najuglednijih i najpoštenijih porodica u ovom kraju.
Četiri razreda osnovne škole završio je u selu Jabučnu – kod učitelja Aleksandra (Leksa) Femića i bio jedan od najboljih njegovih učenika u tom četvorogodišnjem školovanju, a kojeg je učitelj uvek hvalio i isticao kao svog najboljeg i najprimernijeg učenika.
Ostatak školovanja, do završetka osmog razreda, nastavio je u Tomaševu, gde je u više navrata bio pohvaljivan kao dobar i primeran učenik Tomaševske osmogodišnje škole.
Nakon završetka osmog razreda upisuje se u srednju trgovinsko – ugostiteljsku školu u Podgorici (ondašnjem Titogradu), gde sa najboljom ocenom stiče zvanje kvalifikovanog kuvara, poslastičara i konobara i dobija odlikovanje i priznanje od strane Titogradskih vlasti – posebno Predsednika opštine Titograd i njegovih saradnika, što mu stvara veliku ''odskočnu dasku'' za zaposlenje.
Još kao učenik na praksi, po raznim hotelima u Titogradu, a posebno po celom Crnogorskom primorju, od Ulcinja do Herceg Novog, biva zapažen kao izuzetno dobar stručnjak i vredan radnik, gde dobiva niz ponuda za posao i stalni radni odnos.
Kao takav, a kao momčić od svojih devetnajest godina dobiva ponudu od hotela ''Piva'' u Plužinama za stalno radno mesto šefa kuhinje – sa obezbeđenim stanom i znatno velikim ličnim dohotkom za to vreme, opredeljuje se za to radno mesto i odlazi u Plužine, gde se angažuje oko pokretanja rada nekoliko kuhinja u kafanama i restoranima u Plužinama, na Šćepan Polju, Brezni i Mratinju – gde otvara menzu i radnički restoran, jer u to vreme počinje izgradnja hidro-elektrane ''Mratinje''.
Nakon dve godine boravka i rada u Plužinama, dolazi neodložno vreme za odsluženje vojnog roka i odlazi na Somborski aerodrom, gde nakon mesec dana obuke, prelazi u dom JNA u Somboru za zamenika civilnog majstora – šefa kuhinje i ostaje još sedamnajest meseci – do kraja vojnog roka.
Kao dobar i disciplinovan vojnik, izuzetno pozitivnih vrlina, kako u obuci tako i u veoma uspešnoj organizaciji poslovanja u intendantskim poslovima, biva veoma zapažen i dobiva sve pohvale i priznanja, kao i orden od presednika Tita za vojničke vrline, te 1969 godine u Somborskom garnizonu – pod komandom pukovnika Veljka Maškovića.
Po završetku vojne obaveze, vraća se u rodno mesto, sa namerom da nakon nekoliko dana odmora, produži dalje u Pivu, ali njegove planove zaustavlja Milisav Moračanin - direktor trgovinskog preduzeća '' BJELASICA'' iz Bijelog Polja, sa svojim saradnicima i nedozvoljava mu odlazak, već ga odmah prima na posao i angažuje za rukovodioca restorana ''COBEX'' na Slijepač Mostu – koji je radi takvog potrebnog kadra, njegovo otvaranje odložio za čitavih meses dana.
Za vreme četvorogodišnjeg rada u ''COBEX-u'' – Mirko Raković, vanredno stiče
četvrtu diplomu – zvanje kvalifikovanog trgovca, nakon čega ga vrbuju predstavnici jedne Beogradske trgovinske organizacije ''BEOGRAD - PROMET'' i ubede da napusti ugostiteljstvo i pređe kod njih u trgovinu, što isti prihvata radi zaposlenja supruge i prelazi za poslovođu prodavnice u Bijelom Polju.

Nakon saznanja da je prešao u GG firmu – koja je u tom periodu bilo prvo privatno trgovinsko preduzeće na ovim prostorima, ubrzo napušta tu firmu i stekavši zvanje VK trgovca prelazi na rad u PIK ''BEČEJ'' – OOUR ''MLINSKA INDUSTRIJA'' te sa suprugom Stevkom, seli se u Prijepolje, gde radi na otvaranju većeg broja maloprodajnih objekata na regionu južne Srbije i Crne Gore, radeći istovremeno na veleprodaji mlinskih proizvoda - kao predstavnik ovog preduzeća.
Vanredno studirajući, na višoj trgovinskoj školi ''Jezdimir Lović'' u Beogradu, stiče šestu diplomu i zvanje ekonomiste – ORGANIZATORA PRODAJE – nakon čega se, sa porodicom, iz Prijepolja seli u Bečej, gde preuzima sve radne obaveze od osam zaposlenih komercijalista koji su radili na komercijalnim poslovima za celu bivšu Jugoslaviju i vodi celokupnu prodaju mlinskih i pekarskih proizvoda za tri mlina kapaciteta 500 tona mlinskih proizvoda dnevno. Istovremeno radi i na izgradnji najsavremenije pekare u Vojvodini, kapaciteta 50 tona dnevne proizvodnje i prodaju ovih proizvoda uvećava za 10 puta.
Odmah po dolasku u Bečej, brzo se uključuje u sve sfere privrednog, sportskog, kulturnog, zabavnog i društveno – političkog života. Kao sekretar i predsjednik kuglaškog kluba ''VOJVODINA'' u Bačkom Gradištu, bio je u više navrata, zatim predsjednik Opštinskog kuglaškog Saveza – Bečej, gde je 1989. godine organizovao Državno prvenstvo u kuglanju, na kojem je učestvovalo 73 kuglaška kluba iz cele bivše Jugoslavije. Bio je i član kuglaškog Saveza Vojvodine – u četvorogodišnjem mandatu, a osnovao je i ženski kuglaški klub ''DEKO'' u Bačkom Gradištu.
Od 1970 godine, pa sve do njenog raspada bio je član Komunističke Partije Jugoslavije, a osnivanjem Socijalističke Partije odmah se uključuje u istu za koju se trajno opredeljuje.
U dva mandata bio je odbornik u Skupštini Opštine Bečej i član Saveta Mesne Zajednice – Bačko Gradište, gde je uveliko doprineo uređivanju sela, telefonizaciji, gasifikaciji, asvaltiranju ulica, izgradnji doma zdravlja, kuglane, škole, pošte, dve kapele na seoskim grobljima, čišćenju i uređenju bunara i slično.
Penzionisan je krajem 1989. godine, od kada je i redovan član Saveza penzionera Vojvodine
Na izbornoj konferenciji Opštinskog SUBNOR-a Bečej dana 08. maja 2009. godine jednoglasno je izabran za predsednika Mesnog Odbora SUBNOR-a Bačko Gradište, kao i člana Presedništva SUBNOR-a Bečej.
Bio je izuzetno aktivan član Partije udruženih penzionera Srbije (PUPS), te je zbog njegovog angažovanja u toj Partiji stekao veliki ugled i poverenje većeg broja građana – penzionera, pa je na izbornoj konferenciji PUPSA održanoj 12.12.2009. godine jednoglasno izabran i za predsednika Mesnog Odbora PUPS- u Bačkom Gradištu.
Član je i zavičajnog udruženja ''Ostrog'', te aktivista Srpsko – Ruskog prijateljstva, veliki drug i prijatelj sa Ruskim ambasadorom Aleksandrom Kornjukovim i atašeom Aleksandrom Ivanovič u Beogradu, ali i većim brojem Ruskih prijatelja.
Dana 25. 01.2011. godine na inicijativnom sastanku Titovog unuka Joške Broza, na kojemu je učestvovao veći broj građana Bečeja, Bačkog Petrovog sela, Bačkog Gradišta, Mileševa, Radičevića i Poljanice jednoglasno je predložen za člana predsedništva nove komunističke partije, a 20.02.2011. i za podpresednika iste.
Inicijator je i pokretač velikog broja druženja mnogih klubova i udruženja, kao i velikog broja susreta penzionera širom Vojvodine i Srbije, što je doprinelo očuvanju bratstva i jedinstva među svim narodima i narodnostima, pa je zbog toga na veoma čestim druženjima uvek rado prihvaćen, viđen, poštovan i veoma cenjen gost.
Čovek velikog srca, veliki rodoljub, patriota i humanista, borac za pravdu, jednakost i ravnopravnost među svim narodima, nastavljajući i čuvajući tradiciju svojih slavnih predaka, prema svojim mogućnostima uvek je spreman priteći u pomoć narodu, a što ga čini srećnim, zadovoljnim i ponosnim na svoja dela.

