RODOSLOV RAKOVICI

Sa istočne strane Maine Gore i desne strane reke Ljuboviđe su Retkovine obrasle velikim stablima hrastovog drveća, sa Suvim potokom koji vodu dobiva jedino za vreme obilnih padavina, a onda se ređaju sela: Pape, Papratine, Gornje Jabučno sa vrhovima Banderom i Krscem – između kojih je zaseok Okladi. Sa istoka su: Donje Jabučno, Toševine i Majstorovina. Sa severa, a leve strane Ljuboviđe su sela: Pali, Žari i Tustvo. Na zapadnoj strani su sela: Potrk, Žaljevo, Duga Njiva i Poznanovići .
U Retkovinama i Jabučkom Brodu, između Vučjeg potoka, Golog Brijega, Zelenog (Dujovog) vira i Ćuzovog vira, žive porodice R A K O V I Ć i Vuković.
U Papama žive: Marjanovići, Radovići, Bulatovići, Bugari, Boškovići, Jakšići, Đurišići i drugi.
U Gornjem Jabučnu i zaseoku Paprati žive: Dulovići, koji čine najveće bratstvo u selu Jabučnu, a zatim Čuljkovići, Buronje, Radovići, Peruničići, Juškovići, Vukovići, Markovići, Lasice, Bulatovići, Rosavljevići, Janketići i Vojinovići.
U Donjem Jabučnu, gde spada i Jabučki Brod su: Rakovići, Radovići, Vukovići, Jovanovići, Đurišići, Mrdaci, Rutovići, Raonići, Šćepanovići i Rakočevići.
U Okladima su: Šećkovići, Madžgalji i drugi.
U Toševinama i Majstorovini žive: Šćepanovići, Bakovići, Boškovići, Đokići i drugi.
U Palima su: Ćetkovići, Raonići i drugi.
U Žarima i Potrku najveći broj stanovništva su iz bratstava: Boškovići i Bulatovići, a ima i Radovića, Damjanovića, Vujisića i drugih.
U Žaljevu su: Rutovići, Krsmanovići i drugi.
U Tustvu žive: R A K O V I Ć I, Kovijanići, Strunjaši, Dacići, Jovanovići, Pekovići i Zejaci (koji čine najveći deo stanovnika ovog sela).
U Poznanovićima žive: Mirovići, Raščani, Popovići, Stožinići i Mrdaci.
U Dugoj Njivi su: Krsmanovići, a ima i Kaljevića, Anđelića, Mrdovića i Sošića.
Svi ljudi ovih sela su stanovnici mlađeg doba, naseljeni u ovim krajevima u prvoj polovini XX. vijeka, na ovom lepom živopisnom cvetiću, uokvirenom planinama: Bjelasicom, Burenom, Obodom, Komovima, Durmitorom, Sinjajevinom, Galicom, Lisom i Gradinom. Treba samo doći i videti ovaj božanstveni dar prirode.
Čist vazduh, dobra pitka izvorska voda, zdrava hrana, a nadasve prijatan, ljubazan, gostoprimljiv, srdačan, ponosan i velikodušan narod ovog kraja, pruža turisti i putniku namerniku utjehu, zadovoljstvo, spokojstvo i mir, te svima leči dušu i telo, a ko jednom dođe u ove krajeve teško da sve to može olako zaboraviti, a da ponovo ne navrati u ove krajeve da se potpuno odmori i okrepi svoju dušu i srce. Treba se samo upoznati i sprijateljiti sa ovim uvek ponosnim i izuzetnim gorštacima, koji su neraskidivi deo ovih izuzetno lepih prirodnih prostora.
Ja nisam putopisac ni etnolog, ali nisam mogao odoleti, a da o ovom i ovako lepom kraju i sredini, bez obzira što sam se tu rodio i odrastao i što je to moj zavičaj u kojem ću večno i posle života ostati, ne napišem i zabeležim makar ono najosnovnije, jer na kugli zemaljskoj malo gde ima mesta koje je priroda tako lepo i umetnički oslikala, kao ovo gde vam se sa svake latice ovog cveta iz bilo kojeg ovog sela pruža veličanstven vidik i pogled na sva okolna sela kao da su tu ispred vas na samom vašem dlanu. Zato ću kao uspomenu na moj rodni kraj napisati samo jednu veoma malu i kratku pesmicu:
Jabučino moj rođeni kraju,
U tebi je živet ko u raju.
Ti si selo ljepše od Pariza,
Lepo iz daleka, još lepše iz bliza.
Zavičaju živopisni cvete,
U tebi sam rastao ko dete.
Te ljepote u državi nema,
Od Jadrana do ravnoga Srema.

SAM SEBI DEDA




'' Vraćajući se jedne prilike iz Crne Gore u Vojvodinu, u vozu bješe neviđena gužva tako da sam ceo put od Bijelog Polja do Beograda morao prestajati u hodniku, a onda jedva nekako nađoh jedno mesto da sednem do Novog Sada.
Tih 140 kilograma, koliko sam imao, bilo je veliko opterećenje za moje noge, koje su taj teret morale izdržati punih osam časova vožnje, ali sav srećan i zadovoljan što sam bio u mom zavičaju, umor uopšte nisam osetio.
Na Novosadskoj autobuskoj stanici, u osam časova ujutru, gužva kao i uvek.
Dok se probijam da uđem u autobus – rulja me nosi. Mladi su se postarali da slobodnih mjesta nije bilo. Autobus kreće. Jedva da ima mesta i za stajanje, ali zadovoljan sam – krenuo sam kući.
- Čika Mirko! - ustupiću Vam moje mesto, izvolite sjedite – obratio mi se znalac.
Zahvalio sam se ljubaznom mladiću i sjeo.
- Dobro je što ima mlađih koji poštuju starije! Kaže mi saputnik pored mene, čovek zrelijeg doba.
Dobro je, nema šta – svaka mu čast - odgovorio sam, a gledam i buljim gotovo frapiran šta se dešava ispred naših sjedišta.
- Gledate kako se ljube? – neka, to je za njih – opet će moj saputnik.
Smeta mi što se ponašaju kao da su sami na ovom svetu, a ne u prepunom autobusu, nije to momenat za takve rabote – ljutito sam odbrusio.
- Ha, ha, ha – cereka se moj saputnik. Nedavno sam imao priliku da se uverim da i moj ujak isto to radi...
U autobusu ! - ujak!
- Nego šta, mangup jedan – već se zanima za djevojke!
Pričate mi koješta čoveče, još će ispasti da ga samo djevojke interesuju.
- Reč je o mojem sinu, koji je meni ujedno i UJAK!
Čovječe, šta pričate, kako je to moguće? – znatiželjno ga upitah.
- Čudite se kako mi je SIN postao UJAK!
Izvinjavam se gospodine, ali Vam u to ne verujem.
- Ispričat ću Vam, moj slučaj i uverit ćete se da je i to moguće – kategoričan je
Gorim od nestrpljenja i znatiželje i o tom čudu da čujem. Nasmejao sam mu se gotovo podrugljivo.
I ovaj poče priču:
- Kao udovac, oženio sam se udovicom Jovankom, koja je imala kćerku od 18 godina, a koja je tako postala moja pastorka. Moj otac Milan, koji me je često puta obilazio, zaljubio se u moju pastorku Milanku i oženio se sa njom, naravno bez moje saglasnosti i odobrenja.
Moj saputnik malo zastade, šeretski me pogleda i ponovo nastavi priču:

- Supruga mog oca, moja KĆERKA – PASTORKA postala je tako moja MAĆEHA.
- Ona je rodila sina Dragutina koji je SIN i UNUK mojem ocu, jer je sin kćerke moje žene. Tako je taj dječak postao meni u isto vrijeme i BRAT i UNUK, jer je sin moje MAĆEHE, koja je istovremeno i moja KĆERKA – PASTORKA.
Nemo ćutim i gutam svaku njegovu riječ, jer prosto u tome ne mogu da se snađem, a on kao da likuje mojoj zatečenoj pažnji i da sve to nemogu da shvatim, te sa još većim žarom nastavlja, uveren da će me ubijediti u istinitost njegovog kazivanja.
- Moja žena je tom dečaku BAKA, ali ja sam i MUŽ i UNUK svoje žene, pošto mi je njena kćerka MAJKA – MAĆEHA.
Nikada ne bih ni pomislio da je tako nešto moguće – prokomentarisao sam mu krijući da sam vidno zapanjen.
- Vidiš da je moguće – prijatelju moj! Ceo Nuštin i pola okolnih sela znaju o udaji i ženidbi moje familije na nesvakidašnji način... Da nastavim! – Gde sam ono stao? Da!
- Kad je moja žena rodila sina Milutina, on je postao tatin ŠURAK, a moj UJAK, pošto je moj SIN Milutin, BRAT moje maćehe Milanke. Po srodstvu moje maćehe moja žena Jovanka, postala je BAKA, a ja SAM SEBI D E D A.
Prekinuo je priču dok je zagledao izlazak iz autobusa djevojke koja se ljubackala sa momkom. Sačekao je da i njen mladić ustupi mjesto svojoj vršnjakinji, a stekao sam isti utisak, kao da je očekivao da će doći do novog ljubljenja, pa kada se uverio da toga neće biti nastavio je meni da priča.
- Dok sam ja bio u radnom odnosu izborio sam se da moj SIN, koji mi je kao što sam već rekao DJED i UJAK, tatin ŠURAK, majčin-maćehin BRAT, da stekne pravo na dečji dodatak. Sada ga je stisla još gora muka. Umro nam je OTAC, pa sam krenuo u Bečej, kod poznatog advokata, koji mi je daljni rođak, da mu se obratim za pravni savet. Bilo bi dobro da očeva zaostavština pripada samo meni. Neće valjati ako je budem morao podeliti između mene i mog UNUKA – BRATA, sina moje kćerke – pastorke...
- Žurno sam morao izaći iz autobusa, koji je već stao u Bačkom Gradištu. Dok autobus kreće očekujem da će me primijetiti i podižem uvis obje ruke. On je to mogao protumačiti kao pozdrav ili kao predaju sudbini koja na sreću nije kao njegova, ali je za mene to bio samo JEDAN MOJ DOŽIVLJAJ.''



U Bačkom Gradištu
na moj 50. rođendan,
28. avgusta 2015.god.

