RODOSLOV RAKOVICI

NIKO NE ZNA DAL’ ĆE DA SE VRNE
TADA GLASE SAZNADOSMO CRNE
PETNAJESTOG U PODNE BIJELO
KLONULO JE VELJKOVO TIJELO.
JUNAČKE SE GRUDI OLEDIŠE
RAKOVIĆA VELJKA NEMA VIŠE
TAKAV GLAS SE U TUSTVO VINUO,
A U GRADU DA JE PREMINUO
OVA VUJEST SVIJE IZNENADI
U JABUČNU I OPŠTINSKOJ VLADI
ZA TU BOLNU VIJEST KAD SAZNAŠE
TO OPŠTINSKO RUKOVODSTVO NAŠE,
DA SU DRUGA IZGUBILI SNOVA,
RAKOVIĆA VELJKA – IVANOVA.
TA IH VIJEST DUBOKO POTRESE
OPŠTINOM SE ČITAVOM PRONESE
SASTAŠE SE OPŠTINSKE NACIJE
DA ODRŽE KOMEMORACIJE
DAN ŽALOSTI OPŠTINU ZAHVATI
DA JE NIJE LAKO OPISATI.
ZASTAVE SE NA PO KOPLJA VIJU,
A GRAĐANI ZA NJIM SUZE LIJU
ĐE SE DVOJE SASTANE IL’ SRETE
BILO STARO ILI MALO DETE,
SVE O VELJKU PRIČA I GOVORI
SVUD JEDNAKO – KO U CRNOJ GORI.
U VELJKOVOJ RODNOJ KOLIJEVCI
SVUD SE ČUJU TUŽBE I LELECI.
ĐE SE ZA NJIM PLAČE I UZDIŠE
ŠTO GA NIKAD NEĆE VIDET VIŠE
BJELO POLJE, NAŠA METROPOLA,
PUNA TUGE I VELIKOG BOLA.
NEMA U NJOJ PJESME NI VESELJA
ŽALE VELJKA, SVOGA GRADITELJA
TU SU LJUDI, TVRĐI OD ČELIKA,
AL ZALUDU, ŽALOST JE VELIKA.
FORMIRA SE ODBOR ZA SAHRANU,
OVOG MESTA, BORBE VELIKANU.
JA IH NE BIH NABRAJAO KO SU,
DRUGOVI MU I SABORCI TO SU.
ODREDIŠE ZATIM DELEGATE,
ŠTO ĆE MRTVOG VELJKA DA DOPRATE,
DO GROBNICE VIŠE SELA TUSTA,
GDE MU SADA STOJI ONA PUSTA,
VJEČNA KUĆA OD KAMENA
BEZ PROZORA I TEMENA.

TU POSLAŠE I DUŠANA, BRATA
I DVA SINA, ŠTO GA ZOVU TATA,
KAD STIGOŠE GDE IH VELJKO ČEKA
ZAR BRAT MOŽE PRIĆI BEZ LELEKA
MRTVOM BRATU DA NE REČE – L E L E !
TO NIT’ MOŽE BITI, NITI LJUDI VELE,
ZNAT NE MOŽE KO TU NIJE BIO,
NIJE ŠALA, BRAT JE BRATU MIO.
DUŠAN LICE POLJUBI MRTVAČKO
TO TIJELO HRABRO I JUNAČKO,
A ZATIJEM DVA VELJKOVA SINA
KO DVA ORLA S VISOKIH PLANINA
KAD SE ONO SPUSTE NA LITICU
TAKO ONI NA VELJKOVOM LICU,
SPUSTILI SE PA GA LJUBE OBA
KAO ONO U ĐETINJE DOBA,
IZ OČIJU VRELE SUZE TOČE
VIČU ’’LELE – NAŠ VOLJENI OČE’’
NAŠE TOPLO IZGUBLJENO KRILO
TVOJE NAS JE IME OKITILO,
DOVIJEKA ZAHVALNI TI MI SMO
I AKO TE RANO IZGUBISMO,
ONDA HRABRI VELJKOVI SABORCI
I OSTALA BRAĆA, CRNOGORCI,
U ŽALOSTI I VELIKOJ BOLJCI
SAOPŠTIŠE VELJKOVOJ MIJOJCI
ŠTO JE S NJIME DJECU IZRODILA
TA ROSIĆKA PONOSNA ODIVA,
DUĆO NAŠA, RODITELJU MILI
MI SMO TVOGA MUŽA SAHRANILI
NO MIJOJKA NE BUDI ŽALOSNA
NO NA NJEGA GORDA I PONOSNA,
LIJEP POROD S NJIM SI IZRODILA
CRNU GORU SA NJIM OKITILA,
DA GA SLAVI I DA SE PONOSI
DOK JUNAČKO SVOJE IME NOSI.
DOK PRKOSI LOVĆEN OBLACIMA,
DOK SE VENCI PLETU JUNACIMA,
CRNOGORSKIH DOKLE JE PLANINA
I NJENIJEH BRDA I DOLINA,
IZ OBLAKA DOK PADAJU KIŠE,
ETO DOTLE – PA DOKAD BI VIŠE ?
TU MIJOJKA – KO SUPRUGA SVAKA,
NE OTRPLJE, NEGO SE ZAPLAKA
VELJKU HVALA, ČAS I SLAVA SVAKA,
VJEČAN SPOMEN I ZEMLJA MU LAKA.

PREKO DUGE NJIVE
KRVCA JE KAPALA,
PO BELOME SNEGU,
IZ NJEGOVIH RANA.

NJEGOV OTAC IVAN,
TU KRV JE SKUPLJAO
I KRVAVI SNIJEG
U NJEDRA STAVLJAO.

NA VRH SELA TUSTA
SAD MU JE GROBNICA
S PETOKRAKOM ZVEZDOM,
SVIJETLOGA LICA.

UPOREDO SA NJOM
I MOJA SE VIDI,
A POTOMSTVO NAŠE
NEMA DA SE STIDI.

PETOKRAKA NA NJIMA
NEK PONOSNO STOJI
DA SE ZNADE KO SU,
NARODNI HEROJI.


SVI VELJKOVI POTOMCI ZNAT MORAJU OVO – ZABORAVIT NE SMEJU VREME HITLEROVO
( MIRKO D. RAKOVIĆ - 20.01-2012-)

Ž I V O T U P J E S M I


ON NAM BRAĆO UMRO NIJE
IME MU SE P J E S M O M VIJE,
VEDRO NEBO, ZORA PLAVA
SAD U SLAVI VELJKO SPAVA.