Kao aktivan član predsjedništva i predsjednik MO SUBNOR-a i MO PUPSa u Bačkom Gradištu, na redovnim godišnjim Skupštinama SUBNOR-a i PUPS-a održanim u Bačkom Gradištu dana 22.03.2011 i Bečeju dana 15.04.2011.godine, pored niza poklona i priznanja za svoj uspešan rad i doprinos, kako na očuvanju tradicija NOB, tako i na očuvanju zajedništva i sloge među narodima, dobio je priznanja i zahvalnice, kako od Opštinske, tako Republičke i Pokrajinske Organizacije SUBNOR-a Srbije i Vojvodine.
Za uspešan vid saradnje sa velikim brojem članova Saveza penzionera, kao i mnogim aktivima i klubovima žena i penzionera Vojvodine, gde je uvek drag i rado viđen gost, a kao veliki drug i prijatelj, takođe je dobio niz priznanja i zahvalnica.
Veliki je ljubitelj fotografije, čime je uveliko doprineo zbližavanju i očuvanju trajnih veza, poznanstvu, prijateljstvu, ljubavi i slozi ogromnog broja ljudi.
Poznat je kao najbrži fotograf na ovim prostorima, jer kvalitetne fotografije odmah uradi za nepuno jedan minut, a interesantno je da iste radi i u pokretu dok upravlja svojim putničkim vozilom.
Njegove izuzetno kvalitetne fotografije svakodnevno se umnožavaju na velikom broju CD i DVD kaseta širom Vojvodine, a za kvalitet i brzinu izrade fotografija u više navrata dobijao je više pohvala i priznanja, iako nije kvalifikovani fotograf – već samo veliki ljubitelj fotografije koju radi iz hobija.
Kao veliki rodoljub i patriota, uvek spreman da pomogne i pritekne u pomoć ekonomski ugroženom stanovništvu svog sela u vidu besplatnog prevoza do grada Bečeja, zajedno sa svojim sinovima – profesionalnim taksistima, pojedine korumpirane i fašistički nastrojene opštinske strukture iz zavisti, pakosti i ljubomore, tako grubo kršeći sve moralne zakonske norme, akte i konvencije o ljudskim pravima, okomile su se na njega i njegovu porodicu, otimajući i pljačkajući njegovu imovinu, zbog svog legalnog, ustavom zagarantovanog i uredno prijavljenog i registrovanog rada, a često i zbog pružanja humanitarne pomoći ugroženom stanovništvu, što ga je revoltiralo i nateralo da pored knjige BRATSTVA RAKOVIĆI – od postanka do III. milenijuma (Rodoslovi), napiše i drugu knjigu - SVEMIRSKI TAKSISTA i UTRTA PRAVDA, te argumentovano prikaže mnoga zlodela koja mu se protiv zakonito, neosnovano i bezrazložno nameću i pripisuju.
Pored ZBIRKE PARTIZANSKIH PESAMA piše i kratki auto-biografski roman NA ŽIVOTNOM PUTU - kao četvrtu knjigu koja obuhvata samo najsitnije segmente i detalje iz veoma burnog, mukotrpnog i brzog autorovog življenja, isprepletenog raznoraznim događajima iz onih teških, burnih, kriznih, ali i srećnih vremena nastalih u drugoj polovini dvadesetog i prvoj polovini dvadeset prvog vijeka, to jest tokom čitavog tog perioda u kojemu je on živeo.
No i pored tog mukotrpnog življenja, raznih drugih zbivanja i događaja, svojim časnim i poštenim dano-noćnim radom, uvek je nekako odolevao svim tim teškim iskušenjima i uspevao da na put dostojanstveno izvede i čitavu svoju porodicu, čuvajući svijetle tekovine njegovih predaka – da čovek ostane čovek i bude ne okaljana obraza do zadnjeg trenutka svoga života.
Imajući u vidu sva ta zbivanja, ali i mnoge smicalice koje je doživljavao tokom celog svog života, ovo je zaista veoma kratak roman u vidu prisećanja koja samo asociraju na male i kratkoročne trenutke i događaje, o kojima bi se moglo napisati na stotine ovakvih romana, ali je autor sve to morao nekako drastično skratiti zbog svog kratkog vremena i dotaklog dna života, ali i započinjanja ovih pisanija u zrelim godinama
Zbog teške društveno-ekonomske situacije, nedostatka sopstvenih sredstava i loše materijalne i finansijske situacije, najverovatnije da ni ova knjiga neće ugledati svetlost dana pa zbog toga:
Moram skratit i teksta i slika
Jer bi knjiga bila prevelika,
Iako je ovaj život mali
Mesecima ljudi bi čitali.....

BOŽE PRAVDE - SRPSKA HIMNA


BOŽE PRAVDE, TI ŠTO SPASE
OD PROPASTI DOSAD NAS,
ČUJ I ODSAD NAŠE GLASE
I OD SAD NAM BUDI SPAS .

MOĆNOM RUKOM VODI, BRANI
BUDUĆNOSTI SRPSKE BROD,
BOŽE SPASI, BOŽE HRANI,
SRPSKE ZEMLJE, SRPSKI ROD ! 1

SLOŽI SRPSKU BRAĆU DRAGU
NA SVAK DIČAN SLAVAN RAD,
SLOGA BIĆE PORAZ VRAGU
A NAJJAČI SRPSTVU GRAD.

NEK NA SRPSKOJ BLISTA GRANI
BRATSKE SLOGE ZLATAN PLOD,
BOŽE SPASI, BOŽE HRANI
SRPSKE ZEMLJE, SRPSKI ROD ! 1

NEK NA SRPSKO VEDRO ČELO
TVOG NE PADNE GNEVA GROM
BLAGOSLOVI SRBU SELO,
POLJE, NJIVU, GRAD I DOM !

KAD NASTUPE BORBE DANI
K’ POBEDI MU VODI HOD
BOŽE SPASI, BOŽE HRANI
SRPSKE ZEMLJE, SRPSKI ROD !

IZ MRAČNOGA SINU GROBA
SRPSKE SLAVE NOVI SJAJ 2
NASTALO JE NOVO DOBA
NOVU SREĆU, BOŽE DAJ !

