PRIĆE ČITALACA

Ovde na ovoj stranici možete pisasi o svemu onome što vas negde u duši boli i kopka  da nekom ispričate, ali iz nekog razloga to niste do sada mogli da uradite.
Evo neka ova stranica bude posvećena Vašim pričama.

                                                                                   MI - RA

Ево ја сам испричао моју причу овом сликом. То је једна прелијепа прича чији сам ја главни актер а ради се о косидби

Bravo MIGO
Tisi prvi od clanova napisao neku pricu i ona ce stajati ovde dok traje i ovj sajt.
Toplo se nadam da ce ovakvih i slicnih prica biti jos mnogo, na radost svih nas.

EVO JOŠ JEDNA

MOČVARA

Proleće je - sve zeleni
Lepo vreme , blago meni
Te iz kuće ja izađoh
Sa jednom se ženom nađoh...

Sedijaše pored puta
Bješe nešto zabrinuta
Te kada me ona viđe
Odmah skoči pa mi priđe

Tu pričasmo jedno vreme
Izređasmo razne teme
Poče ona da se žali
Kako ima ,,problem" mali

Ovim krajem često luta
Na mužaje nešto ljuita
Kaže, tu je - u tom kraju
Našla ljubav - svi je znaju

Kaže, to je momak pravi
Za njom gori od ljubavi
Groznica ga za njom hvata
On sa prvog skoći sprata

Hoće za njom da pogine
Te se ,,baci u dubine"
Ne poginu - hvala bogu
Samo jednu slomi nogu

Od tada ga mnogo voli
Za njime je srce boli
Pa niz džadu stalno gleda
Damu svoje srce preda

Okrenu se tek tad vide
Da spodoba jedna ide
Tetura se pored puta
Kamenčiće nogom šuta

Evo ,,junak" nailazi
Po dubokom blatu gazi
Vidi kako ,,hrabro" ide
Pravi junak - to svi vide

On ne ide putem čistim
Nit se vraća tragom istim
Ja ti kažem - vitez pravi
Nikome se taj ne javi

Kad se javi - on zavreči
Kao zmija da ga peči
Ovaj čovek mene voli 
Za njime me duša boli

To je čovek srca moga
Hoću njega il nikoga
Uspravan je kao sveća
Taj čovek je moja sreća

Gledamo ga kako stoji
Pored puta nešto broji
Okrenu se te nas viđe
Odmah htede da nam priđe

Tek tad videh - čovek beda
Unebesa nekud gleda
Taj ne gleda kuda hoda
Ispred njega - stoji voda

Gologlav je , nema kape
On za jedan kamen zape
Te se prući kao riba
U kaljugu punu gliba

Taman htede da izađe
Jad ga crni opet snađe
Oooo glibino, žitki gade
Pofuja se - opet pade

Na sve strane leti blato
Zakreketa žaba jato
Sa obale jedna viri
Šta ih ovo uznemiri

Po blatu se on koprca
Ja gledati nemam srca
Zamnom trči ona žena
Udavi se ljubav njena

Pa joj rekoh trči preko
 Te donesi drvo neko
Ona nađe kolac duži
Te ga dole njemu pruži

Te nekako on izađe
Sve prioklinje šta ga snađe
Kune zemlju, kune nebo
Gledati ga nije trebo

I kamenje ljuto kune
Sve se dere - da svak čune
I onoga ko ga stavi
Umalo se ne udavi

On urliknu - bledog lica
Razlete se jato ptica
Po drveću što su bile
Od urlika - od te sile...

Dođi, priđi malo bliže
Niz leđa mi nešto gmiže
Ko ljigava da je zmija
Hajde žuri , to ne prija

Samo da ga ja uhvatim
No nemogu da dohvatim
Stavit ću ga ja na muku
Kako gmiže - lele - kuku

Priđe žena, ruku stavi
On zaurla- ko vuk pravi
Ode dole - opet skače
Nu - zavuci ruku jače.