DUŠAN-DUJO IVANOV RAKOVIĆ, rođen je 10. jula 1913. godine. Živeo je na ono malo ziratne zemlje, krčevine, koju je sam iskrčio i pretvorio u obradljivo zemljište u selu Jabučnu. Kasnije je, sa sinovima, kupio još jedno susedno imanje i tako proširio svoju imovinu.
Osim kćeri Blage koju je imao sa prvom ženom Stojom, sa drugom Vidnom – koja je rodom od Bukilića iz sela Požnja u Morači, imao je još četiri sina, od kojih je najstariji Božidar umro još kao dijete od godine dana, a Blažo, Mirko i Milovan, odrasli su i osnovali svoje porodice. Blaga se udala za Svetozara (Cvela) Zavišića iz Berana. Živjeli su u Bijelom Polju. Imaju dva sina i dvije kćeri. Cvele je veoma mlad umro, a ona je nakon udaje svojih kćeri Ljubinke i Vesne, prodala kuću u Bijelom Polju i odselila se u Bačko Gradište, gde je živela sa sinovima Draganom i Vasom, a nakon smrti 2008. godine sahranjena je u porodičnoj grobnici u Nikoljcu (Bijelo Polje).
Dušan (Dujo) je sa svojim sinovima živio skromno, ali uvijek časno, pošteno i dostojanstveno. Bio je veoma ugledan, dobar i pravičan. Nikome se u svom životu nije zamerio, bio je uvijek vedar i nasmejan. Svakome je pomogao koliko god je mogao i smatran je za jednog od najpoštenijih ljudi u tim krajevima. Kada su mu djeca odrasla otišla su ''trbuhom za kruhom'' od Podgorice do Subotice, pa je poslednjih petnajestak godina živio sa Vidnom u novoj kući, koju je 1975. godine napravio njegov sin Mirko.
Sudbina je htjela da i on tragično izgubi svoj život, kao i njegov otac u 78. godini života i bi sahranjen pored njega 01. septembra 1991. godine. (umro je 31.08.1991).
BLAŽO DUŠANOV, 00382-20-636-784, 0038220-641-590. Rođen je u Jabučnu 1943. godine. Nakon odsluženja vojnog roka oženio se sa Darinkom (Galjovom) Zejak iz sela Lijeske, sa kojom je nekoliko godina živio u Jabučnu i sa njom imao dva sina i dvije kćeri. Ljubomira (Ljuba), Radomira (Rajka), Ljubinku udatu u Petriće na Ribarevini i Ljilju udatu za Stanimira u Prijepolju. Godine 1969. odselio se u Podgoricu sa svojom porodicom. Zaposlio se najpre privatno, a posle kod trgovinsko-ugostiteljskog školskog Centra, gde je radio sve do svoje smrti 26. marta 1992. godine. Isto kao i njegovu braću od strica Mića i Milorada, u svojim najljepšim godinama, smrt ga je zadesila, na radnom mestu, u restoranu ''RADOVČE'' u Podgorici.
Umrije mlad u svojoj 49. godini života i bi dostojanstveno ispraćen od ogromnog broja građana Podgorice, njegovog rodnog mjesta i velikog broja susednih sela, Bjelopoljske opštine, do njegove vječne kuće u selu Tustvo. Sahranjen je pored svog oca koji umrije samo nekoliko mjeseci prije njega, a ubrzo za njim u 78. godini života 04. januara 1994. godine umrije i tu bi sahranjena i njegova majka Vidna Raković, rođena 05. februara 1915. godine u selu Požnja u Gornjoj Morači.
LJUBOMIR BLAŽOV, 081-636-784, 081-641-590. Rođen je u Jabučnu, živeo je u Podgorici, a onda se preselio u Bečej, gde sada živi sa suprugom Ljiljom iz Čuruga. Za sada imaju kćerku Radmilu. Bavi se pisanjem poezije, a 1993. godine izdao je i zbirku pjesama pod nazivom '' MORAM DA TI KAŽEM''. Za svoj književni rad dobio je nekoliko priznanja. Zapažen je i kao dobar pjevač narodnih pjesama.
RADOMIR BLAŽOV, 081-641-590. Rođen je i odrastao u Podgorici. I on se doselio u Bačko Gradište, gde se oženio Gordanom ( Gocom) Kudrić, sa kojom ima kćerku Nikolinu i sina OGNJENA. Radi kod vojske u Batajnici. Sada žive u Temerinu.
MILOVAN DUŠANOV, (TEL. O24-556-944, 024-42-429, 064-23-69-395) rođen je 01.04.1954. godine u Jabučnu. Nakon završene osmogodišnje škole u Tomaševu, oženio se Dragicom Krgović iz Lijeske (Tel: 063-75-67-590) - (rođena 12.07.1954. godine). Od 1978. godine živi i radi u Subotici. Zaposlen u ŽTP – Subotica. Imaju dva sina: Milana i Dragoslava.
MILAN (Milovanov) RAKOVIĆ, (Tel: 024-551-840, 065-333-55-88) rođen je 13.07.1980. godine. Oženjen je Remeš Jasminom iz Subotice. Žive u Subotici. Imaju kćerku Sanju.
DRAGOSLAV (Milovanov) Tel: 024-42-429, 062-49-46-49, rođen je 06.01.1984. godine. Živi u Subotici. Oženjen je Tanjom Milović iz Subotice. Imaju sina MILOŠA – koji je rođen 15. 04. 2010. godine u Subotici.

MIRKO DUŠANOV RAKOVIĆ, rođen je 28. avgusta 1950. godine. Telefon/fax: (021) 806-567, Mob: 064-16-29-671. Živi u Bačkom Gradištu kod Bečeja.
Kao autor ovog teksta i knjige, ne bih o sebi mnogo pisao, jer bi me možda neko smatrao za velikog pričala i hvalisavca, pa bih to radije ostavio drugima da oni kažu koju riječ o meni i iznesu svoje mišljenje i zapažanje, kako nebih sam sebe do zvezda veličao i u zlato okivao, mada bih o sebi mogao bar tri velike knjige napisati, a da mi ostane još poneka rečenica ne upisana. Zato ću o sebi reći samo koju reč ukratko jer :

''KO VJEČITO HOĆE DA ŽIVUJE,
MUČENIK JE OVOGA SVIJETA''.

Reći ću samo da sam se rodio u selu Jabučnu, u kući mog oca Dušana (Duja) i majke Vidne, na onoj malenoj krčevini, koju iz šume pretvori u njivu i livadu.
O svojoj mladosti, đačkim danima i drugim ljepotama svog djetinjstva mogao bih veoma mnogo pisati, ali se sa samo nekoliko riječi moram osvrnuti na one teške dane, posle II. svet. rata u onom posleratnom vremenu, gde je veliki deo stanovništva dobro zapamtio taj period, a mnogi moji vršnjaci i svoje nezaboravno djetinjstvo.
Da znaju pričati, možda bi o meni najbolje rekli oni mnogobrojni visoki stoljetni hrastovi, obrasli mahovinom, na koje sam se kao vjeverica pentrao sa kakvom, obješenom o ramenu, prtenom vrećom ili torbicom, skidajući sa njih mahovinu za koju bih kasnije kupovao poneku knjigu, svesku ili olovku. Takođe bi o meni veoma mnogo mogli reći i bezbroj onih bukovih, grabovih i hrastovih, već odavno natrulih panjeva, koji se na svakom koraku još mogu vidjeti po Majinoj Gori ili Retkovinama s lijeve i desne strane rijeke Ljuboviđe.
No, brzo prohuja i to vrijeme. Pješačeći dnevno po desetak kilometara završih osmi razred, u Tomaševu. Skupih nešto novca i pođoh u Podgoricu da učim neki zanat. Sreća me posluži te se upisah u srednju trgovinsko-ugostiteljsku školu, završih je i stekoh dvije diplome pa se ubrzo zaposlih u Plužinama, a onda i armiju odslužih. Po dolasku iz JNA ponovo nađoh posao u Bijelom Polju, gde stekoh još dve diplome.
Oženih se Stevkom (Brankovom) Rajević iz Korita ( rođ. 01. 11. 1952. godine), upisah vanredne studije i tako malo po malo, iz mjesta u mjesto, preko Prijepolja i Užica stigoh do Bačkog Gradišta, gde napravih još jednu kuću i savih porodično gnjijezdo. Sinovi Dragan i Ivan odrastoše, a kćerka DRAGICA se udade za Zorana Novakovića u Čurugu, gde sa njim ima: Natašu, Zoricu i Neđeljka. Tel. (021) 833-432.
I tako, da više ne nabrajam jer bi to značilo ''trla baba lan, da joj prođe dan''.
Penzionerske dane pomalo skraćujem čitajući poneku knjigu i ponešto pišući, i ako nisam baš od pera, a kada dođu lijepi i topli dani onda polako prošetam sa unučadima, pored rijeke Tise, sa blinkerom u ruci - eto samo toliko da ubijem dosadu....
DRAGAN MIRKOV, rođen je 14. 09. 1972. godine u Prijepolju. Nakon Prijepolja nekoliko godina je živio u Bačkom Gradištu, gde je i odrastao, završio školu u Bečeju i Novom Sadu, oženio se i sa suprugom Savkom rođenom Janković ( rođena 10. 11. 1969. god.) odselio u Jabučno na očevo imanje. Žive u Bijelom Polju – Telefoni: (084) 484-457, Mob. 069-531-314, 069-823-122. Zaposlen je u SUP Bijelo Polje. Za sada imaju kćerke: Draganu rođenu 27. 10. 1993. godine (na Svetu Petku), Snežanu rođenu 17. 01. 1995. godine i Maju rođenu 02. maja 2000 godine.
Godine 1998. imao je sina DUŠANA kojeg je izgubio 1999. godine (umro u kliničkom centru u Beogradu).
IVAN MIRKOV, radi u svom preduzeću ''RAKOVIĆ PREVOZ'', a vrši prevoz putnika u drumskom saobraćaju, 021-806-567, Mob. 064-161-55-45, 064-16-29-671. Rođen je 20. 08. 1983. godine u Senti. Završio auto limarski zanat u Bečeju i Temerinu. Ime je dobio po prađedu Ivanu. Oženjen je Marinom (Majom) Kovačević, rođenom 26. 09. 1983. godine u Bijelom Polju, sa kojom ima kćerku IVANU – rođenu 03. jula 2006. godine u Novom Sadu i sina NEMANJU – rođenog 24. decembra 2008. godine u Novom Sadu. Živi kod roditelja u Bačkom Gradištu – ul. Dože Đerđa br. 88.