JEDAN MOJ SAN


Te večeri, 19. marta 2001. godine, iscrpljen mukotrpnim i napornim radom, legoh rano uveče u krevet, odmah nakon samog zalaska sunca, a nekim slučajem bez večere, što je sobzirom na moje stečene navike dosta čudno, ali je umor bio jači i san me odmah savladao, te sam brzo zaspao.
Dolazili su tu i gosti, glasno govorili, smejali se i nastojali da me podignu iz kreveta, ali im nije polazilo za rukom. Jedino što mi je smetalo bilo je glasno džemrganje televizora, gde se prikazivao nekakav strani film, pa sam morao oštro reagovati da ga malo utišaju jer mi je prekidao san. Pošto ni to nije pomoglo, skočio sam i otišao u drugu sobu da promenim ležaj. Brzo sam zaspao, iako je električar stalno nešto luparao opravljajući, u kupatilu, veš mašinu i često tvorizao vratima.
Negde oko ponoći slučajno se, u snu, obretoh na lug kod Vučjeg potoka, na kojemu sam kao mali dečačić svakodnevno sa bratom Blažom čuvao ovce i krave i tu se neprekidno igrao do kasnih popodnevnih sati i prvog sumraka. Loveći ribe, ispod same debele jofe, gde smo uvek gazili hladnu, bistru i brzu Ljuboviđu , prelazeći sa jedne obale na drugu, pogledah dolje niz reku i vidjeh malog muškarčića, potpuno golog, gde trči prema meni preko Vučjeg potoka ispruženih ruku i viče:
'' Brani me đedo ! Ja sam tvoj unuk Novak ! – hoće da me ubiju!
U tome vidjeh i moju ženu, kako nekakvim tupim predmetom raspara kožu preko stomaka tom malom nejakom mališanu. Doduše krvi nije bilo, ali se ogrebotina uveliko mogla videti.
Ja brzo bacih pecaljku u reku i pružih ruke prema detetu, koje mi u punom trku uskoči u nedra, dok ćerka juri za njime s velikim crnim nožem u ruci i glasno viče:
'' Ja ću ga zaklati''.
U tome momentu iza mojih leđa se pojavi visok suvinjav veoma star pop, sa likom mog oca Dušana, ali i patrijarha Pavla, na kojeg je on dosta ličio, sa velikom belom kosom i bradom do kolena. Lupi me dlanom po ramenu i reče:
'' Pogledaj ti one sotone šta rade od ovog đeteta. Ja sam Bogoslav Srećković – vladika narodni ! Krstio sam ovo dijete i lično im ga dao iz mojih ruku u njino krilo, a vidi šta rade ! Trebalo bi ih zbog toga protjerati daleko iza sinjega mora''.
Lupa prozora i zvižduk vjetra trže me u tom momentu iz sna. Dugo sam se prevrtao i okretao u postelji – zaspati više nisam mogao. Bio sam prinuđen čak i ustati da bih popio kafu u pola jedan ujutru, što mi se do sada nikada nije desilo.
Ali, bio je to samo jedan san ili noćna mora. San koji mi se stalno vrzmao u glavi, a neka viša sila me je nagnala i primorala da ga tog istog jutra u pola dva ujutru 20. januara 2001. godine zabeležim. Papir je ostao u pisaćoj mašini na stolu, a samo par sati nakon toga pošao sam u Bečej na posao.
Iako predhodno nisam imao nikakvih obaveštenja ili informacija o bilo čemu što bi mi možda moglo ostati u podsvesti i izazvati ovaj san, čak sam i uz put mislio o njemu. Desilo se možda i sasvim slučajno, da toga jutra, na putu za Sentu, svrati i moja kćerka iz Čuruga, nađe tu belešku, pročita je i odustane od puta, a ja sam možda zahvaljujući baš ovom snu nakon nekoliko meseci dobio unuka N E Đ E LJ K A.

NA ŽIVOTNOM PUTU MOME..!
------------------------------------------

Od veoma velikog broja fotografija, od kojih bi se mogla napraviti dosta velika i pozamašna knjiga u vidu albuma i auto-biografije, sa dosta stranica, koja bi bez reči, a slikovito govorila o mom životnom putu, mom ranom detinjstvu, nezaboravnoj mladosti i đačkim danima, životu i radu, zrelijem dobu i drugim životnim pustolovinama, ovde ću prikazati samo jedan vrlo mali deo tih slika, jer bi mi za sve njih bio potreban izuzetno veliki prostor, ali kao veliki ljubitelj fotografije moram priznati da mi je mnogo žao što sve njih nisam mogao uvrstiti u ovoj knjizi, jer je svaka od njih veoma emotivno vezana za ceo moj život, i svaka mi je na svojstven način draga, kao velika ljubav i uspomena na moju prošlost i brzo protekle minule godine.
U drugoj polovini XX. vijeka, obišao sam sve krajeve one lijepe bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, na točkovima prešao preko četiri miliona kilometara, pa skoro da i ne postoji mesto gde nisam došao, prošao ili boravio, od Jadrana do Subotice – od Đevđelije do Triglava.
Naravno da sve predele te predivne Države nisam mogao snimiti foto aparatom, koji je u to vreme bio moj najdraži rekvizit, pa ni kamerom jer je tada nisam imao, ali su ipak poneki detalji ostali pribeleženi i oni čine sastavni deo mene i duše moje.
Svaki pogled na bilo koju od tih fotografija vraća me mnogo godina unazad, čini me mnogo mlađim i srećnijim, vraća mi neku snagu i polet, napaja dušu i srce nekom toplinom, nadahnjuje mi i uliva neku nadu, kao da sam se tek sada rodio i da me čeka neki još lepši život i neko veselije i srećnije doba, neko nebesko još srećnije i bezbrižnije življenje, kao u raju, pa mi se nekako čini kao da ću vječno živeti, jer prosto nikako ne mogu da shvatim i poverujem u ovu stvarnost da čovek nije besmrtan, a čvrsto verujem da sam se rodio samo pedesetak godina kasnije, da bih to i doživeo, imajući u vidu veoma brz napredak tehnike tehnologije i robotizacije, kao i ogromnog nebeskog prostranstva, gde će ''atomski'' moći živeti daleko veći broj ljudi – nego što danas živi na zemlji.
Sve mi to nekako brzo protrča, prohuja i proleće.
Zato ću i ovih nekoliko mojih fotografija uneti u ovu knjigu, gradeći tako neki maleni spomenik ka vječnosti. Možda će nekada i neki moji potomci i neki novi njihovi mlađi naraštaji, gledati ove malene fotografije, te se tako upoznati sa likovima njihovih predaka, pa će tako oživeti slike i uspomene na njihove pretke, koji će eto tako na neki način, makar preko ovih papira večno živeti.
Ja ću se ipak potruditi da na više CD i DVD, kao i više knjiga, narežem, odštampam i ostavim u arhivi preko sto hiljada raznih fotografija, vezanih za moje protekle dane i moju prošlost, sa raznih druženja i gostovanja po svim gradovima i selima širom Vojvodine, gde sam gostovao i družio se sa velikim brojem ljudi iz raznih klubova i udruženja, predvodeći tako ne samo borce i penzionere već i ostale rodoljube i patriote, šireći tako bratstvo i jedinstvo, stvarajući slogu, nove veze, poznanstva i prijateljstva među ljudima širom Srbije, a nadam se i verujem da će te slike i posle mene večno živeti i biti sačuvane, a moju širu biografiju opisaću u posebnom mom autobiografskom romanu, koji je u pripremi - ''NA PUTU KA VEČNOSTI''.

''BLAGO ONOM KO DOVIJEK ŽIVI
- IMAO SE RAŠTA I RODITI''.
Mirko D. Raković
---------------------

IV. R A K O V I Ć I - D U Č I Ć I

Selo Dučići se nalazi na putu Podgorica – Kolašin, udaljeno oko 15 kilometara od Podgorice, a predstavlja manji deo Kučke teritorije, što ustvari čini samo jedan zaseok ovog predela. Ime je dobilo po Duki, odnosno Duči Koste Gojkova.
Pri samom početku nastanka sela, Dučići su imali priličan broj stanovnika, svrstanih uglavnom u tri prezimena, po Dučinim potomcima. Kasnije da bi mogli izgraditi svoju crkvu i formirati svoju četu u cilju sopstvene lične i duhovne odbrane, podijelili su se u više bratstava. Jedno od tih bratstava bili su i RADULOVIĆI (po Radulu Luke Maraševa) od kojih se kasnije po Radulovom unuku RAKU Mirovu formiralo bratstvo R A K O V I Ć I.
Jedan deo Rakovih potomaka uzeo je prezime po selu Dučići i to prezime zadržao sve do današnjih dana, dok se drugi deo po RAKU prozvao Rakovići, tako da sada u tom selu žive Rakovići – Dučići i Dučići – RAKOVIĆI.
Neki od ovih Rakovića tvrde da su Staro-Kuči i da se negde oko sedamnajestog kolena od Raka susreću sa Mrnjavčevićima i verovatno potiču od vojvode Gojka Mrnjavčevića t.j. njegovog sina Nenada, (neki vele Jovana - Jova), čija je majka zazidana u temelje grada Skadra na Bojani, kako kazuje narodna pjesma ''Zidanje Skadra''.
Među ovim Rakovićima ima i mišljenja da potiču od Nemanjića, a veliki narodni dobrotvor, pregalac, pjesnik i naš najveći lirski pisac Jovan Dučić (Zlatousnić), koji je takođe jedan od Rakovih potomaka, rekao je da su Dučići od Vladislavića (vidi knjigu Savo Vladislavić).
Ova bratstva Rakovića slave SVETOG DIMITRIJA – MITROV DAN .

RAKO Mirov, rođen je u Dučićima negde pred sami kraj XVIII. ili početkom XIX. vijeka tj. negde oko 1800. godine. Imao je sinove: Janka i Joka.
Potomci Janka Rakova zadržali su prezime Dučići – Rakovići, dok su Jokovi potomci uzeli prezime RAKOVIĆI.
JANKO Rakov je imao: Miljetu i Radovana.
MILJETA Jankov je imao: Nikolu, Stevana, Miljića i Aleksu.
NIKOLA Miljetin je imao samo jednog sina - Miljana.
MILJAN Nikolin, odselio se iz Dučića na Kosovo u mestu Vranići. Imao je kćer Radmilu rođenu 1923. godine i sinove: Božidara i Svetislava.
BOŽIDAR Miljanov, rođen je 1925. godine. Poginuo je kao momak neženjen 1945. godine te tako nije ostavio svoje potomstvo.
SVETISLAV Miljanov, Tel. 037-837-142. Rođen je 1928. godine. Sa suprugom Oliverom, koja je rodom od Prokuplja, živi u selu Milentija kod Brusa. Imaju dva sina: Dejana i Miljana.
DEJAN Svetislavljev, rođen je 1960. godine. Nema djece.
MILJAN Svetislavljev, rođen je 1962. godine. Ima dve kćerke: Mariju i Angelu.
STEVAN Miljetin (1871-1918) imao je sina VLADIMIRA koji je rođen 1912, a koji verovatno nije imao muških potomaka, kao i njegova braća MILJIĆ i ALEKSA.
RADOVAN Jankov, imao je sinove: Raka i Arsa.
RAKO Radovanov, odselio se 1916. godine iz Kuča u Donji Nec na Kosovu. Prinudno je iseljen 1941. godine u Podgoricu. Ponovo se vratio 1945. godine u Donji Nec. Njegovi potomci žive u Đakovici i Podgorici, gde su se doselili 1972. godine Imao je sinove: Blaža, Jovana i Radovana, kao i kćeri: Jelu i Blagu. Jela je živela u Dobruši: Blaga je rođena u Dečanima 15.04.1923. godine. Jedno vreme je živela u Dobruši, a onda se preselila u Podgoricu, gde je za vreme II. svetsakog rata 26.12. 1943. godine streljana na Čepurcima.
BLAŽO Rakov nije imao muških potomaka.