Traži žena, šta da radi
Punu šaku gliba vadi
Pored gliba žaba pade
Pa odatle skakat stade

Prema vodi odskakuta
Jedna mala žaba žuta
Gledam lokvu punu vode
Kuda mala žaba ode

Počela je padat tama
Sudbina ga spasi sama
Da u lokvi punoj vode
Na ispovest bogu ode

Šta sad radi ,,junak" vrli
Objeručke ženu grli
Tu se ljudski izljubiše
Niz džadu se izgubiše...

Eво још једне приче у слици како се некада живело

NA P U T U K A V E Č N O S T I


G O D I N A 1949.
_________________________


Topli dani, žege i omorine – uveliko su prošle. U Mainoj Gori i Retkovinama -po bukvama i hrastovima treperi poneki požutjeli listić od silnog sjeverca koji sa Bjelasice preko Jabučna – prema Galici i Sokocu duva svom žestinom noseći teške sive oblake kiše, sa ponekom snežnom pahuljicom.
Na krčevini ispod malene čakmare, pored gomilice posečenog kukuruza na onoj malenoj ziratnoj njivici - sa južne strane, prema Papama – sjedi Dujo i komiša.
Udari snažnog vetra često mu podižu kapu sa glave, ali on samo ćuti – kao da sve to i ne primećuje, priteže kačket i povremeno uzdiže kolijer kišne kabanice koji se njiše i leprša od silne vjetrine.
Noćna tama i pomrčina pritisla čitavi kraj.
Ništa se ne čuje i ne vidi, osim poneke duvanske varnice koja sa cigarete – gonjena vetrom, odleti nekoliko metara prema Zelenom viru i nestane na vlažnoj zemljuštini.
Visoko gore - preko obronaka Maine Gore i Duge Njive, dolje prema džadi i reci Ljuboviđi – lagano se spuštaju svijetle senke mladog meseca, koji se nekako stidljivo pomalja iza Bandere, da bi obasjao ovo imanje, ovu krčevinu i ovu rupetinu – kao poslednju tačku na ovom njegovom kratkom puteljku do zalaska, preko vrhova sela: Tustva i Žaljeva.
Iz časa u čas zvižduci vetra bivaju sve jači.
Duju ispade iz zuba cigareta, vetar je podiže i ona preko korušine odlete kao ptičica pravo u Ljuboviđu.
U istom trenu snažan snop blistave svetlosti od farova nekog automobila iza Spasojeve okuke obasja čitavu gomilu kukuruzovine.
Dujo se odjednom trže, videći ispred sebe malenu gomilicu sitnih žutih čatoljaka, i učinje mu se da vidi veliku gomilu zlata, pa zadovoljno desnom rukom protrlja prosedu bradicu i poče sukati vrhove crnih brkova, istovremeno gledajući mali brzi automobil koji pored Zelenjaka – džadom umače prema Golom brijegu i Vučjem potoku.
Biće proje i kačamaka – još samo da bude sira i varenike!
Za nas troje – to će biti do proleća, a onda dako se nađe još!
Posejaću malo ječma i helde, a tu su i Retkovine i Majina Gora!
Drva ima dosta – još samo da bude kupaca!
Ali neka – biće valjda i koja pečurka – razmišljao je Dujo.
Malo se podiže i ispod sebe izvuče malenu prtenu vrećicu i poče kupiti klasove.
Samo da ovaj vetar prestane, da ovo mirno skupim i dignem na tavan – pa onda neka pada koliko hoće – promrmlja tiho kroz zube i brzo stavi ruku u džep, izvadi duvankesu i poče kidati okrajak požutele novine u koji sa dva promrzla prsta desne ruke stavi nekoliko grama sitno narezanog samoniklog divljana – kojeg je čitavog leta brižljivo gajio, kopao i zalivao – između nekoliko mednica koje su rasle pored dva velika oraha - niže savardaka.