JEDMA MALA USPOMENA





JEDNA MI SE MALA SVIĐE
BLIZU REKE LJUBOVIĐE,
NA OBALI REKE LIMA
GDE LIJEPIH CURA IMA,

NA SEVERU BJELOG POLJA
ODAKLE JE LJUBAV MOJA,
IZ LIJEPOG TOGA KRAJA
SVIĐE MI SE JEDNA M A J A.

UGLEDAH JE TOGA LJETA
PORED LIMA KAKO ŠETA,
PA JOJ REKOH TOGA DANA
DA ŠETATI NESME SAMA.

U NIKOLJCU POKRAJ MOSTA
LJUBAVI JE BILO DOSTA,
JOŠ VIŠE ĆU DA JOJ PRUŽIM,
SAMO VOJSKU DA ODSLUŽIM.

PA ĆU ONDA DA JE VODIM
S NJOM POTOMSTVO DA IZRODIM,
GDE MI PRVO SUNCE SINU,
U TU RAVNU VOJVODINU.

Ovu malenu pesmicu posvećujem sinu IVANU i snahi MAJI – za njihov dan venčanja, 03.06.2006, za njihovo zdravlje i veselje i svaku sreću u braku, životu i radu.
MIRKO D. RAKOVIĆ

MOJA PRIJA


Milovan Raković sa suprugom Dragicom

Ovih nekoliko stihova posvećujem bratu Milovanu i snahi Dragici koji žive u Subotici.

Dođe jednom moja lepa prija
Iz Lijeske – Zejak Anđelija,
Pa me tada na motoru viđe
S desne strane reke Ljuboviđe

Rekla mi je – prijatelju mio
Bil se s jednom curom oženio,
Jedna moja drugarica mila
Za tebe bi ona dobra bila

Da je uzmeš – samo kad bi znala
Ja bih tebe sa njom upoznala,
Dođi sjutra do dvanajest sati
U Lijesku – ja ću te čekati

Onda ćemo otić uz Galicu
Da vidimo jednu čobanicu,
Koja ovce po Sokocu čuva
Kad pomuze – vareniku kuva

Ona ima sira i skorupa
Kod nje ćemo večerati skupa,
Ako ti se njena hrana svidi,
A ti češće dođi pa je vidi

S njom se ženi još ovoga leta
Jabučino nije preko sveta,
Tomaševci – svi će da se čude
Kad jetrva mojoj sestri bude

A onda je vodi niz Galicu
I s njom idi – tamo u ravnicu,
Da zasnuješ svoju porodicu
U lijepu varoš Suboticu

Sjutra dan sam otišo kod Anđe
I molio da Dragicu nađe,
Da joj priča – što je meni milo
Kako rekla – tako je i bilo.

KAD JE VOJNIK ARMIJU SLUŽIO


S MNOGIM SAM SE U SOMBOR DRUŽIO
KAD SAM VOJSKU TITOVU SLUŽIO,
U GARNIZON CRNOGORSKOG TIĆA
PUKOVNIKA VELJKA MAŠKOVIĆA.

OD SVAKUD JE TU BILO VOJNIKA
ŠTO SU BILI I PONOS I DIKA,
ČUVALI SMO KULTURNE IDEJE
ONE NAŠE LEPE SFRJ.

TU SAM BIO OSAMN’ES MESECI
AL TO NISAM PRIČO MOJOJ DECI,
DOM ARMIJE KUĆA MI JE BIO
SA TIM SAM SE UVEK PONOSIO.

PA SAD I TO HOĆU DA NAPIŠEM
JER ZA ONOM LEPOTOM UZDIŠEM,
NEK POTOMCI PRISETE SE TOGA
LEPOG DOBA IZ VREMENA MOGA.

JA VELIKU IMAO SAM SREĆU
PA TE DANE ZABORAVIT NEĆU,
TAJ PUKOVNIK MNOGO MI JE MIO
JER JE UJAK MOJOJ MAJCI BIO.

KAD JE VELJKO SAZNAO ZA MENE
PREBRAO JE SVOJE USPOMENE,
GDE JE MLADE PROVODIO DANE
IGRAJUĆ SE U MORAČKE STRANE.

SETIO SE I ONOGA TIĆA
MOGA STRICA VELJKA RAKOVIĆA,
ŠTO JE SA NJIM ČUVAO GOVEDA
O TOM MOŽE DA SE PRIPOVEDA.

I MOG OCA RAKOVIĆ DUŠANA
GORSKOG VUKA KOJI NEMA MANA,
ŠTO JE UVEK LETEO KO PTICA
PREKO STRMIH MORAČKIH GLAVICA.

NA POLIGON ODMAH JE DOŠAO
DA BI HITNO MENE PRONAŠAO,
UŠAO JE ČELA UZDIGNUTA
MEĐU VIŠE HILJADA REGRUTA.

PA OKUPI SVOJE PODČINJENE
DA BI ŠTO PRE UGLEDAO MENE,
JER ĆE ONI LAKŠE DA SE SNAĐU
U GARNIZON MENE DA PRONAĐU.

STAREŠINE BRZO ME NAĐOŠE
PA S PONOSOM NJEMU ODVEDOŠE,
MAŠKOVIĆ SE OBRADOVA TOME
NAROČITO DOSTOJANSTVU MOME.

ZAGRLI ME I PRIVUČE SEBI
KO SE TOME OBRADOVO NEBI,
NEPOZNATI OFICIR ME VOLI
PA KO TOME MOŽE DA ODOLI.