OTADŽBINU SRPSKU BRANI 3
PET VEKOVNE BORBE PLOD
BOŽE SPASI, BOŽE BRANI 4
MOLI TI SE SRPSKI ROD ! 1

U BORBI ZA OPSTANAK

U Hrvatskoj besni strašan građanski rat.
Uspeli Ameri razbiti ono naše najveće bogatstvo – bratstvo i jedinstvo – koje smo u Titovo vreme tako gajili, negovali i čuvali, kao zenicu oka svog, ali mafija učinila svoje i zavadila braću da se između sebe kolju i ubijaju.
Poslali u Hrvatsku i Mudžahedine da tamo pomognu i ''zaprže čorbu'', te da ono Srba što tamo živi, poubijaju i proteraju sa svojih vekovnih ognjišta.
Neka beži ko je kadar stići i uteći, ali ko to nije ili hoće na strašnome mestu postojati, taj je već stavio glavu u torbu i neka čeka svoju sudbinu.
Veliki broj Srba – preko 800.000 – gde da nađe krov nad glavom ?
Odrasli, stari i iznemogli mogu i ispod drveta – ali gde djeca ?
''Bljesak i oluja '' – ''milosrdni anđeo'' !
Zavladala opšta kriza, beda, besparica i nemaština.
Ko je imao kakav traktor ili bilo kakav auto – pokupio nešto džora i strpao, a ko nije – zavežljaj u ruku, pa bjež' u Srbiju.
Vojvodina preplavljena teškim jadnicima - ni krivim ni dužnim.
Kuda dalje – u kakvu neizvesnost ?
Malo je ovde humanitaraca – mogu se na prste prebrojati.
Brzo će i zima – treba toj sirotinji pružiti parče hleba.
Ilinka Kolarov, ja i još nekoliko njih – danonoćno smo u akciji.
Ni šupa nesme ostati prazna – moraju se smestiti ugroženi ljudi – izbeglice.
Ima mnogo i djece – izgubili roditelje.
Ona od desetak godina – voze traktore, naravno ako su ih imali.
Čoveku humanitarcu, koji bar malo ima osećaja, zastaje dah.
Steže ga srce i duša boli, a suze same naviru.
Nije ni meni lako.
Auto u kvaru, moram pešice.
Sin Dragan – sa porodicom 1994. godine odselio u Crnu Goru.
Ovde se nije mogao zaposliti – pa otišao da sebi traži bolju sreću.
Ali ni tamo posla – mora se dohvatiti motike.
Ja mu pomogao da kupi kravicu i konja.
Mora tako – brdovit predeo, a kuće razbacane, po kilometar jedna od druge.
Kako pešice ?
Kupim mu i neki stari auto – kombi.
Mislim i maštam u sebi – bilo bi lepo da mi je ovde i da pomognem ovim jadnicima oko selidbe iz šupe u kuću – ako je gde nađu za neki privremeni smeštaj.
Znam da ovde ima i mnogo zlobnika koji bi te jadnike i odavde udaljili, samo da ih ovde ne gledaju, ali bi odmah i mene ''davijali'' da nešto radim na crno i da od toga imam neke interese i dobit.
Ja naivan, sve želim pošteno pa hoću i to da legalizujem.
Nazvaću Dragana da ga pitam šta misli o tome i hoće li da mi pomogne, privremeno dok mi istekne bankarski kredit, ili prodam kamionsku prikolicu – da kupim neko polovno auto,
Pa i Ivan završio zanat – nema gde da se zaposli.
Uzaludno školovanje.
Otišla mast u propast.
Džabe muka i nauka.
Sve propada – sve se ruši.
Na mojoj grbači troje djece, zet i osmoro unučadi.
Svi nezaposleni – treba i njima parče hleba.

Od sloma socijalizna i raspada one lijepe i bogate bivše Socijalističke Federativne Narodne Republike Jugoslavije, pored mnogih, ostadoh i ja bez posla, stisnula me i pritisla kriza, pa uzeh da se nečim pomalo zabavljam ne bi li kako pošteno zaradio neku crkavicu - makar za hleb mojoj djeci i unučadima, oformih tako TAXI prevoz za moje sinove, jer se ne mogaše zaposliti.
Bio je to prvi registrovani legalni taksista u Bečejskoj opštini.
Samim tim i trn u oku pojedinih zlobnika i mafije koja hoće sve da zgrabi.
Da štiti interese pojedinih monopolista koji ih podmazuju.
Pa ja i nisam menjao društveni poredak i tražio kapitalizam.
Narod je to hteo, a ne ja koji sam okoreli socijalista i želim ravnopravnost u svim sferama života.
Foto tehnika i kompjuteri su čudo
Izmišljeni za obmanu naroda.
Programiraj tehniku i čini šta god hoćeš. To ti niko ne može osporiti jer su ti to čisti dokazi, pa možeš raditi šta ti god na um padne.
Samo režiraj i programiraj.
I od jednoglavog konja putem foto montaže možeš napraviti dvoglavog.
Sudstvo korumpirano, privrženo vlasti i sluša naredbe.
Bilo kakva fotografija za njih su čisti dokazi.
Istu sliku možeš koristiti bezbroj puta.
Sve je to legalno i po Zakonu.
Samo pljačkaj i otimaj od ove sirotinje !
Samo uzmi što više – treba i tebi koji dinar !
Teritorija velika, a mafija jaka. Od male ribice možeš stvoriti veliku ribetinu.
Da sve kontrolišeš ne postoji nikakva teorijska mogućnost – jer ti sve to nije ni dostupno ni dozvoljeno.
Izborni rezultat možeš namestiti kako ti duši odgovara, a posle samo pritisni dugme i maši papirom da si pobednik i pre prebrojavanja glasova – kao Crnogorski premijer.
Tako je i bilo krajem XX. vijeka, tako je sada, a tako će i ostati.
Jadnoj sirotinji izaprani mozgovi pa misli da će sve biti bolje i da će sve to oni pozlatiti.
A koji to ?
Oni pomračenih umova, mafijaši i tajkuni što gledaju samo sopstvene interese i preko kojekakvih belosvetskih hoštaplera i probisvetova sa leđa ove sirotinje grabe i hoće da što više sebi navuku, a što jadnici nemaju ni za hleb – to nikoga ne tangira niti ga je za to briga.
Dobro oni znaju naviku ovog naroda koji glasno komentariše.
Ništa on neće preduzeti u cilju zaštite svog integriteta pa samo sluša i trpi.
Zato ga sve žešće i nemilosrdnije stežu i pritežu izmišljajući razne globe i namete koje nikada nisu izmišljale ni paše ni subaše.
Ali ako jednom zaćuti ?
Mogao bi biti srećan samo onaj kome snaga leži u motici, a onome što je u topuzu – tragovi će smrdet nečovečstvom.
No, o tome ja neću maštati – neka o tome misle oni koji su za to zaduženi.
Izneću samo manji deo istinitih i argumentovanih priča o iživlavanju i zlodelima jedne grupice kriminalaca i zločinaca koji su mi udruženim zločinačkim poduhvatima nanosili neizmeran bol na srcu i duši i to ne samo meni, nego i čitavoj mojoj porodici, a tim činjenjem: otimačinama i pljačkom moje mukom stečene imovine, preteći mi čak i zatvorom ili proterivanjem u ''ludu kuću'' - naterali su me da svu moju, mukom stečenu imovinu ostavim i ove prostore ni kriv ni dužan zauvek napustim – proglašivši sebe ''Svemirskim taksistom'', a moji potomci i budući naraštaji neka vide gde je i kako nekada živeo njihov deda – odnosno pradeda, čukundeda itd...