JOVAN Raka Radovanova (1912-1989) živeo je u mestu NEC na Kosovu. Imao je: Božidara, Sava i Milutina.
BOŽIDAR (Božo) Jovanov, rođen je 1944. godine. Ima sinove: IGORA rođenog 1974. godine i IVANA rođenog 1978. godine.
SAVO Jovanov, rođen je 1950. godine. Ima sinove: RAKA rođenog 1976. godine, RANKA rođenog 1978 i RADOJICU rođenog 1980. godine.
MILUTIN Jovanov rođen je 1958. godine, a ima sina DEJANA rođenog 1984.g.
RADOVAN Raka Radovanova ima sinove: Dragutina i Danila.
DRAGUTIN Radovanov, Tel. 011-244-9762, – Mob. 064-826-0027. Živi u Beogradu. Zaposlen u ministarstvu, pri Vladi Srbije. Ima kćeri: Anđelku i Mariju i sina STEFANA.
DANILO Radovanov još nema djece.
ARSO Radovanov odselio se iz Kuča u Kaličane - (Rosulje) na Kosmetu. Prinudno je iseljen 1941. godine u Podgoricu. Ponovo se vratio na Kosovo 1945. godine i živio u opštini Peć, u selu Rosulje ( oko 7 kilometara od Peći) gde su do skoro živeli njegovi potomci. Imao je dve kćeri od kojih je jedna udata u Savoviće, a druga u Spaiće, kao i sinove Mihaila (Mila) i Vlada. U Starom Bečeju živi porodica Rajka Miloševića, čija majka Mileva je kćerka Arsa Rakovića, ali nije utvrđeno dali je od ovih navedenih njegovih kćerki ili je možda imao i treću kćer. Miloševići tvrde da je to bila kćer Koste Rakovića, što nije tačno jer sam utvrdio da je Mileva bila kćer Arsova.
MIHAILO (Milo) Arsov, (Tel: 064-263-38-65), 034-510-508. Rođen je 1923. godine. Živi u Kniću. Bio je komadant u Jugoslovenskoj vojsci, gde je odlikovan i ima spomenicu od 1941. godine. Sa ženom Milicom, koja je rodom od Kažića iz Lješanske Nahije, imao je kćeri: Božidarku (Keku) i Stanu, kao i sinove: Miodraga (Miška), Dragana, Branislava (Brana) i Svetozara. Telefoni: (039) 24-972, 23-037 i 23-297. Božidarka je novinar. Udata u Ivanoviće. Živi u Švajcarskoj i Beogradu. Tel. 011-247-3030, 011-246-4437, 011-268-6891, 011-361-1512. Ima Aleksandra i Nena. Stana je imala petoro djece: Miljana, Vasilija, Jelenu, Bebu i Jovanu koja je mlada umrla.
MIODRAG (Miško) MIHAILOV ( Milov), Tel. 034-510-508. Rođen je 1949. godine, a umro 2005. Živeo je u Rosuljama kod Peći, a kasnije se odatle iselio i nastanio u Kniću kod Kragujevca. Sa ženom Zorkom koja je rodom od Nikolića iz Pipera ima sinove: Dejana i Arsa, kao i kćerku Dijanu. Tel. 039 – 34 – 033. Dijana je profesor Engleskog jezika. Udata je i živi u Kragujevcu.
DEJAN Miodragov (Miškov) živeo je u Kniću, a sada je kapetan, te kao vojno lice radi i živi u Kraljevu. Tel. 036-323-280. Ima kćerku Milicu.
ARSO Miodragov (Miškov) živi u Kniću gde radi na otkupu koža. 034-510-508.
DRAGAN Mihailov (Milov), rođen je 1952. godine. I on je živeo u Rosuljama kod Peći, a sada živi u Smederevu. Tel. (026) 661-115, 026- 66l-116. Sa ženom Slavicom koja je rodom od Božovića iz Pipera ima sinove: Vladana i Ivana, kao i kćerku Vesnu koja je udata, živi u Baru, a ima kćer Zorku i sina Branka.
VLADAN (Vlado) Draganov živi u Smederevu. Ima sinove JOVANA i PETRA.
IVAN Draganov ima kćer Sofiju. Tel. 026-661-116.
BRANISLAV (Brano) Mihailov (Milov), rođen je 1959. godine. Živi u Smederevu. Oženjen je od Lutovaca iz Pipera. Ima sina NIKOLU i kćerku Bojanu.
SVETOZAR Milov, rođen je 1960. godine. Živeo je u Đakovici, a sada živi u Beogradu. Tel. 011-246-4437. Urednik je lista ''DANAS''. Sa suprugom Natašom koja je rodom od Dragovića iz Vasojevića ima kćerku Anju.
VLADO Arsov rođen je 1939. godine. Ima jednu kćer i tri sina: Miletu, Momčila i Miroslava (Mira), kao i Nadu koja živi u Smederevu.
MILETA Vladov živi u Smederevu. Ima sina ALEKSANDRA.
MOMČILO Vladov živi u Smederevu. Ima jednu kćerku – Ninu.
MIROSLAV (Miro) Vladov živi u Baru. Sa suprugom Vesnom ima dva sina: VLADIMIRA i NEMANJU.

JOKO RAKOV, roden je u Dučićima. Bio je poznati i čuveni vidar i prvi narodni lekar u ovim krajevima. Znao je tehniku trampanja, odnosno šaronjanja, čime je spasio i izlečio veoma mnogo bolesnih ljudi ne samo iz ovih krajeva nego i šire. Imao je tri sina: Radoša, Petra i Radosava.
RADOŠ Jokov, rođen je u Dučićima. Poginuo je 02.08.1876. godine na Fundini. Imao je sina Radosava (Ljaba).
RADOSAV (Ljabo) Radošev živeo je u Dučićima. Imao je sinove Mijajla i VELIŠU.
MIJAJLO Radosavljev (Ljabov), imao je: Dušana, Jakova i Nasta.
DUŠAN Mijajlov (1900-1965), rođen je u Dučićima. Imao je sinove: RAKA rođenog 1925 godine, MILJANA rođenog 1929 – 1930, Miliju rođenog 1930 i Momčila rođenog 1939. godine.
MILIJA Dušanov živi u Podgorici. Ima sina Obrada.
OBRAD Milijin rođen 1967. godine u Podgorici. Ima Aca.
ACO Obradov živi u Podgorici.
MOMČILO Dušanov rođen je 1939. godine Živi u Skoplju. Ima sinove: PREDRAGA i Nenada koji žive u Skoplju.
NENAD Momčilov rođen je 1971. godine. Ima sina MOMČILA.
JAKOV Mijajlov (1900-1982) rođen je u Dučićima. Ima sinove: Velišu, Milana, Danila i Labuda.
VELIŠA Jakovov, rođen je 1934. godine. Živi u Podgorici. Tel. 081-612-208, 081-22-227, 081-611-518, 081-616-169. Ima GORANA koji živi u Italiji i MLADENA koji je poginuo veoma mlad 1990. godine.
MILAN Jakovov (1937-1989), tel. 081-612-217, 081-247-957. Sa suprugom Slobodankom (081-650-897) ima sina SAŠU.
DANILO Jakovov, rođen 1939. godine. Živi u Maslinama u Podgorici. Tel. 081-22-221, 081-612-208. Ima Dejana i DARKA.
DEJAN Danilov, živi u Podgorici. Tel. 081-614-169. Ima sina JAKOVA.
LABUD Jakovov, rođen je 1940. godine. Živi u Podgorici u naselju Masline. Tel- 081-612-206, 081-612-614. Ima DRAŽENA (081-617-536) i DUŠKA. Žive u Podgorici.
NASTO MIJAJLOV (1902-1936) rođen je u Dučićima. Imao je: Miletu, Živka (1929-1930), Zariju (1931-1945) i Dragutina.
Mileta je 1945. godine bio do Zidanog Mosta, odakle se vratio, a ZARIJA i DRAGUTIN su odstupili 1945. godine i za njihovu dalju sudbinu se ne zna.
MILETA Nastov, rođen je 1924. godine. Živi u Podgorici. Ima TOMISLAVA .
TOMISLAV (Tomo) Miletin, živi u Podgorici u ulici Đulje Jovanova 32. Tel. 081-615-582, 081-33-271, 081-633-271. Ima sinove DEJANA rođenog 1977 i ZLATKA rođenog 1980. godine. Žive u Podgorici, naselje Masline – ulica Milana Kuča 11.
VELIŠA RADOSAVLJEV (Ljabov) živeo je do 1900. godine u Dučićima. Verovatno nije imao muških potomaka.
RADOSAV JOKOV takođe nije imao muškog potomstva.

PETAR JOKOV rođen je u Dučićima. Imao je šest sinova: Pauna, Vasa, Đura, Neša, Šćepana i Bogdana.
PAUN Petrov (1871-1913). Poginuo je na Barnjadoltu 27.01. 1913. godine. Imao je sinove: Stanka i Radosava.
STANKO Paunov rođen je 1903. godine. Umro 1993. godine. Imao je sina Miodraga koji je rođen 1944. godine.
MIODRAG Stankov, sa suprugom Borkom živi u Baru. Tel. 085-314-421. Ima kćerku Anastaziju i sina Borislava (Borka)
BORISLAV (Borko) Miodragov, rođen je 1976. godine. Živi u Baru. Tel: (085) 312-583, Mobilni: 069-321-068.
RADOSAV Paunov rođen je 1905. godine. Imao je četiri sina: Pavla, Slobodana, Borislava i Vojislava.
PAVLE Radosavljev, ima kćerku Vesnu i sina Veselina.
VESELIN Pavlev, živi u Beogradu.
SLOBODAN Radosavljev, jedno vreme je živeo u Beogradu. Sada živu i radi kao konzul Srbije i Crne Gore u Lionu. Ima kćerku Itanu koja živi u Beogradu.
BORISLAV Radosavljev, živi u Beogradu. Tel. 01-591-339. Ima sinove MARKA i Vladana.
VLADAN Borislavljev, takođe živi u Beogradu. Tel. 011-533-0029. Ima sina UROŠA.
VOJISLAV (Vojo) Radosavljev, živi u Beogradu. Tel. 011-347-4788. Ima sinove: ALEKSANDRA i RADOSAVA.
VASO Petrov imao je tri sina: Iliju, Marka i Boža (1908-1928). MARKO i BOŽO nijesu imali potomke.
ILIJA Vasov (1889-1960) imao je MILJANA koji nije imao potomstva, Milića, Gojka i LJUBA.
MILIĆ Ilijin rođen je 1923. godine. Ima sinove: DRAGOMIRA, BUDIMIRA, VUJICU i ILIJU.
GOJKO Ilijin sa suprugom Milosavom živi u Podgorici. 081-612-201. Rođen je 1930. godine. Ima sinove: DRAGANA i Veska.
VESKO Gojkov, sa suprugom Mirjanom živi u Podgorici: Tel. 081-237-550 (diskont pića), 081-248-944.
ĐURO Petrov je imao SAVA koji je umro 1923. godine i nije ostavio svoje potomstvo i Radisava.
RADISAV Đurov rođen je 1893. godine. Imao je sina VUKA, a on VESKA.
BOGDAN Petrov je imao VLADIMIRA koji je rođen 1909, a on ima DVA SINA.
Nešo i Šćepan su zadržali prezime Dučići.
NEŠO Petrov je imao JOKA (1909-1928) koji nije ostavio potomstvo i Novaka.
NOVAK Nešov ima PERA koji ima svoje muške potomke, BRANKA koji ima DRAGANA, a on SAŠU, ĐURA koji takođe ima svoje potomstvo i ŽIVKA.
ŠĆEPAN Petrov ima MILA (1896-1957), a on MIODRAGA (1931-1944) koji nije ostavio svoje potomstvo i PREDRAGA rođenog 1933. godine.