ONDA VELJKO IZDADE NAREDBU
DA ME SJUTRA PONOVO DOVEDU,
DA ME PRIME I EKIPE DVIJE
U SOMBORU U DOMU ARMIJE.

DA TU SVOJU ZAKLETVU ODUŽIM
U KUHINJI VOJSKU DA ODSLUŽIM,
DA ME STAVE I ZA ŠEFA SALE
STAREŠINE SVUDA DA ME HVALE.

ZA IZLAZAK IMAM STALNU VIZU
KAO DA SAM NEGDE U PARIZU,
I DA ŠETAM SVUDA KUDA HOĆU
IMAM PRAVO I DANJU I NOĆU.

TU MI DANI BRZO PROLETEŠE
KO MARSOVCI S NEBA DA SLETEŠE,
STEKAO SAM MNOGE PRIJATELJE
I SVE SVOJE ISPUNIO ŽELJE.

KAD BI ONO MOGLO SE VRATITI
TO NE MOGU NIKAD PREŽALITI,
VLADALO JE BRATSTVO I JEDINSTVO
KAKVO DANAS MNOGI SVESNI NISMO.

U SOMBORU U ZELENOM GRADU
ŠETAO SAM KO PO TITOGRADU,
KAD SAM ŠKOLU U NJEMU UČIO
DA SE NEBIH KROZ ŽIVOT MUČIO.

U VREMENU OD KAD SAM POSTAO
SOMBOR MI JE U SRCU OSTAO
I NJEGOVA LEPA OKOLINA
GDE SAM STIZO I DO APATINA.

TU JE BILO LIJEPIH KRAJEVA
TE SAM IŠO I DO BOGOJEVA,
PA U KULU U TO LEPO MESTO
I TAMO SAM DOLAZIO ČESTO.

BORAVIO ČESTO U VRBASU
JER JE MESTO ČUVENO NA GLASU.
TU UPOZNAH I MNOGO ĐETIĆA
PUTUJUĆI SVE DO FEKETIĆA.

U MALENOM SELU KUPUSINA
BILO MI JE GOSTOVAT MILINA,
TU UPOZNAH PRVU SIMPATIJU
KOJA MENI DONESE RAKIJU.

TA SE CURA ZVALA MILIJANA
UVIJEK JE BILA NASMIJANA,
IMALA JE LIJEPE VRLINE
U OSMEHU PREPUNOM TOPLINE.

RAKIJA SE ZVALA KAJSIJARA
ZA DRUGARSTVO IMALA JE DARA,
A KASNIJE IMADOH PRILIKU
DA UPOZNAM I JEDNU ILINKU.

TA JE ŽENA ZRELIJIH GODINA
S NJOM SE DIČI CELA VOJVODINA,
I OSTALA NJENA FAMILIJA
U SELU JE SVIMA NAJMILIJA.

KAD POMISLIM IMAM MNOGO SETE
NA PARADI ŠESTDESET DEVETE,
NA BANJICI U BEOGRAD GRADU
TITOVU SAM DOBIO NAGRADU.

DRUGA TITA LIČNO SAM SLUŽIO
I TAKO SE NJEMU ODUŽIO,
I MINISTRA LJUBIČIĆ NIKOLU
JER SU OBA IGRALI U KOLU.

ODJEDANPUT LJUBIČIĆ NIKOLA
KAO MUNJA IZAĐE IZ KOLA,
PA DOTRČA KAO SIVI SOKO
DA ME JEDNOM POLJUBI U OKO.

PA SE SEĆAM DRAGE USPOMENE
KADA TITO ODLIKOVA MENE.
IZUZETNE NJIHOVE TOPLINE
I MEDALJE – VOJNIČKE VRLINE.
(MIRKO RAKOVIĆ 25.07.2014.)

SJEĆANJE
--------------

IMAM MLAĐEG BRATA MILOVANA
ZAJEDNO SMO OD NAJMLAĐIH DANA
MOJ ŽIVOT JE MNOGO TEŽI BIO
U NJEMU SAM SVAŠTA DOŽIVIO

TA VREMENA JOŠ TEŽA SU BILA
POSLE ONIH RATNIJEH GODINA
JA OD NJEGA STARIJI SAM BIO
PA SAM KUĆI VIŠE PRINOSIO

TAD USLOVI JOŠ TEŽI SU BILI
KAD SMO ONO IMANJE KUPILI
DANONOĆNO MOR'O SAM DA RADIM
DA BI KUĆE MOGO DA IZGRADIM

MNOGI MISLE – BILO MI JE LAKO
AL' VERUJTE – NIJE BILO TAKO
NEPREKIDNO RADITI SAM MORO
DOK SAM REKO ''ZBOGOM CRNA GORO''

PA NI ONDA LAKŠE BILO NIJE
RADIO SAM VIŠE NEGO PRIJE
PRAVIO SAM KUĆU OD KAMENA
NIJE BILO RADNOGA VREMENA

A SAD OPET POSLUŠAJTE MENE
JA ĆU JEDNU RADI USPOMENE
DA NAPIŠEM PJESMARICU MALU
ŠTA JE BILO U MOJEM SLUČAJU

DA NASTAVIM TAMO GDE SAM STAO
MADA MISLIM DA SAM PRETERAO
MORAM SKRATIT I TEKSTA I SLIKA
JER BI KNJIGA BILA PREVELIKA

MORALI BI ČITAT SVAKOG DANA
JER BI BILO NA HILJADE STRANA
I AKO JE OVAJ ŽIVOT MALI
MESECIMA LJUDI BI ČITALI

MOGAO BIH I IMAO SNAGE
DA OPIŠEM USPOMENE DRAGE
PA JOŠ JEDNU PJESMU ĆU SROČITI
JER JE NEBIH MOGO PRESKOČITI

PA ĆU REĆI U KRATKIM CRTAMA
ŠTA SE SAMO DOGAĐALO NAMA
S JEDNOM ŽENOM ŠTO SAM UPOZNAO
KAKVU SREĆU SA NJOM SAM IMAO

U ''KOBEKSU'' NA SLIJEPAČ MOSTU
DOZVOLJEN JE PRISTUP SVAKOM GOSTU
DANONOĆNO TU SE RADIT MORA
SMENA BUDE TEK KAD SVANE ZORA