Odseli se Dragan iz Bečeja u Crnu Goru.
Da proživi na svojoj dedovini. Oterao samo FAP-a – da ga zameni za neko putničko vozilo.
Ubedio me da se vratim i ponovo nastavim život tamo gde sam i živio više od dvadeset godina i sa svojom suprugom i djecom, mukotrpno svio porodično gnezdo.
U Bačkom Gradištu.
U ulici Dože Đerđa 88.
Pa kamo sreće da se tamo nisam ni vraćao
Nebih nikada ni upao u kandže pojedinih zlikovaca i zlotvora.
Nebih danas ovo ni pisao.
Živeo bih sa normalnim svetom bez ikakvih trzavica.
Ali nije mi baš toliko ni žao.
Ja sam narodni čovek – kojeg poznaje preko 50.000 penzionera širom Vojvodine.
Čitav život uz narod i sa narodom.
Završio šest zanata – ugostiteljstvo i trgovinu.
I višu školu – organizaciju rada.
Višegodišnji rad u privredi – komercijalni poslovi.
Bio predstavnik firme u širem regionu.
Blizu osam miliona kilometara na točkovima.
Upoznao celu bivšu Jugoslaviju
Poznavao preko 3.500 privatnih pekara – koji donose novac i omogućavaju normalan rad tri mlina kapaciteta preko 500 tona pšenice u dnevnoj preradi.
Preko četiri stotine zaposlenih radnika sa redovnim i najvećim ličnim dohocima u opštini.
Inicijator i najzaslužniji za izgradnju tada najsavremenije pekare u Vojvodini, te obezbeđenju tržišta za celokupnu pekarsku proizvodnju pet puta veću od predhodne uz stalno zaposlenje više od pedeset novih radnika..
Višegodišnji volonterski rad u skoro svim sportskim i Društveno-političkim organizacijama:
Više od dvadeset godina sekretar i predsjednik kuglaških klubova ''Vojvodina'' i ''Deko''.
Inicijator i osnivač ženskog kuglaškog kluba ''Deko'' u Bačkom Gradištu.
Predsjednik Opštinskog kuglaškog Saveza Bečej i organizator poslednjeg Državnog prvenstva u kuglanju, sa učešćem 73 kuglaška kluba iz svih Republika i pokrajina bivše Socijalističke Republike Jugoslavije.
Član Predsedništva kuglaškog Saveza Vojvodine,
Član Predsedništva MOFK-e – Bečej,
Višegodišnji član Saveta Mesne Zajednice Bačko Gradište i inicijator više akcija za izgradnju i uređenje sela i seockog življenja – samodoprinosom:
- Telefonizacija.
- Gasifikacija,
- Izgradnja kuglane,
- Izgradnja dve kapele na seockim grobljima,
- Izgradnja nove pošte i poštanske centrale u selu,
- Izgradnja i uređenje bunara,
- Izgradnja i asvaltiranje seoskih ulica,
- Uređenje fudbalskog igrališta i.t.d.
Od strane građana ovog sela, predlagan je i za odbornika u Skupštini opštine, a do prvog dana proleća, tj. 21.03. 2011. godine bio je i Predsednik Mesnog Odbora PUPS-a i SUBNOR-a, te član Predsedništva ovih Organizacija, kao i član Saveza penzionera Vojvodine.
Za pošten, savestan i odgovoran volonterski Društveni rad i humanitarnu pomoć više puta je pohvaljivan.
Pa poštovani narode – izgleda da radi toga ovaj ''svemirski taksista'' mora biti kažnjen i opljačkan, ali i proteran sa ovog područja. – A ZAŠTO ?
Verovatno zbog toga što se ne slaže sa politikom pljački i otimačina od strane onih koji su u toj mogućnosti i kojima je sve to tako lako, jednostavno i dostupno – poput one sada doduše smenjene ''velike šefice''.- kojoj je smetao častan i pošten rad tih Rakovića, koji su po njoj i njoj sličnima i jedini na listi za odstrel iz ''male bare sa puno krokodila''.

''RAKOVIĆ-PREVOZ''
T A X I
Bačko Gradište
Dože Đerđa 88
Dana: 20.01.1998. god.
DA SE ZNA

( 20.01.1998.)

PRETUČEN ZBOG PRUŽANJA HUMANITARNE
POMOĆI IZBEGLICAMA, BOLESNIM LICIMA I
ROMIMA


Dana 20.01.1998. godine kod ''Zidara'' u Bečeju na inicijativu Đule Bašlija, a uz asistenciju službe policije iz Bečejskog SUP-a. bez ikakvog razloga, samo zbog toga što sam besplatno , iako sam samo desetak dana pre toga dobio rešenje o legalnom prevozu putnika, prevezao svojim kombi vozilom do Bečeja, lica koja nisu imala novca za autobusku kartu i to:
l. Ilibašić Miroslav – (izbeglica ) – ul. 22 oktobra 42
2 Ilibašić Ljubica - '' - '' '' 42
3 Ognjenović Ljuban - '' - '' Maksima Gorkog - tel. 896-100
4. Vojić Milica - '' - '' Zmaj Jovina 22
5. Ferika sa mlina (išao kod lekara) '' Sredoja Petrovića
6. Spaić Rada '' - '' Partizanska
7. Dva roma '' ''

NAPOMENA: Putnici su ispitani u vezi prevoza i isterani iz vozila da bi stopirali do Bačkog
----------------- Gradišta, a nakon toga ja isprebijan i pretučen do krvi i bola od strane dva batinaša, a posledice toga biće verovatno u dužem vremenu vidljive, kao ožiljak na desnoj nozi (na listu) odakle je istekla dosta velika količina krvi.
Da bi se batinaši spasili odgovornosti i ''oprali krivicu'' protiv mene su podneli ''prijavu'' sudiji za prekršaje i to: Đula Bašli – kao nelegalni prevoz na dan 20.01.1998, a batinaši pod datumom 27.01.1998. godine kako navodno nisam bio prijavljen kao vozač na teritoriji Opštine Bečej (što uopšte nije tačno – jer sam se kao vozač u ovoj opštini prijavio odmah već samim mojim doseljenjem u Bačko Gradište, te posle toga nikada nisam odjavljivan iz SUP-a Bečej jer stanujem, odnosno živim u sopstvenoj kući – koju sam sagradio u ovom mestu i u kojoj sa svojom porodicom živim od 1980. godine – kao stanovnik ovog sela.
Celokupna dokumentacija, pa i lična karta bila je priložena uz zahtev za izdavanje taksi dozvole i rešenja za rad, jer uprotivnom nebih ni dobio dozvolu za legalan rad taksi – prevoza
Napominjući da je ovo drugo moje batinanje i prebijanje od strane plaćenih zlikovaca i batinaša: Bašlija, Grbića i njihovih saradnika, sa jedinim ciljem – ubiti, prebiti, oteti i opljačkati.
Svi dalji komentari bili bi suvišni.
Sve je vidljivo iz narednog priloga.