V. R A K O V I Ć I
IZ SELA PRIJERADI – GORNJI GRBALJ




Prijeradi su malo brdovito selo, smešteno na planinskoj kosi između Tivta i Budve. To selo je nekada pripadalo opštini Grbalj, dok je danas u sastavu Kotorske opštine. Graniči se sa juga Bratešićem, sa jugo-istoka Golišom, sa sjevera Šišićem, a sa zapada Pelinovom i auto putem Budva – Kotor.
Selo Prijeradi dobili su ime po svojim veoma vrijednim žiteljima, koji veliki dio svojih radnih obaveza urade prije svih stanovnika ostalih sela na ovoj teritoriji. Kuće u selu su razbacane, a sve su izgrađene uglavnom pri strani u brdu.
Naseljavanje stanovništva u ove predele Boko-Kotorske oblasti počelo je od ranije, a naročito je uslijedilo od 1427. godine, kada je Srpski despot Đurađ (Đorđe) Branković ostavio državu Zetu Stefanu Crnojeviću.
Prema knjizi Boka (antropogeografska studija) od popa Save Nikićenovića, vidimo da je ta oblast i to naseljenje bilo razdijeljeno u četiri knežine i to: Lazarevića, Ljubanovića, Bojkovića i Tujkovića, te da je selo Prijeradi, pored sela: Bratešić, Gorović, Lastva i Prijevor, pripadalo knežini Ljubanovića. Stanovništvo svih knežina je imalo skupove kod svojih sabornih crkava i strogo se držalo svojih narodnih običaja i svog Zakonika koji se sastojao u 126 tačaka. To je bio jedini uslov da se očuva pravoslavlje na ovom prostoru, tako da je danas svo stanovništvo u ovim mestima uglavnom pravoslavne vere.
'' Kod Svete Trojice u Pelinovu, kao i na ''Liškoj Glavici'' pa i u Podlastvi, kupile su se sve četiri knežine u ranija vremena, kad se što ticalo svega Grblja. Mrzak im je bio Mlečić i vazda su se njegovu uplivu opirali, jer su znali da on krnji prava i granice. Luštica, Budva i Paštrovići pokoravahu se već davno lavu Mletačkom, a Grbljani izdržavahu borbu za narodne svetinje čak do druge polovine XVII. vijeka ''.
Stanovništvo se doseljavalo uglavnom iz Crne Gore, Hercegovine i Boke, bježeći ispred Turske najezde, zauzimajući tako skrovitija i sigurnija mesta za život i stanovanje.
Tako se od XV – XVIII veka u Grblje doselilo iz Boke 19, Hercegovine 7, Albanije 1 i Crne Gore 57 bratstava među kojima su bili i R A K O V I Ć I, koji su se doselili verovatno iz Kuča.
Ali ukoliko su tačni navodi popa Save Nikićenovića da su se tu RAKOVIĆI doselili do XVIII. vijeka interesantno je ovde napomenuti da je to bratstvo već postojalo u osamnajestom vijeku, te da su se tu neki od njih mogli nastaniti najverovatnije u vreme PRVE POHARE KUČA 1774. godine. Teško je ovde utvrditi od kojeg predhodnog plemena ili bratstva su nastali ovi RAKOVIĆI s obzirom da sva bratstva i svi stanovnici ovog sela slave svoju krsnu slavu Svetog ĐORĐA (ĐURĐEVDAN), kojem je i crkva posvećena.
U vreme pisanja svoje antropogeografske studije, pop Sava Nikićenović nabraja u Prijeradima ove porodice: Ivetići (6 kuća), Kneževići (5), Radovići (3), Kadija (2), Brdar (2), Nikodimović (6), Duletić (3), Mihailović (1), RAKOVIĆI (5), Vučković (2), Ljubanović (1), i Radonić-Governadurović (1). Svega je 12 bratstava, domova 37, kuća 38, a duša 137.
Starosedeoci u Prijeradima bili su: Mirkovići, Ljubanovići, Ćeklići i Radonići.

Godine 2000. boravio sam u selu Prijeradi kod Jovana i Boška Rakovića, koji su me zaista izuzetno lijepo i srdačno primili, dočekali i ugostili. Bio sam naročito inpresioniran gostoprimstvom njihove majke stogodišnje starice koja se zaista dobro držala, kao da se ponovo vraćala u novi život, te da joj tih stotinak godina koje je imala ne znače ništa, jer se u njoj budio neki novi život i neki novi gorštački duh.
Prema njihovim riječima i saznanjima bratstvo Rakovića je doselilo u Grbalj u selo Prijeradi otprilike negde sredinom XVII. vijeka. Moguće je da se tu radilo o XVIII. vijeku, jer je manja verovatnoća da je to prezime tada postojalo, ali u ovom slučaju tu mogućnost nebih sasvim isključio jer se i u XVII. vijeku ovo bratstvo moglo formirati.
Oni ne znaju ko se od njihovih predaka prvi doselio u ovo mesto niti kako se ko od tih prvih doseljenika, njihovih predaka zvao, ali po pričama njihovih očeva oni pamte sledeće pretke i to: MARKO i TOMO RAKOVIĆ. Imena njihovih očeva i djedova nisu im poznata, ali se tvrdi da su bili braća i da im se otac zvao Jovo Raković
MARKO RAKOVIĆ je imao sinove: Krsta i Nika.
KRSTO Markov je imao sinove: Marka i Jova, te kćeri: Ljubicu, Joku, Anđu, Stanu – 082-322-630, Ivanu i šestu kojoj ime nije zapamćeno.
JOVO Krstov je umro veoma mlad još kao momak i nema potomstva.
MARKO Krstov (1900-1967) rođen je u selu Prijeradi. Imao je sinove: Dušana i Jovana.
DUŠAN Markov (1932-1985), 082-334-735. Rođen je u Prijeradima. Bio je pomorac. Muške djece nije imao, a ima tri kćerke: Milevu, Maju i Nadu koja živi u Dobroti – 082-322-275.
JOVAN Markov 082-363-381, 082-363-009. Rođen je u selu Prijeradi 1936. godine. Ima dva sina: Dragana i Marka. Žive u Radanovićima i Šišićima.
DRAGAN Jovanov, rođen je 1962. godine. u Prijeradima. Ima sinove: DUŠANA i BRANISLAVA. Žive u Radanovićima.
MARKO Jovanov – 082-363-414. Rođen je 1967. godine. Živi u Radanovićima.
TOMO RAKOVIĆ je imao dva sina: Iliju i Đura.
ĐURO Tomov je rođen u Prijeradima, a umro je veoma mlad još kao momak od tridesetak godina.
ILIJA Tomov je takođe rođen u Prijeradima. Godine 1914 pošao je u svijet za zaradom. Brod kojim je odplovio za Solun se vratio, a Ilija se više nikada nije pojavio, niti se pak svojima javljao, tako da mu se od tada gubi svaki trag i o njegovoj sudbini se uopšte ništa ne zna. Imao je četvoro djece ito kćeri: Maru i Joku i sinove: Mila i Vasilija (Vasa) koji su ostali da žive u Boki Kotorskoj.
MILO Ilijin (1910-1981) živeo je u Prijeradima. Imao je sedmoro djece: Danicu, Mariju, Vukosavu, Veljka, Nemanju, Nikolu i Branka.
VELJKO Milov (1938-1971), živeo u Prijeradima. Nije imao potomstva.
NEMANJA (Nešo) Milov – 082-363-296. Rođen je 1943 u Prijeradima. Ima tri kćerke: Milku, Nadu i Veru.
NIKOLA Milov rođen 1948. godine u Prijeradima. Živeo je u Beogradu. Ima kćerku Vesnu i sina VELJKA koji živi u Beogradu.
BRANKO Milov (1952-1999). Rođen je u Prijeradima. Ima kćer Željku i sina MILA koji sa majkom Stanislavom žive u Radanovićima. Tel. 082/363-313.
VASILIJE (VASO) Ilijin (1912-1986), živeo je i umro u Beogradu. Ima sinove Miodraga i Dragana – 011-159-375, 011-489-4447.
MIODRAG Vasov rođen 1948. godine. Živi u Americi u Los Anđelosu. Ima dva sina: ALEKSANDRA (Sašu) i SINIŠU, koji takođe žive u Los Anđelosu.
DRAGAN Vasov rođen je 1952. godine. Živi u Beogradu.

NIKO popa Marka RAKOVIĆA, rođen je u Grblju u selu Prijerade. Poginuo je u I. Svetskom ratu na Goriciju u Sloveniji. Bio je vrlo imućan i bogat čovek. Imao je tri sina: Mića, Vojina i Jova.
MIĆO Nikov rođen je u Grblju. Imao je sina Stanka i tri kćeri: Joku, Anđu i Stanu.
STANKO Mićov je imao tri kćerke: Stanu koja živi u Kotoru – 082-322-630, Milicu i Mariju.
VOJIN Nikov je imao sina Ivana (Iva) i kćer Maru.
IVO Vojinov je imao sina Nika (po djedu), koji nije ženjen.
JOVO Nikov je imao dva sina: Sava i Marka.
SAVO Jovov ima sina Laza.
LAZO Savov je imao sina Stanka i četiri kćerke: Joku, Stanu, Daru i Milu.
STANKO Lazov rođen je 1904. godine. Živeo je do 1948. godine u Prijerade. Ima sina Boška i dvije kćerke: Ljubicu i Mašu.
BOŠKO Stankov rođen je 1925. godine. Živi u selu Prijeradi. Tel. 082/ 363-579. Ima sina Đorđa i kćer Milku.
ĐORĐE Boškov rođen je 1965. godine. Živi u Budvi. Tel. 086-455-537. Ima kćer Nataliju i sina STEFANA. Žive u Budvi.
MARKO Jovov 082-363-414. Ima sina Mića i dvije kćeri: Stanu i Joku.
MIĆO Markov ima petoro djece: Stanu, Daru, Anđu, Marka i Jova.
MARKO Mićov rođen je 1910. godine, a umro je 1994. godine. Imao je sina Neđeljka i kćeri: Desanku, Nevenku, Stanicu, Bosu i Nedu.
NEĐELJKO Markov je umro u djetinjstvu.
JOVO MIĆOV je umro kao dete i nije imao potomstva.


Svo bratstvo ovih Rakovića, kako sam već napred naveo, slavi krsnu slavu ĐURĐEVDAN.