U tili čas – silan nalet severca naneti duvan odnese u nepovrat.
Šta se ovo večeras dešava ? – promrsi ponovo Dujo - onako zajedljivo.
Malo se saže, okrenu prema korušini, privuče kabanicu prema stabljikama i ponovo zavuče ruku u džep iz kojeg izvadi parčence novine – oliznu jedan kraj i brzo zamota cigaretu.
Iz levog džepa izvadi kremen, kresivo i trud pa poče kresati.
Desnom rukom je snažno kresivom udarao po omalenom belom kamenčiću, pritisnutom levom rukom malenim parčetom vlažnog bukovog truda, kojeg je u avgustu ubrao sa jednog natrulog panja, gore u Darinkinom valju - blizu velike divlje trešnje, sa koje se skoro uvek mogao čuti cvrkut vrabaca, gromko graktanje orlova ili kreštanje kreja koje su uvek tamanile pozamašne količine još ne dozrelog kukuruza.
Kresao je tako Dujo, kresao i kresao - čitavih pola sata.
Malene svetle varnice letele su na sve srtane ali se vlažni trud upaliti nije mogao
Od ovoga vajde nema ! – reče Dujo, podiže glavu, malo se pridiže, pogleda gore svoju čakmaru i vide maleni prozorčić – kroz kojeg se mogao nazreti odsjaj blage svetlosti petrolejke koja je gorela na zidu u maloj sobici i pomisli.
Sprema se kiša !
Skoro će i sneg !
Čitavog dana tesao sam one bukove štice i visio gore na krovu, ispravljao i ukivao čivije, samo da bih zakrpio one rupetine, a noćas evo do kasno u noć sam komišam ovaj kukuruz po ovakvom đavoljem vremenu !
Ubi me ova prokleta vetrina !
I ovaj vlažni trud noćas mi velike muke zadade !
Neka ga đavo nosi !
E vala je za danas dosta !
Valja se malo i odmoriti !
Naglo se okrenu u jedan polukrug, snažno zamahnu rukom i odbaci daleko od sebe čitavi taj pribor, a onda skoči prema vrećici, hitro čučnu i opet brzo poče kupiti sitne klasove. Natrpa skoro do vrha, uze tanju stabljiku kukuruzovine, dobro je uvrnu i vreću zaveza, a na ostatak prebaci nekoliko povezanih snopova pa onda ponovo skoči, uprti džak na leđa i krenu uzbrdo kući.
Koračao je gotovo neprimetno, podižići lagano svoje premrzle noge, teturajući se poput nekog pijanca.
Probijao se sporo kroz silne nalete vetra gore prema ogradi.
Učinje mu se da će sve prepreke, na putu do svoje malene čakmare lakše savladati uz neku pesmicu, pa poče tiho pevušiti:

- Duvaj vetre, zviždi jače,
- Smrzle mi se moje gaće,
- Samo dokle plot preskočim
- I u kuću da uskočim,
- Pa furunu da založim,
- Da se malo raspoložim,
- I da zgrejem kosti moje,
- A klasovi neka stoje....