PONEKADA NI ONDA SE NEDA
PREKINUTI DA SE SMENA PREDA
GOSTIJU JE SVE VIŠE I VIŠE
OD UMORA TEŠKO SE I DIŠE

I MUZIKA TU JE BILA FINA
IZ NOVOGA SADA – S PETROVARADINA
MUZIČARI - DOBRI SU NA GLASU
AL' GLEDAJU KAKO DA SE SPASU

NAVALILI GOSTI SA SVIH STRANA
VIŠE IH JE NO ŠLJIVOVIH GRANA
NI PO SATA NE DAJU IM MIRA
I DAN I NOĆ – MORA DA SE SVIRA

PA NE MOGU DA OTIDU NIĐE
NI DO BISTRE REKE LJUBOVIĐE
RADILO SE I PO DVADEST SATI
AL' TO NIKO NE MOŽE DA SHVATI

KUVARIMA – DUŠA JE U NOSU
DA IH PITAŠ – NE BI ZNALI KO SU
NA HILJADE SPREMAJU OBROKA
OD PREMORA NE VIDIŠ IM OKA

DA UGOSTE TOLIKO TURISTA
NA SAT IH JE I VIŠE OD TRISTA
SVAKO HOĆE NEŠTO PREKO REDA
A IMAJU I DRUGIH POTREBA

KONOBARI – KO SOKOLI SIVI
UVIJEK SU SVAKOG UGOSTILI
BAKŠIŠA JE UVEK BILO DOSTA
ZA DAN JEDAN – NJIMA PLATA OSTA

TE GODINE – SEDAMDESET PRVE
MILI BOŽE VELIKE LI VRVE
SEZONA JE – SVI IDU NA MORE
NI SAM NE ZNAM ODAKLE SE STVORE

TOGA DANA UMORAN SAM BIO
KAO DA SAM LIVADU KOSIO
DVADEST SATI – BILO MI JE DOSTA
ZA ODMOR MI – JOŠ ČETIRI OSTA

DVADEST ŠESTOG JULA TO JE BILO
DOBRO PAMTIM ŠTA MI SE DESILO
PRIJE PODNE OKO DESET SATI
UVEK ĆU SE TOG DANA SEĆATI

MOTOROM SAM DOŠO DO LOZNICA
GDE MI ŽIVI SESTRA – UDOVICA
PRO POPOVA PRLA – MAKADAMOM
PRAŠINA SE PODIZALA ZA MNOM

KADA BLIŽE NJENOJ KUĆI PRIĐOH
JEDNU CURU NA TERASI VIĐOH
NIJE LEPA – ALI JE STASITA
IZGLEDA MI – MNOGO PONOSITA

BJEŠE TANKA, VITKA I VISOKA
BEZ SUMNJE JE PRAVA CRNOGORKA
VIDEH NJENO NASMEJANO LICE
PA MI NEŠTO PRIONU ZA SRCE

DVA JOJ OKA SJAJU ISPOD VEĐA
DO RAMENA KOSA JOJ JE SMEĐA
KO JABUKA - RUMENO JOJ LICE
IZNAD OČI – CRNE TREPAVICE

JA LJEPOTU ONDA NISAM GLEDO
TOG ČASA SAM NJOJZI SRCE PREDO
PA POMISLIH – OVA JE ZA MENE
SAMO SESTRA – DA NEKUDA KRENE

TAKO SAM JE GLEDAO SA TREMA
SPAVA MI SE – AL SPAVANJA NEMA
DONESI MI CURO MALO VODE !
ONA SKOČI – U KUHINJU ODE

PO KUHINJI NEŠTO JE PRČKALA
KAO NEŠTO DA MI JE ZBRČKALA
SKUVA KAFU I DONESE SOKA
TOG DANA SAM PIO KAO STOKA

SESTRA REČE – TA CURA GLEDA TE
ČINI MI SE – PRILIKA JE ZA TE
TO JE KĆERKA – RAJEVIĆA BRANKA
MAJKA JOJ JE OD SINĐIĆA – STANKA

IZ KORITA KUDA OVCE PASU
FAMILIJA – ČUVENA NA GLASU
ĐALOVIĆI I OKOLNA SELA
ĆOJBAŠE IH ZOVU OD MALENA

ALEMPIJE – DEDA JOJ SE ZVAO
NIKOM NA SE – NIKAD NIJE DAO
OPSOVAT GA NIKO NIJE SMIO
JER VELIKI PRZNICA JE BIO

OTAC BRANKO – SVE JE NASLEDIO
NIKOME SE NIJE PONIZIO
UZ GUSLE JE UVIJEK PJEVAO
KAD JE STOKU NA PAŠU TJERAO

NIKAD NIKOG – NIJE SE STIDIO
NA DALEKO – UVEK JE VIDIO
RADIO JE ČASNO I POŠTENO
SVE OVAKO KAKO JE REČENO

TO MI PRIČA MOJA SESTRA
TU JE BLIZU BILA CESTA
NISAM MOGO – DA ODGODIM
NO SVE MISLIM – DA JE VODIM

REŠIH SA NJOM DA SE ŽENIM
CEO ŽIVOT DA PROMENIM
PORODICU - DA ZASNUJEM
RODITELJE – OBRADUJEM

SVE TO BEŠE IZNENADA
NA MOTOR SAM SJEO TADA
IZA SEBE NJU STAVIO
SA SESTROM SE POZDRAVIO

OTIDOSMO PRAVO DŽADOM
SLEPAČ MOST SAM GLEDO KRADOM
NISAM MOGO DOĆ U SMENU
KUĆI VODIM MLADU ŽENU

U JABUČNO KAD STIGOSMO
RODITELJE TAD VIDESMO
PONOSITO JA IH GLEDAM
HOĆU SNAHU DA IM PREDAM

JA IM PRIČAM SVE DA ČUJU
ONI MENI NE VERUJU
BIJAŠE IM MNOGO MILO
OD NJE ČUTI ŠTA JE BILO

NAČULJILI OBE UŠI
NA KUĆI SE DIMNJAK PUŠI
TO VEČERU MAJKA SPREMA
JER GOTOVO NIŠTA NEMA

POSLIJE SMO VEČERALI
HLEBA, SIRA I KROMPIRA
I KISELOG MLEKA BEŠE
DA U KUĆI BUDE MIRA

NA POSO SE SNAHA DADE
OD TOG DANA TU OSTADE
ONA RADI U TKAČNICI
JA ''KOBEXU'' – ''BJELASICI''