KAKO JE NASTAO ''RAKOVIĆ - PREVOZ''

Registrovao Dragan ''Fapa'' u Bijelom Polju, ali on živi na selu.
Brdovit predeo – ništa tamo nema sem kamena, a kamen netreba nikome.
Preko brda idu ovce, koze i goveda.
Ali kamion nemože preko brda i kamena, pa reši da ga proda u zamenu za dva polovna putnučka vozila – registrovana u Bijelom Polju.
Ni njegov brat Ivan u Gradištu nema posla – nema šta da radi.
Konkurisao u MUP – ali nije ''zadovoljio kriterijume''.
Ja ovde imam neku ''Gošinu'' prikolicu. Onu što je vozao Aleksić - ''Maksi taksi'' čitave tri godine, bez ikakve nadoknade.
Menjaćemo i nju – za neke putničke ''krševe'' i prijaviti legalan rad – taksiranje ''Raković-prevoz'', naravno ako nađem i kupim neki kombi.
Znam da sa njim i neće biti nekog posla, ali povremeno – prevoz sportista.
Sve legalno i po zakonu – hoću mirno da spavam.
Obraćamo se Odelenju za privredu i u razgovoru sa Vigi Valerijom – diplimiranim pravnikom dobijamo pozitivan odgovor.
Može – sve je legalno i u skladu sa Zakonom i propisima o prevozu putnika i robe u putničkom, odnosno drumskom saobraćaju.
Užurbano radimo na pribavljanju svih potrebnih papira.
Za svaki slučaj kako radi sigurnosti, tako i iz predostrožnosti, kupljeno vozilo radi potpunog pregleda, legalnosti i ispravnosti šaljemo na mašinski fakultet u Podgoricu.
Dobijamo i ATEKS 1-110/97.
Iako nam nije ni potreban, neka ga nek se nađe – zlu netrebalo.
U međuvremenu pripremamo i overavamo ugovore i ovlašćena – kod suda u Bijelom Polju.
Bliži se i kraj godine – svu pribavljenu dokumentaciju predajem Valeriji, pa srećno i zadovoljno čekamo Novu 1998. godinu – radujući se početku poslovanja nove firme.
I zaista 6. januara dobijamo i rešenje pod brojem III-04-344-1/98.
Prva osnovana radnja u Bečeju u 1998. godini – ''Raković.prevoz''- Taksi
Za vlasnika – najlepša čestitka za Božić te 1998. godine.
Svi nam čestitaju - pa i novinari koji objavljuju članak PRVI – Gradištanski taksi.
Niko od nas nije mogao ni slutiti da će nam svaki naredni dan biti zagorčan napadima drumskimh razbojnika i pirata - kako su 16 juna zaključili i neki strani gosti iz Litvanije i Berlina.
Kao da smo neki vanzemaljci – sa neke druge planete.
U čije ime i za koje interese ?
Možda će to nekada neko i zvanično utvrditi – za interese ''Bečej-prevoza''.
A kakva je razlika u jednom kapitalističkom društvu, koje je ovaj narod tražio i odabrao svrgavanjem socijalizma, između ''Bečej-prevoza'' i ''Raković-prevoza'' možda će neko i videti.
Novogodišnje i Božićne praznike te 1998. godine narod je slavio i proslavljao uobičejeno kao i sve predhodne, ali ovog puta nešto tanjih novčanika jer su se posledice razornih ratova uveliko osećale, ali se i područje Kosova svakodnevno drmalo i treslo.
Situacija u zemlji Srbiji – očajna.
Nakon rušenja i bombardovanja poslije ''bljeska'' i ''oluje'' zavladala besparica i glad.
Mnogi hranu traže u kontejnerima.
Zemlju preplavile i izbeglice.
Ako je neko od njih imao neki dinar sigurno ga je potrošio za ove praznike.
Neki od njih slavili su i Svetog Stefana, a mnogi od njih i Srpsku Novu Godinu.
Sve ove praznike slavio sam i ja sa svojom porodicom - jer posla za taksiste i nije bilo.
Nekoliko dana uzalud sam dreždao kao ker – čekajući nekog da prevezem – uzalud čekanje.
Ni jednog mušterije, ali bio sam srećan jer su mi mnogi čestitali praznike – među kojima i veći broj izbeglica, koji su mi se žalili da ih vozači autobusa izbacuju i ne voze bez novca, a oni nemaju jer mnogi od njih stanuju u šupama.

KAD TUKU HUMANITARCE

Dvadesetog januara – deli se u Bečeju izbeglicama određena količina brašna, šećera i ulja.
Iz humanitarnog razloga obećao sam sirotinji da im besplatno donesem to sledovanje i namirnice – znajući da sit gladnome ne veruje.
U jutarnjim časovima palim kombi i idem od jednog do drugog da idu u socijalno.
Svi smo tamo oko devet časova.
Vreme prohladno i kišovito.
Sirotinja uzela sledovanje, utovarila zavežuljke u kombi pa sedi i čeka.
Nema jedne žene - otišla kod lekara.
Nema novca za povratak – malo ćemo je sačekati da stigne.
Evo tu prolazi i autobus – vozač zgrabio mobilni i sa nekim oštro i besno razgovara.
Možda je pijan ili na nekog ljut, pobiće putnike – komentarišu moji poznanici, saputnici, izbeglice i beskućnici..
Neka – mi ne žurimo, da malo sačekamo gospođu od lekara.
Otišla je pre više od sat vremena.
Skoro će ona doći, to je moja mama – dodade Miroslav.
Iz Baranje ? Da, da – Ljubica iz Baranje.
Nastade potpuni muk i tišina – čitavih desetak minuta.
Eno je ide – obradova se invalid Ljuban i podiže štaku da joj napravi mesto.
E, dobro nam došla Ljubo. Jeli bilo gužve kod lekara ?
Nije – ali nas izbeglice niko i ne gleda – odbrusi ona nekako ljutito.
Pa hajde da idemo u naše Gradište, skoro će podne – progunđah kroza zube, polako zatvarajući srednja vrata na vozilu.
Upalih mašinu i krenuh prema gimnaziji.
Kod bunara ispred ''Bečejke'' dva traktora, vuku po dve prikolice - zakrčili saobraćaj
Na mostu gužva – idu prema Novom Bečeju.
Fiju, fiju, fiju, fiju – policija za nama.
Plavo svetlo i zavijajući ton.
Vijaju nekoga – dobaci Rada i ne sluteći šta nas tek čeka.
Evo nas zaustavljaju – dodade Milica.
Da neko od vas nije što ukrao ili valja drogu – pomislih u sebi.
Vozilo je skoro registrovano za prevoz devet putnika potpuno je ispravno, a imam i svu opremu pa i rešenje za legalan taksi prevoz putnika od pre petnajestak dana - nemam čega da se plašim.
Ovo je tek početak mog rada i prvi prevoz putnika i to humanitaran i besplatan.
Stao sam na proširenju.
Izađe jedan policajac, ali i jedan civil.
O Mirko – pa jesili to ti – upita policajac, okrenu leđa i ode dalje, a civil istera putnike i poče da skida tablice.
Ti tvoji putnici neka stopiraju, a ti vozilo teraj do stanice.- izdera se na mene, kao na kakvog kriminalca.
Ceneći i poštujući Zakon i policiju nisam imao kud nego za njima do stanice.
Parkiraj vozilo tamo na parking i čekaj tamo ispred garaže – zapovedi mi civil oštro.
Nemam kud – neka tako i bude, poštujem naredbu, jer policija trenira strogoću.
Parkiram auto ispred njihovog ulaza, uzimam sve papire, rešenja i odobrenja, držim u ruci i čekam ispred ulaza u podrum.
Nakon petnajest minuta čekanja, velika masivna vrata se malo otvoriše i izvirivaju dva civila sa čarapama na glavi – kao neki fantoni.
Ulazi brzo ovamo – zapovedi debeljko oštrim tonom.
Vrata se za mnom zatvoriše, a ja dobih nezapamćene muke i batinanje do krvi.
Nekakvim oštrim predmetom razrezaše mi desnu nogu
Ako šta o ovom bilo kom zucneš čekate siguran grob - zapretiše mi izbacujući me napolje.