VI. R A K O V I Ć I
IZ SELA GOŠIĆI I MATAGUŽI – U ZETI



U svojem naučno-istraživačkom radu ''KUČI'', Jovan Erdeljanović je zabilježio da su: Nucovići, Nikići i Pajovići poreklom iz Kastrata, te da su se najpre naselili u mestu Selcima, a otuda kasnije došli u Kuče. U jedno vrijeme su se Kuči i Klimente zvali ''djevojačke kolače'' tj. na svadbe, a polazili su se i o slavama. Bili su to Malisori, što znači Brđani, a Nikići i Pajovići su živeli u velikom prijateljstvu, što nije išlo u prilog Turskim vlastima u Skadru, pa ih posvadiše oko pograničnih planina, o koje su se otimali sve do skorašnjih dana. Kada ih zavadiše, Turci su bili sigurni da ne može doći do sloge među ovim silnim plemenima, niti do kakve zajedničke akcije protiv Turske vlasti.
Ostala bratstva u Kastratima novijeg su porijekla. Njihov se predak, po predanju Kastrata, zvao Dedli. Ne zna se tačno zašto je došao u Kastrate. Neki kažu da je pobjegao iz Kuča zbog ubistva, a da je bio brat Drekalov. Međutim, u Kučima se priča da Drekale nije imao brata.
Jovan Cvijić, Petar Šobajić i Andrija Jovićević u svojim istraživačkim radovima navode ( po Marjanu Bolici), a to potvrđuje i Marko Miljanov, da su: Klimenti, Kastrati, Hoti, Škrelje, Grude i Beriše u zajedničkom srodstvu i da se smatraju bližnjima te da svi ovi Malisori slave zajedničku slavu NIKOLJDAN.
Kaluđerovići u Zeti vode jednim dijelom porijeklo iz Klimenata i dijele se na: Balijaše, RAKOVIĆE, Mijatoviće, Mirkoviće, Boljeviće, Musiće, Mačkoviće i Mustafiće. Svi Kaluđerovići broje oko 45 kuća i slave SVETU PETKU (Naselja Srpskih zemalja IV, 149 – Andrija Jovićević – Malesija str. 69).
Kaluđerovići u Bjelopavlićima su Gojakovi potomci. Jedan Gojakov sin je nosio veliku bradu pa su ga prozvali Kaluđer. On je imao pet sinova: Boška, Radula, Vuka, Vuja i vanbračnog Sekulu, kojemu je pravo ime bilo Maksim. Od njih su pet bratstava koja nose njihova imena: Boškovići, Radulovići, Vukovići, Vujovići i Sekulići – odnosno Maksimovići.
Kaluđerovići, u Tuzima (1), u Sarajevu od 1952. (1) i Skadru od 1912. godine (20) kuća, rodom su iz stare Crne Gore sa Njeguša. Rođakaju se sa Petrovićima iz Njeguša, a poznato im je da su rođaci i sa Kaluđerovićima u Zeti.
U Knjizi ''Zeta i Lješkopolje'' – Andrija Jovićević kaže:
Ganići u Rožajama su preseljeni iz Zete u Kuče, a onda u Rožaje, gde je preseljen i veliki deo Zećana.
Godine 1879. u Golubovcima su živjele muslimanske porodice među kojima Musići (15) i Mačkići (3) koji su jedan rod sa Kaluđerovićima.
U Golubovcima 1950. godine su živjele 4 porodice RAKOVIĆ, a u selu Gošići (Zeta) 1960. godine bilo je 6 kuća RAKOVIĆA. Isto tako u Matagužima 1952. godine živelo je 6 porodica RAKOVIĆA. Oni, Balijaši, Boljevići i Jankovići su ogranci većeg Zetskog bratstva Kaluđerovići.

BELEŠKE IZ KNJIGE JAKOVA PELIČIĆA
''ZAPISI O ZETI''



Etnolog Ilija Peličić – dugogodišnji istraživač Zete u svojoj knjizi ''Zapisi o Zeti''
(str. 63), ističe da su svi Kuči, Piperi, Bratonožići i Lješnjani do sredine 15. vijeka, kada se Kuči prvi put pominju u stranim spomenicima i jevanđeljima , bili Zećani.
Kuči su dobili novo ime od ne srpskih naroda ili od otuđenih Srba, poturčenih i poarbanašenih. To novo ime Kuči, dato im je iz zajedljivosti i poruge. Zato je ovaj bistri narod to i uočio, pa se uveliko prozvao na novo ime Drekalovići. On tvrdi da je Drekale, rodonačelnik Kuča, stari Srbin – Zećanin.
U istoj knjizi (str. 195 i 196), Ilija – Peko J. Peličić piše:
'' Jednom prilikom, kada je nekoliko Zećana pošlo u goste knjazu Nikoli na Kruševac, knjaz upita Đoka Mugošu: ''Odakle ste vi Mugoše i zašto se tako zovete?''. Na to reče Đoko: ''Gospodaru, mi smo iz Kastrata, potomci Đura Kastriota (Skenderbega).'' Na ovo će Baćo Đeković, koji je sjedio uz knjaza: ''Gospodaru, ovi su Mugoše u prošla vremena više puta upravljali plemenom i vazda bili vrijedni i savesni. Najprije će biti da su se nakada zvali Mugaševići. Današnje prezime su dobili kasnije u Zeti ''.
Knjaz naredi perjaniku da mu donese jednu knjigu, u nju pogleda i reče: ''Đuro Kastriot nije ostavio potomstvo, a imao je jednoga sina Jovana, koji je umro u osmoj godini, ali je imao brata. Može biti da ste vi od Đurova brata, a može biti i da štampa laže''. Knjaz se tada obrati Veliši Lazoviću i reče: ''Brigadijeru Veliša, jesi li ti znao da su ti ovi Mugoši ujaci''. ''Nijesam gospodaru'', reče Veliša. ''Od danas pa ubuduće neka ti budu ujaci'', reče knjaz. ''Slušam gospodaru'', odgovori Lazović''.
Poslije smrti Đura Kastriota Turci su njegov porod rastjerali da nigdje od njega traga ne ostane, pa i žene djetinje. Sin Đurov Jovan, nemajući Đurova duha, utekao je u Italiju sa jednim brojem naroda, a žena njegova pobjegla je u rod u Kastrate. No kako nije bila sa njim više od dva mjeseca, nije se znalo da je djetinja . Da je nebi Turci ubili, ova žena se skloni u Selce gdje je rodila dijete i nadjenula mu ime Drekale. Nakon toga je pošla u Kuče kod Nikeze Marina.
Kada je Drekale odrastao, oženio se i imao dva sina: Nikolu (kojeg su sa ocem Drekalom ubili Klimenti) i Ljalja (Lala) koji je kasnije u braku imao pet sinova i jednu kćer koja se udala za Radonju Lapova – Radonjića. Od ovih pet Lalevih sinova nastala su mnoga bratstva.
Tako naprimer sada u Kučima u svakom selu ima Vujoševića (oko 150 kuća). Ima ih i u Matagužima, Zetskom Bijelom Polju i mnogim mestima širom Srbije i sveta.
Nekada se selo Bijelo Polje u Zeti zvalo Mravlje Polje. Bila je to pustara obrasla ofresinom i paponjkom. Prvi naseljenici su Maraši iz Mitrovića, koji su ranije dolazili na katune, gdje su ostajali i da zimuju. Najpre su počeli graditi drvene kuće, a kasnije i od čvrstog materijala. Naselili su sjeverni deo ovog sela. Kasnije su se tu naselila i mnoga druga bratstva iz Kuča i drugih predela. Napuštajući krševita i brdovita sela spuštali su se u plodnu Zetsku ravnicu, naseljavajući se tako u neposrednoj blizini Skadarskog jezera.

SELO VLADNI (ORAHOVO) U ZETI




Ovo selo je smješteno u Ćemovskom Polju. Na Saboru sela Zete u ljeto 1934. godine selo je dobilo novo ime Orahovo, po mjestu odakle su prvi stanovnici doseljeni iz Orahova – Kuči, pre 200 do 250 godina. Prvo su se doselili Đuro Radev Jolić i Alija Kuč sa stadom stoke. Odmah za njima su se doselili Pajovići iz Kuča, koji su se kasnije prozvali Orahovci (Srbi pravoslavne vjere).
U neposrednoj blizini sela Vladni (sada Orahovo), prema zapadu na oko 300 metara, nalazi se selo Samariš. Narod je imao pravoslavnu crkvu i groblje jer je u njemu živjelo stanovništvo pravoslavne vjere. Od tragova sela samo je ostao jedan bunar koji je bio u upotrebi sve do 1912. godine. Pouzdano se zna da su poslednji vlasnici (posjednici) imovine sela Samariš bili Kaluđerovići i njihovi rođaci RAKOVIĆI, koji od kada su prognani iz ovog sela žive u Matagužima i Golubovcima. Samariš je raseljen od Turaka u najezdi Malisora jer stanovnici Srbi nijesu htjeli da pređu u islam. Veliki deo imovine Samariša pripadao je manastiru Vranjina.
Marjan Bolica je 1614. godine u selu Samariš zabilježio 75 domova i 170 vojnika.
Raseljavanjem starih Mataguža, usled nadolaska vode Skadarskog jezera, najezdi raznih vojski i zuluma, utočišta su nađena u Bratonožićima, Kučima, Piperima, Crmnici, Metohiji i drugim krajevima. U dijelu ovih mjesta Zećani su imali svoje katune.
Kaluđerovići vode porijeklo iz sela Vranj u Zeti. Ovo selo je 1830. godine zahvatila teška bolest kolera od koje su izumrle mnoge porodice i velika bratstva. Mnogi su morali od te bolesti bježati u Srbiju, Grčku i na Crnogorsko primorje. Godine 1905. Vranj je zadesila velika nesreća. Pojavile su se ''arapačke kraste'' (crne boginje) prenete iz Skadra. Od ove bolesti je pomrlo mnogo naroda.
Ovoga puta neki seljak RAKOVIĆ iz Mataguža uzme od jednog krastavog bolesnika nešto gnoja na papiru i ovim je pisao (pelcovao) narod. Za veliko čudo, niko ko je primio ovaj pelc nije umro.
Kaluđerovići žive i u Golubovcima (34), Šušunji (6), Grbavcima (3), Matagužima (30), Vraki (Omari) (, Banji Ilidži kod Peći (6 kuća) itd.
Ovo veliko bratstvo dijeli se na ogranke: RAKOVIĆE, Pešoviće, Cekliće (Matanoviće), Jankoviće, Balijaše. Ogranci ovih Kaluđerovića su i Musići u Vranju (2), Mustafići (2 kuće), kao i Mačkovići u Skadru ili Stoju (4 kuće), koji su preseljeni iz Golubovaca 1879. godine. Poslednje tri porodice su prešle u islam u Golubovcima pre više od 250 godina.