NAIVNI SMO POSLE BILI
POSLOVE SMO NAPUSTILI
OTIDOSMO TRAŽIT SREĆU
U PRIVATNOM PREDUZEĆU

NAPUSTISMO BJELO POLJE
NE OD NAŠE DRAGE VOLJE
NO USLOVE TRAŽIT BOLJE
ODOSMO U PRIJEPOLJE

NI TU NISMO DUGO BILI
RADNJU SU NAM ZATVORILI
IMADOSMO MALO SREĆE
PROMENISMO PREDUZEĆE

IZ BEČEJA JEDNA FIRMA
ZA TRGOVCE MESTA IMA
ONI BJEHU IZ RAVNICE
OTVARAJU PRODAVNICE

JA I ŽENA TU OSTASMO
U FIRMU SE UGURASMO
TRI GODINE TU SMO BILI
I DOSTA SE NAMUČILI

AL' NAM NI TU VAJDE NEMA
MORA MESTO DA SE MENJA
STIŽE VIJEST IZ RAVNICE
ZATVARAMO PRODAVNICE

JA I ŽENA – JAOJ MENI
OSTADOSMO SKAMENJENI
VIŠE NAM JE SVEGA DOSTA
SKOČIT ĆEMO U LIM S MOSTA

DOĐE JEDAN MAĐAR MLADI
PRIJATNO NAS IZNENADI
REČE NAMA – NISTE LUDI
NO BUDITE SVOJI LJUDI

'AJTE S NAMA U GRADIŠTE
DA NAĐETE UTOČIŠTE
NAŠA FIRMA MALA NIJE
NOSI NAZIV INDUSTRIJE

TU SE MNOGO ŽITA MELJE
SVUD JE PJESMA I VESELJE
U SKLOPU JE KOMBINATA
TU ĆEŠ MIRKO BITI TATA

TI ĆEŠ TAMO ŠERIF BITI
LJUDI ĆE TE CIJENITI
NAŠ PREDSTAVNIK TI SI BIO
KOLEKTIV SE PONOSIO

NEMOJ SADA NI DA ČUJEŠ
DA OTKAZE POTPISUJEŠ
NE SMIJEŠ NAS IZNEVERIT
NO SE MORAŠ S NAMA SELIT

DO STANA ĆEŠ SVOGA DOĆI
MI ĆEMO TI SVI POMOĆI
MI SMO TAMO SVI KO JEDAN
NEĆEŠ KOD NAS BITI ŽEDAN

JER SVI DOBRO ZNAMO KO SI
TO TI MNOGO DOPRINOSI
TRGOVCA TE BOLJEG NEMA
OD PRIMORJA PA DO SREMA

PO TERENU SVUD SI HODO
MNOGO SI NAM BRAŠNA PRODO
VIŠE NEGO OSMORICA
KOJE ČEKA MITROVICA

ONI VIŠE RADIT NEĆE
ŽELIMO TI MNOGO SREĆE
RADNICI SU ODLUČILI
I PO MENI PORUČILI

S PORODICOM MORAŠ IĆI
SVI ĆEMO VAM RADO PRIĆI
ŽENU ĆEMO ZAPOSLITI
BLAGAJNICA TU ĆE BITI

PRIHVATISMO ŠTO JE REKO
TU SAM NOVU KUĆU STEKO
U GRADIŠTU - KOD BEČEJA
S PUNO PESME I VESELJA

PRIJATELJA IMAM DOSTA
ZAUVEK MI SRCE OSTA
S PORODICOM U GRADIŠTU
SVAKI DAN SMO U DVORIŠTU

ŽIVOT MI JE LIJEP BIO
PENZIJU SAM OSTVARIO
DRUŽIO SE SA MNOGIMA
ZAHVALAN SAM ZA TO SVIMA

UNUČAD SU STALNO SA MNOM
VIŠE NEGO S NJINOM MAMOM
STALNO ŽELE DA ME VIDE
NEMA ČEGA DA SE STIDE

SADA PISAT NEĆU VIŠE
AMERI ME UNIŠTIŠE
TELO MOJE OZRAČIŠE
SVU MI DUŠU RAZORIŠE

SAD POSLEDNJE DANE BROJIM
KAO I DA NE POSTOJIM
JEDNOG DANA JA ĆU OPET
NA STRAŠNO SE BRDO POPET

VIŠE ONOG SELA TUSTA
GDE ME ČEKA ONA PUSTA
VJEČNA KUĆA OD KAMENA
BEZ PROZORA I ŠLJEMENA

U KOJOJ SAM U MLADOSTI
SVOJIH DRAGIH STAVLJO KOSTI
PA I MOJE NEK TU BUDU
AKO NISAM ZA OSUDU.

GORŠTAČKA JE PREGOLEMA TUGA

JA ISKUSTVA S INTERNETOM NEMAM
KADA SEDNEM ZA KOMPJUTER – DREMAM
ZATO ČEKAM DA MI NEKO KAŽE
OVDE NIŠTA NEMA DA SE LAŽE

KO GOD HOĆE VRIJEME DA SKRATI
SVOJOM GLAVOM SVE TO MORA ZNATI
AKO MOŽDA NEŠTO I POGREŠI
TEŠKO OPET MOŽE DA SE REŠI

NITI MOŽE, NITI IMA SNAGE
NA INTERNET DA VRŠI PRETRAGE
SVE SAM SVOJE ŽIVCE POKIDAO
DOK SAM DO MOG VRANEŠA STIGAO

MAŠTAO SAM SKORO SVAKOG DANA
DA PRONAĐEM BRATA MILOVANA
JA ZA SVOJOM MLADOŠĆU UZDIŠEM
PA PORUKU SAD MU OVU PIŠEM

DA SE MANE SVOJIJEH BOLOVA
NO NEK SA MNOM IDE DO DOLOVA
GDE SMO NEKAD, KAO MALA DECA
ZNALI KAKO PASTRMKA SE PECA

TAKVE RIBE NE POSTOJI NIĐE
KO IZ BISTRE REKE LJUBOVIĐE
PRO KOJE SMO I ZIMI GAZILI
DOK SMO OVCE SAVOVE PAZILI

ČUVALI SMO PO NEKOLKO KRAVA
KAKO BI SE SAČUVALA TRAVA
DA SE KOSI I U ŠTALU NOSI
ŠTO SU ZNALI ČAK I SENOKOSI

PRO KOJIH SMO U VRAGODO IŠLI
DA BI NAŠI U JABUČNO SIŠLI
DA POKOSE ONO MALO TRAVE
PREHRANITI DA BI MOGLI KRAVE

DOK OKOPNI SNIJEG S BJELASICE
SINJAVINE I STRME GALICE
DOK NARASTE TRAVA U DOLINE
OD SLIJEPAČ MOSTA DO GRADINE.

PA BI ONDA TOVARILI MAGU
I SKUPILI SVU MOGUĆU SNAGU
 DA TERAMO STOKU NA PLANINU
 PENJUĆI SE U SILNU VISINU

ONDA BISMO KVASILI MAJICE
PENJIĆI SE UZ STRME LITICE,
DA BI STIGLI DO ONOGA DOLA
DO KATUNA ZVANOG VRAGODOLA.

GDE NAS ČEKA TETKA IKONIJA
I DARINKA OD NJE DOKONIJA,
ŠTO ĆE MUSTI OVCE U KABLOVE
NIKO NE SME DA TO OPOZOVE.

NIKO OD NAS NEĆE GLADAN BITI
VARENIKE DOSTA ĆEMO PITI,
BIT ĆE TAMO SIRA I SKORUPA
UVEK ĆEMO VEČERATI SKUPA.

BIT ĆE UVEK SIRA I KROMPIRA
JER TO SAMO GORE DOMINIRA,
PREKO CELOG LJETA DO JESENI
PA KO HOĆE MOŽE DA SE ŽENI.

GORE IMA LEPIH ČOBANICA
I SEOSKIH VREDNIH DOMAĆICA,
KOJE ZNAJU GRDNE MUKE ŠTO SU
NE TREBA IH NI PITATI KO SU.

DAL’ SRPKINJE ILI SU ALBANKE
ZNAJU ONE KO SU NJINE MAJKE,
A KADA SE ZA NEKOG UDAJU
ZLA SVEKRVA POŠTOVAT’ ĆE SNAJU.

SVAKA SNAHA RADOST JE I DIKA
JER JE ONA ODMENA VELIKA,
K’O ZA SVEKRA, TAKO ZA SVEKRVU
ZAJEDNO SU BAR GODINU PRVU.

A ONDA SE I TO PROMIJENI
JER DOSADI SKORO SVAKOJ ŽENI,
PA ODATLE HOĆE DA SE SELI
BOG ZNA – NEGDE U SVIJET BIJELI.

JER NE ŽELI NIKO DA JE TLAČI
MISLE DA SU TAMO SVE KOLAČI,
TE IH MOŽE SVAKO DA DOHVATI
ALI NIKO POSLA DA SE LATI.

PA ODLAZE OTVORENIH USTA
ZATO SELA OSTAŠE NAM PUSTA,
SELJAČKA JE TUGA PREGOLEMA
NIGDE HLEBA BEZ MOTIKE NEMA.
- (Mirko Raković)

SELO GORI, A BABA SE ČEŠLJA


ISTRAŽUJUĆ BRATSTVA RAKOVIĆE
SA ROĐAKOM SVRATIH I NA PIĆE,
U LIJEPOM HOTELU ’’FONTANA’’
GDE GOSTIJU IMA SVAKOG DANA.

TU SEDESMO OKO SAT VREMENA
DVA GORŠTAKA IZ ISTOG PLEMENA,
A POKRAJ NAS I DVA NEPOZNATA
RADOŠ BAJIĆ I S NJIM NJEGOV TATA.