NASTAVAK AGONIJE

Ušao strah u kosti – rane teško zarastaju.
Sila Zakon mijenja..
Strogo mi naređeno i zaprećeno.
Ne pomažu izdata rešenja i odobrenja potkrepljena činjeničnim dokazima.
Niko neće ni da ih povuče niti ukine ''poštuju zakone'' – kao i ''izuzetne mere radi obezbeđenja javnog reda i mira''
A čijeg to mira ?
Pa zna se – privatnog preduzeća ''Bečej-prevoz''.
Pa kako to – jedan zakon – dva aršina.
Vrlo lako – primenom sile...
A ko sprovodi tu silu ?
I to se zna – oni iz udruženog zločinačkog poduhvata, ali i oni koji ih podržavaju, kojima sila leži u topuzu, a za njih ne važe nikakvi zakoni.
Ako se slučajno neko odupre toj sili, biće isprebijan – završi u kanalu ili ludnici, na ispitivanje, zašto traži svoje pravo koje mu je Ustavom i svim međunarodnim konvencijama zajamčeno.
Nema prava u ovoj državi – tu vladaju ''Evropski zakoni''.
Na njihove postupke i rešenja, nikakve žalbe nisu dozvoljene.
Njihovim pozivima svi se strogo moraju odazivati.
Hoće oni i jare i pare.
Legalan rad nije dozvoljen.
Ilegalno, ko šta zgrabi - i to je dozvoljeno, legalno i po zakonu.
Do 18.000 dinara.
Ali do 50 dinara, da se kupi venac kakvom nesrećniku ili smrtniku – e to je kriminal.
Isto kao i besplatan prevoz – nema tu ugroženih.
Ima ta raja silne paruljine.
Treba je što više stezati.
Ima ona novca i za taksiste i za prevoze - kao što ima i za lekove.
Novac im kaplje sa neba – pa samo ''grabe i kupe''.
Pa vlastodršci i njihovi pomagači imaju ''male'' plate.
Mnogo manje nego sirotinja - raja.
Moraju u štrajk.
Njihove plate su samo ''sedamnajest hiljadarki'' – zato i ''štrajkuju''.
Prosečna primanja preko pedeset hiljada – po statistici, a penzioneri oko 22.000.
Da vidi raja koja su sirotinja. Mnogo ''rade'', dok raja sedi, gleda i posmatra.
Ima raja ''svilene stomake''.
Njoj ne treba ni hrana ni provod.
Ne treba joj ni za lekove.
Svi su oni zdravi – kao dren.
Nije joj potrebna ni čista - ekološka voda.
Neka piju vodurinu – onu sa mnogo arsena, da pre počnu kopat bumbarove.
Živi ona i uživa – ima svega u izobilju..
Samo steži i priteži – sve će to narod pozlatiti, jer to je nova demokratija.
Ona koju je i sam odabrao.
Inflacija i povećanja cena od 30% - nisu ništa.
Penzije rastu 1%.
Može se za to kupiti kesica kafe – ako se neko nje ne odrekne.
To je luksuz.
Mora ona i poreze platit.
Mi hoćemo i jare i pare.
Tako su prošli i oni izbeglice iz Hrvatske, kao i oni sa Kosova.

Da legalizujem i drugu vrstu prevoza po šifri 62220 kupujem Zastavu 101 i žurim da je što pre registrujem i prijavim kod Vigi Valerije – diplomirane pravnice u Opštinskoj upravi.
Na moje pitanje zbog čega sam isključen iz saobraćaja 20. januara, prosto je zanemela od čuda, neverujući da mi se sve to desilo, tako da sam tu ostao bez odgovora.
Odmah nakon overe i prevoda vozila na svoje ime 26.01.1998. godine – predajem svu potrebnu dokumentaciju i sve zvanične papire, kao i saobraćajnu dozvolu.
Obaveštavam i poresku upravu – zahtevom za paušalno oporezivanje, pa nakon nekoliko dana čekanja, dobijam i zvanično drugo rešenje pod brojem III-04-344/98 o dopuni delatnosti, a samim tim bila je to treća izdata dozvola za legalno prijavljen rad u 1998. godini u Bečejskoj opštini.
U međuvremenu, nakon vraćanja zaplenjenog vozila imao sam samo jedan jedini vanliniski prevoz kombijem do Zrenjanina radi prevoza muške ekipe kuglaša – sportista KK ''Vojvodina'' iz Bačkog Gradišta – čiji sam bio predsednik i to samo uz najminimalnije pokriće goriva i ukupnoj količini od samo 6 litara nafte, a što smo svi mi međusobno učestvovali u jednakom iznosu, jer klub zbog ekonomske krize nema novca za te namene.
Na samom izlasku iz Kumana prema Melencima, nailazi autobus ''Bečej-prevoz'' na liniji Zrenjanin – Bećej.
Isti onaj vozač koji je vozio kroz Bečej 20.01.98.
Mobilni ponovo u šaci i razgovor za volanom.
Autobus u punoj brzini prelazi na levu stranu kolovoza, pravo prema meni - hoće da nas ubije.
Naglo eskiviram i bežim udesno, na livadu mimo kolovoza – inače ni jao majci.
Pijani vozač zdrobio bi nas u paramparčad.
Moji sportisti kuglaši – skamenjeni.
Drhte od straha i žustro komentarišu i psuju – sve tako do Zrenjanina.
Na krivini kod ulaza u Zrenjanin – policija.
Trčećim korakom – stop udesno.
Vozačku, saobraćajnu i ličnu kartu – dajte nam brzo.
Sledi detaljan pregled svih mogućih stavki – od pretresa prtljažnika do brojeva motora i šasije.
Sve ispravno i regularno.
Ljubazni policajac, srdačno zahvali, vrati dokumenta, lepo nas pozdravi i ode prema svom vozilu.
Nije još ni prišao vozilu – kad da vidiš čuda iznenada.
Njegov pobešnjeli kolega – svom žestinom se zatrča na nas kao jastreb na kokoške.
Daj ovamo dokumente – vi imate fabrički zatamljena stakla.
Ne možemo prebrojat putnike
Morali ste to skinuti u nekom servisu.
Kazna za Vas 500 dinara.
A po kojem to zakonu ili naredbi – ljubazno upitah policajca.
Takav zakon nikada nije ni donet ni po kakvoj osnovi, ali ja vidim da vi niste iz Zrenjanina pa vam je to za drumarinu, ali i za našu uslugu po telefonskoj dojavi da vas zaustavimo i kontrolišemo.
A kakvoj to telefonskoj dojavi - iritirajućim tonom reaguju kuglaši.
Verovatno onoga što nas umalo ne ubi na putu kod Melenaca.
Sreća naša što je ovaj naš vozač bio priseban i kao profesionalac hitro reagovao i pobegao sa puta – inače odoše nam glave.
Nešto je slično tome. Ali to mene ne interesuje – dodade ''ljubazni'' belokapić.
E ako je to tako poštovani gospodine, ja sam za čast uvek, ali za mito nikada i za to doviđenja, a vi podnesite prijavu pa ćemo se ako je neophodno videti na sudu – odgovorio sam bahatom gospodinu i nastavio put do Zrenjaninske kuglane, na prijateljsku utakmicu.