Pevušeći tako brzo se nađe na malenom puteljku, iskorači još nekoliko koraka i brzo stiže do plota, kojeg je prošle godine ispleo od ljeskovog pruća – kako bi zaštitio ono malo njivice od silnih naleta životinja koje su neprestalno vrebale i tražile pogodan trenutak da se nekako dočepaju pitomine i potamane ono malo useva što je raslo na ovoj ziratnoj njivici.
U mrkloj tami jednom rukom dohvati ljesu, koju je preko puta stavio umesto vratnice, napipa žicu kojom je vezao za tanki hrastovi kolac, odreši je i gurnu u stranu, pa se kroz delimično odškrinutu strugu progura na drugu stranu ograde, a ljesu ponovo vrati i zaveza, dok je drugom rukom čvrsto držao zavezani džak kukuruza ne skidajući ga sa ramena, pa krupnim koracima žurno nastavi hod prema svom kućnom pragu i za samo nekoliko trenutaka, noseći vreću na leđima, stiže Dujo do svoje kuće.
Ispod strehe, kraj praga ulaznih vrata, na žutoj prljavoj fanjeli, legao šarov – uvukao glavu ispod sebe i zaspao kao da ne želi slušati fijuke snažnog i hladnog vetra, koji ispod natrulih bukovih dasaka krova snažno odliježu i u vidu jake promaje vitlaju tamo pozadi kuće, gube se i nestaju između oraha - dolje prema Ljuboviđi.
Videći gazdu, malo se lenjo podiže, ustupi prolaz, pa se ponovo vrati na svoje mesto koje beše podobro ugrejao, skupi i podvi noge, savi glavu, pa opet leže i utonu u čvrsti san.
Dujo uđe u portik, podiže poklopac velikog drvenog kašeta, skide vreću sa leđa i istrese u njega kukuruz, pa otvori vrata male sobice i uđe unutra.
Na malom drvenom tronožcu između drvenog kreveta sa slamaricom i male užarene limene furune, napravljene od nekog starog bureta, sjedi Vidna i prede.
Nogom ljulja drvenu kolevku sa malom jutanom vrećom - napunjenom slamom, na kojoj uvijen u jednu prtenu pelenu, leži četvorogodišnji sinčić Blažo i slatko spava dubokim snom.
Za strukom ispod kecelje zadenula prešlicu. Levom rukom lagano čupka i izvlači pramičke vune, a desnom okreće štiljegu na koju mota niti vunenog konca.
Kad Dujo otvori vrata - naglo se trže i okrenu prema ulazu.
Dujo – đavole !
Ulazi više – smrže se noćas !
Čekam te čitavo veče !
Hajde sjedi tamo na krevet !
Vatru sam dobro naložila - dako se malo ugreješ !
Dujo skide opanke i baci za vrata, zatim kabanicu i kaput svuče i objesi na čiviluk iza furune, sa eksera na zidu uze suve vunene pantalone i ode u portik da se presvuče, a onda ponovo uđe u sobicu da večera.
Šta imaš za jelo ? - upita Vidnu – nekako umiljato.
Ima dva – tri kumperića ! - reče Vidna i dohvati sa malenog drvenog stočića bakarni kotlić, izvadi iz njega nekoliko kuvanih krompira, stavi ih na aliminiski tanjirić
i pruži Duju.
Evo uzmi !
Pojedi dok su još vrući !
A imali đe malo sira ? – upita Dujo.
E bogomi nema ! – Znaš li da je vezulja steona, skoro će da se teli pa je zakapila! Evo daću ti jednu glavičicu luka !
Hoćeš li crnog ili bijelog ? – odbrusi Vidna.
Donesi bijelog ! – reče Dujo, nekako zadovoljno, znajući da drugo ništa nema, a srećan što se i to našlo, pa lagano sjede na drvenu klupu pored kreveta i poče večerati.

Vraćajući se jedne prilike iz Crne Gore u Vojvodinu, u vozu bješe neviđena gužva tako da sam ceo put od Bijelog Polja do Beograda morao prestajati u hodniku, a onda jedva nekako nađoh jedno mesto da sednem do Novog Sada.
Tih 140 kilograma, koliko sam imao, bilo je veliko opterećenje za moje noge, koje su taj teret morale izdržati punih osam časova vožnje, ali sav srećan i zadovoljan što sam bio u mom zavičaju, umor uopšte nisam osetio.
Na Novosadskoj autobuskoj stanici, u osam časova ujutru, gužva kao i uvek.
Dok se probijam da uđem u autobus – rulja me nosi. Mladi su se postarali da slobodnih mjesta nije bilo. Autobus kreće. Jedva da ima mesta i za stajanje, ali zadovoljan sam – krenuo sam kući.
- Čika Mirko! - ustupiću Vam moje mesto, izvolite sjedite – obratio mi se znalac.
Zahvalio sam se ljubaznom mladiću i sjeo.
- Dobro je što ima mlađih koji poštuju starije! Kaže mi saputnik pored mene, čovek zrelijeg doba.
Dobro je, nema šta – svaka mu čast - odgovorio sam, a gledam i buljim gotovo frapiran šta se dešava ispred naših sjedišta.
- Gledate kako se ljube? – neka, to je za njih – opet će moj saputnik.
Smeta mi što se ponašaju kao da su sami na ovom svetu, a ne u prepunom autobusu, nije to momenat za takve rabote – ljutito sam odbrusio.
- Ha, ha, ha – cereka se moj saputnik. Nedavno sam imao priliku da se uverim da i moj ujak isto to radi...
U autobusu ! - ujak!
- Nego šta, mangup jedan – već se zanima za djevojke!
Pričate mi koješta čoveče, još će ispasti da ga samo djevojke interesuju.
- Reč je o mojem sinu, koji je meni ujedno i UJAK!
Čovječe, šta pričate, kako je to moguće? – znatiželjno ga upitah.
- Čudite se kako mi je SIN postao UJAK!
Izvinjavam se gospodine, ali Vam u to ne verujem.
- Ispričat ću Vam, moj slučaj i uverit ćete se da je i to moguće – kategoričan je
Gorim od nestrpljenja i znatiželje i o tom čudu da čujem. Nasmejao sam mu se gotovo podrugljivo.
I ovaj poče priču:
- Kao udovac, oženio sam se udovicom Jovankom, koja je imala kćerku od 18 godina, a koja je tako postala moja pastorka. Moj otac Milan, koji me je često puta obilazio, zaljubio se u moju pastorku Milanku i oženio se sa njom, naravno bez moje saglasnosti i odobrenja.
Moj saputnik malo zastade, šeretski me pogleda i ponovo nastavi priču:

- Supruga mog oca, moja KĆERKA – PASTORKA postala je tako moja MAĆEHA.
- Ona je rodila sina Dragutina koji je SIN i UNUK mojem ocu, jer je sin kćerke moje žene. Tako je taj dječak postao meni u isto vrijeme i BRAT i UNUK, jer je sin moje MAĆEHE, koja je istovremeno i moja KĆERKA – PASTORKA.
Nemo ćutim i gutam svaku njegovu riječ, jer prosto u tome ne mogu da se snađem, a on kao da likuje mojoj zatečenoj pažnji i da sve to nemogu da shvatim, te sa još većim žarom nastavlja, uveren da će me ubijediti u istinitost njegovog kazivanja.
- Moja žena je tom dečaku BAKA, ali ja sam i MUŽ i UNUK svoje žene, pošto mi je njena kćerka MAJKA – MAĆEHA.
Nikada ne bih ni pomislio da je tako nešto moguće – prokomentarisao sam mu krijući da sam vidno zapanjen.
- Vidiš da je moguće – prijatelju moj! Ceo Nuštin i pola okolnih sela znaju o udaji i ženidbi moje familije na nesvakidašnji način... Da nastavim! – Gde sam ono stao? Da!
- Kad je moja žena rodila sina Milutina, on je postao tatin ŠURAK, a moj UJAK, pošto je moj SIN Milutin, BRAT moje maćehe Milanke. Po srodstvu moje maćehe moja žena Jovanka, postala je BAKA, a ja SAM SEBI D E D A.
Prekinuo je priču dok je zagledao izlazak iz autobusa djevojke koja se ljubackala sa momkom. Sačekao je da i njen mladić ustupi mjesto svojoj vršnjakinji, a stekao sam isti utisak, kao da je očekivao da će doći do novog ljubljenja, pa kada se uverio da toga neće biti nastavio je meni da priča.
- Dok sam ja bio u radnom odnosu izborio sam se da moj SIN, koji mi je kao što sam već rekao DJED i UJAK, tatin ŠURAK, majčin-maćehin BRAT, da stekne pravo na dečji dodatak. Sada ga je stisla još gora muka. Umro nam je OTAC, pa sam krenuo u Bečej, kod poznatog advokata, koji mi je daljni rođak, da mu se obratim za pravni savet. Bilo bi dobro da očeva zaostavština pripada samo meni. Neće valjati ako je budem morao podeliti između mene i mog UNUKA – BRATA, sina moje kćerke – pastorke...
- Žurno sam morao izaći iz autobusa, koji je već stao u Bačkom Gradištu. Dok autobus kreće očekujem da će me primijetiti i podižem uvis obje ruke. On je to mogao protumačiti kao pozdrav ili kao predaju sudbini koja na sreću nije kao njegova, ali je za mene to bio samo JEDAN MOJ DOŽIVLJAJ.''



U Bačkom Gradištu
20.11.2015