PRIĐOŠE NAM DA SE UPOZNAMO
JA IH GLEDAM – KAO DA SE ZNAMO,
PA RADOŠU OTVORENO VELIM
JA SAM DOŠO DA SE PROVESELIM.

KAD ME RADOŠ NASMEJANA VIĐE
MALO BLIŽE ON DO MENE PRIĐE,
PA MI ODMAH POČEŠE DA VIČU
MI SLUŠAMO OVU TVOJU PRIČU.

ŠTO NABRAJAŠ MNOGE TVOJE TIĆE
IZ TVOG BRATSTVA NEKE RAKOVIĆE,
BAŠ JE LEPO SLUŠATI O TOME
DIVIMO SE DOSTOJANSTVU TVOME.

JA BIH NAŠU LOZU ISTRAŽIVO
MAKAR MALO SMISLA KAD BIH IMO,
TO JE TVOJA PRELEPA VRLINA
PA TE SLUŠAT BEŠE NAM MILINA.

MI VIDIMO VOLIŠ I DA SNIMAŠ
NO NAM RECI KOG U KUĆI IMAŠ,
NAJBLIŽEGA U TVOJEM PORODU,
A MI ĆEMO ISKORISTIT ZGODU.

DA SNIMIMO NEKE IZ TVOG RODA
ČINI NAM SE BAŠ JE ZATO ZGODA,
RAKOVIĆI OD BOGA SU DANI
I U NAŠEM MESTU SOPOĆANI.

IZ PETLOVCA TI VAŠI ROĐACI
UVIJEK SU BILI DOBRI ĐACI,
TO SU MOMCI BEZ IKAKVIH MANA
POŠTENJE JE NJINA LEPA STRANA.

MI BI HTELI NEŠTO DA SNIMAMO
PA REŠISMO TEBE DA PITAMO,
DA UZMEMO TA TVOJA IMENA
AL’ ODLUKA DA BUDE ISKRENA.

MI HOĆEMO DOSTA DA SNIMAMO
JER VREMENA NA PRETEK IMAMO,
NE MOŽEMO TOME ODOLETI
TU SERIJU SVI ĆEMO VOLETI.

TOJ SERIJI JA ĆU DATI IME
I SNIMAT JE SVE TAMO DO ZIME,
SVE DOK ZATO BUDEM IMO NOVCA
ZA ROĐAKE VAŠE IZ PETLOVCA.

TAKO ĆEMO SKRAĆIVATI DANE
U LIJEPE NAŠE SOPOĆANE,
NEĆE BITI POTREBAN NAM NOVAC
DOK BUDEMO U SELO PETLOVAC.

I NAROD ĆE SKRAĆIVAT NAM BRIGE
PA TO PIŠI U TE TVOJE KNJIGE,
TU SERIJU SVAKO ĆE GLEDATI
NIKO NEĆE BAŠ ODMAH ZASPATI.

BIĆE DOSTA LIJEPIJEH PRIČA
NO MI VERUJ ŠTO TI KAŽE ČIČA,
RAKOVIĆI DA NAM ZDRAVO BUDU
I NEKA SE DIVE TVOME ČUDU.

NEK ČITAJU TVOJU LEPU KNJIGU
DA RAZBIJU SVAKODNEVNU BRUGU,
JA ĆU TEBE CENIT KAO OTAC
PA DA DOĐEŠ KOD NAS U PETLOVAC.

MI ĆEMO TI UVIJEK POMOĆI
KOLKO BUDE TO U NAŠOJ MOĆI,
POĆI ĆEMO KOD ROĐAKA TVOJIH
A VELIKIH PRIJATELJA MOJIH.

A VELIKU I JA IMAM NADU
PA ĆU PITAT I ĐURIČIN RADU,
JER JE ONA IZVRSNA GLUMICA
I UVEK JE NASMEJANA LICA.

SVAKO TEBE POŠTOVAT ĆE MIRKO
TAKVU KNJIGU OVDE NEMA NIKO,
NEK SE DIČE SVI TI TVOJI TIĆI
IZ TVOJEGA BRATSTVA R A K O V I Ć I.

KAKO ŽIVOT BRZO PROĐE

MISLIO SAM UVEK - DA SAM BESKONAČAN,
AL’ SVE BRZO PROHUJA KAO NEKI SAN,
DOGAĐAJI RAZNI IZ DANA U DAN
I PROTEČE ŽIVOT KO DLANOM O DLAN.

SVAKA MOJA PRIČA NEKA OVDE STOJI,
PISANE SU KNJIGE SPOMENICI MOJI,
NE STIDIM SE MOJIH SLAVNIJEH PREDAKA
ŠTO SU BILI POPUT KRALJEVIĆA MARKA.

TO SU BILI ONI MOJI SLAVNI TIĆI
PRE OSAM STO LJETA, ZVANI NEMANJIĆI,
MOG ČUVENOG PRETKA SVETITELJA SAVE
ŠTO GA SRBI DANAS ŠIROM SVETA SLAVE.

I NJEGOVA TREĆEG NAJMLAĐEGA SINA
POZNATOGA MONAHA RASTKA NEMANJINA,
ŠTO JE SVIMA NAMA OČI OTVORIO
S PISMENOŠĆU KOJU JE STVORIO.

NEK NJEGOVO TELO POČIVA U MIRU
U ONOME NAŠEM SLAVNOM MANASTIRU,
DVADEST SEDMOG JANUARA TAJ SE PRAZNIK SLAVI,
A TAJ DAN JE POSVEĆEN SVETITELJU SAVI.

I SVE DOK SE ZEMLJA OKO SUNCA KREĆE
OVAJ PRAZNIK SRBI ZABORAVIT NEĆE,
NEKA SRPSKA BIĆA SVA SE UJEDINE
I NEKA IM JEDNOM OVO SUNCE SINE.

U SOBICI MOJOJ BRDO KNJIGA STOJI
JER SU ONE VELIKI PRIJATELJI MOJI,
NISAM IM’O VREMENA DA IH SVE PROČITAM
JER JE ŽIVOT KRATAK, PA K VEČNOSTI HITAM.

U ALBUME STOJI NA HILJADE SLIKA
KOJE SU MI BILE I PONOS I DIKA,
NEK I DALJE ONE KITE TE ALBUME
I PODSETE POTOMKE NA RAZNE ZULUME.

KADA BIH SE VRATIO U VREMENA STARA
IMAO BIH VOLJE I KULTURNOG DARA,
DA NAPIŠEM VAKIH KNJIGA PREKO TRISTA
IAKO SAM POSTAO ’’SVEMIRSKI TAKSISTA’’.

I KADA BI HTELI DA SE NEŠTO STVORI
NE DAJU NAM ONI MRSKI ZLOTVORI.
NIZAŠTA ME NIKO NIKAD NIJE PITO
A ROĐEN SAM U VREME KAD JE VLADO TITO.