Stojadin, kao stojadin – malo malo, pa neki kvar.
Niko u tom ''kršu'' neće da se vozi – pa šta sada da radim ?
Sin Dragan stigao iz Bijelog Polja 7. marta 1998. u popodnevnim časovima.
Da malo bude kod svojih roditelja, brata i sestre, te šuraka i pašenoga u Bečeju - za 8 mart.
Podigao je kredit, kupio neki ''Opel – Corsu'', pa da ga isproba.
Nedostaje mu i nešto novaca pa da mu malo i mi pripomognemo.
Rešio da me obraduje i da mi je ustupi za privremeno – kao sredstvo za rad, što je potpuno legalno i ne kosi se sa zakonskim propisima.
Vozilo je skoro registrovano i potpuno ispravno, a ima i svu prateću opremu.
Tačno 8. marta pravimo ugovor o korišćenju i zakupu, kao i ovlašćenje za upravljanje, pa ćemo ta dokumenta odmah i overiti l0 marta kod opštinskog suda, kako bih odmah mogao nastaviti sa radom taxi službe do otklanjanja kvara na vozilu ''Zastava 101''.
Pripremili smo i obaveštenje o promeni vozila koje ćemo predati Valeriji – nakon overe ugovora i ovlašćenja.
Pošto sudska ustanova počinje sa radom od 9,00 časova, pođemo nas dvojica od kuće iz Gradišta oko devet sati, radi overe tih dokumenata, kad kod ''Zidara'' oko 9 i 20 - stop, Treba ljevo.
Isto društvo kao 20.01.1998.
Vozi Dragan – ja pored njega. Mlađi je, a i sin mi je.
Pokazuje sve dokumente, pa i one pripremljene radi overe.
Nikoga to ne interesuje – jedina namera im je skidanje tablica i ponovna otimačina kombija.
A zašto – to nikome nije poznato. To znaju samo njih dvojica.
Privatan prevoz – nema taksi table, pa zar je i privatan prevoz nelegalan. Jeli to neki zločin ? Pa putujemo našim legalnim vozilima, koja su ujedno i legalno prijavljena i zaprimljena vozila, odnosno sredstva za rad. To kombi vozilo ima čak i onaj Atest iz Podgorice br. 110/97 od 18.12.97.
Mi nismo nikakvi kriminalci – no smo pošli privatnim poslom.
Neradimo ništa nelegalno. Ne trgujemo ljudima, oružjem ili drogom.
Imamo i položene vozačke ispite.
Vozimo potpuno ispravno i legalno registrovano vozilo, ali nismo ni krivi što je to kombi i što imamo kvar na ''Zastavi''.
Bilo nam je prvo na izlazu iz dvorišta, pa smo njega i uzeli.
Zbog čega je samo nama zabranjeno upravljanje kombi vozilom za koje treba ''B'' kategorija.
Imamo položene i ''C'' i ''E'' – vozili smo i kamion sa prikolicom.
Ali to nikog ne interesuje – jedan ''zakon'' – napravljen ispod ponjave primenjuje se samo i jedino za Rakoviće, dok drugi važi za sve ostale građane i to ne samo u Srbiji, nego na celom svetu.
To je po njima tako i o tome nema diskusije – tu je i sud da im pomogne.
Ukoliko se neko od nas slučajno požali nekom višem sudskom organu – to može biti samo ''ometanje pravde'', jer na takva njihova rešenja i presude nije dozvoljena žalba.
Ti Rakovići zbog svih prijavljenih promena, koji i u najsitnije detalje obaveštavaju opštinske organe poštujući zakon i držeći se propisa – nesmeju ni na ulicu izaći bez neke kazne ili otimačine.
Nije im dozvoljeno slobodno kretanje, ali ni legalno prijavljen i registrovan rad, kao svim ostalim ljudima, no moraju biti u azilu – kao životinje.
Ništa sine – skidaj tablice pa nazad za Gradište.
Bez tablica kroz grad i naselje nemožeš i nesmeš voziti, a i savest nam to ne dozvoljava.
Da smo bar znali izgurali bi ovaj kombi i uzeli onu ''korsu'', ali bi prošli isto ovako pa nam je sve jedno - očigledno se vidi da je sve izrežirano.
Sjutra ćemo overavat papire.
No vidi šta piše u ovom zapisniku; - Na osnovu zapisnika od 22.01.98.
Pa to je taj dan kada sam pretučen 20.01. – odnosno drugi dan kada sam išao u opštinu da mi se vrate tablice od ovog vozila, a za one ostale navode postoji dopuna rešenja.
Pa ovaj taksista po tome izgleda da mora voziti svemirom, a ne zemljom, jer je za njih zemaljska vožnja prekršaj, kriminal i zločin, pa zato on ne sme od kuće ni korak da krene..

Ili su to neki vanzemaljci – jedni se pojavljuju u Gradištu i Bečeju, pa preletaju i preko Petrovog Sela do Ade, a neki u Bijelom Polju, pa preko Novog Sada do Bečeja, a izgleda i da ih ima i tamo u Hrvatskoj kod ''Lepe – gospe'', pa neko veli i u Bosni oko Petrovca i Banjaluke do Manjače, a sve su prilike da ih ima i na planinama Zlatiboru, Radanu i Rtnju, jer su i tamo skoro viđeni, pa se može predpostaviti da na tim ogromnim planinskim visovima povremeno sleću radi odmora, ali i lakšeg poletanja, pošto je tamo ređi vazduh pa lakše uzlete, plašeći se od ovih zemaljskih čudovišta.
Gde ih god neko zaustavi imaju oni sve dokumente, odakle su i šta su, ali to nikome ne treba pa ni ona rešenja koja je Valerija Vigi – diplomirana pravnica izdavala u Bečeju, kao i onaj Abaz Kujović – diplomirani pravnik u Bijelom Polju što je izdao ono njihovo opštinsko rešenje pod brojem 03-2-182/1 od 17.6.1998.
A kakva je to podloga na kojoj svakodnevno odmaraju svoje noge ?
Pa to je zlato Stefana Nemanje, ono što ga nisu mogli poarčiti ni kralj Vukašin, Vojvoda Gojko i despot Uglješa, ali ni njihovi potomci Ilikovići, Popovići i Petrovići, pa onda Karađorđevići i drugi vladaoci koji neprekidno vladaše više od trista godina.
Bečejske opštinske službe moraju najhitnije angažovati ogroman broj paparaco majstora i ubaciti ih u svaki autobus ''Bečej-prevoza'', a njihovi agenti na najmanji njihov mig moraju biti odmah spremni da ih uhvate i poskidaju im registarske tablice, jer su sa druge planete, ali ih i dobro izmlatiti i ošuriti da bi se nekako pripitomili i istresli silne gomile love, jer je crkla privreda pa ovi gore moraju nešto namaći i dati pola zeću – pola preduzeću.
Ne znaju oni ništa ni o čemu, a ni ovozemaljska ustavna prava i zakone pa im se zato može svašta raditi: prebijanja, pretnje, otimačine i pljačke u cilju zaštite konkurencije.
Ne znaju oni ni za kakva ljudska prava i ljudske slobode, a kako bi i mogli znati kada su puka sirotinja, te im nije ni dostupno da bilo koga angažuju radi svoje zaštite, pa se sve to može i sakriti i smatrati da bilo kakve nečovečne torture nad njima nisu grubo kršenje međunarodnih konvencija o ljudskim pravima.
Ne smeju ti Rakovići spasiti nikoga i ničiji život, kao što su onom bolesnom sinu Milutina Nikolića koji ima epilepsiju, nego neka taj umre da se više nebi koprcao kao onog 30. januara 2007. godine oko osam časova ujutro. Za to postoji uhodana ekipa.
Ako gde natrči prema Bečeju treba ga hitno sprovesti na tehnički u ''auto-moto''.
Tu su stručni i uhodani poslovi, gazda privatnik, pa neka on sedne da povuče ručnu.
Niko drugi nema pravo pristipa, pa ni vlasnik vozila ako se slučajno pojavi i reaguje na vapaj vozača, jer ako bi je on povukao to bi vozilo odmah odletelo ka Radan planini ili Rtnju, a za njim bi ostale samo ruševine, pa bi se ovaj narod samo velikom čudu čudio i vikao za njima - ''mašala majko, kako ona vozila koče''.
Kad zakoče ode cela taksi stanica – ona u Gradištu. Vidi ispred ''Maje'' kakve rupetine. Ni inspektor za puteve to ne može sanirati, iako je to njegov posao. Skoro metar duboke, a pune vode. Tu mogu i čamci da plove. Da ih premoste uteraju šlepere – da putnici lakše pređu.
Pregled njihovih vozila nesme biti vršen ni u jednom drugom servisu. Takve radnje moraju biti strogo obezbeđene. To nije šala – ''svemirsko vozilo''.
Ako se kod njih zateknu bilo kakvi ugovori o prevozu – to nije dozvoljeno.
Ako bude i kakvih putnika – e to nikako. Šta će žene u vozilu ? Njihov posao je - da djecu čuvaju. A ako bude sportista – šta će oni tamo ?. Neka se kod kuće igraju.
Upalim ja kombi pa nemo ćuteći pravo nazad kući u Gradište. Dočeka nas Stevka na kapiji pa će drsko... Šta je bilo ? Đe su vam tablice ?
Ne znam ženo – ništa me ne pitaj. Mora da vam ih je uzela milicija ! Ma jok – kakva milicija. Nego ko ? Pa ne znam – nekakav civil, građevinski inspektor. Kakav građevinski inspektor ? Da niste šta porušili ?
Pa nismo ženo, nismo nego me pušti na miru, a ove papire ćemo sutra overiti.
Sutra idemo ''korsom'' – upade Dragan ljutito u reč i ode u sobu da malo smiri živce.
Tako tog jutra 11.03.1998. godine poranili otac i sin, pa pravo u Sud na overu papira, a onda u Opštinu kod Vigi Valerije.