Kaluđerovići su se nekada davno zvali Nikovići. Rođakaju se sa Božovićima, Vujanovićima, Markišićima, Đuraševićima, Pejakovićima. Još se zovu Sarapi, za koje se veli da su od Sarajeva. Postoje u Zeti od doba Crnojevića.
Predanje kaže: '' Bila su dva brata, od kojih je jedan bio kaluđer. Kada se ovom kaluđeru ženio brat, omakne se puška i ubije mladoženju. Prijatelji zamole kaluđera da mladu uzme za svoju ženu, da je nebi vraćali u rod. Kaluđer prista i oženi se sa snahom. Od ovoga su kaluđera vele Kaluđerovići ''.
Kažu da su došli sa Kosova (od Prištine), poslije Kosovske bitke, da su nekada živjeli u Đeklićima i na Mulinovom Počivalu, koje su Milo Kaluđerović i Savo Mijatović 1914. godine prodali.
Pored napred navedenih mesta Kaluđerovići danas žive i u Bjelopavlićima (12 kuća), koji su tu preseljeni iz Đeklića. Ima ih i u Donjem Polju kod Nikšića, u Srbiji i Odesi, kuda su pošli početkom 19. vijeka i postali bogati. U Boki Kotorskoj žive pod Bijelom na Rose.
Kaluđerovići u selu Kućištima, Domazetovići i Matanovići, jedan su rod. Vjerovatno da su Bjelopavlićka bratstva: Boškovići, Radulovići, Vujovići, Vukovići i Sekulići rođaci Kaluđerovića, pošto se i ovih pet bratstava širim prezimenom zovu Kaluđerovići.
Navedeni Kaluđerovići, nekada davno, živjeli su u danas porušenom selu Samariš, na Mataguškom ataru. Ovi su to selo drugim ustupili za neke krvave dugove. Oni su u Samarišu napadani kao ljudi pravoslavne vjere od okolnih plemena.
Kaluđerovići iz Zetske ravnice i oni iz Ljubotinja do nedavno su se zvali na pokajanja, smatrajući se najbližim rođacima.
Od ovog plemena u Zeti iz bratstva RAKOVIĆA najviše su poznati: Gligorije (Gligo) RAKOVIĆ, sa sinom Simom, zatim Tomo RAKOVIĆ – uskok Zetski u Crnoj Gori oko 1860 godine, koji je sa braćom Davidović iz Vranja i drugim Zećanima predvodio Ceklinjane po Zeti, radi ubijanja Turskih zlikovaca i zulumćara.
U članku ''Boj na Mjacama – osveta na Grabovnici'', Peličićeve knjige ''Zapisi o Zeti'' (str. 355) se navodi:
''Ovoga dana pogibe devet Zećana: Simo RAKOVIĆ, sin čuvenog Zetskog junaka Gliga RAKOVIĆA, koji je bio smrtno ranjen u boju sa Turcima na Božovom Brijegu maja 1902. godine. Umro je u Danilovoj bolnici na Cetinju, a sahranjen pred Vlaškom crkvom o državnom trošku. Toga dana, kada je Gligo Raković umro, kralj Nikola je došao pred bolnicu i naredio da mu cijelo Cetinje pođe na sprovod i da se narod naoruža starim oružjem - ''jer idu u sprovod starom Zetskom četobaši koji je činio od Turaka u Zeti ono, što i Peko Pavlović u Hercegovini''.
Vukašin (Vuko) Raković iz sela Gošići u Zeti, kojeg sam 2000. godine posetio u Podgorici ispričao mi je za Gliga Rakovića jedno predanje, koje se dugo godina prenosi sa kolena na koleno, a koje kaže:
'' U to vrijeme nije bilo lako upasti među Turke.
- Kada je Gligorije (Gligo) RAKOVIĆ bio ranjen i prebačen u bolnicu na Cetinje, odu mu rođaci u posetu. On ih tom prilikom upita:
- Koliko vrijedi ova moja rana? Oni mu odgovoriše:
- Mi smo natovarili jedno magare pušaka i evo smo ga vođe dognali da ih vidiš
- Vrijede devetnajest Turaka i jednog momka!
- E kad je tako, sada mi nije žao da umrem '' – reče Gligo.

RAKO Kaluđerović, kada je došao iz Ceklina (kod Cetinja) u Zetu, prozva se RAKOVIĆ, da bi zavarao Turke zbog krvne osvete. Bilo je to za vrijeme vladike Danila 1709. godine, tj. početkom XVIII. vijeka kada je bila istraga poturica.
Ako gledamo vrijeme njegovog doseljenja u Zetu, možemo zaključiti da je rođen negde krajem XVII. vijeka, što znači da njegovi potomci danas broje 10 – 11 pasova. Ovi RAKOVIĆI tvrde da je imao nekoliko sinova koji su se odselili po sjevernoj Crnoj Gori i Srbiji, te da su možda naselivši se u tim sredinama mogli promijeniti i slavu, kako bi se mogli zaštititi od progona Turaka. Znaju za ime samo jednog njegovog sina Čoba. Inače ovi u Gošićima i Matagužima slave SV. PETKU.
Svoje pasove od RAKA broje ovako: Rajko – Vukašin – Veliša – Niko – Gligorije – Đuro – Nešo – Luka – Čobo – RAKO.
ČOBO Rakov je najverovatnije rođen u Zeti. Imao je sina Luku.
LUKA Čobov je takođe rođen u Zeti, a imao je sina Neša.
NEŠO Lukin je imao Đura.
ĐURO Nešov je imao Gligorija. Nije pouzdano utvrđeno dali je imao još sinova.
Svi ovi predhodno nabrojani RAKOVIĆI su sigurno imali još svoje braće i sinova, ali im imena nisu zapamćena, kao ni mesta kuda su i gde odselili.
GLIGORIJE (Gligo) Đurov, rođen je 1840. godine. Živeo je u Gošićima. Ranjen je od strane Turaka, a umro od rana u bolnici na Cetinju 1898. godine. Bio je veliki junak i poznati Zetski harambaša. Kralj Nikola ga je sahranio pred vlaškom crkvom na Cetinju, gdje mu je napravio veličanstven sprovod i ispraćaj, zbog njegove ogromne hrabrosti i izuzetnih zasluga. Imao je tri sina: Petka, Sima i Nika.
PETKO Gligorijev, rođen je 1865. godine. Ženjen je, ali nije imao djece. Umro je veoma mlad, od bolesti 1905. godine u Gošićima.
SIMO Gligorijev rođen je 1872. godine u Gošićima. Poginuo je 1912. godine u boju sa Turcima. Imao je sina Vasa.
VASO Simov ima dva sina: Milana i Sima.
MILAN Vasov živi u Gošićima. Ima sinove: GLIGORIJA i DRAŠKA.
SIMO Vasov živi takođe u Gošićima. Ima sinove: BOJANA i RADOŠA.
NIKO Gligorijev, rođen je 1869, a umro 1955. godine. Ima pet sinova: Marka, Andriju, Jovana (Pera), Velišu (Veka) i Sava.
MARKO Nikov ima dva sina: Veselina i Raka.
VESELIN Markov ima Slavka i Dragana.
SLAVKO Veselinov – 081-877-004. Ima JEDNOG sina. Živi u Mataguže.
DRAGAN Veselinov – 081-83-441, takođe ima jednog sina - VESKA.
RAKO Markov – 081-873-959. Ima RADOJICU koji ima žensku djecu. Živi u Gošićima.
ANDRIJA Nikov ima Gavrila (Gavra).
GAVRILO (Gavro) Andrijin živi u Gošićima – 081-83-740. Ima Vlada i Milorada.
VLADO Gavrov ima žensku djecu.
MILORAD Gavrov – 081-877-600.Ima sina ANDRIJU.
JOVAN (Pero) Nikov ima Mašana i Iliju. Jovan je imao solanu u Ulcinju.
ILIJA Jovanov – 081-83-554. Ima sina LJUBOMIRA (Ljuba) koji nema potomaka i kćer Milevu. Živjeli su u Matagužima, a onda u Nikšiću.
MAŠAN Jovanov – 081-83-541. Ima Nebojšu i Gorana. Žive u Gošićima.
NEBOJŠA Mašanov ima JOVANA.
GORAN Mašanov ima tri kćerke i sina ŽELJKA.
VELIŠA (Veko) Nikov ima VUKAŠINA (Vuka), Tel. 081/83-828, a on VLATKA i RAJKA.
SAVO Nikov ima ILIJU, a on SAVA i još JEDNOG.

RAKOVIĆI IZ MATAGUŽA


RAKOVIĆI iz Mataguža su po svoj prilici rođaci sa Rakovićima iz Gošića.
Andrija Jovićević za njih kaže da vode porijeklo od Kaluđera sa prostora sadašnje Albanije iz plemena Đeklići, iz sela Kućišta u Katunskoj Nahiji, gde i danas ima Kaluđerovića. Odatle se deo njih selio preko Ljubotinja (Riječka Nahija), gde se jedan deo tog bratstva tu zadržao, tako da ih tu i danas ima, a svojače se sa onima iz Zete. Neki od njih su se sa Ljubotinja odselili u Bjelopavlićku ravnicu, a odatle u selo Mataguže u Zeti. Svi slave SVETU PETKU, dok oni u Đeklićima slave ILINDAN.
Najstariji predak za kojeg ovi RAKOVIĆI znaju je VASO. Dali je to Vaso Sima Gligorijeva, ili neki drugi nije tačno utvrđeno, sobzirom da se pojedina predanja i mišljenja pojednih bratstvenika iz ovog bratstva dosta razlikuju i međusobno mimoilaze i neslažu.
Međutim – prema rodoslovu koji je sačinio Ljubomir (Ljubo) Milov za svoje najbliže srodnike i bratstvenike iz Mataguža i to samo po muškoj liniji, tačno se vidi da je Vaso bio sin Petrov (Perov), a da je imao i jednog brata MIŠA – čija je dalja sudbina neizvesna, mada neki bratstvenici predpostavljaju da se odselio negde u Srbiju.
To bi značilo da je Vaso Sima Gligorijeva bio nešto mlađi, a ime je mogao dobiti i po svom djedu ili bliskom srodniku – rođaku.
VASO RAKOVIĆ, je živeo u Matagužima. Imao je sina Toma.
TOMO (Šabo) Vasov, imao je sinove: Velišu, Mijata, Aleksu i Stefana - čija sudbina je takođe neizvesna.
VELIŠA Tomov, rođen je u Matagužima. Imao je sedam sinova: Špira, Živka (Redža), Pavla, Stanka (Stana), Dimitrija, Đorđija (Đoka) i Slobodana, kao i kćer Vidosavu – udatu u Radoviće.
ŠPIRO Velišin, rođen je u Matagužima. Bio je prvoborac. Poginuo u II. svetskom ratu. Djece nije imao.
ŽIVKO Velišin ima sina Božidara i kćeri: Natašu i Tanju – udatu u Vujačiće. Žive u Podgorici i Matagužima. Tel. 081-36-183, (081)-648-886, 081-83-601, 081-877-601.
BOŽIDAR Živkov ima sina VUKAŠINA i kćeri: Biljanu, Milicu i Božanu. Žive u Podgorici.
PAVLE Velišin je živeo u Zagrebu, a onda se odselio u Njemačku gde je radio. Ima sina Sretena (Miška) i kćerku Ljiljanu koja živi u Zagrebu. Tel. (081)-873-910, 041-417-938
SRETEN ( MIŠKO) Pavlev živi u Zagrebu - tel. 041-419-281, 01-461-3595. Ima sina LUKU i kćer Martinu. Žive u Zagrebu.
STANKO Velišin je penzioner. Živi u Francuskoj – u Parizu. Ima sinove: Čedomira (Čeda) i Dejana (Deja). Tel. u Matagužima – 081-877-532.
ČEDOMIR (Čedo) Stankov, rođen je i živi u Parizu . Ima sinove: VELJKA i VLADIMIRA (VLATKA).
DEJAN (Dejo) Stankov, takođe živi u Parizu. Ima sinove: ZLATKA i STEFANA.
DIMITRIJE Velišin, živi u Matagužima. Imao je JEDNO dete - koje je umrlo.