B U K I L I Ć I


S obzirom da je moja majka Vidna bila rodom od Bukilića iz sela Požnja u Gornjoj Morači, koja se kasnije udala za mojeg oca DUŠANA RAKOVIĆA (kako je već napred napisano) smatrao sam svojom obavezom da kao malu dopunu ovog rodoslova uvrstim i njenu najužu familiju, imajući u vidu da je to moja ujčevina, kako ne bi bila zanemarena i zaboravljena, jer sam kod mojeg ujaka Sava u Podgorici živeo više od godinu dana za vreme mog školovanja, a njegova porodica mi je pružila svesrdnu pomoć oko mog školovanja, odnosno smeštaja – čime im ovim putem izražavam veliku zahvalnost za svu brigu koju su mi pružili u tim najtežim danima.
Detaljni pasovi za Bukiliće obrađeni su na strani 81 ove knjige, pa se nebih upuštao u neko dalje i šire izučavanje njihovog porekla, već ću rodoslov uraditi od NOVELJE (oca moje majke) i uzeti u obzir samo njenu najužu porodicu, smatrajući da je ona to i zaslužila.
NOVELJA Marka Jokova – BUKILIĆ, sa suprugom Stanom, imao je sina Sava i pet kćeri:
1. Staka – koja je bila udata, ali nije imala djece jer je veoma mlada poginula sa svojim mužem u Novom Selu, blizu Biteša kod Peći – na Kosovu.
2. Mileva – koja je bila udata u Obradoviće i živela u Bukovičkoj Banji, u Aranđelovcu. Imala je sina Nenada, a on MILOVANA.
3. Novka – koja je bila udata u bratstvo Maliniće, a živela je u selu Gornja Draguša kod Blaca. Imala je sina Lola i kćer Božiku – udatu za Milorada Ilića iz Prokuplja – koji su živeli u Užicu i Aranđelovcu, a imali kćerku Slavicu i sina Bobana.
4. Milka – udata za Miraša Mirovića u selu Duga Njiva, zaseok Poznanovići kod Tomaševa u Crnoj Gori. Imala je dva sina i dvije kćeri: Milana (Malina) – koji se nije ženio i Manojla – koji je umro 1968. godine kao momak od 18 godina ne oženjen. Starija kćerka Milica – nije se udavala, a živela je u selu Poznanoviće sa bratom Milanom, do svoje smrti 18.09.2007. godine. Mlađa kćer Milijana – bila je udata za Sima Skokovića iz Sevojna, ali nisu imali djece.
5. Vidna – udata za DUŠANA Ivanova RAKOVIĆA iz sela Jabučno, kod Bijelog Polja. Imaju: Božidara, Blaža, Mirka i Milovana (u daljem tekstu, ovaj rodoslov).
SAVO Noveljin BUKILIĆ, rođen je u Gornjoj Morači, odakle se najpre odselio u Makedoniju i u Skoplju završio kamenorezački zanat. Tamo se i oženio i imao troje djece. Iz Skoplja se odselio u Metohiju u selo Biteš – kod Đakovice, gde je imao dva kupljena imanja, ali su ih 1941. godine Albanski seperatisti odatle istjerali, pa su morali bježati u Andrijevicu, gde mu se rodio i drugi sin Vojo. Tu mu je verovatno umrla i majka STANA (žena Noveljina). Prema nekim saznanjima sahranjena je u selu SEOCE blizu Andrijevice. Kasnije se i odatle morao preseliti u Podgoricu – gde je do svoje smrti živeo sa suprugom Milenom – koja je bila rodom od Miličkovića iz Pipera – sa kojom ima sinove: Dragoslava (Draga) i Vojislava (Voja), kao i kćeri: Radmilu (Belu) koja živi u Podgorici, a nije se udavala i Olgu – koja se udala za Katrinku u Subotici. Ima dve kćeri: Mariju (Seku) – koja je zadržala prezime Bukilić, a ima dve kćerke: Slavicu – udatu Kovač u Subotici koja ima sina Darka (Bata) i kćerku Slađanu (Seku) i Dušanku – udatu za Podgoričanina Dautovića, koji živi u Subotici, a sa njim ima kćerku Jelenu.
DRAGO Savov, sa suprugom Ružom, živeo j u Subotici. Nemaju djece.
VOJO Savov, sa suprugom Fređom – koja je rodom iz Poljske, živi u Podgorici. Imaju dve kćeri: Milenu i Nataliju (Bebu).

MOJ ZAVIČAJ



Na samoj polovini puta Bijelo Polje – Mojkovac, idući sa sjevera ka jugu Crne Gore, nalazi se mesto Slijepač Most, od kojeg ispod ogromnog gvozdenog železničkog mosta, vosokog stotinak, a dugačkog nekoliko stotina metara, koji spaja dva susedna brda na pruzi Beograd – Bar, pa pored rijeke Ljuboviđe, vodi nekada makadamski, a sada asvaltni, uski krivudavi put, preko Tomaševa (nekadašnjih Šahovića), Pavina Polja, Kovrena i Vrulje do Pljevalja.
Na šestom kilometru ovog puta je moje rodno mesto – moj zavičaj. To je živopisna malena kotlina u obliku broda, skliještena između sela Jabučna i visokih šumovitih brda: Maina Gora sa leve i Retkovine sa desne strane reke Ljuboviđe. Po samom svom izgledu, ova kao oaza uvek zelena ravničica, nazvana je Jabučki Brod. Uzduž je preseca bistra i hladna reka Ljuboviđa, a dva žuboreća i brza Jabučka potočića spuštaju se sa njene desne strane, ulivajući se u reku, na samim krajevima ove prelepe dolinice. Između ova dva potočića, uzbrdo vijuga novo izgrađeni seoski makadamski put, sa betonskim mostom preko reke, kojeg takođe izgradiše meštani ovog malenog sela, svojim ličnim radom, čvrstom upornošću, pregalaštvom, slogom i samopožrtvovanjem.
Kada se tim putem krene uz Jabučno u dužini od oko dva kilometra, stiže se do škole u Gornjem Jabučnu, ispod mesta Bandere, odakle se ukazuju i vide izuzetno živopisni predeli koji se teško mogu rečima opisati. Treba to lično videti i doživeti.
Predeo liči na ogromnu divno rascvetalu ružu, bolje rečeno na veliki beli cvet petrovac, sa lepo i pravilno raspoređenim cvetnim laticama, od kojeg smo mi dečaci i devojčice u ljetnjim mesecima, za Petrovdan, čuvajući stada ovaca, pleli venčiće i kitili glave naših baka, majki i sestara.
Bili su to oni nezaboravni dečački dani, koji se nikada više ne mogu ponoviti, niti vratiti.
Iz samog podnožja, u obliku lepo sadenutog velikog plasta sena, uzdiže se visoko prema nebu Maina Gora, taj veliki zeleni tučak obrastao ogromnim listopadnim drvećem. Do polovine te velike gomile raste uglavnom bukva, jasen, javor i brest, a od polovine prema vrhu tog tučka, raste veliko dubovo i hrastovo drveće, dok sami njen vrh prekriva mešavina svih vrsta ovog drveća, uključujući tu i poneku jelu i smrču.
Okolo te ogromne gomile ili tučka su velike cvetne latice poređane u jedan pravilan krug, od kojih svaka predstavlja po jedno zasebno selo, između kojeg teče i žubori po jedan bistri potočić, dok oko samog tog tučka, kao pčelice na cvetu, teku čiste i kao suza bistre rečice prepune ribom.
Sa juga teče Potrčka, a sjevera Zekića rijeka, čiji su izvori na samo nekoliko stotina metara jedan od drugog i teku u suprotnim polukružnim smerovima oko brda Maine Gore, tako ga opkoljavajući, te ulivajući se na istoku u Ljuboviđu, čine je još većom i snažnijom. Reke su pune potočne pastrmke, lipljana i mladice, a nađe se i poneka mrena i klen, dok skobalj iz Lima, zbog njihove hladnoće, nerado zalazi u njihove tokove. Poslednjih godina, lično sam iz Vojvodine doneo i pustio u reku Ljuboviđu, nekoliko stotina kilograma riblje mlađi: mekiša, babune i drugih vrsta , što je bio moj skromni doprinos razvoju ribarstva i ribolovnog sporta na ovom području.