UBIŠE MALOG DUŠANA



Ovu tužnu i žalosnu priču, nastalu kao posledicu pljačke i otimačine od strane, ne samo lokalne samouprave i pomenutog građevinskog inspektora ove opštine, nego i nekih Saveznih organa, organa unutrašnjih poslova, a nažalost i sudskih organa, koji nisu imali nikakvog sluha i razumevanja na naše svakodnevne molbe, predstavke i žalopoljke, moram potpuno skratiti, jer me iritira i slama svaka pomisao na takve fašističke zulume i ponašanja nadležnih službi – zaduženih za ''zaštitu ljudskih prava i sloboda''.
Nisu nam pomogli ni svakodnevni lični i telefonski kontakti sa Radetom Markovićem, Dragišom Dinićem i drugima iz Beograda, te Latinovićem i Bogojevićem iz Novog Sada, kao ni Đurićem, Kelerom, Bogunovićem, Milinkovim i mnogim drugima iz Bečeja.
Pljačka i otimačina legalnih stvari građana od strane auto mafije, na čelu sa Bašlijem i Grbićem, za njih je bila zakonska obaveza, zbog čega je i jedno malo nevino novorođenče Dušan D. Raković moralo biti uništeno, jer zbog otimačine vozila kojima su se vozili do Kosova, te nedostatka sopstvenog prevoza u Crnogorskim vrletima i bespuću nije mu mogla biti dostupna nikakva lekarska pomoć i intervencija.
Tako je i mali Dušan Raković završio svoj mladi tek započeti dečji život, a zločincima koji su tome doprineli i njihovim porodicama i potomcima, njihovoj djeci, unučadima i praunučadima, za dela njihovih predaka, neka Bog sudi i presudi, te da ih na savesti, za takva zverski počinjena neljudska dela i nanete nam zločine stignu i večno prate zaslužene Božje kazne i noćne more.

A U T O M A F I J A

Udružena auto mafija na čelu sa Bašlijem i Grbićem, okomila se ne samo na nas nego i na drugu sirotinju i jadnike, svakodnevno im otimajući i pljakajući mukom stečenu imovinu.
I Dragan izgubio živce, nemože verovati takvoj straho vladi koja silom pelješi i pljačka ljude koji ni najmanje nisu krivi što poseduju vozila Crnogorskih tablica.
Pa više od 90% njih su Crnogorci, a to je jedna država – Savezna Republika Srbija i Crna Gora.
Isti narod – isti običaji.
Samo oni na jugu ne prave takve zločine, otimačine, pljačke i zlodela.
Uzeće oba vozila, pribaviti sve potrebne papire i registrovati taksi radnju u Bijelom Polju, bar privremeno – dok nađe neki posao.
I zaista u tome uspeva i ima sreće.
Kao izuzetno dobar, častan i pošten momak, veliki radnik, vredan i dobar organizator nalazi posao u MUP – Crne Gore, a ja ostao da čuvam suprugu i svakodnevno guram ulicom propalu krntiju.
Neće da pali – treba mu generalna, a za to nemam novaca.
Prodat ću prikolicu i stari TAM, pa kupit nešto drugo – ponovo neke stare ''krševe'', da tako ne jure – brzinom svetlosti – te da mi radi toga svakodnevno ne stižu pozivi.
Državom kolaju razno – razne vesti.
Auto mafija hara.
Teše nas da neće Crnogorce – koji tamo imaju svoju imovinu.
Ja u to baš mnogo ne verujem pa pišem dopis Ministarstvima da se informišem i uverim, prilažući celokupnu dokumentaciju – za svaki slučaj radi preregistracije.
Ali kako stigne neki odgovor za mnom jurnjava kao za kriminalcem.
Danas dobijem odgovor – sutra odmah na regisrtaciju.
Ali mafija zna za to pa čeka u zamci.
Zna da moram doći na tehnički – bez obzira što je registrovano.
Čitava hajka na vuka.
A onda neviđena pljačka i otimačina – inspektor za građevinarstvo.
Ponovo vasionci prevrću puteve.
Kupe sve na što nalete, da ništa ostati ne može – ni kamen na kamenu.
Šef mafije u brk mi se smeje – omastit će brkove.
Vožnjom do Kosova ima grdne pare.
Idu tamo ratovat za novac..
Nije važno kako se ko oseća. Nemaju oni milosti – pomračeni umovi, samo da ubijaju.
Uzalud Mirkove svakodnevne pisanije na bezbroj adresa.
Od Bečeja, Novog Sada do Beograda.
Gomile dokumenata i papira.
Uzaludni šokovi i traume – opljačkaše sve što sam imao i stekao.
Mafija steže i priteže – pljačka i otima.
Trebaju im vozila za prevoz do Kosova – ne idu oni svojima, mogu im biti uništena.
Bolje otmi od sirotinje – to nije nikakav kriminal, pogotovu od Rakovića.
To su im legalna sredstva za rad, a baš njima takva i ttrebaju, da Albanci misle da su Crnogorci.
Vojvoda Drekale bio je Albanskog porekla – još pre 450 godina.
I Albanci Šalje i Beriše tvrde da su u svojstvu sa Drekalovićima.
Polovina Crnogoraca su Drekalovići – mlađi naraštaji u to nisu upućeni.
Izgubila se tradicija. Mnogi ne znaju ni ko im je otac, a kamoli deda, pradeda itd.
Obavestio ih je i Dinić dana 3.10.1998. da ga sačekaju i da znaju da će on natrčati da ih preregistruje 04.10. 98. – jer mora da radi da održi svoju familiju.