ĐORĐIJE (Đoko) Velišin živi u Matagužima. Tel. 081-877-033, 081-44-055, 081-238-932. Ima sinove: Dušana, Mladena i Milana, kao i kćer Keti – koja nije udata.
DUŠAN (Duško) Đorđijev živi u Subotici. Tel. 024-571-670. Ima kćer Dinu.
MLADEN (Maco) Đorđijev živi u Podgorici. Ima sina MARKA.
MILAN (Minda) Đorđijev živi u Francuskoj – u Parizu. Ima kćer Aleksandru i sina NIKOLU.
SLOBODAN Velišin, živeo je u Zagrebu, gde je i poginuo. Ima kćerku Belu i sinove: Nenada i Predraga (Peđu).
NENAD Slobodanov živi u Zagrebu. Tel. 01-2913-824. Ima sinove: DANIJELA i VEDRANA.
PREDRAG Slobodanov – st.br. (041-689-533). Ima kćerku Pericu i sina JOSIPA. Žive u Zagrebu.
MIJAT Tomov, imao je tri kćerke i sina: Jana, Vlada, Dana i Bogdan.
BOGDAN Mijatov ima: Draga, Tomislava (Toma) i DANILA (Dana) – koji nema djece.
DRAGO Bogdanov, živi u Matagužima. Tel. 081-83-783, 081-877-783. Ima sina Nikolu (Nika) i kćerke: Anku – udatu u Vučiće kod Nikšića, Niku – udatu u Ercege u Dalmaciji i Persu – koja živi u Americi.
NIKOLA (Niko) Dragov ima kćer Irenu i sina ŽARKA.
TOMISLAV (Tomo) Bogdanov, ime je dobio po dedi. Ima sina SAŠU.
ALEKSA TOMOV - RAKOVIĆ, imao je sina Andriju i jednu kćer koja je veoma mlada umrla.
ANDRIJA (Andro) Aleksin ima sinove: Mirka i Borislava (Bora).
MIRKO Andrijin (Androv) ima kćer Snežanu i sina ALEKSANDRA.
BORISLAV (Boro) Andrijin ima kćer Borku i sina MIROSLAVA.


____________________&&&&&__________________


PETAR (PERO) RAKOVIĆ, doselio se u Zetu iz Đeklića – Katunske Nahije.
Rođen je krajem XVIII. vijeka, a tu se mogao doseliti negde na samom početku XIX. vijeka, mada nema nekih pisanih dokumenata i podataka o njemu jer je Zeta u to vrijeme bila pod Turskom vlašću.
Ime njegovog oca nije poznato, a pojedini Rakovići iz ovog bratstva predpostavljaju da bi mogao biti u najbližem srodstvu sa Gligorijem (Gligom) Rakovićem. Zna se da je imao dva sina: Vasa i Mihaila (Miša).
MIŠO Petrov je živeo u Zeti, ali se za njegovu sudbinu ne zna, jeli imao svog potomstva i dali je nekuda odselio iz Zete i nastanio se negde u Srbiji, kao što je već napred rečeno.
VASO PETROV (Perov) RAKOVIĆ, živeo je u Matagužima. Njegovi potomci znaju da se u Zetu doselio negde iz okoline Cetinja. Imao je četiri sina: Jakova (Jaka), Jova, Đoka i Toma – zvanog Šabo.
JAKOV (Jako) Vasov imao je sina Panta (Pera).
PANTO Jakov, bio je jedinac. Imao je Mila.
MILO Pantov, imao je pet sinova: Vojislava (Voja), Ljubomira (Ljuba), Milenka (Mića), Slavka (Slava) i Ranka (Raška), kao i kćer Radu – udatu u Popoviće.
VOJISLAV (Vojo) Milov, živi u Mataguže (081)-877-463. Ima sinove: ZORANA i MILANA, kao i kćer Zoricu – udatu u Ajkoviće.

LJUBOMIR (Ljubo) Milov živi u Mataguže. Tel. 081-877-96, 081-877-785, 081-230-629. Ima dve kćeri: Olju – udatu u Radoviće i Milanu – udatu u Šoće.
MILENKO (Mićo) Milov, ima sinove: VUKAŠINA (Boba) i IVICU (Iva), kao i kćer Milijanu – udatu u Kovačeviće.
IVICA (Ivo) Milenkov ima kćer Ivanu i sina ILIJU.
SLAVKO (Slavo) Milov – 081-32-251, 081-877-004. Ima kćeri: Željku i Draganu, kao i sina DARKA.
RANKO (Raško) Milov živi u Matagužima. Tel. 081-877-991. Ima kćer Ljiljanu.
JOVO Vasov RAKOVIĆ, imao je sina Marka – zvanog Rako.
MARKO (Rako) Jovov ima kćer Zlatanu i sinove: Zariju (Zaka) i Vasa.
ZARIJA (Zako) Markov, imao je šestoro djece: Branislava (Brana), Milorada (Mita), i Cvetka (Cveta), kao i kćeri: Milku – udatu u Boleviće (Kaluđeroviće), Verku (Veru) – udatu u Kržiće i Julku – udatu u Kukuljičiće – 081-641-437.
BRANISLAV (Brano) Zarijin živi u Matagužima – 081-877-008, 081-650-397. Sa suprugom Nadom ima: Gorana i Zorana.
GORAN Branislavljev živi u Podgorici - 081-650-397. Ima kćerke: Saru i Tinu.
ZORAN Branislavljev ima kćer Ninu i sina BORISA.
MILORAD (Mita) Zarijin živi u Matagužima – 081-877-948, 081-877-600. Dva puta se ženio. Sa prvom ženom ima kćerke: Dudu i Miljanu – koja živi u Italiji. Sa drugom ženom ima sina MARKA i kćerke: Andrianu, Milicu i Marinu.
VASILIJE (Vaso) Markov – 081-877-418. Sa suprugom Vojislavom živi u Matagužima. Nemaju djece.
ĐOKO VASOV RAKOVIĆ imao je sina Petka.
PETKO Đokov je imao sina NIKOLU i kćeri: Vasu, Stefu i Iku.

VII. R A K O V I Ć I
IZ MOJKOVAČKE BISTRICE



Jedno bratstvo RAKOVIĆA sada živi u Poljima Mojkovačkim (nekada Kolašinskim). Ne zna se tačno od koga su nastali, ali prema nekim predanjima vode porijeklo od starosedelaca, pre dolaska starih Slovena na Balkansko poluostrvo (Sasi, Mataguži i dr.)
Vojin (Vojo) Raković iz Bistrice, koji je živeo u Bijelom Polju, istraživao je ovo bratstvo i nešto o tome pisao, ali ja nisam bio u mogućnosti doći do tih njegovih podataka, jer je on u međuvremenu umro, a njegovi potomci mi nisu mogli dati na uvid taj materijal, jer su ga navodno ustupili istraživaču Milisavu Lutovcu iz Beograda, tako da nisam mogao doći do nekih pouzdanijih podataka o njihovom poreklu, pa ću se kod ovog bratstva uglavnom osloniti na neka usmena predanja o nastanku ovog bratstva RAKOVIĆA.
Nije utvrđeno da li su nastali od rudara Sasa u XII. ili XIII. vijeku za vreme kralja Uroša, ili od Latina (Italijana) zvanih Macure.
Moguće je takođe, da potiču i od KUREPA, od kog bratstva potiču četiri porodice Perovića u Tušini.
Perovići su se počeli prezivati ovim prezimenom oko 1880. godine. Oni smatraju da su Kurepi doselili iz Kuča, što je po meni i najverovatnije, a njihovo iseljavanje pada u davna vremena. Neki Antonije Kurep gradio je sa vojvodom Kozlinom crkvu (u Drobnjaku). Priča se da je podignuta još za vrijeme Nemanjića, kao i most na Bukovici kod Borove Glave, koji se još zove Kurepski most.
Okolo je bila velika prašuma, te su njihove žene strahovale od divljači, pa su Kurepi doveli pomoću čunkova, vodu u kuće.
Samo oni u Drobnjaku slave MRATINJDAN.
Od Kurepa su Dajovići u Jezerima, Šabovići u Nikšiću, Janjuši u Srbiji, RAKOVIĆI u Bistrici, Veselići kod Prijepolja, a verovatno i Peruničići u Maoču kod Pljevalja.
Krajem XVIII. vijeka bile su samo dvije kuće Kurepa i to nekog Dragića i bratanca mu Koste. Oni su se preselili u Bijelu. Bili su u stalnoj zavađi sa Nikšićkim Turcima. Dragić je ubio sedamnajest Turaka i oni se povrate na Borovu Glavu. Turci im, pod komandom Čengića, popale kuće1830. godine. Dragić tom prilikom ubije dva Turčina, ali ih Turci uhvate i posijeku i njega i Kostu, tako da od Koste nije ostalo potomstva, a od Dragića su današnji Perovići.
Godine 1909. nabrajali su svoje pasove: Miloš, rođen 1863. – Milutin – Radoš – Dragić. Od toga vremena do kraja XX. vijeka mogli su imati još najviše pet koljena.
Ne može se utvrditi vrijeme, ni način njihova razbrašćivanja. Kurepi su se razvili u mnoge ogranke i iselili se iz Drobnjaka (sem Dajovića), koji i danas žive u Drobnjacima.
Od Kurepa su i iseljeni Adamovići u Grančarevo kod Bijelog Polja i dr.

Za ovo bratstvo RAKOVIĆA u Potarju (nekadašnjoj Mušovića Bistrici), tvrdi se da je njihov rodonačelnik Rako Bošković, koji je imao tri sina: Nikolu, Mika i Jovicu.
RAKO je imao dva brata: Bućka i Milinka. Bućko je pobjegao u Srbiju i nastanio se na Rudniku kod Gornjeg Milanovca. Tu se oženio sa nekom Nedom, koja je ubrzo ostala udovica, ali je bila trudna i rodi sina. Od njega su NEDIĆI. (Milan Nedić bio je ministar u vladi Srbije). Na Rudniku su imali vodenice i valjalice.
Miljan Milošev Jokanović u svojoj knjizi ''Pleme Kuči'' navodi da Adamovići u Selcima i Grančarevu potiču od Šabovića iz Nikšića, a da su Šabovići rodom iz Kuča. Isto tako navodi da u Drobnjacima sada žive 34 bratstva čiji su se preci iselili iz Kuča, te među njima verovatno spadaju i pomenuti Kurepi.
Za Veseliće u Borovoj Glavi, Potpeći i Tušini takođe navodi da su porijeklom Kuči. Šabovići u Nikšiću potiču od Veselića, koji su živjeli u Borovoj Glavi i Tušini. Šabovići su rod Kurepima. Selili su se u davna vremena u Selac kod manastira Davolje u Zatarju. Tamo su se razbratstvili na Adamoviće i Janjuše.
Janjuši su se preselili u Babine, a odatle 1875. godine presele u Srbiju. Adamovići su prešli u Grančarevo. Tamo negde odselio se i jedan deo Veselića.
Onaj deo Veselića koji je ostao u Selcu oko 1814. godine pomori kuga. Ostalo je samo jedno dijete, zvano Mijajlo Božov Veselić. Mijajlo se preselio u Potpeće i tamo se nastanio. Tamo je prema predanju kukala neka bula za nekim Šabom. On joj se zbog toga rugao i njega prozovu Šabo i od toga nadimka postanu Šabovići.
Mijajlo, ili Šabo, kako su ga nazvali imao je tri sina: Đorđiju, Miloša i Novaka. Panto Đorđijev pređe u Nikšić 1878. godine
Prema drugom predanju u Mušovića Bistrici su nekada živjela Rimska plemena zvana ''Skorboni'' koji su nestali od neke epidemije i snežnih lavina, o čemu svedoče pronađeni ostaci kuća i ljudskih kostura iskopanih po njivama i kućištima.
Prvi stanovnik koji se u nju doselio bio je taj RAKO, koji je pre toga živeo u Poljima, odmah tu u neposrednoj blizini, a možda je i njegov otac bio jedan od onih RAKOVIĆA iz Grblja, blizu Kotora pa je otuda prebjegao zbog ''krvi'' i nastanio se u Poljima, odakle su se kasnije njegovi potomci preko Pljevalja i drugih krajeva selili prema Zlatiboru i dalje u Srbiju.
Interesantno je ovde napomenuti da ni pop Sava Nikićenović, istražujući Grbalj i njegovu okolinu, u svojoj antropogeografskoj studiji nigde ne pominje ni jednog Boškovića koji je u tom vremenu mogao živeti u Grblju, a da su se RAKOVIĆI tu doselili, najverovatnije iz Kuča ili Zete, te da su tu bili nastanjeni još u XVIII. vijeku, što bi značilo da se u Polja mogao doseliti neko od onih Rakovića koji su već tada u Grblju živeli.
Marjan Bolica u svom izveštaju o popisu stanovništva u opštini Grbalj 1614. godine zapisao je zanimljivu sliku o Grblju. Tada je u Grblju bilo 742 porodice, dok ih je danas svega oko 1000. Prezimena su obično dobijali po stanovniku koji se tada nastanio. To nam najbolje pokazuje i svjedoči natpis na pročelnom zidu crkve Sv. Nikole u Pelinovu.
Ali u Prijeradima danas postoji jedno malo mestašce zvano Boškova Prodo.
Jedna legenda koja se prenosi s koljena na koljeno, a koju je zapisao i Zoran Dobrov - Raković iz Čajetine, ovi RAKOVIĆI su poreklom od romanizovanog stanovništva koje je vrlo davno živjelo tj. sve do dolaska Slovena.
Neka predanja govore da su RAKOVIĆI, Vučinići, Fuštići, Ćirovići, Braunovići, Danilovići i Dragići potomci rudara Sasa, koji su za vreme vladavine kralja Uroša i Milutina radili u Brskovu, o čemu je verovatno pisao i Vojo Raković, a isto potvrdio i Zoran Raković u toku svojih istraživanja.
Svi RAKOVIĆI iz Mojkovačke Bistrice slave Svetog Stevana Dečanskog (MRATINJDAN), dok njihovi rođaci iz Čajetine slave Sv. Đorđa (ĐURĐEVDAN).

RAKO (Bošković ? ), je imao sinove: Nikolu, Mika i Jovicu. Živjeli su u Mušovića Bistrici, selu kod Mojkovca. Moguće je da je jedan od njih ili neko od njihovih potomaka kasnije odselio u selo Šume (Šumani) kod Pljevalja, odakle su se kasnije iseljavali u Srbiju.
NIKOLA Rakov – RAKOVIĆ, imao je sina Kostu. Živeo je u Bistrici.
KOSTA Nikolin, imao je: Milana, Vida i Milinka.
MILAN Kostin nije imao muških potomaka.Živeo je u Bistrici.
MILINKO Kostin rođen je u Bistrici 1914. godine. Kao momak je poginuo na Glasincu i nije imao potomstva. Bio je veoma hrabar vojnik.
VIDO (Mita) Kostin je imao: Marinka, Nikolu, Nova, Mirka i Lazara.
MARINKO Vidov, rođen je u Bistrici 1912. godine Poginuo je u ratu 1942. godine i nije ostavio potomstvo. Kao veoma ugledan i vredan zemljoradnik, te veoma aktivan u društveno-političkom životu, pre rata, 1938. godine sa svojih 26 godina, primljen je za člana KPJ iz Bistrice.
MIRKO Vidov rođen je u Bistrici 1915. godine. Poginuo je 1944. Nema potomstva.
LAZAR Vidov je takođe rođen u Bistrici. Poginuo je u drugom svjetskom ratu. Nema potomstvo.
NIKOLA Vidov, 084-795-172. Ima VUKMANA – (Vukašina - Vula) i KOSTU. Žive u Bistrici. Tel. 084-473-124, 084-795-144.
NOVO Vidov ima Vuka i Mirka.
VUKO Novov, živi u Mojkovcu. Tel. 084-72-307, 081-640-025, 084-473-761. Ima NIKOLU. Žive u Podgorici.
MIRKO Novov, tel. 081-625-377. Ima DAMJANA. I oni žive u Podgorici.
MIKO RAKOV – RAKOVIĆ, imao je Draga i Marka.
DRAGO Mikov je imao Milivoja i Radosava. Živeo je u Bistrici.
MILIVOJE Dragov ima: Draga, Blaža, Miluna i Đoka.
DRAGO Milivojev ima MILENKA. Žive u Bistrici. Tel. 084-795-139.
BLAŽO Milivojev, tel. 084-795-140, 084-472-976. Ima: Borka i Miluna.
BORKO Blažov je odselio iz Bistrice, a naseljen je negde u okolini Kragujevca.
MILUN Blažov živi u Mojkovcu i ima: MILIVOJA i STEFANA.
MILUN Milivojev, rođen je 1921. godine u Bistrici. Poginuo je u ratu 1943. godine i nema potomstva.
ĐOKO Milivojev, rođen je u Bistrici 1918. godine. Poginuo je u ratu 1943. godine. Nema potomstvo.
RADOSAV Dragov, rođen je u Bistrici 1881. godine. Poginuo je u ratu 1942. godine Imao je sinove: Petra, Pavla, Vojina i Radomira, kao i kćer Grozdanu, udatu Mileusnić.
PETAR Radosavljev, rođen je 1922. godine u Bistrici. Poginuo u ratu 1943. godine. Nema potomstvo.
PAVLE Radosavljev, rođen je 1929. godine u Bistrici. Poginuo 1945. godine. Nema potomstva.

VOJIN (Vojo) Radosavljev, rođen je u Bistrici. Bio je dugogodišnji načelnik OZNE u Bijelom Polju. Umro je kao penzioner 1998. godine. Ima sedam kćeri, a nema muških potomaka. Naposao je knjigu ''HRONIKA BISTRICE''. Njegova supruga Milka živi u Bijelom Polju – (naselje Nikoljac). Tel. 084-22-653, 084-27-958, 084-484-623.
RADOMIR Radosavljev, živi u Bistrici. Ima sinove: Rajka i Radosava.
RAJKO Radomirov živi u Bistrici, a ima: Petra i Zorana.
PETAR Rajkov živi u Bistrici.
ZORAN Rajkov živi u Podgorici.
RADOSAV Radomirov živi u Podgorici i Beogradu. 011-226-0378. Ima sina SAŠU.
MARKO Mikov je živeo u Bisreici. Imao je: Đorđija, Jevta i Jovana (zvanog Adem)
ĐORĐIJE Markov je živeo u Bistrici. Tel. 084-795-145. Nije imao muškog potomstva.
JEVTO Markov je rođen u Bistrici. Imao je: Miloša, Milosava, Novaka i Milorada.
MILOŠ Jevtov ima: Dragana, Mijata i Milana.
DRAGAN Milošev živi u Podgorici. 081-36-481.
MIJAT Milošev živi u Skoplju. Tel. 091-263-462. Ima dve kćeri. Nema sinova.
MILAN Milošev živi u Mojkovcu. Tel. 084-72-883, 084-472-162. Ima: DEJANA i BOBANA.
MILOSAV Jevtov živi u Podgorici, Tel. 081-51-464, 081-35-460, 081-633-509. Ima sina Slavka.
SLAVKO Milosavljev, tel. 084-795-140, 081-891-720. Ima sinove: VLADIMIRA i ALEKSANDRA. Žive u Mojkovcu i Podgorici.
NOVAK Jevtov živi u Bistrici. Ima Ranka i Đorđija.
RANKO Novakov živi u Bistrici. Tel. 084-795-143. Ima VESKA i BORISAVA.
ĐORĐIJE (Đole) Novakov, takođe živi u Bistrici. Tel. 084-795-145, 084-473-124. Ima RADENKA i DALIBORA.
MILORAD Jevtov nema potomstva. Živeo je u Bistrici.
JOVAN (Adem) Markov, živeo je u Kruščiću. Imao je Miodraga i Marka, kao i kćer Jovanku. Njegova supruga Stanka sada živi u Mojkovcu. Tel. 084-72-067, 084-472-067.
MIODRAG Jovanov (Ademov) nema potomaka.
MARKO Jovanov (Ademov) je odselio u Njemačku. Ima Jovicu i Milovana.
JOVICA Markov je poginuo u Kruščiću kao momak te nema potomstva.
MILOVAN Markov, sada živi u Njemačkoj. Ima kćer Milenku i sina MARKA. Kuću je napravio u Bistrici.

JOVICA RAKOV – RAKOVIĆ, rođen je u Bistrici. Imao je Jakova i Maksima, ali je moguće da se dva puta ženio, te da je imao još trojicu: Milovana, Andriju i Nikolu – koji su se odselili u selo Šumane kod Pljevalja, a odande se preselili na Zlatibor i Čajetinu, gde su se kasnije od njih razvila nova bratstva Rakovića po Srbiji. No nije tačno utvrđeno niti dokazano, dali su to bili njegovi ili možda Mikovi sinovi.
Prelaskom u Srbiju, najverovatnije su promenili slavu i sada slave SV. ĐORĐA (ĐURĐEVDAN) dok njihovi rođaci u Mušovića Bistrici slave SVETOG STEVANA DEČANSKOG (MRATINJDAN).

JAKOV Jovičin je imao sinove: Mila i Dušana.
MILO (Mile) Jakovov, sa suprugom Milevom živi u Nišu. Tel. 018-354-186, 018-254-186. Rođen je 1910. godine. Ima sina Slobodana i kćer Olgu – koja se nije udavala.
SLOBODAN Milov, sa suprugom Mirjanom živi u Nišu. Tel. 018-333-900, 018-254-186. Rođen je u Kolašinu 1927. godine. Ima dva sina: DUŠANA i MILA – rođenog 1983. godine.
DUŠAN Jakovov, rođen je u Bistrici 1917. godine. Poginuo je u ratu 1943. godine. Nije imao potomstva.
MAKSIM Jovičin je imao: Mališu, Milovana i Boška.
MALIŠA Maksimov, živeo je u Bistrici. Ima dva sina: Đura i Đukana.
ĐURO Mališin živi u Bistrici. Ima sina Nikolu.
NIKOLA Đurov živi u Bistrici (084-795-172). Ima sinove: Mališu i Maksima.
ĐUKAN Mališin – 084-472-783. Sa suprugom Ružom živi u Mojkovcu. Ima jednu kćer. Nema sinova.
MILOVAN Maksimov, živeo je u Bistrici. Ima dva sina: Marjana i Novaka, kao i kćer Milenku – koja je udata u Jankoviće u Kruščiću.
MARJAN Milovanov živi u Bistrici. Ima sinove: MILANA – 084-472-162, 011-246-0867, Dragoljuba i Radoljuba – koji žive u Beogradu.
DRAGOLJUB Marjanov ima MILOVANA – 011-308-8828, 011-242-1797.
RADOLJUB Marjanov – 084-795-137, 011-297-2014. Ima sina MARKA.
BOŠKO Maksimov, rođen je 1908. godine u Bistrici. Poginuo je 1943. godine u drugom svetskom ratu, od Njemaca na Sutjesci – kao borac IV. proleterske Crnogorske brigade. Imao je sina Luku.
LUKA Boškov, živi u Bistrici (084-795-135). Ima BOŠKA i MIODRAGA.